СВЕТЛОСТ ВОСТОКА

Мир за слободу - главу за Космет!

2012-02-19T06:08:00.002-05:00

Говор вође покрета "Наши" Ивана Ивановића на митингу подршке Србима са Косова у Београду.

Профил људи из покрета "Наши"

2012-02-19T06:05:00.001-05:00

Сматрам да су ови људи оно што у овом тренутку треба Србији, а то су патриоте спремне на жртвовање, а то значи на батине и на затвор за слободу Србије. Србији данас не требају трибине по затвореним просторима и самодовољност, већ оштар бунт у народу који "пали жишке на копљима"! Ево конференције за штампу коју су одржали људи који су били у затвору само зато што су истакли транспарент против Б92 испред зграде Б92.

Са митинга подршке Путину

2012-02-04T13:04:00.000-05:00

Данас на -20 степени митинг подршке Путину у Москви на Поклоној Гори!

Око 100.000 људи!

Био сам први пут на уличној манифестацији у оквиру Централне козачке војске Русије. Први пут у униформи, мада су само панталоне биле видне, јер је таква била команда с обзиром на јак мраз и с обзиром на то да немају сви козаци и зимску опрему коју свако постепено купује за себе. Имао сам велику част коју ми је дао атаман мог хутора да држим заставу наше козачке војске у једној смени. Свима који ме не знају је говорио да сам Србин и сви су се поносили што имају и Србина међу њима козацима.

Говорници су урлали у славу независне, слободне и империјалне Русије и у славу Путина!

Од говорника истичем Сергеја Кургињана једног од организатора митинга, затим Максима Шевченка (новинара и водитеља са руског Првог канала), Александра Дугина (Евроазијци су са Путином!), Николаја Старикова (политичког писца), Александра Проханова (главног уредника новине „Завтра” (на руском) - „Сутра” (на србском) који је смислио слоган о руском народу - „Душа хришћанка - народ стаљинист”), преко видеа се јавила Наталија Нароћницкаја и друге.

Зима је била страшна, али народ је хрлио да искаже свој бес против либералних прозападњака са белим лентама који су исто данас имали свој митинг на Балотном тргу. Народ је данас показао да је у већини против „наранџастих”!

Отворено се грмело против запада!

Руси су спремни да дају борбу за своју отаџбину!

Ево фотографија и једног филма који сам направио данас:

Припадници Централне козачке војске Русије

Хоругв и застава Централне козачке војске Русије

Припадници Централне козачке војске Русије

Донски козаци

За Путина

Руске и заставе донских козака

Светиње светите

За Путина

Основи посматрачке астрономије

2012-02-01T13:33:00.001-05:00

Ка звезданим боравиштима

2012-01-26T12:13:00.001-05:00

Слике нове Русије: Спава манастир, дрема село

2012-01-15T06:42:00.000-05:00

Слике из дубине Русије, Балабаново, Свето-Пафнутијевски манастир.

Свето-Пафнутијевски манастир

Бабушке продају своје производе

Киоск у Свето-Пафнутијевском манастиру

Црква у Свето-Пафнутијевском манастиру

У Свето-Пафнутијевском манастиру

Киоск у Свето-Пафнутијевском манастиру

Манастирски хлеб

Манастирска чајџиница

Спава манастир, дрема село

Продавница белоруских производа у Балабанову

Живот у унутрашњости Русије у сликама

2012-01-09T09:13:00.000-05:00

Кликом на слику добијате увећану верзију.

Белоусово

Пут Белоусово-Жуков

Поглед с пута Белоусово-Жуков

Пут Белоусово-Жуков

Четинари поред пута Белоусово-Жуков

Снег, растиње и вода поред пута Белоусово-Жуков

Црква у Жукову

У цркви у Жукову

Пут Жуков-Стрелковка

Село Трубино

Поглед на цркву у Жукову

Тржни центар у граду Обњинску

Радост куповине у граду Обњинску

Белоусово

Црква у Белоусову

Белоусово

"Пејзаж" - Сергеј Лозница

2012-01-02T13:54:00.002-05:00

Зима. Аутобуска станица у малом руском градићу. Људи чекају аутобус. Они говоре о свом животу.

Преселили смо се из Москве у унутрашњост Русије

2012-01-02T13:43:00.002-05:00

Преселили смо се из Москве у унутрашњост Русије! То је догађај.

Место у коме живимо је око 100 километара југо-западно од Москве и зове се Бјелаусова. Налази се у калужској области и има око 10.000 становника. Значи, мало веће село. Први већи град до Бјелаусова је Обњинск који има око 100.000 становника, на око 3 километра удаљености.

И сад ће неко да ме учи из Србије или са запада како су Русија само Москва и Петроград, а све остало је беда.

Не! Није тако!

Реалност је потпуно другачија од оне која се пропагира ван Русије!

У унутрашњости Русије се живи сасвим солидно. Ево ми смо практично у селу и имамо све што нам треба од материјалних ствари. Пре пар дана смо купили "Самсунг" ваш машину у огромном тржном центру у Обњинску (испоручили нам у стан), део намештаја у самом Бјелаусову, продавнице хране на сваком ћошку, бензинске пумпе, ауто-сервиси... Јуче смо се прикључили и на брзи интернет.

Овде је ваздух чистији него у Москви, атмосфера опуштена, готово сеоска. Сви се знају. У самом Бјелаусову имају 2 дечја вртића! Ако нам нешто затреба, ту нам је одмах Обњинск или на 12 километара Жуков. Данас сам колима, 1-ог јануара, био у Жукову. Дивна зимска атмосфера. Пут од Бјелаусова до Жукова ме подсећа на пут од Ужица на Златибор, јер води кроз црногоричну шуму. Пут скоро празан. Ту и тамо прође понеко возило. Снег на путу, али је довољно прочишћено да може лагано да се вози. Иако је први јануар, многе продавнице су отворене. У Жукову купих неке потрепштине за кућу. Све има БРЕ.

У Бјелаусову имамо и велику цркву са "воскресном" школом за децу која има веома богат програм рада!

Овде су људи другачији него у Москви. Овде су људи више руски, непосреднији. Ево комшија са спрата Николај ми је већ пар пута помогао пошто смо се тек преселили. Овде су људи со руске земље.

Ко вас то лаже да се лоше и бедно живи у унутрашњости Русије?! Ево ја сам сада са својом породицом живи доказ да то није тачно.

Истина побеђује. Србији је место на Истоку.

Овај живот у унутрашњости Русије је наша нова младост.

Новая молодость!

И док смо се припремали за селидбу, за време и после селидбе, сетио сам се фантастичног романа Милоша Црњанског "Друга књига сеоба" у коме се говори о сеобама Срба из непријатељске Аустро-Угарске у братску Русију, сетио сам се србског официра Симеона Пишчевића који је служио и аустријском кајзеру и руској царици... Сеобе...

"Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а затим ове завеје снег. Али ће, на пролеће, Дњепар опет кренути, ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према мору, уз песму и игру живих.

Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке, које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви ће се народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај национ селио? Ко би могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији, Америци, Африци?

Несхватљиво је то људском уму.

Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и толики њихови сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага, свему томе, сем та два-три имена.

Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.

Има сеоба. Смрти нема!"

"Северно светло" - Сергеј Лозница, 2008

2011-12-10T02:10:00.001-05:00

Долазе зима и арктичка ноћ... Дан се скраћује на неколико часова дневног светла... Крај јесени у селу Сумскиј Посад, хиљаду километара северно од Петрограда, у Карелији, на обалама Белог мора...

Филм о православној гимназији у месту Варници

2011-12-10T02:06:00.001-05:00

Филм "Браћа козаци"

2011-12-09T03:52:00.001-05:00

Филм говори о драматичној историји обнове козаштва у Русији од 1990-тих до 2005-те године када је донет закон "О државној служби руског козаштва".

Коми. Путовање кроз Арктик

2011-12-08T23:26:00.001-05:00

Ево документарног филма о две породице народа Коми, који, иначе, спада у групу угро-финских народа, које живе на северу Сибира у пуном складу са природом, поларном климом и ритмом живота животиња. Као што можете видети у филму они су православни и говоре руски. На северу Русије постоји и република која се зове Коми. Живот на јужним границама Хипербореје...

Пи Џеј Харви

2011-11-27T23:49:00.001-05:00

"Годишња доба" од Чајковског за децу

2011-11-22T13:28:00.001-05:00

Ево поклона за све који имају децу, мада ово и одрасли могу да слушају - "Годишња доба" од Чајковског за децу:

Vremena goda - Cajkovski.rar

Козаштво у сликарству Светлане Најмушине

2011-11-20T13:10:00.001-05:00

Кликом на слику добијате увећану верзију

Игуман Никон из Донског манастира о козаштву

2011-11-16T03:14:00.001-05:00

Козаци у Србији!

2011-11-08T14:11:00.001-05:00

Србин козак

2011-11-02T22:44:00.000-04:00

Данас сам постао члан Централне козачке војске Русије, Донског хутора. После првог разговора са атаманом и добијања благослова од игумана Никона из Донског манастира, вечерас сам примљен у војску у присуству атамана, команданта хутора, једног нижег козачког старешине и једног козака.

Тиме се наставља стара традиција из времена сеобе Срба из Аустро-Угарске у Русију, а по неким информацијама и пре тога, да Срби служе у козачким јединицима Руске империје. Русија данас није империја у правом смислу те речи, јер Русија данас нема императора који једино може бити православни цар, али козаци настављају своју историјску службу чувања Русије и православља.

Између евроазијаца, уласка у класичну православну општину и козака, изабрао сам козаке јер ја припадам ратничкој касти или сталежу који брани православље. То је управо оно што су руски козаци током историје радили у Русији и што раде данас.

Припадност козацима није припадност партији. Козачка организација је организација која се заснива на добровољности („казачья вольница”). Козаке нико не мора да тера да раде на добро отаџбине, они то раде добровољно. Козаци имају своју унутрашњу организацију која је строго хијерархијска, али и слободу коју чувају у својим козачким општинама.

Централна козачка војске Русије се не налази ни под командом руске армије ни руске полиције, већ под директном командом председника Русије.

У козаке улазе целе породице и козаштво се наставља следећим генерацијама.

Козаци су током векова, као и у скорије време, помагали Србији и то ће наставити да раде.

Јачање Русије кроз козаштво значи и повећавање могућности да се Србија спаси са пута пропасти (а то је пут ка Европској Унији) на коме се налази.

У Србији данас, на жалост, не постоји ниједан православни патриотски ред који чува војне (кшатријске) традиције србског народа. Нека ова моја одлука буде подстрек некоме у Србији да оснује такав ред.

Слава Богу, что мы казаки!

Хвала Богу што смо козаци!

Ерупција словенске среће!

2011-09-03T10:07:00.002-04:00

Родио се Сава!

2011-08-24T23:35:00.000-04:00

Светлана и ја смо 6-ог августа добили сина Саву!

Сава се родио у породилишту названом по Аграфјени Абрикосовој која је имала 22-је деце.

Боже, чувај нашег Саву.

Интервју који сам дао за "Крагујевачке недељне новине"

2011-08-04T13:29:00.007-04:00

Кликом на слику добијате увећану верзију. Слику можете повећавати и смањивати у самом интернет претраживачу или можете да кликнете десним тастером миша на њу, изаберете опцију "Save Picture As..." и да је скинете на диск. После тога је можете увећати ради лакшег читања.

Експлозија тржишта информационих технологија у Русији

2011-07-13T21:53:00.003-04:00

Ево једне информације из прве руке, то јест из личног искуства, у вези налажења посла у Москви. Скоро сам променио своју пословну биографију ("резиме") и поставио нову верзију на само 3 руске интернет презентације које се баве тражењем послова. И шта сам видео? Праву експлозија послова из области информатике!

Ја имам посао, то јест радим као програмер за једно руско предузеће које се бави информатиком, али сада хоћу да останем у истом предузећу за већу плату или да пређем у друго предузеће за већу плату. За око 15-ак дана колико ми је нова пословна биографија активна, предузећа из Москве ми шаљу електронска писма у којима ме позивају на разговор око запошљавања ("интервју"), зову ме телефоном... За сада има негде око 10-ак заинтересованих да ме запосле. Тржиште радне снаге у Русији не да буја, оно експлодира!

Ово нисам могао ни да сањам. Док сам живео у Канади, за око 9 година нико ме никада није позвао на разговор у вези посла у смислу да ме он први позове без икакве везе. А у Русији, за само 15-ак дана 10-ак позива! И то без икакве везе! Каква разлика у корист Русије! Каква пропаганда се шири са запада у корист запада, а што нема благе везе са реалношћу! Запад и његови "стандарди"! Запад и његов "раст"! Која смејурија.

Ево прекјуче сам био на једном разговору за посао и поред стандардних ствари које су свуда исте има и неких разлика у односу на запад. На разговору су биле три особе, један од главних руководилаца ("менаџера"), техничко лице и једна жена. Сви су били млађи људи. Питања око посла и мог радног искуства су била стандардна, али ево и разлика у односу на запад. У Русији је нормално да се постави слика кандидата на интернет презентацију за тражење посла, да се пита за године, да се пита за личне ствари. И за мене је то нормално. У једном тренутку разговор је отишао у таквом смеру да ме је руководилац, после моје изјаве да волим да читам, питао шта читам и коју сам последњу књигу прочитао, на шта сам му ја одговорио да сам прочитао једну књигу Александра Дугина, па смо кратко причали и о мојим утисцима о књизи. Питао ме је и за сличности и разлике између Срба и Руса и тако још неке личне ствари. Мени се све то допало и мислим и да је нормално.

Србији, где идеш? Србијо, ал си прсла! Не знаш Србијо да ти је спас на Великом Истоку!

Летњи дан на "ВДНХ"

2011-07-02T23:54:00.004-04:00

Били смо јуче на чувеном московском изложбеном простору "ВДНХ" где смо посетили православни сајам и погледали неке од програма у оквиру прославе 20-годишњице постојања Заједнице Независних Држава.

Православни сајам је био одлично организован и било је јако много излагача. Били су ту многи руски манастири који су продавали књиге, молитвенике, иконе, прехрамбене производе и друге ствари. На многим манастирским штандовима ствари су продавали сами монаси и монахиње. Било је ту пуно и других људи који су продавали здраву храну, то јест хлеб, мед и друго. Пуно се продавала одећа која се може сматрати хришћанском, то јест суздржанијом, мараме, дуге хаљине, сукње и друго. У сајамској хали је радила манастирска кухиња где је човек могао да предахне уз фина манастирска јела.

Мало касније смо били на концерту који је био посвећен прослави 20-то годишњице постојања Заједнице Независних Држава, то јест бивших република које су улазиле у састав Совјетског Савеза. Концерт је био одличан. Представили су се извођачи из Средње Азије чији су наступи били испраћени повицима одобравања и аплаузом. Поред људи из Средње Азије концерту су присуствовали и многи Руси. Тако велика евроазијска идеја наставља да живи и да се развија. Киргизија је поставила своју јурту где су могле да се купе многе лепе и вредне ствари. Ја сам купио једну капу која ће ми добро послужити зими.

На видеу можете видети и изложене тракторе чувене белоруске минске фабрике трактора.

Иначе, прелеп летњи дан у Москви је измамио многе Московљане на улице, а много њих је било на "ВДНХ". На снимку је забележен и део те атмосфере.

Русија је данас усправна земља у којој се поново уздиже православље и која чврсто иде својим евроазијским путем.

Григориј Перељман - генијални руски математичар

2011-06-27T07:37:00.000-04:00

Ево филма о генијалном руском математичару, иначе Јеврејину, Григорију Перељману који је доказао Поенкареову хипотезу и одбио да за то прими награду од милион долара.

Филм о овчарско-кабларским манастирима

2011-06-25T09:24:00.000-04:00

Летњи дан у манастиру Свете Тројице

2011-06-25T09:22:00.000-04:00

Ево филма "Летњи дан у манастиру Свете Тројице" где мој пријатељ отац Василије говори о православној вери.

Филм "Унијати"

2011-06-24T23:55:00.000-04:00

Ево филма "Унијати" који говори о такозваној унијатској цркви у западној Украјини.

Vajas - "Star Girl"

2011-06-17T14:09:00.007-04:00

Група "Vajas" је Сами-Норвешка група коју чине Анде Сомби (етнички Сами), Кристин Мелем и Нилс Јохансен. Иначе "Vajas" на северном Сами језику значи - ехо. Послушајте њихову сјајну песму "Star Girl".

Земфира - уживо на Премия МУЗ ТВ 2011

2011-06-15T01:35:00.002-04:00

Народне песме из Кубањског краја

2011-06-08T12:40:00.000-04:00

Врати унатраг

2011-06-04T05:22:00.001-04:00

Младост! Молодость!

Последњих неколико дана интензивно се сећам војничких дана у Мостару. Било је то давне 1985-1986 године. Најбоље године у социјалистичкој Југославији. Прво 3 месеца на обуци у Северном логору, а онда стража у селу Бачевићи. 12 месеци војске. Било је сјајно!

И сећам се свих тих људи, младих момака, углавном од око 18 година. Срби, Хрвати, Словенци, муслимани...

Лепо беше и лепо се дружисмо. Не би у нама ништа зло. Можда неки Шиптар, али не могу да тврдим 100%.

Мени војска није тешко пала. Лако ми је све то било. Кшатријски дух предака.

О, како се искварисмо. Сви. Дођоше неки политичари и поче ковитлац.

Сећам се Тончија Блажевића и Мирослава Леротића из Сплита, Бенца и Горана Зубчића из Загреба, Аднана Чатака и Ахмић Русмира из Добоја, Алена Џехверовића и Амера Перве из Сарајева, Аљоше Чакша из Словеније, Авдије Авдија са Косова...

Где се деде наша младост? За кога људи изгибоше? Ко растури народ?

О, сећам се тебе мостарско сунце топло и сећам се тебе Неретво пенушава и сећам се тебе модра и зелена Буно и сећам се старог моста и скокова са њега и сећам се кафића "Тин" и како смо седели испред њега и слушали U2 и сећам се копања водовода у Подвележју и сећам се камена и растиња око Мостара и песме зрикаваца...

И сећам се свих тих људи, младих, безбрижних и неискварених...

Младост! Молодость!

А да плачем? Нећу. Што да плачем? Богу ћу да се молим да нам свима на овом свету да памети која нам недостаје...

Ево видим је у најживљим бојама. Свега човек може да се сети! Ништа се не заборавља! Видим само душе младих људи неукаљане животом и грехом. Видим само "голог" човека без икакве политике или било чега другог у његовој неискварености и осећам радост. А осећам ако не жалост, а оно сету за прошла времена која минуше. И све ми је то блиско. Ево ко да сада крећем на своју смену на стражу горе изнад мале касарне у Бачевићима, а сунце греје, о како топло греје сунце младости...

Нека буде чак да ја овде јаучем за људском душом без обзира на нацију и веру.

У својој суштини и у дубини своје душе одбијам све реалности овог света и историје и прихватам једину реалност, једину стварност - човека са кога су скинути цивилизација и историја и све оно што су оне упрљале, а Богами и унаказиле. Идем кроз свет и живот са јасним сазнањем о трулежи и греху. Мржња убија изнутра, а онда споља остају живи лешеви. Нећу да будем леш.

Само се сећам невиности и знам за пад. Овај свет и његова историја је слика човековог пада. И то је универзална истина. Бесмислена је било која идеја осим идеје тежње ка савршенству.

Филм "Хтео бих да одем за време Михољског лета"

2011-06-04T02:05:00.002-04:00

Концерт групе "Љубе"

2011-05-29T15:53:00.002-04:00

Шоу "Две звезде" - Пелагеја и Дарја Мароз

2011-05-29T03:26:00.000-04:00

Руски комунитаризам: Општина "Криница" (1)

2011-05-22T00:48:00.005-04:00

Општина "Криница" је био јединствен социјално-економски експеримент комунитарног типа који је трајао дуго времена.

Оснивач општине "Криница" је била група интелектуалаца народњака. Они су 1886.-те године на челу са Виктором Јеропкином, Н. Н. Коганом, З. С. Сичуговим и А. А. Сичуговом купили комад земље недалеко од места Геленџик, јужно од Новоросијска, на југу Русије, на обали Црног мора.

"Криница" је била организована као земљорадничка општина. Оснивачи општине су претходно већ имали искуства у прављењу сличних насеобина, а неки од њих су прошли кроз "лабораторију сеоске економије" Александра Енгелхарта о коме сам већ писао на овом интернет дневнику. Општина "Криница" је постојала до краја 20-тих година 20.-ог века. 1929.-те године општина је претворена у колхоз "Знамя марксизма" ("Знамење марксизма"), што се може сматрати престанком њеног постојања у облику у каквом је до тада, углавном, постојала.

А ко је био Виктор Васиљевић Јеропкин? Виктор Јеропкин (1850-1908) је био бивши студент Московског универзитета. Држао је трговину књигама из које је снабдевао сеоске школе, шаљући и забрањена издања. У свом стану је организовао скупове сеоских учитеља. Касније је са пословним партнером Мазингом основао у Москви столарску радионицу и фабрику средстава за учење, а које је радила на социјалним принципима. Потом напушта Москву и на другим местима се бави оснивањем предузећа која су радила на сличним социјалним основама. Упознаје се и са великим руским писцем Лавом Толстојем и постаје следбеник његових анархо-религиозних идеја. 1890.-те године се сели у Пензу где је био директор фабрике која је производила папир за писање. Још касније се преселио у Петоград где је и умро.

Криничани нису били задовољни са постојећим социјално-политичким уређењем Русије и хтели су да направе праведније форме живљења, да развију правилне међуљудске односе, нормалне услове за живот и васпитање деце. Хтели су да живе тако да нико не буде експлоатисан, без приватне својине, са пуном равноправношћу свих, са обавезним личним радом сваког члана заједнице.

Криничани су одрицали своју припадност толстојевцима иако су му 1910.-те године подигли споменик, а за време грађанског рата у Русији се спојили са једном толстојевском општином.

У општини су се одржавали молитвени скупови, где се на почетку читало Јеванђеље, затим певале црквене песме, а на крају читали радови религиозних философа, као што је на пример Владимир Соловјов. Такође се изучавала и философија Буде, Конфучија и других. При томе се и много дискутовало, понекад до дубоко у ноћ. Криничани су стремили идеалу стварања бољих социјалних форми на религиозним начелима.

Просечан број насељеника у "Криници" је био 30, али је ученика, то јест практиканата који су се интересовали за кринички експеримент било и до 200.

Криничани су издавали и своје штампане материјале међу којима су биле криничке новине, годишњи извештаји и дневници чланова општине.

"Криница" је имала и своју библиотеку и архиву.

Руски комунитаризам: Александар Енгелхарт и батишћевска општина (1)

2011-05-21T22:24:00.004-04:00

Александар Николајевић Енгелхарт (1832-1893) је био руски артиљеријски официр и професор хемије који је основао знамениту сеоску општину (комуну) на свом имању у селу Батишћево у Смољенској губернији.

Како пише Ирина Гордејева у својој кињизи "Заборављени људи" - Историја руског комунитарног покрета, Александар Енгелхарт је 1871.-ве године био послан из руске војске на своје имање у Батишћеву због "револуционарне пропаганде". За неколико година је успео да подигне од раније запуштено имање у "домаћински Елдорадо".

Имање је постало познато захваљујући његовим "Писмима са села" које је почео да објављује 1872.-ге године. У својим писмима је описивао живот на селу и своје погледе на побољшање сеоске економије. Сматрао је да је главни разлог зашто руско село није довољно развијено тај што се образовани Руси не враћају не село, већ и после завршених школа остају у градовима, уместо да стечено знање примењују тамо где је најпотребније, а то је управо на селу. Тако је око 1877.-е године Енгелхарт и дошао на идеју о "интелигентном" селу. У свом седмом (1879) и десетом (1881) писму Енглехарт је позвао образоване људе да се врате на село. Тако је започео његов социјални експеримент стварања домаћинстава заснованих на другим начелима од постојећих.

Први који се одазвао његовом позиву је био један руски официр, херој заузимања Ташкента, који је дошао да живи и учи на Енгелхартовом имању. Током времена број оних који су се заинтересовали Енгелхартовом идејом је бивао све већи и на имању је било све више људи. Говори се о томе да је 70 или 79 људи (55 мушкараца и 24 жене) било на имању и да је 14 од њих добило потврде да умеју одлично да раде. При томе у тај број нису урачунати многи који су привремено боравили у Батишћеву на неколико дана или недеља и потом га напуштали.

Многи који су живели на Енгелхартовом имању и који су научили да раде сеоске послове, после су сами одвојено започињали живот на селу или су чак покушавали да оснују сличне сеоске општине. Прву такву земљорадничку колонију основао је З. С. Сичугов у засеоку Краснаја Глинка у Уфимској губернији. Међутим, та насеобина није дуго опстала, то јест постојала је око 2 године, од августа 1878.-ме до пролећа 1880.-те године.

Иначе, на Енглехартовом имању се живело просто, сељачки. Младе људе који су радили на његовом имању звали су "танконоги". Према једном извору то је било зато што је први практикант на имању имао веома танке ноге. По другом извору то је било зато што су руски сељаци танке ноге сматрали као знак интелигентних људи. А по трећем извору то је било зато што су људи који су тамо живели и радили имали уске панталоне.

Неки су то што је Александар Енглехарт радио повезивали са револуционарним и социјалистичким покретима, али из писама и текстова које је сам Енглехарт писао 70-их и 80-их година може се извести закључак да његов друштвени идеал није имао револуционарни карактер. Он је пред сеоску интелигенцију стављао чисто културне задатке. При томе је осуђивао не само револуционарне методе, већ и револуционарни начин мишљења. Међу људима који су живели и радили на његовом имању било је и оних из Петрограда и међу њима је нарочито било јако изражено револуционарно расположење. Енгелхарт их је сматрао људима поквареним политиком и није веровао да они могу да се баве конструктивном пословима.

1884.-те године Енглехарт је обуставио свој социјални експеримент услед незадовољства његовим резултатима и усредсредио се на научне проблеме сеоске економије.

Руски комунитаризам: Свето-Алексејевска пустиња (1)

2011-05-15T03:42:00.001-04:00

Идемо даље са причом о високом комунитаризму руског народа. Овога пута смо у садашњости, то јест говорићу о Свето-Алексејевској пустињи.

Свето-Алексејевска пустиња је православна аутономна општина која се налази у Јарославској области. Она представља свет за себе где људи живе другачије него што се обично живи у Русији. Оштина има свог управника свештеника Алексија Васиљенка. Општина, такође, има свој устав који су они који се определе да живе у њој дужни да поштују. Устав је строг, готово манастирски.

У оквиру општине постоји неколико школа укључујући и класичну гимназију, музеј, кадетску школу, радионице, објекте сеоског домаћинства и друго. Општина има земљу, стоку и пољопривредне машине. До општине води пут, спроведени су вода и гас.

На оснивање и развој Свето-Алексејевске пустиње као православне општине комунитарног типа велики утицај је имало дело Николаја Непљујева о коме сам писао у претходном тексту на овом интернет дневнику.

Погледајте три филма о животу у Свето-Алексејевској пустињи.

Руски комунитаризам: Николај Непљујев и Крсто-воздвижењско радно братство (1)

2011-05-13T23:13:00.009-04:00

Браћо и сестре, почињем серију текстова о руским комунитарним покретима. То је наставак мојих истраживања која сам назвао - Путеви ка утопији. На овом мом интернет дневнику има доста текстова на ту тему. Од када сам се преселио у Русију нашао сам овде управо оно што сам тражио, а то су докази да је могуће организовати друштво на другачијим принципима, него што је оно сада организовано. То је "светлост са истока" како је велики руски философ Владимир Соловјов назвао једну своју књигу. А један други велики руски философ Николај Берђајев је назвао руски народ најкомунитарнијим народом на свету.

У Русији сам открио један за мене нови свет људи који су били идеалисти и који су тежили да практично остваре идеално или друштво блиско идеалном. У Србији људи су, углавном, чули за западне утописте Фуријеа, Сен Симона, Кампанелу и друге. Али, Русија је и по овом питању утопистичких, то јест комунитарних покрета, као и по многим другим питањима, непресушни извор нових идеја и достигнућа.

Седамдесетих година 19.-ог века у Русији настају на десетине комуна у којима људи покушавају да организују живот на другачијим, то јест праведнијим и духовнијим основама него што је то било у стварности.

У серији текстова који следе писаћу о Крсто-воздвижењском радном братству Николаја Непљујева, батишћевској општини Александра Енгелхарта и општини Криница Виктора Јеропкина.

Пре свега да одговоримо на питање шта је то комунитаризам? Укратко речено, комунитаризам је организација друштва и односа у друштву која се базира на заједништву, а не на индивидуализму.

Заједништво у животу значи фаворизовање принципа живљења у широј заједници са већом узајамном помоћи чиме се спречава подвојеност или атомизација друштва, као и отуђење као резултат те подвојености, то јест атомизације. Права заједнице су изнад права појединца. Индивидуализам значи подвојеност, то јест атомизацију друштва у коме се фаворизују људска права, то јест права појединца која су изнад права заједнице.

Заједништво у економији значи кооперацију на братским основама где нема међусобног искоришћавања, а индивидуализам значи строго власништво са међусобним искоришћавањем које се понекад прикрива термином партнерства.

Примери за комунитарност у најопштијем смислу: србска задруга, руска општина, православно братство, анархистичке комуне, колхоз, совхоз, Амишке заједнице, јеврејски кибуци...

Примери за индивидуализам: демократско-капиталистичко друштво, социјал-демократско друштво...

У историји Русије и целог света стоји једна невероватна фигура - Николај Николајевић Непљујев. Николај Николајевић Непљујев (1851-1908) је био Рус, рођен у старој аристократској породици. Како је био из добростојеће породице од детињства имао је све услове за квалитетан развој, што је он и искористио. Ишао је у одличне школе, завршио факултет. Добио је и посао у дипломатској служби. Непљујев је, такође, од детињства био васпитан у православном духу и постао је искрено верујући човек. И када је његов живот кренуо даље у правцу дипломатског живота, у њему се нешто преломило. Напустио је Минхен где је у то време радио као димпломата и вратио се у Русију. Одлучио је да посвети свој живот највећој од свих идеја у историји човечанства - идеји стварања Царства Божијег на земљи.

Непљујев је сматрао да је Русија хришћанска држава, чији главни пут развоја треба да буде мирно, еволуционо кретање од капитализма ка хришћанском друштву, које би се заснивало на начелима љубави.

Прво је завршио Петровску сеоско-домаћинску академију, а затим је почео свој нови живот у једном мањем месту у данашњој Украјини, где је и рођен, у Јанпољу у Черниговској губернији. Уз помоћ мајке и сестре основао је школу за сиромашну сеоску децу. У почетку је у школи било 10-оро деце. Он је био предавач и васпитач. Учио је и васпитавао децу у чистом хришћанском духу. Касније се број деце повећао и то је омогућило оснивање 2 школе, једне за дечаке, а једне за девојчице.

Као следећи корак, Николај Непљујев је основао Крсто-воздвижењско радно братство као православно братство комунитарног типа. За тај свој револуционарни подухват на духовном пољу, као узоран православни хришћанин, добио је благослов од уваженог старца Варнаве Гетсиманског из Троицко-Сергијеве лавре.

Од свог новца Непљујев је купио земљу и почело се са градњом објеката. Уз одређене потешкоће успео је да добије све званичне црквене и државне дозволе за оснивање братства. Имао је подршку неких високих свештеника Руске Православне Цркве. Братство је указом руског цара Александра Трећег добило и статус правног лица.

Крсто-воздвижењско радно братство је имало свој устав са чврстим хришћанским правилима живота. У братству је владала одговарајућа хијерахија. Одлуке су се доносиле у Думи братства, а на челу Думе као њен председник био је сам Николај Непљујев.

У братство су могле да уђу и породице и појединци, који су, наравно, поштовали устав братства. Породице су живеле у већим кућама-комунама, у великим собама, а појединци су живели по неколико њих у једној већој соби. Свака породица се бавила одређеном врстом делатности. Једни су били учитељи, други пекари, трећи су правили млеко и тако даље. Свака породица је носила име одређеног свеца.

Братство је током времена купило и земљу (коју је од свог великог капитала купио сам Непљујев за братство) и мање фабрике где се радило на братским, кооперативним, а не на капиталистичким принципима. Људи су радили на пољима, фармама, у радионицама, у баштама, у шумама и тако даље. Дошло се дотле да је братство касније имало и своју сопствену телефонску централу, електричну станицу, као и један од првих америчких трактора. Још касније братство је купило велику шуму у Пермској губернији где је отворило своју фабрику за прераду дрвета.

Чланови братства су се називали међусобно браћом и сестрама.

Сва имовина братства, осим личних предмета, била је заједничка.

Важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и да се развија и после Непљујевљеве смрти 1909.-те године. У јесен 1920.-те године, у братству је живело 639 људи. Читаво једно село!

Када је почео Први светски рат 77 чланова братства је отишло да се бори на фронт за Русију. Неколико њих је погинуло.

Крсто-воздвижењско радно братсво су подржавали Фјодор Достојевски, Лав Толстој, отац Сергеј Булгаков, отац Павле Флоренски, Владимир Соловјев, неки припадници руске аристократије и многе познате јавне личности ван Русије.

Непљујев је био и велики борац за светски мир. Одржавао је везе и са другим конфесијама, али његова припадност и верност православљу никада није била доведена у питање.

Ипак, и поред подршке, било је и оних који нису баш подржавали рад братства. Међу њима је било и свештеника, као и других јавних личности. Такође, такве утопистичке идеје нису увек наилазиле на разумевање и међу обичним људима, сељацима.

Када су бољшевици дошли на власт братство је покушало да се уклопи у нови систем са циљем да настави да постоји. Дистанцирали су се од политике и тражили су заштиту нових власти. Променили су име у Прву украјинску совјетску комуну. Чак је председник бољшевика у Украјини Х. Раковски предао писано наређење црвено-армејским командантима 12-те армије да чувају имовину братства. Али, ипак, на жалост, 1925.-те године совјетска власт је распустила братство при чему је прогањала вође братства, ухапсила свештенике, срушила храм и тако даље.

За крај овог кратког описа живота и рада Николаја Непљујева и његовог православног братства (комуне), могу да кажем да је он са огромном енергијом, посвећеношћу и вером у Христа успео да створи велико дело. Николај Непљујев је имао идеју да се широм Русије организује много оваквих братстава и да на крају цела Русија буде устројена по овом принципу. Он је успео да оствари реалну хришћанску утопију у историји која би, вероватно, још дуго наставила да постоји да се није десила Октобарска револуција и да братство није угашено силом. Веома важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и после његове смрти, а што је велика ствар јер многи покушаји стварања комуна у свету током историје су пропадали када би се покретач комуне повукао или умро. Значи, није немогуће створити систем који је праведан и неексплоататорски. За то је потребно да са једне стране постоји добра и јака воља некога ко има моћ (држава) или новац (богат човек), а који је би организовао овакав начин живота, а са друге стране добровољност људи који би почели да живе на братски, то јест комунитаран начин. Значи, добровољност да се живи другачије је кључан принцип. Слободна воља људи да се иде ка добру је решење. То је сасвим различито од система у коме је комунитарни или делимично комунитарни начин живот без Бога наметан људима силом у комунизму.

Николај Непљујев спада међу највеће људе светске историје.

Имам две његове књиге. На почетку једне од њих, он помиње Србију, јер је био у њој ради проучавања традиционалне србске задруге! У тим својим речима он се топло обраћа Србима као својој браћи. Иначе, његове књиге су давно биле преведене и на србски језик.

Слава великом хришћанину практичару који је показао пут за остваривање правог хришћанског социјалног идеала на земљи Николају Николајевићу Непљујеву!

Ауторска музика: Сунце на углу улице

2011-05-13T22:46:00.000-04:00

Ево моје прве ауторске песме - "Сунце на углу улице":

Стиже нова "Лада Granta"

2011-05-13T22:21:00.000-04:00

Иван Ахлабистин - бунтовник и свештеник

2011-05-10T13:53:00.000-04:00

Цео свет зна за Бреда Пита и Анђелину Џоли, за Џорџа Клунија, за Џонија Депа, Николаса Кејџа... Све сами пропагандни ликови из арсенала информационог рата који запад води против остатка света. Тим својим "иконама" запад везује пажњу света за себе. Ови ликови без своје директне воље освајају најдубље психолошке просторе милиона људи и доводе до тога да на најнижем психичком нивоу када запад крене да притиска, бомбардује или на било који други начин мрчи некога у свету, човек који је опчињен свим тим ликовима, запита себе - а зашто уопште пружати отпор када сви ти сјајни ликови сведоче да је западна цивилизација супериорна? Дај да им се придружимо. Дај да будемо под њиховом управом.

Као одговор на свет западних "икона" представљам овде не руску "икону" (руске иконе су на зидовима руских храмова), већ човека који је у свом животу прешао пут од бунтовника до свештеника.

Браћо Срби и сестре Србкиње - Иван Ахлабистин (Иван Охлобыстин).

Иван Ахлабистин је рођен 1966.-те године. Он је глумац, режисер, сценарист, драматург, новинар, писац, аикидо мајстор, шахиста, јувелир, бивши мотораш, евроазијац, монархиста и свештеник Руске Православне Цркве.

После бурног живота који је водио у млађим данима, Иван Ахлабистин се оженио глумицом Оксаном Арбузовом, данас Ахлабистином. Млади брачни пар прилази вери и Иван бива рукоположен за свештеника. Служио је у Москви и у Ташкентској епархији на Средњем Истоку.

Иван и Оксана имају шесторо (6) деце!

Због материјалних потреба везаних за породицу јер не може да заради довољно као свештеник, Иван је тренутно по свом захтеву ослобођен свештеничке дужности и ради као креативни директор у великом руском предузећу "Евросеть".

Ево једне фотографије породице Ахлабистин:

Ево емисије о Ивану Ахлабистину из 3 дела:

Ево интервјуа који је са Иваном Ахлабистином урадила једна друга блистава фигура нове Русије, глумица и режисер Рената Литвинова (о њој неком другом приликом):

Мали руски градови: Сергијев Посад

2011-05-10T13:44:00.000-04:00

Настављам приче о мањим руским градовима са циљем да прикажем како изгледа живот у њима и да уништим црне митове произведене на западу и, на жалост, прихваћене и од многих Срба националиста и оних који су за савез Србије са Русијом, да су само Москва и Питер добри градови за живот, а да је све остало у Русији јад и беда и да владају глад и немаштина.

Ево још једног доказа црно на бело у облику видео записа који смо направили у месту Сергијев Посад које се налази на око сат и по, два вожње на север од Москве, према Јарослављу, који руши црни мит о да се у унутрашњости Русије лоше живи.

Иначе, Сергијев Посад је познат по томе да се у њему налази чувена Свето Троицка Сергијева лавра, то јест велики манастир у коме се, између осталих реликвија, чувају и мошти једног од највећих светитеља Русије Светог Сергија Радоњешког.

Ево филма:

Гвожђе

2011-05-10T13:40:00.000-04:00

Мирно, топло вече у Москви. Чекам тролејбус на Лубјанки. Купио неке књиге у "Библио-Глобусу", па сав срећан. Посматрам народ како пролази...

И не приметих одмах да нема не само мог тролејбуса двојке, већ ни једног другог. И пролази тако време и нигде мог тролејбуса. Гледам низ улицу. Ништа. А онда приметих да нема ни аутомобила да пролазе као обично...

А да! Сетих се. Па вечерас је генерална проба на Црвеном тргу пред прославу Дана Победе. Вероватно су затворили улицу која иде ка Лубјанки и зато нема возила.

Добро. Полазим полако ка степеницама које воде у метро, али сам још увек на улици. Окрећем се још пар пута да проверим не иде ли којим случајем мој тролејбус. Не. Не иде.

...

И онда се зачу нешто као тутњава.

"Црна се змија окуком пови и с чудним миром рече неко - пази тенкови...".

Иза окуке се појави неколико тамно зелених грдосија! Руски тенкови! Народ застаје. Мушкарци, жене, младићи, девојке, сви! Пометња на улицама! Случајно ми паде поглед на жену испред мене која је већ почела да силази низ степенице у метро. Жена је стала. Помно гледа тамно зелене грдосије. И онда се десило нешто што ме је поразило - на женином лицу је заиграо невероватан осмех. Осмех због џиновских тенкова. Осмех због осећаја војне снаге и моћи Русије. Тај осмех је говорио више од било каквих речи. Тај осмех је говорио - Непобедиви смо! Нико нам ништа не може!

Мирно, топло вече у Москви.

Лубјанка.

И ГВОЖЂЕ.

Видео писма из Русије: Боровск

2011-05-10T13:35:00.000-04:00

Ево филма о познатом историјском месту Боровск које се налази јужно од Москве у Калужској области.

У филму се открива живот малих руских градова и руши црни мит произведен на западу, а који су многи Срби, на жалост, прихватили, о томе да се боље живи само у Москви и у Петрогаду, а да глад и пропаст харају унутар Русије.

Иначе, Боровск има нешто више од 11.000 становника. Били смо и у једном ресторану у Боровску и могу да кажем да су људи непрестано долазили. Храна је била изврсна.

У граду има комплетна инфраструктура, а то значи снабдевање храном на пијаци и у продавницама, постоје радње за продају одеће, обуће, кућних потрепштина, телекомуникационе робе и друго.

Где људи раде? Људи раде у самом граду, као и у предузећима у околним местима, која се налазе у том региону, као што су Обњинск, Балабаново и друга.

А дух народа у унутрашњости Русије се најбоље види управо у тим мањим местима. Тамо уопште није реткост видети жене са марамама на глави, и то не само старије, већ и млађе. Или рецимо кад се возите аутобусом и када он пролази поред неке цркве, људи се не ретко крсте. Тога, наравно, има и у Москви.

Иначе, без обзира на комунизам који је био у Русији око 70 година и на све друге модернизације, у Русији и даље у одређеном, али сасвим видном за искусно око, облику живи стари традиционални начин живота. Он је негде више, а негде мање изражен, али он постоји. И то је тај руски конзервативизам, на коме се, у суштини и заснива унутрашња снага Русије. На пример, тај конзервативизам се може видети и у мушко-женским односима. Не ретко жена каже мушкарцу - ти одлучи, ти си мушкарац. Тако нешто, на пример у Канади, не рачунајући муслимане и Индијце, је, углавном, немогуће. Ово сам поменуо само као пример. Е, управо због тог конзервативизма Русија ће живети и надвладати. И тaj конзервативизам не само да се може видети и осетити ван Москве и Петрограда, већ и у тим мегалополисима.

РИМ, ТРУД, МАЈ!

2011-05-10T13:24:00.000-04:00

Ево видео записа са прославе међународног празника рада 1.-ог маја у Москви - Трећем Риму у организацији Комунистичке Партије Руске Федерације, на чијем челу стоји друг Генадиј Зјуганов, пријатељ Срба!

Много људи, велике демонстрације! Ово су биле ДЕМОНСТРАЦИЈЕ за подршку права радника, а против капиталиста! Значи, комунисти и други левичарски покрети су ДЕМОНСТРИРАЛИ, а нису ишли у природу и на уранке да би јели и зезали се.

Видећете овде на овом видео запису и Гадафијевце и лењинисте и стаљинисте и Зјуганова, можете чути совјетску химну, а и ја сам мало говорио...

ЖИВЕЛА СОЦИЈАЛНА ПРАВДА!

НЕКАДА ЈЕ БИЛО - МИР, ТРУД, МАЈ! За комунисте је и сада тако.

АЛИ, МИ ЕВРОАЗИЈЦИ КОЈИ ПОШТУЈЕМО ЛЕВУ ИДЕЈУ, ПРЕ СВЕГА СОЦИЈАЛИЗАМ, ИДЕМО ИМПЕРИЈАЛНИМ ПУТЕМ И КАЖЕМО - РИМ, ТРУД, МАЈ!

БРАЋО И СЕСТРЕ!

РИМ, ТРУД, МАЈ!

ЖИВЕЛА МОСКВА - ТРЕЋИ РИМ!

УРА!

Борба за наталитет у Русији!

2011-05-10T13:20:00.000-04:00

Руска држава се свим силама бори за повећање наталитета свог становништва. То значи жестоку пропаганду за рађање, врхунске медицинске услуге пре, за време и после рађања, као и програме за подршку мајкама са децом као што је на пример матерински фонд.

У том смислу је 3 дана у Москви у пословном и изложбеном центру у парку „Сокољники” била одржана манифестација - "Фестивал трудница".

Ради се о сајму који је посвећен повећању наталитета у Русији и на коме су учешће узела предузећа која продају опрему за децу (колица, одећу, обућу), медицинске препарате, здраву храну, радионице где се одвијају практичне вежбе (повијање деце, плетење, прављење сапуна...) породилишта, саветодавне установе и друге.

Сајам је био фантастично организован са мноштвом пратећих штампаних материјала, као и програма као што су предавања у конференцијској сали или модних ревија за труднице.

На сајму је био и пункт за инернет и ресторан.

Ево и видео записа који смо направили у парку "Сокољники" и на сајму трудница. Молим вас да обратите "вниманије" (пажњу) на предивну атмосферу у парку "Сокољниики", где посебно издвајам плато на коме су играли пезионери и старији људи уз звуке старих хитова.

Нека онима који мисле да се у Русији тешко и мрачно живи ово буде још један доказ о супротном, а то је да се Руси данас радују животу који им је обезбедила руска држава на челу са Владимиром Путином.

Владимир Путин, Архимандрит Тихон и КГБ

2011-03-27T01:55:00.001-04:00

Данас разни људи различито оцењују Владимира Путина. По некима је патриота и велики вођа руског народа, а за неке лутка у рукама закулисних моћника.

Ко је уствари Владимир Путин? Владимир Путин је Рус, православни верник. Изгледа да је има и свог духовника, а то је Архимандрит Тихон (Шевкунов), намесник московског Сретенског манастира. Архимандрит Тихон је и иначе близак Кремљу, а са Путином га је упознао бивши генерал-лајтнант КГБ-а Николај Леонов. А ко је Николај Леонов? Николај Леонов је доктор историјских наука. У младости се нашао у Мексику у време када су тамо као политички емигранти били браћа Кастро и Че Гевара где се и упознао са Раулом Кастром и самим Че Геваром. Када је једном Че Гевара тамо био ухапшен, код њега су пронашли Леоновљеву посетницу. Зато је Леонов морао да буде враћен у СССР. Николај Леонов је завршио 101-ву школу КГБ-а и постао је шпијун. Био је на Куби, где се срео са својим другом Фиделом Кастром. Касније је радио у Јужној Америци против америчког утицаја. Још касније је постао шеф аналитичке управе КГБ-а. За 12 година колико је управљао аналитиком КГБ-а ниједном није погрешио у својим анализама! Николај Леонов је православни хришћанин. Његов духовник је Архимандрит Тихон (Шевкунов). Николај Леонов је, такође, својевремено био заменик начелника Прве Главне управе државне безбедности у којој је радио и Владимир Путин. Дакле, овде се може видети веза између Путина, КГБ-а (Николај Леонов) и православља (Архимандрит Тихон).

Иначе, и Архимандрит Тихон и Николај Леонов су чланови редакције патриотских новина Руски дом.

А у редакцији часописа је, између осталог, и нико други до Јуриј Воробјовски, човек познат по својим књигама и видео материјалима у којима разобличује Нови светски поредак!

Ево и једног од кључних интервјуа Архимандрита Тихона (Шевкунова) у вези са Путином:

„Итак, духовником Путина является некий архимандрит Тихон, настоятель Сретенского монастыря, расположенного в центре Москвы — на Лубянке, в полукилометре от здания ФСБ РФ, что само по себе символично. Начнем с короткого интервью, которое взял у него корреспондент FLB:

— 26 марта состоялись выборы президента России. Вы голосовали?

— Да, впервые в жизни. Я никогда не голосовал: ни за Брежнева, ни за Ельцина. Я проголосовал за Владимира Путина, потому что знаю его лично. Путин — человек верующий, православный. А для пастыря отдать голос, это все равно, что поручиться. Мне в нем очень нравиться одно качество — он совершенно не стремится к власти. Во всяком случае, политика, которую он проводил как премьер, для меня абсолютно приемлема.

— Не кажется ли вам, что Россия выбрала человека, которого она совершенно не знает?

— А кого она знает? Явлинского? Жириновского? Джабраилова? Путин как раз успел себя показать и зарекомендовать — он полгода совершал поступки.

— Путин — кадровый сотрудник КГБ, атеист по определению. Как же вы нашли с ним общий язык?

— Не буду сообщать никаких подробностей об обстоятельствах нашего знакомства. Скажу одно: Путин — человек искренне верующий и знающий Бога. Он сам разобрался в очень глубоких вопросах бытия, как писал Достоевский: «Может для кого-то это выглядит и смешно — его вера».”

Укратко, овде се каже да је Архимандрит Тихон (Шевкунов) настојатељ московског Сретењског манастира који се налази у центру Москве на Лубјанки, на пола километра од зграде ФСБ-а (некадашњи КГБ). На питање новинара, Архимандрит Тихон одговара да никада раније није гласао и да је сада први пут гласао за Владимира Путина. На крају Архимандрит Тихон каже да је Путин човек који искрено верује и зна Бога. При томе је одбио да каже детаље о свом познанству са Владимиром Путином.

Предавање Иље Числова у "Фонду словенске писмености и културе"

2011-03-27T01:41:00.000-04:00

Жена и ја смо били на предавању професора Иље Числова које је недавно одржано у "Фонду словенске писмености и културе" недалеко од станице метроа "Третјаковска", у оквиру програма "Душа Србије" који иде једном месечно. Многима у Србији је познато име Радмиле Војновић-Садовњикове (удате за руског козака). То је жена која живи на релацији Москва - Нови Сад и који је издала неколико, врло популарних књига о новој Русији. На пример књигу "Кротка Русија".

Нисам ни помишљао на ту жену, али док смо чекали да почне предавање, човек који је продавао карте испред сале, иначе Рус, рече нам да Радмила још није стигла. Добро. Помислих, нека наша Радмила, Србкиња, организује те вечери и одосмо да погледамо мало неке слике у суседној просторији. И појави се убрзо Радмила и ми уђосмо у салу где је требало да се одржи предавање. И назва нам Радмила добро вече на србском језику, ја отпоздравих и попричасмо тако мало... И онда ми сину! Па то је Радмила Војновић-Садовњикова! И да! Тако и би. Питах је да проверим и она рече да је то она. Тако се и упознасмо. Радмила Војновић је фина жена средњих година, пуна енергије и идеја, врло активна, до пасионираности. Образована, начитана, комуникативна, изразити русофил. Рече да је требала већ да буде у Србији, али да је ипак остала још неко време у Москви, па зато није одрадила кампању за предавање које је требало да се одржи то вече и да зато неће бити много људи. Ипак, скупило се мало, али одабрано друштво које су чинили и Срби и Руси.

А професор Иља Числов је стари, проверени пријатељ Срба, човек који веома дубоко познаје Србију у сваком погледу, историјском, културном и дневно-политичком. Шта рећи у вези његовог предавања? Било је садржајно и исијавало је велику љубав према Србији и србском народу. Било је ту свакојаких података и о Србији и о Русији. На пример, издвојио бих једну интересантну ствар, а то је да је професор Числов рекао да је лично познавао великог србског патриоту хиперборејског усмерења, мислиоца и сликара Драгоша Калајића. Поводом њега је рекао да је он помагао бившем директору србског ДБ-а Јовици Станишићу као саветник за питања идеологије. Занимљиво! Ово нисам знао, а мислим да ни многи други ово нису знали и да је то велико изненађење за све.

Иначе, професор Иља Числов је опозиционо настројен према садашњој руској власти и има веома изражене анти-семитске ставове. Јасно, убедљиво говори. Влада огромном количином информација. Не слажем се у неким стварима са њим, али је наш човек.

А онда су пред крај његовог предавања уследила питања посетилаца и ту се укључила и Радмила Војновић. То је било сјајно. Радмила и Иља су велики пријатељи, али се не слажу у свему, што је нормално, и било је јако занимљиво слушати понекад и жешће расправе. Убедљиви Рус који закива информацијама и начином говора и енергична и бучна Србкиња која маше рукама доказујући своје ставове. Сјајно!

На крају је Радмила развила велики плакат који је претходно био на столу за којим је седео и говорио професор Числов и на коме је била представљена србска средњевековна династија Немањића. Руси су одмах стали да сликају плакат, а један Рус је пришао тако близу да је сликао неке ситне детаље.

Када смо полазили Радмила Војновић нам је дала своју електронску адресу да јој се јавимо да нас информише о следећим догађајима у оквиру програма "Душа Србије", а и ван њега.

На крају смо се кратко упознали са једним Србином који од скора ради у Москви у једној глумачкој школи и једном Рускињом, који су нас упутили на интернет презентацију „Сјеница” која је, уствари, руско-србски интернет клуб. И ја користим ову прилику да вас позовем да погледате ову интернет презентацију и да се укључите и рад клуба. Ево адресе:

Сјеница

"Кумушки пьют" - Анжела Манукјан и група "Волга"

2011-03-25T04:00:00.001-04:00

Анжела Манукјан и група "Волга", словенски хипнотички електро.

Велики Грабовски - у брегове градови!

2011-03-09T15:10:00.001-05:00

Када смо зимус били у Србији, свратили смо у Велики Грабовски!

Велики Грабовски је дивно место, засеок на планини Јелици, на страни према Чачку, где су Зоран и Љиља отворили кафану са неколико бунгалова у старом стилу. Ресторан је одмах поред друма и можете да застанете, да се попнете до њега степеницама, да поседите, да попијете домаћу ракију или сок и да уживате у погледу на Драгачево.

Унутра је све у старом стилу, на средини кафане је велика пећ, около су дрвени столови и столице, по зидовима су окачени старински предмети домаће радиности. Газда Зоран и газдарица Љиља раде ту по кући своје послове, а када наиђе путник намерник они га срдачно угосте. Када смо ми свратили, у гостима му је био Рус Андреј из Москве.

Мало изнад кафане су дрвени бунгалови у којима се може ноћити. Собе имају кревете доле и кревете на спрат, столице, пећ бубњару. Ту се може зимовати, летовати.

Погледајте како изгледа Велики Грабовски:

Интернет презентација Великог Грабовског

Ој, Србијо, међу шљивама и под бомбама...

Корени Октобарске револуције и основни историјски закон греха

2011-03-09T13:14:00.002-05:00

Корени Октобарске револуције леже у даљој прошлости Русије. Они сежу још у време владавине Петра Великог. Период руске историје пре владавине Петра Великог са назива - допетровска Русија. Период допетровске Русије одликовао се, углавном, мирним животом на изворним хришћанским принципима. Петар Велики је почео да уводи промене у руски живот по угледу на Западну Европу и тиме је започело рушење старог, Благословеног руског живота. Саме промене и начин како их је Петар Велики спроводио изазвале су велики отпор у руском народу. Тај отпор је некада био толико велики да су Петра неки чак називали и Антихристом. То показује да руски народ није хтео западно-европски начин живота. Са тим променама брана руског живота је била пробијена. Промене су се наставиле и после Петра Великог.

Када је руски народ примио хришћанство, он је правилно спознао његову суштину, а то је лично спасење, али и промена устројства света на хришћанским принципима. Руски народ је правилно схватио да треба живети као у време првих хришћанских комуна у Јерусалиму, које су се одликовале братским животом у Христу, заједничком својином и тако даље. Руски народ је хтео да оствари Рај на земљи, Златно доба. И људи су се трудили да живе по тим принципима.

Међутим, промене које су се за време и после Петра Великог одвијале у Русији, биле су у мањој или већој мери подражавање све секуларнијег западно-европског начина живота. Мало помало у руском народу је почело да се јавља религиозно подрхтавање, које је било изазавано управо тим променама које су секуларизовале руски народни живот. Једна од највећих криза била је раскол у Руској Православној Цркви у 17.-ом веку, када је патријарх Тихон започео рефому црквених књига и неких обичаја који су до тада били на снази. Он је то урадио под утицајем Грка који су сматрали да постоје неправилности. Тако на пример, Руси су се до тада крстили са 2 прста, а од тих реформи са 3, као што и данас сви радимо. Такође су мењане црквене књиге. Те реформе партијарха Никона су изазвале велики отпор и део свештенства и народа је почео да се бори за останак на старом. Развила се велика борба и почеле су да падају тешке речи. Како је време одмицало, бивало је све горе и горе. Читави манастири су се побунили. У некима је дошло и до оружаног отпора, као на пример у чувеном Соловјецком манастиру на северу Русије у Белом мору. После дугогодишње опсаде, манастир је пао. Један од главних противника реформи, протопоп Авакум је био спаљен на ломачи. Чувена бојарна (жена бојара, руског племића) Морозова је умрла од глади затворена у једној рупи. Тако је дошло до раскола у Руској Православној Цркви где је на једној страни била званична црква, а на другој такозвани - старообредници или староверци. Као што то често бива у случају раскола, од старообредника су почеле да се одвајају нове групе, од којих су неке постале праве секте. Од њих, најпознатији су беспоповци, старообредници који нису имали свештенство. Они су често бежали далеко од насељених места и оснивали своје, углавном сеоске насеобине. Њима су се понекад придруживали козаци и други који су тражили уточиште од све модернијег света. Њих има и данас по Русији, углавном, по тајгама, на Алтају и другим удаљеним местима. Руски црквени раскол је још више узбуркао религиозни и друштвени живот и створио услове за појаву и политичких организација које су, често по угледу на западно-европске политичке идеологије почеле да промовишу своје идеје. Те западно-европске идеологије су биле помешане са руским религиозним осећањем ишчекивања Царства Небеског на земљи. Идеје о социјалној правди су добро легле на душу руског човека, јер оно што је руска власт узимала, такође је било из Западне Европе и односило се на развој каптализма, а који није обраћао пажњу на социјалну правду. Тако су се мало помало супротности у руском друштву увећавале и као резултат тих супротности и све већих трвења, почеле су да ничу све радикалније политичке организације. Међу њима су били и комунисти и анархисти, који су били повезани са својим идеолошким истомишљеницима у Западној Европи. Почела је да се јавља мржња према власти и капиталистима и као резултат те мржње, почело се и са атентатима на представнике власти. Револуционарно расположење у народу је бивало све веће и веће. У последњој фази метеж је достигао кулминацију у најгоре време, то јест за време учешћа царске Русије у Првом светском рату. Ту ситуацију су искористили и неки Јевреји комунисти који су стајали на ционистичким позицијама и убацили се у револуционарни врх. Тако је пала царска Русија.

Значи, догађаји из 1917.-те године су били само врх леденог брега, последња фаза револуционарних врења која су дуго тињала у Русији. Ништа се у историји не дешава преко ноћи. Данас се уз помоћ средстава масовне комуникације утицај на народне масе може појачати и неки догађаји се могу убрзати, али опет је потребно неко време да ствари сазру.

Значи, корени Октобарске револуције леже у удаљавању државе и друштва од хришћанског идела које је довело до губитка сакралне основе друштва и отворило пут за религиозно неспокојство, а из кога су произашли алтернативни верски и политички покрети који су постепено довели до експолозије. Наравно, увек се ту нађу историјски егзекутори да докрајче постојање неке државе.

И сама Октобарска револуција је, иако декларативно атеистичка, била теистичка, али изопачено теистичка. Бољшевици су хтели да направе Рај на земљи, али без сакралне основе, то јест без Бога. Познато је да је и сам Лењин рекао једном приликом да им је циљ да направе Рај на земљи. Помињање Раја на земљи, без обзира на контекст, свакако спада у теистичке категорије. Наравно, покушај прављења Раја на земљи без Бога је велика грешка. Бољшевици су покушали да организују Рај на земљи, да га утерају људима законима, на силу. Али, то је немогуће. То је била катастрофална грешка.

Значи, држава је итекако одговорна за оно што ради, какве законе доноси, какве промене уводи. Постоје закони који у датом тренутку не изгледају тако опасни, али на дуже историјске стазе могу да доведу до великих ломова у народном колективном несвесном, а које затим може да се претвори у монструма у народном свесном, то јест у ономе што народ почне да ради у реалном животу.

Зато је бреме власти веома опасно и ако на власт дође неко ко није свестан улоге власти у животу једног народа или ко током времена заборави на ту улогу, онда ломови у животу народа коме се такви властодршци налазе на челу могу да буду страшни.

При томе обавезно треба рећи да и сам народ током времена постаје кривац за будућу катастрофу, јер мало помало, па све више почиње да се понаша како не треба. Почиње да вара, да лаже, да се свађа, да се суди, да хули на Бога, да краде и тако даље. Тако полако цела држава са све народом пада и - БУМ! Дешава се револуција!

А Бог дуго чека. Бог даје народу шансе и шансе да се поправи допуштајући да на народ дођу мања искушења. Ако ли се власт и народ не поправљају, Бог допушта већа искушења. А када власт и народ у једном тренутку прекардаше и подивљају, испуни се мера времена, отвори се велика рупа и онда песак светских пустиња почне у доње да клизи бездане (мало сам изменио један стих Ивана В. Лалића у последњем делу реченице).

Ако се на историјске догађаје посматра на овај начин, то јест много дубље, узимајући у обзир све направљене грешке од стране свих, онда има шансе да историја буде учитељица живота. Тако на пример из овакве анализе узрока Октобарске револуције можемо, између осталог, закључити да се итекако треба бринути око социјалне правде, то јест да треба направити такав систем у коме народ неће бити искоришћаван. А такав систем у коме народ неће бити искоришћаван може бити направљен ако следимо хришћанске животне постулате. На пример, шта нам вреди што идемо у цркве које су лепо украшене, ако кад изађемо из цркве почнемо да се понашамо нехришћански, зеленашимо кроз банке, отимамо вишак вредности који су створили радници својим радом и тако даље.

Ако ли нећемо да посматрамо на историјске догађаје дубље и наставимо да се држимо гордо и неузимајући у обзир своје грехе и грешке, онда нам следе нови историјски порази.

Лако је осудити Јевреје и комунисте и назвати их сатанистима. А да ли се ико запитао зашто је Бог допустио тако страшну пропаст оних који су себе сматрали правовернима и безгрешнима ако су они стварно били правоверни и безгрешни? Никада не треба сметнути с ума да ономе коме је много дато, да се од њега много и тражи. И врло често бива да Бог управо допушта да јако негативни надвладају оне који гордо себе сматрају безгрешнима.

Зато треба бити пажљив у оцењивању историјских догађаја и именовању криваца. Права историја је свештена историја која као основни закон по коме се одвијају историјски догаћаји узима закон греха.

Буктање ватри унутрашње Русије

2011-03-09T12:55:00.003-05:00

Пре неки дан сам био "Међународном фонду словенске писмености и културе" у Москви и доживео сам невероватне тренутке. Лепа, стара зграда са двориштем, ограђена, са лепом капијом. У дворишту је главно здање у коме се налазе просторије у којима се одржавају разни програми, мали ресторан... За овај месец, између осталог, једно вече ће бити посвећено Србији. Програм ће бити под називом - „Душа Србије”.

У оквиру фонда, у истом дворишту, налази се и књижара „Ћирилица”. Сјајно место! У књижари можете купити фантастичне књиге (верске, националне, историјске, културне), музику, филмове, козачку и словенску одећу и обућу (мајице са снажним патриотским натписима, рубашке, сарафани, појасеви), сувенире и друго. Купио сам тамо две мајице. На једној од њих, црној, поред четири „С”, белим словима пише на србском језику - „Косово је Србија”.

И у тој књижари се десило за мене једно невероватно откриће. Већ дуже време слушам музику руске певачице Пелагеје Сергејевне и њене пратеће групе. Ради се о веома младој особи која је од малих ногу повезана са старом руском традиционалном музиком. Неколико пута сам је чуо да помиње на својим концертима псковску (Псков је град у Русији) бабушку Олгу Сергејеву и да пева песме која је и она певала. На пример, песме „Пташићка” и „Кумушки”. Питао сам се ко је Олга Сергејева. И онда спазих диск у књижари „Ђирилица”. А затим и други. Оба дупли. А на дисковима пише - Олга Сергејева. Какој васторг! Каква срећа! Одмах сам купио оба! Стари руски, словенски гласови простих руских сељанки. Олга Сергејева пева гласом који допире из времена руских биљина. Њено певање ме подсећа на певање Светлана Стевић, певачице која изводи старе србске народне песме. И тако се прави духовна и душевна веза по златним, невидљивим нитима која ме спаја са Пелагејом, Олгом Сергејевом, Јевгенијом Смољјаниновом (чији смо концерт поводом издавања новог дуплог ЦД-а управо пре неки одгледали у Москви; моја жена је дала интервју за руску православну телевизију „Сојуз”), такође певачицом која изводи стару руску традиционалну музику и руске романсе, иначе ученицом псовске бабушке Олге Сергејеве и Андрејом Тарковским, великим руским филмским режисером који је у свом филму „Носталгија” користио музику Олге Сергејеве.

Молим вас, послушајте учитељицу и ученицу:

Олга Сергејева:

Пелагеја:

За оне које занимају језик и финесе, можете чути како Олга Сергејева чисто изговара слово „ч” као србско „ч”, док Пелагеја то не може јер у данашњем руском језику слово „ч” се изговара као србско „ћ”. Иначе, Руси веома тешко могу да изговоре наше „ч”.

А у једној другој песми коју пева Олга Сергејева, има реч „ћјервонаја”! Људи моји, то је србско - црвено! А у данашњем руском језику црвено се каже „красниј”, „краснаја”. Какој васторг!

Откуда то? Како се то код Руса променило? Зашто се промене у језику тако брзо дешавају? То су мисли које ме у последње време заокупљају.

У Русији су одувек биле јаке комунитарне тежње. Те тежње представљају исконску човекову жељу да се врати у почетно безгрешно рајско стање. Те тежње су утопијске тежње у позитивном смислу.

Идеја комунитаризма је идеја братства и благости међу људима. У Русији су се идеје комунитаризма провлачиле кроз стару руску општину, кроз руско старообредништво, православна братства, касније комунистичке колхозе и совхозе.

У данашње време, у новој Русији, почеле су да ничу православне општине. То су мање заједнице људи окупљених око вере. Те заједнице најчешће имају једног главног свештеника духовника и неколико породица и појединаца који су окупљени око хришћанских братских идеала.

Пре неко вече сам право с посла пошао до таквог једног братства са намером да купим неколико књига великог руског хришћанина практичара и комунитарца, оснивача „Крсто-Воздвижењског радног браства”, Николаја Непљујева који је живео крајем 19.-ог и почетком 20.-ог века. Адресу братства сам нашао преко интернета. Иначе, братство се, заправо, налази у просторијама „Свето Филаретовског института”. Зграда института се налази недалеко, око 20-ак минута хода, од станице метроа Курска, у улици Пакровка.

Када сам већ био код броја на коме се налазе просторије братства, почео сам да се осврћем тражећи број стројења (тако се означавају зграде у Русији). Ту се у том тренутку створи једна старија жена и упита ме шта тражим. Ја јој рекох. Она ми са осмехом рече да пођем са њом. Како сад то? Откуда та жена ту? Где она иде? Она иде баш у институт? Да. Баш тако је било. Пођох за женом кроз пролаз и дођосмо до једне неугледне зграде унутар дворишта. Она зазвони на интерфон и врата се отворише. Када уђох унутра угледах малу рецепцију за којом је седела једна бакица. Назвасмо добро вече и жена која ме је довела до института, показа ми низ ходник врата књижаре. Захвалих јој се и уђох у књижару. А тамо гомиле књига. По полицама, на столовима... Управо је у току било некакво распакивање у коме је учествовало неколико жена које су ту радиле. Пошто сам се представио, почео сам да бунарим по књижари. Видео сам да се ту ради о пријатној, готово породичној атмосфери, где су жене чаврљале око посла и других ствари. Све су биле уздржано одевене. Праве хришћанке. Одабрах неколико књига и кренух да платим. Док сам плаћао, жена која ми је правила рачун ме упита како стојим са аскетиком и мистиком. Насмејах се и рекох са задршком да код мене има мало аскетике и... А онда она настави и рече, мало аскетике и много мистике... Ја се са осмехом сложих... :) На одласку сам добио позив да посетимо братство и да се укључимо у рад института и учење. Лепо...

Док сам одлазио и док је вечерња Москва промицала поред мене, мислио сам о Николају Непљујеву, о утопистичким комунама и православним општинама. Мислио сам о тој неугасивој човековој тежњи ка истинском добру. Мислио сам о обичним људима који живе у братској љубави у утроби великог града на обали реке Москве. Букте и пламте ватрени прстенови унутрашње Русије...

Радикално Богоборство Европске Уније

2011-03-06T00:39:00.001-05:00

Европска Унија је ушла у нову, још радикалнију фазу борбе против хришћанства. Педерска права против права хришћана! Пале су и последње маске и борба је сада отворена.

Погледаје, молим вас, шта се дешава у Великој Британији.

Брачном пару Џонс (Овен 65 година и Јунис 62 године) из Дербија, који је ДО САДА усвојио 15-оро деце, суд Велике Британије је ЗАБРАНИО да даље усвајају децу, јер ОНИ СМАТРАЈУ ДА ПЕДЕРЛУК НИЈЕ НОРМАЛАН. Супружници Џонс нису никакви радикални борци против педерлука, већ су једноставно рекли да сматрају да је педерлук „против Божијег закона и морала”. Међутим, социјални радници су одбили њихов захтев за новим усвајањем у складу са законом који подржава педерска права.

Ову вест сам нашао преко интернет презентације „Међународног фонда
словенске писмености и културе” из Москве, а која је преузета са руског „Интерфакса”. Оригинална информација је из британских новина:

Хришћанска веровања губе против педерских права

Дакле, као што сам већ рекао, на сцену је ступила нова радикалнија фаза борбе Европске Уније против хришћанства. Политичка коректност је сада проширена до те мере, да су педерска права изнад хришћанских права. Значи, ако сте хришћанин, губите у борби против педерлука на правном терену. Значи, хришћани немају права да усвајају децу ако мисле да је педерлук ненормалан. Европска Унија овим јасно каже - ПЕДЕРИ НАПРЕД, ХРИШЋАНИ СТОЈ!

И погледајте сада ову ситуацију - педерски парови могу да усвајају децу, а хришћански парови, ако не одобравају педерлук, више не могу.

То су вредности Европске Уније.

Значи, црно се окреће да буде бело, а бело црно.

Или, ако хришћански пар хоће да усвоји дете, онда треба да лаже да нема ништа против педерлука. Значи, хришћани су доведени дотле да треба јавно да се одричу својих ставова. Хришћани треба да лажу. А знамо да је речено да је сам ђаво „лажа и отац лажи”. Значи, лаж је зло. Како хришћанин да лаже? Зашто да лаже?

Која је ово ђаволска ујдурма Европске Уније! Она има за циљ да и правно и душевно порази и понизи хришћане.

И у Србији је почела примена закона Европске Уније у корист педера. Педерска парада је само почетак. У Србији се сукобила држава која подржава педерска права и део народа који не подржава педерска права. У том сукобу је победила држава, то јест права педера. Значи, Србија постаје део Европске Уније и њене богоборне сфере утицаја већ сада, иако формално није део Европске Уније.

Међутим, ја бих хтео да се потпуно осветли ово зло које нам се намеће из Европске Уније. На овом примеру "развоја" педерлука у Великој Британији, где се директно и на најодвратнији начин малтретирају и понижавају хришћани (да сад не улазим у конфесионалне и догматске финесе), када се све дубински анализира, сасвим је јасно да такви "закони", то јест анти-закони, долазе из самог центра зла, од самог сатане. Циљ оваквих закона је пљување на хришћанство, пљување на крст, пљување на жртву Господа нашег Исуса Христа.

А ево и једне свеже вести која је директно повезана са овом темом. Ради се о примени закона Европске Уније у Србији и директном нападу на Србску Православну Цркву.

„Хроника

Невена Петрушић: Митрополит Амфилохије да се извини учесницима ”параде поноса„

субота, 05. март 2011.

Београд -- Повереница за заштиту равноправности Невена Петрушић наложила митрополиту СПЦ Амфилохију Радовићу да се јавно извини учесницима београдске Параде поноса.

Митрополит Амфилохије је својим говором поводом одржавања Параде поноса несумњиво прекршио Закон о забрани дискриминације, закључак је поверенице Невене Петрушић.

Повереница за заштиту равноправности изрекла је Амфилохију и препоруку да се јавно извини учесницима београдског скупа за промоцију права лезбејки, геј, бисексуалних и трансродних особа.

На основу притужби грађана, повереница за заштиту равноправности анализирала је говор који је Амфилохије одржао дан након Параде поноса 2010, и утврдила да је током поступка утврђено да је митрополит прекршио забрану говора мржње.

”Наша препорука је да Амфилохије упути јавно извињење учесницима и учесницама Параде поноса. Било би важно да прими делегацију активиста који се боре за права сексуалних мањина како би се упознао са проблемима са којима се суочавају. Истовремено, митрополит треба да се убудуће суздржи од давања изјава којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље„, рекла је за Б92 Невена Петрушић.

Рок од 30 дана да се поступи по препоруци

Према Закону, институција повереника прима и разматра притужбе ако се пред судом већ не води поступак, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима и ако је потребно изриче мере.

Митрополит Амфилохије је дужан да у року од 30 дана од пријема препорука по њима и поступи.

”Препоруке које се упућују онима за које се утврди да су учинили акт дискриминације треба да се изврше у року од 30 дана и да се о томе обавести повереник. Уколико се то не догоди, повереник је у складу са законом овлашћен да изда меру опомене, и остави нови рок„, каже повереница Невена Петрушић.

”Уколико се препорука поново не испоштује, повереник је по закону овлашћен да покрене и судски поступак по пријавамо за кршење закона о борби против дискриминације„, навела је она.

(Б92)”

Значи, оно што сам написао на почетку теме директно се тиче Србије и свих оних који себе сматрају хришћанима. Сада се иде на фронтални напад на СПЦ и на једног њеног високог свештеника. Циљ је да се један митрополит силом Богоборних европских закона натера да се одрекне важног дела моралног учења цркве и да се тиме понизи црква и покаже како њени ставови и догме нису тачни, већ да су тачни ставови и догме нове европске западне атлантистичке религије. Ово је верски рат који Европа води против, не само Србије, већ свих осталих који још нису примили нову религију. Значи, нова фаза директних напада Европске Уније клизећим стартом је већ почела. Сада политички комесари Европске Уније издају наређења и рокове до када наређења имају да се испуне. Ако се наређења не испуне, следи судска пријава и даље консеквенце. Почиње време гоњења цркве и хришћана. Ево, ово су све примери да поново почиње распињање Господа нашега Исуса Христа. Одвратни, црни смрад се шири из Европске Уније и са Запада уопште по целом свету.

И ко данас ко себе сматра хришћанином може рећи да је евроуздржан или евроскептик? Па, већ је почело спровођење у дело онога да ко не прими печат Антихриста не може купити ни продати. Србија не може постати део Европске Уније ако не прихвати Богоборне законе Европске Уније! То је управо то - не можеш купити ни продати у Европској Унији ако не примиш печат Антихриста. Ово је сада у економској сфери и то је најава онога што ће доћи у будућности, а то је примање правог печата Антихриста. Зато је улазак Србије у Европску Унију или било какво дубље повезивање Србије са Европском Унијом пропаст за србски народ. Читаве генерације ће бити увучене у круг Антихриста и изнад њихових глава ће стајати његов печат и то - не можеш купити ни продати ако не примиш печат Антихриста као злокобна претња. У Србији се нико озбиљно не бори против тога. Само понеко прича о томе, али без икакве праве акције која би нешто променила.

Балканизација у Русији

2011-03-01T21:51:00.000-05:00

У Русији постоји велика група људи који воли балканску музику и уопште балкански стил живота. Део њих је окупљен око интернет презентације http://balkana.ru/. Они често организују окупљања где се слуша балканска музика, као и концерте. Ево снимака са неких од тих окупљања:

Вечерас у Москви...

2011-02-28T12:08:00.000-05:00

Кренуо вечерас после посла да купим преносни „хард-диск” у тржни центар „Гарбушкин двор” или краће „Гарбушку”. Иначе, пише се „Горбушка”, али Руси „акају”, то јест „о” често изговарају као „а”. Као на пример, Москва, они изговарају „Масква”.

Притисла зима. Лед на улицама. Ту је негде око -11, -12...

Иначе, „Гарбушка” је огромно место одмах поред станице метроа „Багратионовскаја”, које кад уђете унутра изгледа као лавиринт. То су тесно нанизане мале или средње радње у којима се продаје сва могућа техника овог света. Радње, радње... Па, онда рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Па онда опет радње, радње... Па опет рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Радње, радње, рачунари, штампачи... И тако у бескрај... Лавиринт...

У „Гарбушки” се јасно види разлика између Истока и Запада. Два света, две философије. Ево како изгледа продаја у „Гарбушки”. У свакој радњи је продавац, који је често и газда. На средњем делу који је шири као неки мали трг унутар тржног центра, стоје момци који вас запиткују шта вам треба. Значи, не морате да идете много да се цимате да тражите нешто. Момци су ту и могу врло брзо да вам нађу место, то јест радњу где се продаје то што тражите. А сви су повезани. И сви знају све. А можете и сами да тражите. Ко како хоће. Помоћ је ту, а ви изаберите шта вам више одговара. И ту се одмах нађе момак који ме пита шта ми треба. Ја му кажем треба ми „внешниј жосткиј диск” и одведе ме човек негде у тај лавиринт. И дођемо ми тако у једну лепу радњу. Значи, тај момак је одрадио свој посао. Довео ме ту и „всјо”. Међутим, није „всјо”. Тада на сцену ступа Велики Исток. Момак који ме довео само је кратко рекао продавцу у радњи шта ми треба. Продавац полако устаје иза пулта и излази у радњу. У том тренутку момак који ме довео ме пита ти си из Југославије? А уопште нисамо причали одакле сам. Значи, одмах ме препознао одакле сам по тврдом акценту. Ја му кажем да сам из Србије. Југославија више не постоји. Онда момак заврће рукав и показује ми доњи део подлактице. Ја видим црвенкасте бројанице са малим крстићем. Личе ми на наше. Он ме пита јел знам шта је то? Ја га гледам пар секунди и кажем му на србском - бројанице. Он ме гледа. Изгледа да није разумео. Ја му онда кажем на руском - „ћотки”. Разумео је. Он ми онда каже да је то за 33 греха. Пошто бројанице имају 33 чвора. Ја га гледам пар секунди. Онда му кажем да то није за 33 греха, већ за молитву. Све у реду. Момак ми пружа срдачно руку и одлази. Лако купујем „внешниј жосткиј диск”.

Хоћу да купим и један Земфирин ДВД са снимком њеног чувеног концерта у „Зеленом позоришту”, а који је режирила њена добра пријатељица Рената Литвинова. Крећем да га тражим по „Гарбушки”, по лавиринту. Није га лако наћи. Питам на пар места, али немају. На следећем месту где питам човек који ради одлази ко зна где у лавиринт и враћа се после пет минута са ДВД-ом. Купујем га.

Крећем ка излазу. Наилазим опет на момка који ме одвео до првог места где сам купио „внешниј жосткиј диск”. Стоји са неким људима. Пита ме онако успут да ли сам купио. Кажем да јесам. Пружа ми руку. Одлазим полако. Виче за мном „Православље!” Док одлазим, осмехујем се, окрећем главу до пола и подижем руку са стегнутом песницом...

То је Русија, браћо, другови...

Свој са својима...

Филм "Кућа поред пруге"

2011-02-20T11:21:00.002-05:00

Филм "Чувар плаже у зимском периоду"

2011-02-20T11:03:00.000-05:00

Далека села: Барице

2011-02-20T03:31:00.003-05:00

Барице (општина Пландиште, Банат)

У серијалу о прошлости наше општине, поштовани слушаоци, данас вам представљамо Барице.

О времену настанка селе Барице постоје две приче поткрепљене историјским подацима.

Прву верзију, која се налази у Јеванђељу цркве из Барица, написао је по "древном сећању", парох Иоан Неагое, 21. јануара 1861. године.

Парох Иоан Неагое пише да је општина носила име СЕНТ ИОАН и да је основана пре него што су Турци дошли на ове просторе, још 1521. године, када су потомци Баричана у пролеће исте године дошли као колонисти из области Вецхиул Регат и Ардеал (у преводу Старо краљевство и Ердељ). Први становници, оснивачи Сант Иоана настанили су се код места званог "Пиетри", што у преводу значи Плоче, које се налази у атару Ерментаза, садашњих Јерменоваца где је један дрвени крст очуван до данас. Ту су живели 64 године, све до 1585. када су се, у страху од турских напада, преселили на друго место које је било окружено трском и шибљем, заклоњено - где се општина и сада налази - писао је парох Неагое.

Куће су зидане без икаквог реда, (расуте у свим правцима). Тако је било све до 1789. године када је општина добила садашњи изглед, односно када су куће почеле да се зидају у шору.

Прва црква саграђена је од брвна и њу су мештани приликом пресељења на ново станиште превукли са 20 волова. У тој цркви служила се служба 311 година. Први парох, који је заједно са оснивачима и првим породицама које су настаниле село из Трансилваније, био је Раду Неагое.

Парох Иоан Неагое пренео је ове историјске податке, који су, како је и сам написао, били забележени у старом Јеванђељу које је уништено 1848. у Револуцији о којој је писао и професор др. Глигор Попи у књизи "Румуни у српском делу Баната" (Издавач, Либертатеа 1993.) где такође помиње да је у биткама од 1848. и 1849. погинуло доста Румуна. Професор Попи наводи да је поред осталих страдало и село Сен Ианош. Мештани су били 4 месеца у избеглиштву, од 13. септембра 1848. до 20 јануара 1849. Они су у повратку затекли село у руинама, скоро уништено.

У истој књизи, налази се податак да сведочења о стању популације у Банату крајем XВИ и у XВИИ веку постоје у Пећком катастиху из 1660. - 1666. године. У том периоду патријарх пећки Максим послао је своје калуђере у Валахиу (Влашку), како се за време Турака називо равничарски део Баната, да сакупе прилоге за патријаршију. У Катастиху, као општина донатор уписан је и Сент Ианош.

Ово би требало да буде сведочење у корист верзије да је село настало у XВИ веку.

Феликс МИЛЕКЕР, кустос вршачког музеја и библиотекар градске библиотеке Вршца, у Летопису општина подунавске области пише да се село први пут помиње 1713. под називом ЈАНОШ, касније, 1717. као СЕНТ ЈАНОШ и 1922. као СВЕТИ ЈОВАН.

Насеље Јанош имало је 6 кућа и вероватно је добило име по свом црквеном заштитнику. Оно је 1716. године припало Вршачком дистрикту, а 1717. насеље се повећава и има 8 домова. Убрзо затим бива напуштено да би након досељавања Румуна 1740. године, већ наредне 1741. године била саграђена црква - брвнара.

Најстарије матрикуле (писане књиге)потичу из 1778. године.

У аустро-турском рату, октобра 1788. у близини Сент Јаноша царска кавалерија одбила је турску коњицу која се кретала од правца Алибунара, а у пролеће следеће године ту је и таборовала (ту се улогорила).

Црква је зидана од 1830. до 1832. године под наџором свештеника Андреја и Петра Поповића и по времену настанка значајан је историјски и културни објекат.

Почетком XIX века, 1837. године пописано је 1523 становника од којих 1511 православаца, 8 католика и 4 јевреја.

У Сент Јаношу је 1812. године прокопан Шулхов канал о коме је у Географској монографији општине Пландиште магистар Лазар Лазић писао да је то канал који почиње на 2,5 километра јужно од Ватина а улива се у Канал ДТД. Дужина овог канала је 13 километара од којих се 8 налази на територији општине Пландиште.

У Сент Јаношу су била 2 велепоседника и 210 малопоседника. Атар је обухватало 5094 ланца земље. Тридесетих година XIX века у атару је било 50 посто поданичких сесија. Насеље, 1867. године нема ниједног занатлију.

Легенда о проклетству села

Легенда каже да је у селу живео брачни пар који је био у пријатељским односима са сеоским свештеником. Често су се посећивали па је после извесног времена муж постао сумњичав.

Једног дана, свештеник је, као и обично дошао да посети пријатеље. Гласно је дозивао и након тога ушао у кућу. Затекао је жену како преде.

Само што је упитао где јој је муж, муж је ушао у кућу и напао свештеника да му ради иза леђа, те да жели да му преотме жену.

"Научићу ја тебе памети" - викао је гневни муж и несрећног свештеника свезао за дрво насред дворишта.

Вест о томе се надалеко прочула, па је тако доспела и до Владике, који је дошао у село, одржао велику Службу и гласно се помолио:

"Ако је свештеник крив нека се осуши тако везан за дрво, али ако није крив нека се осуши дрво. У селу нека заувек завлада неслога и мештани све што им буде потребно нека траже у другим местима".

Неколико дана касније дрво се осушило а клетва је све више почела да се остварује.

Ову легенду је на основу казивања старих мештана записао Викентије Јовановић, новинар и уредник Радио Новог Сада, редакције на румунском језику, и објавио у Алманаху на румунском језику за 1995. годину.

Доктор Борислав ЈАНКУЛОВ у својој књизи "Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку "пише да до доба Марије Терезије и није било румунских општина у Банату јер су Румуни живели у повременим покретљивим насељима. Прва трајнија румунска насеља била су у источном Банату. Царица је штитила Румуне и настојала да се Немци што више насељавају управо у источном Банату, међу Румунима.

Румуни, међутим нису радо гледали на немачка насеља. Сматрали су их за опасне такмаце те су их стално узнемиравали. Због тога администрација настоји да расели Румуне из тог краја. Марија Терезија сматра Румуне равноправним колонистима па их дотацијама изједначује са Немцима, али им ненавикнуте на пољопривредне радове јер су били номади и бавили се сточарством, уместо целе сесије (34 ланаца обрадиве земље,утине и пашњака) додељује половну или четвртину сесије.

Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату где је потреба за оружаном снагом била стално велика.

Но, да се поново вратимо на причу о Светом Јовану. Село је 1910. године имало највише становника, 1568 и од тада овај број стално опада.

У времену од 1869. до 1881. село су задесиле честе поплаве тако да је живаљ гладовао 12 година. То је био разлог да се 23. априла 1878. 23 породице иселе у Добруџу предвођени Николаем АЛБУ.

Пар година касније, 1882. још 48 породица, односно 222 душе покушало је, не само из Светог Јована већ и из околних села, да емигрира. Они су у највећој беди, из Крајове били враћени назад.

Као велика непогода памти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана каколска зграда.

Почетком XX века, 1918. године у село је ушла српска војска а Свети Јован је 1919. припојен торонталско-тамишкој жупанији.

После пописа који је спроведен 31. јануара 1921. године село има 1456 становника од којих, 1334 Румуна, 54 Срба, 51 Мађар и 17 Немаца.

Пошто су несловенске мањине биле искључене из аграрне реформе у којој се делило 700 ланаца општинске земље, 82 румунске породице је 1927. године прешло у српску православну заједницу да би добиле обрадиву земљу.

Из села је у Првом светском рату погинуло 40 особа које су биле мобилисане у аустроугарској војсци. У време фашистичке окупације, 45 млађих мушкараца послато је на принудни рад.

Средином 50-тих година XX века село мења име у Барице. Највероватније због окружења и ниског, воденог терена на коме је изграђено.

Барице 1960. године добија електричну енергију.

На крају приче о Барицама, ево још једне приче.

Реч је о виђенијим Баричанима који су почетком тридесетих година XX века кренули у Румунију да траже учитеље за своју децу и за сву осталу децу чије су школе остале без наставника за наставу на румунском језику. Предвођени Димитријем ГРУЕСКУ, Николае ОПРЕА, Петру КОРНЕА, Октавијан МИКША, Јоца МИОК, Ника МИКША и Јон КОМАНЕСКУ из Барица и Василе ДРЕГА из Ритишева, сачињавали су делегацију која је имала част да буде представљена и примљена на двор румунског краља КАРОЛА И ХОЕНЦОЛЕРА.

Краљ их је примио у летњем двору Пелеш који се налази у Синаји. Причу о посети чула сам априла 1994. године од деда Нике Микша који је тада имао 88 година и био једини живи актер ове јединствене посете, о којој се иначе мало зна. Деда Ника је умро у августу, четири месеца након нашег разговора.

Велико изненађење за људе који су ретко путовали, осим дугог путовања које је трајало десетак дана, пријема и почасти које су им током посете биле указане, за ову необичну делегацију је представљало Црно море.

Нису могли да се начуде тако великој води која уз то може да буде и тако топла и пријатна за купање. Деда Ника је рекао да нису одолели, сви су се окупали у мору!

Своју посету, Баричани су овековечили у дворишту малог двора Пелишор где се и данас налази ресторан у којем су пре 70 година обедовали они а ових година и ја, моја маленкост, потомак великог Димитрија Груеску.

Гест вредан поштовања, гест којим се потомци поносе.

И тако, реч по реч, стигосмо до самог краја данашње шетње кроз прошлост.

Захваљујем Трајану Гилезану ,свештенику из Барица и Ћипријану Мусти, студенту из Пландишта на помоћи у реализацији данашње емисије.

Аутор емисије:

Родика Грујеску

Инокиња

2011-02-19T07:51:00.000-05:00

Ево одличног документарног филма "Инокиња" Галине Адамовић о Ирини Денисовој и њеном животном путу. Ирина Денисова је била диригент и композитор, засновала је породицу, извела децу на пут, а сада је монахиња.

Пут ка манастиру, манастир, зима, снегови...

2011-02-12T11:45:00.002-05:00

Пријатељу и брате далеки!

У бескрајним круговима веје вејавица; финим снежним прахом засипа прозор и удара у прозорска стакла. На грм - испод прозора - полегао је ледени нанос и та снежна пирамида расте сваког трена. Путељци се пуше; када покушаш да изађеш напоље, испод ногу избија снежни дим. Фију, фију! - звижди кроз отворе одушка на пећи; с налетима ветра завија из оџака. Увек изнова ковитлају се снежни бели вихорови. С дрвећа је оборен зимски украс и оно стоји са огољеним, раширеним гранама које се увијају.

Ослушкујем хуку у оџаку, фијуке одушка. Душу обузимају мутне успомене (или предосећања?) и чини се као да тоне у хук. И чини се још као да се читав претвараш у хучећу вејавицу. Прозор је већ допола завејан. Соба лагано тоне у полумрак сутона. Нејасна модрикаста сена пада не предмете. Палим кандило. Светлије је, злати се светлосни сноп. Палим још испред Мајке Божије мирисну медну свећу од ћилибарско-жутог воска, коју донесмо оданде где смо заједно пловили. Убацујем неколико зрна воска у глинену кадионицу у којој тиња жеравица и дувам у жар. Праменови дима се шире у свим правцима; потом се преплићу и мешају у модрикаст усковитлани облак.

Нека мећава завеје прозорско окно. Добро је тако. Тако снажније гори кандило унутра, дим када је миомириснији, равномерније гори воштаница. Опет сам с тобом. Сваки дан се сетим нечега о теби, а потом седам да пишем. Тако, из дана у дан, неприметно клизи мој живот ка "оној обали" да бих, макар отуда, могао да угледам тебе,

"што си љубављу смрт
и смрћу патње победио".

Отац Павле Флоренски, Једанаесто писмо: Пријатељство, књига "Стуб и тврђава истине"

Хотел "Бауен" - победа самоуправљања

2011-02-09T21:49:00.005-05:00

Хотел "Бауен" у Буенос Аиресу, у Аргентини, је био затворен у децембру 2001.-ве године и 80 људи је остало без посла. Почетком 2003.-ће године неки радници су одлучили да формирају кооперативу и да преузму хотел. Данас, хотел "Бауен" нема приватног власника. Његови власници су људи који раде у њему. У хотелу је запослено 150 радника. Ово је пример како функционишу такозване кооперативе или самоуправљачка предузећа у свету. Значи, људима није неопходан некакав приватни власник да би се организовали и да би успешно радили. Прича о неопходности приватизације је само капиталистичка пропаганда и ништа више.

На жалост, услед медијске блокаде људи у Србији немају велике могућности да упознају и неки други свет који постоји ван назадног западног, нео-либералног и капиталистичког, који му се представља као једини исправан ка коме треба тежити. Неко би рекао: "Људи у Србији су притиснути свакодневним егзистенцијалним проблемима. Немају времена да се баве алтернативама постојећем систему." Па, у томе и јесте ствар. И људи у Аргентини су били притиснути свакодневним егзистенцијалним проблемима, али су баш зато почели да мисле о алтернативи постојећем систему. И као резултат размишљања и тежње за бољом будућношћу, почели су да се повезују и да раде у своју и корист својих породица. Нису седели и кукали и чекали милостињу од капиталиста, већ су се борили.

Погледајте како изгледа хотел "Бауен":

А ево и званичне интернет презентације хотела "Бауен":

Хотел "Бауен"

На једном ормару у канцеларији где радим

2011-02-09T21:25:00.014-05:00

На једном ормару у канцеларији где радим налази се следећа композиција:

Кликом на слику добијате увећану верзију

Тише!

2011-02-06T00:00:00.000-05:00

Погледајте необичан документарни филм "Тише!" Виктора Косаковског, који је снимљен са прозора једног стана у Петрограду.

Электричка

2011-02-04T22:20:00.001-05:00

Погледајте документарни филм пољског режисера Мацеја Цуске - "Электричка". Поетика руских електричних возова...

Документарни филмови Сергеја Лознице

2011-01-30T00:51:00.002-05:00

Идемо даље са откривањем Великог Истока. Овог пута вам представљам 5 документарних филмова украјинског режисера Сергеја Лознице.

Земфира на фестивалу "Новая Волна 2010"

2011-01-29T02:21:00.010-05:00

Погледајте сјајан наступ руске поп-рок краљице Земфире Рамазанове, иначе Татарке, на фестивалу "Новая Волна 2010". Енергичан, чврст гитарски звук. Радост електрицитета...

А ево и једног старијег интервјуа који су са Земфиром водили Татјана Толстаја и Авдотја Смирнова у емисији "Школа злословия" на каналу "НТВ".

Медведев на форуму у Давосу: "Не треба нас, наравно, подучавати - треба радити заједно"

2011-01-27T22:53:00.003-05:00

Руски председник Дмитриј Медведев је ових дана кратко боравио и на форуму у Давосу, где је одржао говор у коме је било речи о економским променама у Русији, борби против тероризма и другим стварима.

У једном тренутку, док је говорио о проблемима са којима се Русија суочава, али и о очигледном напретку који је постигла, Медведев је јасно рекао: "Мы учимся сами, и мы готовы принимать дружеские советы. Но вот поучать, конечно, нас не надо – надо работать вместе.". У преводу: "Ми сами учимо и спремни смо да примимо пријатељске савете. Али, не треба нас, наравно, подучавати - треба радити заједно." Ево тог инсерта из његовог говора:

Значи, то је један нормалан приступ међународним односима који подразумева отвореност за сарадњу, али одбацује наметање решења са стране. То се зове достојанство. И то нема везе са величином земље. То има везе са квалитетом владајућих структура. И то је једини нормалан пут ка грађењу међународних односа, који треба да буду засновани на мултиполарности и међусобном уважавању, а не на једнополарности, то јест на диктату Запада.

Домодедовским жртвама

2011-01-25T22:21:00.000-05:00

Бог душу да прости домодедовским жртвама.

Србска кшатријска света књига - "Друга књига сеоба" Милоша Црњанског

2011-01-23T07:24:00.001-05:00

Ево једног поглавља из србске кшатријске свете књиге - "Друге књиге сеоба" Милоша Црњанског. Црвена енергија вечних ратника...

"РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ: АТАКА, АТАКА, АТАКА!

Поменуте године, у суботу, уочи Крстопоклоне недеље, на дан 42 мученика у Амореји, почео је био, за Исаковиче, и њихове сератлије, досељенике, у Кијеву, и парад, који су звали у Аустрији: Fassung. Примање хране, порционих новаца, оружја, росијске униформе – и росијских, пуковских, застава.

Била је то велика свечаност, пред баракама штапсквартере Витковича. Костјурин је, лично, присуствовао паради оних Срба, који су били сад већ распоређени, у пукове Шевича и Прерадовича.

Око тридесетак људи имало је да оде у козачки пук, у Чернигов.

Већина досељеника дошла је са својим униформама.

Са својим коњима и својим оружјем и децом и женама.

Онима, који дођоше без оружја, Костјурин је раздавао оружје и коње, као и одела војена, сакупљена, збрда, здола.

На пољани, у четверокуту штапсквартере, очишћеној од снега, била је, за Костјурина, подигнута, од дрвета, мала трибина, где се командант Кијева, окружен кијевским гренадирима, књажевима и грофовима, сместио, да види Србе.

Био је врло добро расположен тог дана.

Прелетао је погледом, стојећи, испред своје сјајне пратње, са Витковичем – који му је стајао у потиљак – шаренило дошљака, који су имали да буду одведени у Миргород, у Крилов, у Бахмут, да их разместе по насељима, с тим, да се, те јесени, појаве на маневрима.

Слика, коју је Костјурин имао да гледа, била је шарена.

Надесно, испред њега, видео је више од двеста досељеника, који су били уписани у пехоту. Ти људи су стајали тамо, тог још зимског дана, од раног јутра, већ сатима. Налево су били поређани ескадрони коњаника, уписаних у хусарске пукове ђенерала Шевича и Прерадовича. Коњи су били назебли, уморни, и људима је било дозвољено да их водају, али су заустављени, у формацију, при појави Костјурина и његовог штаба. Редови коња трзали су узде и махали главама, а добри коњи копали копитама. Коњаници су били добили бољу одећу од својих сународника у пехоти, па су се дизали у седлу, одвикнути од седења, и исправљали, као да су хтели, што више, да надвисе оне своје земљаке, који су стајали, мирно, на земљи, у пехоти, раскреченим ногама. Пехота се црнела и зеленела.

А коњица црвенела и плавела.

На десном крилу стајале су три роте кијевског, гренадирског пука, које је Костјурин извео ради употребе, контра оних сербских пехотних редова, које је хтео да испроба. На левом крилу, на немирним коњима, са копљима у десној узенгији и руци, била је формација козака, који су били додељени у Чернигов. По њих је био дошао капетан Укшумович, који се вртео, у круг, на вранцу, испред ескадрона, псујући коња и ударајући га, у главу, песницом.

Из тих формација, Костјурин је видео падине под снегом, разливени Дњепар, који је носио санте отопљеног леда, а преко реке, бескрајну раван, још белу, изукрштану дугим редовима врба и јабланова.

На дну видика небо је треперило, од Сунца, као да се смрзнута и завејана земља светлуца. А над тим светлуцањем, издалека, плавело се небо тога дана, тако плаво, као да се Росија у Италију претвара.

Костјурин је мирно одстајао читање записника, протокола, и спискова, нових формација, са пописом броја војника и официра.

Док се то читало, наредио је Витковичу да одобри став, вољно.

Костјурин је знао, из извештаја, које му је слала канцеларија грофа Кајзерлинга, и Колегија из Санкт-Петерсбурга, да Аустрија – предвиђајући наставак рата са Прајском – врши реорганизацију сербских пукова, у Аустрији, на пограничном подручју, дуж турске границе, и да уводи, не само униформе аустријске, него и немецку команду. Знао је и да се команда даје, у Аустрији, сад – колико је год могуће – само Немцима, папежничке цркве, а знао је и за низ побуна, Срба. Иако није знао детаље, о томе, како се сад, тамо, успоставља и униформише Личка регимента, Оточанска регимента, Огулинска, Слуњска, Првобанска, Другобанска, Костјурин је знао да се тамо ради на сахрани једне сербске армије, која је ишла испред аустријске, кад је Аустрија у Турску улазила, а иза аустријске, као заштитница, кад је аустријска бежала.

За Исаковиче, који су сад пред собом видели остатке те армије која се пресвлачила, слика пред њиховим очима, тог дана, била је још тужнији доживљај исељеника.

Армија, која је гинула, не само на Рајни, него остављала своје мртве и у Прованси, Оландији, Италији, била је сахрањена и нестала. Они су, овде, у Кијеву, били, као неки дуси из гроба, прешли Русима.

Аустријски император, Фердинанд, ословљавао је главешине тих армија, као хришћане, пречасне, велеможне, племените, благородне, њему, каже, од срца драге! Тако је писало у царским рескриптима.

Њихову смрт и војевање, уз Аустрију, уз хришћанство, називао је лепим примером. Примером, који је, каже, вредан за углед, и који се не да доста нахвалити! Тако је писало у писмима, из Беча.

Тако се говорило сербској милицији, и на општенародном конгресу у Карловцима, године 1731. Тако им је говорила и жена гувернера Србије, Александра Виртембершкога, принципеса, која је, те године, примила 150 дуката, као поклон. Тако им је говорио и гроф Георг Оливие, Валис, који је командовао приликом повлачења пред Турцима. Тако им је некад писао и принц Евгеније од Савоје, освајач Београда, маршал. Сербска мајка, коме је Текелија отварао капије рата и Турака.

Александар Карло, принц од Виртемберга, који је постао командант у Србији, године 1720, са разлога – како је писао у молби – да би се материјално помогао, примио је – кад му је жена примила 150 дуката – 300 дуката. А ђенерал господин гроф Марули, исте године, 200 дуката.

Сви су они, о Сербима, лепо говорили.

Али, док је Костјурин знао само за неколико таквих, и сличних, података, који су до њега стизали, на папиру, као ситница, међу, многобројним ситницама, аката и извештаја, о Србима, Исаковичи су пресвлачење тих трупа гледали са много дубљим сазнањем и слутњом, онога, што се целом њиховом национу догађа – као судбина. Костјурин је мислио, размишљао, у глави, о прошлости тих трупа.

Није их био видео, у прошлости.

Исаковичи су ту прошлост носили у очима. У сузама.

Иако је та балканска гомила Срба, при повлачењу Пиколоминија, била само огромна гомила одрпанаца, на коњима, са копљима турским у рукама, то је била, ипак, страшна коњица, која је, као ветар и олуја, залазила, и клала, у турским провинцијама, испод Београда и Темишвара.

Као чопор курјака пратила је Турке при повлачењу од Будима.

Кости су се људске белеле, њиховим трагом, педесет година.

А њихова црвена аба пролепршала се, после, и свим европским бојиштима, па се памтила. А памтила се, у туђим земљама, и лепота, и мушкост тих коњаника, који су долазили, однекуда, прошли, и одлазили некуда, без смисла, са неразумљивим говором, и тужним песмама – без трага.

Исаковичи су, из детињства, памтили ту војску.

Кад је Аустрија скинула ту армију, са коња, она им је била оставила ту црвену абу, у пехоти, па је тај црвени гуњ – ротмантлера – прошао, и пешке, кроз Европу, и остајао, на мртвима, на свим бојиштима.

Црвени, сербски, гуњ, памтио се, неко време, у свим војскама.

После су, међутим, толике пешадије имале црвене шињеле.

А та пехота, већином у опанцима, и у ратовима, са два пиштоља и јатаганом у појасу, памтила се само по стаситости и голим грудима, зараслим у траг рана и читавих жбунова маља. И по калпацима, који је и најсиромашнији, међу њима, носио, са, у њега, заденутим краставцима, ротквама, репама, шљивама, жутим лишћем, и цветом сунцокрета.

Памтили су се по покољима, у францеским и прајским ратовима.

А памтили и по музикантима, фрулашима и гајдашима, који су ишли, са зурлашима, бубњарима, и диплама, на челу трупа.

Последњих година, међутим – после францеских и прајских ратова – изменише се, и појавише, као да су васкрсли из неких давних, њихових времена, у сребру и чохи, у скрлету. Њихови официри, са сребром окованим сабљама, сребрним дугметима, са зубунима сребром ишпартаним, и са бисерима, а било их је и са златним наруквицама.

Били су високи, прави, са челенкама као перја паунова.

Жене, у царствујушчој Вијени, почеше причати о њима, као и о Венгрима.

А пошто их је било много из Хорватске и пошто су били помешани са хорватским трупама, и слични Хорватима, звали су их Рацима и Кроатама. Сад, кад је Аустрија почела да их облачи у једнаку униформу, са аустријским трупама, утонули су у гомилу војника, који су се распознавали само по бројевима, и лицима, и говору.

Али су се, још увек, распознавали ударом о земљу, цокула.

Сваки је аустријски официр знао, кад је Првобанска, или Другобанска, пролазила, ко пролази, и чији је то корак, што, по калдрми бечкој, одзвања. Одузеше им заставе, које су, тобоже, биле црквене, одузеше копља, јер су у Европи била застарела, одузеше сербске команде, јер је немецки језик постао језик свих аустријских армија. А нису ни сањали да су ти, што неће у пехоту, и што се селе у Росију, знак, да је једна велика армија заувек сахрањена. Они су се после појавили, као васкрсли, још једном, у аустријској војсци, за време Наполеонових ратова. О њима се говорило као о чуду и тада. Али то више није био народ. Под оружјем.

Него регименте најамника и слугерања. Који се, и тада, прославише, својим јуришима, и бајонетима, али који више нису знали, шта је то отаџбина.

Било је, међу њима, баруна, грофова, ордена Марије Терезије каваљера, аустријских ђенерала и фелдмаршала, али је песма њихова била замрла. Трупе више нису певале о биткама, него о сукњама. Ђенерал Давидов, један од најелегантнијих, аустријских, коњаника, долазио је у своје село, у Банату, да летује, место да се у царској бањи, Ишлу, купа, али, кад би одлазио од своје мајке, сељанке, праштао би се, као да се од Марије Терезије и принцеза прашта: Кистиханд!

А мати га је гледала, као суклату, сузним очима.

Ђенерал који је носио име Пувала, почео је да једе слова свог имена, и да га пише: Пухало. Стидљиво.

Једини понос, који су били још сачували, и у који нису смели да дирну, од срамоте, пред ландсманима, било је име њиховог села, родног места, порекла. Кад су добијали племство, од Аустрије, барунство, узимали, су, за предикат, име родног села: па су били племенити „от Брлог“.

Будим, Гран, Темишвар, Липа, Сента, биле су битке оне прве армије, победе читавог њиховог национа. Последње, после сто година – Кустоца, Солферино – нису биле више битке национа, него аустријске битке, са употребом сербских солдата.

Костјурин је, тог касног, зимског, дана, године 1753, у Кијеву, желео само да се увери у могућност претварања тих досељеника, у ритама, у стајаћу војску, коју је Росија, тих година, стварала, и за рат припремала. Он је зато, тога дана, замолио бригадира Витковича да му само покаже, какви ће изгледати ти људи, барусави, дугих бркова, у униформама. Био је зашао у гомилу, која је испред трибине стајала, непомично, са коњима и заставама. Стављао је људима питања.

Са трибине, затим, ослушкивао је, како се крећу, према првим росијским командама, и како вичу, и јављају се, росијски, воктмајстерима.

Кад се цела та гомила продера: „Да здравствујет његово високоблагородије, високопревасходителни, високородни господин генерал-лајтнант, каваљер и баћушка наш, Иван Иванович Костјурин!“ – он се насмеја и остаде насмешен, задовољно.

Иако тај поздрав није био тачан, према росијском егзерциру, њему би мило. Потапша, окренувши се, Витковича, по рамену.

Официри кијевског, гренадирског пука, који беху присутни, смејали су се исто тако, и подгуркивали, међусобно.

Били су срећни да та шарена гомила одлази из Кијева.

Серби су били почели да уносе немир у гренадирску касарну.

Псовали су официрима мајку.

Костјурин се тог дана, на паради, појавио у бунди.

У њој, тај човек, чинио се још блеђи, уморнији, још нежнијег здравља, иако је био широких рамена, и стасит. Његове бледе, зелене очи гледале су тог дана сетно и замишљено.

Егзерцирао је трупе пред својом трибином, као да су играчке.

Срби нису ни сањали да их је жалио. Знао је да ће све то изгинути у ратовима, ускоро, а били су му се допали, јер су били, већином, високи и лепо израсли, а егзерцирали, поносито.

Кад је са Витковичем сео, дизао је, с времена на време, руку, показивао му нешто у даљини. Затим је опет устајао и стајао, ћутке, замишљено.

Иако је био почео да стари, његово лице, наборано од ветрова и избраздано од зиме, било је, ипак, као да је опаљено од неког Сунца, које је на њега, невидљиво, увек сјало.

Док су те, новообучене, дошљачке, трупе, заузимале своја места уз гласну, сад већ росијску, команду, Костјурин се окретао своме штабу и говорио официрима, поучително, али лежерно. Круг официра, чим би Костјурин говорио, окупљао се око њега, и трудио да чује.

Као да му је до тога јако стало.

Слушали су га и они који су стајали испод трибине.

Међу њима су били и Исаковичи.

Према Костјуриновом мишљењу, радило се о томе, да се новодошле, сербске, аустријске, трупе, што пре, навикну на росијску команду. А у ширем смислу, ради се о томе, према плану Колегије, да се створи, што пре, што бројнија, росијска, пехота, која ће се супротставити, Прајсу. Мужик, каже, има да се научи да стане и да гине, у месту!

Према извештајима шпијуна, које је био примио, Прајси се опет припремају, а њихов краљ, прави Сотона у људском облику, ко зна какве ће опет уловке, стратешке и тактичке, измислити, у идућем рату.

Кажу, да вежба једну нову атаку, опкољавањем, с бока.

Кажу, да артиљерију шаље чак у претходницу.

Кажу, да му пехота пуца, по један плотун, у сваком минуту.

Колегија, рече Костјурин, сматра да је росијска атака тамо, где је била шведска, у тридесетогодишњем рату. Неке усијане главе у Колегији траже да коњица напусти и одбаци росијску џиду. Главни је задатак његових официра да пазе да редови пехоте не пуцају високо. Зато ће им бити додељени штапови, англијски, да плотун поравнају, ниже, право! Францески пук, који се зове chasseurs de Grassin – (Костјурин је, то, францески рекао) – спречио је, плотунима, и ловачком ватром, маневар опкољавања, читаве једне бригаде. Погрешка је била што је армија, у Криму, застајала, око укрепљених места. Треба их обићи. Ићи, ићи!

Укрепљена места падају, после, као зреле крушке.

Колегија жели већу брзину у маневру, а нарочито у пехоти.

Битку у пољу! Атаку, атаку!

За све време те орације ђенералове, официрски круг је ћутао, иако је Костјурин, не само праштао, него и тражио критику.

То је официрима било изричито речено.

После те орације Костјуринове, неколико официра вршило је вежбе, са ротама кијевских гренадира и козацима сербским, по које је био капетан Укшумович дошао. Међу официрима Шевича, први је дошао на ред Петар.

Он је, пред хусарима Живана Шевича, дојахао пред трибину.

Био је врло леп на коњу.

Био је заборавио Стритцескову клетву, био је провео ноћ поред Варваре, која је била у седмом месецу бременитости и која је сад Петра волела, као што се сестра окреће брату.

Тешила га је да ће родити у Кијеву и да се навикава, полако, на живот, у Кијеву. Петар је био устао, сав сретан – и заљубљен, у своју жену – то јутро.

Костјурин му довикну да жели да чују његову, руску, команду.

Петар онда ободе коња – неку, немирну, луду, артиљеријску, кобилу – па показа неколико егзерцира у швадрону. Људи Живана Шевича – који је био строг – изводили су покрете, као да их Петар води на неку шаховску таблу. А Петар је росијску команду већ знао.

Костјурин је био задовољан.

Кад је Петар завршио егзерцир, и дошао, на коњу пред трибину, Костјурин га запита, гласно, шта би било команда, кад би му се, с бока, појавила пехота, гренадирска, уз пуцњаву?

Петар, збуњен, одговори да би атакирао.

Костјурин га запита још по нешто, а затим рече Витковичу да је то официр врло лепог понашања, и да се, и његовој жени, и ћеркама, допао. Чули су да има, за жену, неку бојарку. Намерава, каже, да Петра задржи у свом штабу, кад се врати са насеља, на Донецу.

То је, каже, лепотан.

Красавец!

Петар Исакович, међутим, одјаха, међу воктмајстере и коњушаре, који су били довели артиљеријске коње и који су стајали, иза трибине, у блату и снегу. Кобила се узјогуни, кад јој је коњушар пришао, а коњушар јој запрети кнутом. Ваљда уплашена црвеним рукавом, пред очима, животиња се, изненада, пропе, тако, да се Петар накривио. Он је онда удари шаком по врату и хтеде да сиђе, из седла.

Није знао кога је ударио.

Та кобила имала је обичај да, изненада, легне на леђа, са јахачем у седлу. Петар је, главачке, пао на земљу, а она га удари, копитом, у главу. Иако тај ударац није био јак, него узгред, у трзању, Петар дрекну, па се затим и онесвестио.

Коњушари, који су били притрчали, морали су да га однесу.

Фелчер, који је био позват, наредио је да га кући однесу, у постељу. У саонама, Петар се освестио, па кад чу, шта би, и куд га возе, поче да моли да га не носе кући, где има жену бремениту. Уплашиће је јако. У замешатељству, око њега, нико га, међутим, није слушао, а затим се опет онесвестио. Само је јечао.

Ни Костјурин, ни Виткович, па ни Исаковичи, нису видели, шта се Петру било десило, нити су на то обратили пажњу.

Пад са коња, на паради, иначе, строго се кажњавао, али не у оваквој, незваничној, прилици, коју је Костјурин сматрао за разоноду.

Костјурин је знао да дошљаци јашу на позајмљеним коњима, који су били доведени из артиљерије, али Костјурину, сад, није било више стало да види, како дошљаци јашу, него да чује њихову команду.

Коњи, које је артиљерија позајмила, међутим, били су праве бестије, са чупавим, погнутим, главама, тврдим жвалама, трбушати, дуга репа.

А под новим јахачем су се ритали, као чопор маторих магараца.

Шевич је, пред трибином, наставио да официре позива, са свог списка, као што је хусаре позивао, на чишћење латрина – преко својих воктмајстера.

Кад је дошао ред на Јурата Исаковича – сада Георгија Исаковича Зеремског – Ђурђе дојаха, леп, као лепи Циганин, пред Костјурина.

Имао је да егзерцира, са две роте гренадирског пука, који су имали нож на пушци, бајонет, који је тек био уведен, тих година.

Пехота је, марширала, чврсто, право на Ђурђа.

Ђурђе је, као што је био научио, на парадама, полазио, укорак, према њима, и трудио се да своје хусаре поравна, у два реда. Као зид, који се светлуца, он се кретао, мајестетично, на пешаке.

Дошавши ближе, хусари су, на команду, откочили пиштоље, па су опалили на пешадију, тако да је сва била у црн дим завијена.

Затим су, на Ђурђеву команду, повадили сабље.

Костјурин је наредио да стану.

Окренувши се својим официрима, рече да је то, што су видели, прошлост. Колегија је такав егзерцир забранила. До недавна, чак и гренадири, прилазили су непријатељу, каже, на коњима. Сјахали, тек пред непријатељем, припремили, пешице, гренаду.

То је била тешка операција.

Тога више ни у Росији нема.

Коњица, која би пехоти прилазила, као та, тешко да би победила.

Капетан је егзерцир, каже, извео добро, онако, како му је наређено. Он, Костјурин, хтео је да им покаже, како нема, за коњицу, победе, осим кад се употреби козачка џида! Он је за џиду, али није Колегија.

Нека господа, дакле, запамте, ово, што су видели, и да му ни један официр, на маневрима које спрема, не доводи коњицу, која не зна шта је џида!

Костјурин се, затим, ваљда, био сетио да је тај, дебели, официр, добијао чинове, за заробљавање непријатељских официра, у заседама. Тек, он се, изненада, продера Ђурђу, да притера коња, ближе. А кад је Ђурђе пришао ближе, довикну му да добро отвори очи и да се осврне и погледа, доле, предграђе Подоља, па реку, па и раван преко Дњепра.

Тамо, на равни, прилази реци, штаб једног ешалона, који је на маршу према Кијеву, а чија је извидница у варош већ ушла – и заробљена. Штаб то не зна. Прилази, у саонама, са пратећим хусарима, реци.

Где би била капетанова заседа?

Ђурђе, који се не би био препао од непријатеља, био се препао од тог моћног и великог господина, од кога му је – тако је мислио – судбина у Росији зависила. Не само његова, него и женина, и дечија.

Ђурђе је мислио да је, егзерциром на гренадире, показао како коњица јаше, неустрашиво, на пешака, како пуца, плотуном, из пиштоља.

И заиста, његов прилаз, у два реда – као неких кентаура – била је слика, која се не заборавља. То је био зид, шума, коња и јахача, која бљује ватру, а којој – тако му се чинило – никаква пехота не би могла да одоли.

Сад, кад му Костјурин даде нов задатак, Ђурђе се трже.

Ободе коња и окрену га, па виде пред собом зимски дан, Дњепар, и раван у снегу, који се топио, и ишарао цео простор црним дрвећем и чамцима. На реци, код острва Туркханов, виде на обали неко лико залеђених скела, а на једно триста корака, одатле, да има, завејана, црна, мрачна, шумица.

Он се продера: „Там! Ваше Високоблагородије!“

Иза те шумице, каже, чекао би, да се штаб укрца у скеле, и да скеле ослободи санти леда. Нашао би тада и побио пратеће хусаре, а официре штаба, трудио би се да добије живе.

Костјурин виде дебелог Ђурђа, како се беше дигао у седлу – а гузица му је, очигледно, била тешка – па се насмеја.

Ђурђе му се био допао, како приђе, као зид, гренадирима. Кавалкада коњаника, малопре, у плавим и црним хусарским курткама, са белим, росијским кокардама, била је марцијална. Чинило се да пехота неће моћи да издржи прилаз, те коњице, која је јахала право на њу, неодољива. Сад, кад Ђурђе, тако брзо, изабра заседу, Костјурин је био опет задовољан.

Окренув се официрима, рече да тај дебељко није тако глуп као што изгледа. Добар је то официр. Могло би да му се деси да штаб, који прилази Дњепру, изашаље неколико пратећих хусара, да виде, не крије ли се нешто иза тог шумарка, али то није вероватно. Капетан има право. Решио се за ту шумицу, која је једино згодно место за заседу. Иако је оголела, мрак је, и снег, испод њеног грања. Изненађење би било велико.

Једино не ваља што капетан узима, као сигурно, да би добио живе официре штаба. Не ваља рачунати на предају непријатељских официра. Официри, који су размажени, који воле живот, можда се и предају. Росијски – узвикну Костјурин – никада!

Кад је дошао ред на Трифуна, очигледно је било да Костјурин, међу Исаковичима, највише воли Трифуна. Одобравао је сваки покрет и сваку команду Трифуна. Најзад га је позвао к себи, на трибину.

Окренувши се официрима, кијевскаго, гренадирског, пука, Костјурин им довикну да добро погледају овог официра, који има неколико рана, који има шесторо деце, и љубљену жену, а све је то напустио, само да би дошао у Росију, па је, још на путу у Росију, учествовао у нападу на непријатеља – пре него што и стиже до Кијева.

Нема – повика Костјурин – веће светиње, веће тајне, него то, да је, ето, сигурно да Росија има, у свету, пријатеља и брата свог, о ком није знала. Трифун Исакович ће служити на част, сасвим сигурно, ахтирском коњичком пуку, у који мисли да га пошаље, за заменика команданта, кад се сврши насељавање Исаковича. Парцела, за њихово насељавање, већ је одређена и одобрена. Измерена је земља плодна, црна, дуж Донеца, у пределу зеленом, идиличном.

Коју тамо називају Рајевка!

Трифун – у некој, недоличној, старој, росијској, униформи – није баш био, тог дана, елегантна појава, али је, у црнини око врата, и белини свог жабоа, са мрким лицем, носат, бркајлија, крупан – са росијском, белом, кокардом, на трикорну – био права војничина.

Стајао је раскречених ногу, у ставу мирно, испред Костјурина, загледан у Костјурина, својим крупним, воденим, очима, боје сребра, уморно, и као празан. Није могао да протумачи себи, откуд толика предусретљивост, толика љубазност, према њему, већ на првом кораку, код тог велеможног, иначе тако строгог, човека.

Костјурин му међутим рече да појаше, јер жели да росијски официри чују, како је лепа, у Трифуна, већ, росијска команда.

Трифун онда отрча, узјаха, па поче да егзерцира хусаре, као да није ни кренуо са темишварског егзерциришта.

Викао је при томе росијске команде из свег гласа, промукло.

Костјурин је сваку одобравао.

Кад је Трифун завршио, и кад га је Костјурин позвао на трибину, понова, упита га: шта би била команда, да је наишао на коњицу, која је, два пута, бројнија, него његова?

Трифун – који је ћутке слушао, кад је Живан Шевич причао, како Костјурин увек хоће да се напада – продера се сад: „Атака!“

Костјурин га упита, а шта би била, ако би, при упаду у Кијев, у запаљеним улицама, натрапао на пехоту гренадира?

Костјурин је то питао смешкајући се.

Трифун се продера, опет: „Атака!“

„Лепо“, повика Костјурин, „а ако би се појавила артиљерија?“

И не чекајући да Костјурин изговори, Трифун дрекну: „Атака!“

Костјурин му приђе и гласно се насмеја.

Тако треба! Таквог официра треба!

Официри гренадирског пука, иза леђа Костјуринових, подгуркивали су се, кикотали, тихо. (Они су имали обичај да се изненада питају, и код жена, и при игранкама и пијанкама: „Но, књаз, что будет команда?“ Тако је то причао Живан Шевич Исаковичима.)

Тек при крају егзерцира, кад се Костјурин спремао да иде и да руча – подне је било давно прошло – Виткович успе да га подсети на Павла, који је стајао у гомили официра, испред трибине.

Виткович се, после оног јахања препона, поносио Павлом.

Желео је да истакне свог рођака, кога је сматрао за разборитог и врло уљудног официра, а ценио, и као посинка, свог рођака, Вука.

Костјурин онда нареди да Павле узјаше коња и покаже шта хоће, што мисли да је научио добро, из австријског, егзерцира.

Павле онда отрча и узјаха и дође пред трибину.

Он је, једини, међу Исаковичима – иако то није било наређено – сад довео свог коња. Јахао је вранца, којег је био купио од Татара, на сајму Подоља. Костјурин је задовољно посматрао тог коња.

Исакович је тог дана био у новој, росијској униформи – која и није била росијска – него набављена, на брзу руку, у штапсквартери Витковича. Била је, међутим, раскошна.

Била је црна, а личила је сад на францески фрак Костјурина. Узана у пасу, тесна у раменима, крилата низ кук. Имала је широке ревере, оперважене, росијским, ширитима, а огрлицу, високу, која се пела под кику, испод трикорна.

Исто је тако била сва сребрна, на рукавима.

Павле је јахао у белим, кожним, чакширама, а на грудима, у тој црнини капута, имао је бели прслук и свилени жабо.

Његова дугмад, сребрна, у два реда, светлуцала су, тупо.

У црнини, оковратника, Павлово лице чинило се као од злата, са брцима, и увојцима косе, боје старог злата. Исакович је имао плаве очи, које су тог дана биле тамне, боје љубичица, а црте оштре, немилосрдне, као да ће да гледа смрти у очи тог дана.

Костјурин је, зачуђен, посматрао тог дошљака.

Павле је на коњу, прав, миран, био врло лепа појава.

Костјурин није био оценио добро тог Исаковича, о коме је имао неповољан извештај од Вишњевскога. Да је Павле, надути Австријац, уображен, свађалица, коцкар, који спава са слушкињама.

Волков, то јест Кајзерлинг, је, међутим, био препоручио тог Исаковича и Костјурин није хтео да га вређа, или запоставља. Костјурин је био добар јахач и није био превидео Исаковичево добро узимање препона. Он је мислио да је тај официр прост, сељачког порекла, завидљив – нити зна да игра, нити да пева, него само да коцка. Костјурин није мрзео Павла, али га је оценио у себи као дрског, брбљивог, официра, који је жељан да се истакне, да се покаже учеван, па, као ћорава кока, нађе каткад и зрно бисера.

Павлу Исаковичу, међутим, чинила се, сва та церемонија, сав тај егзерцир тога дана, та парада, досадна, смешна, па и глупава. Пратио је сва питања, и слово поучително, Костјуриново, које су официри, око њега, понављали, као да је евангелија. Костјурин му се чинио педант, као нека дрвена лутка, а његов егзерцир, као игра играчкама. Осим тога, било га је раздражило и то, што је Костјурин, у своја питања, уносио неку врсту чикања, детињастог, неку врсту стављања смешних загонетки, које су се Павлу чиниле, мудрост, плитка.

Јер, иако беше самоук, честњејши Исакович није био глуп, па је о многим, и војеним, стварима, размишљао, у последње време, као што учени људи седе па размишљају. Као што пастири, и сељаци, често, изненаде, питањима, и својим мислима, о звездама, о животу људском, и смрти, школована лица – тако је и Павле, у последње време, размишљао, не само о својој селидби у Росију, и судбини својих братенаца, него и о великој господи, и великим догађајима. Зашто да читав његов национ буде тако несретан? Чему људска нада? Зашто толика неправда у свету? Зашто толико жалости и у животу Трифуна, и Петра, и Ђурђа? А нарочито га је вређао Костјурин, што је око себе волео да види сва та лица, тако ласкава, тако снисходљива. Он је сасвим другаче замишљао свет, који ће срести код Костјурина, команданта Кијева.

Павлу се његов братенац, Ђурђе, са својим егзерциром тога дана, чинио права чизма, на коњу. А Трифунови одговори, комедија.

Црвенео је, кад чу како Трифун одговара.

Павле се сетио онога, што му је Вишњевски причао о Костјурину и схватао је, добро, потребу, руске војске, коју је Колегија хтела да задовољи својим наређењем да се створи, што пре, бројна, росијска пехота, у којој неће парадирати само гренадирски пукови Санкт-Петерсбурга, него стотине хиљада људи са села – велика армија руских мужика. Исакович је увидео, иако је био самоук, и то, да је џида, азијска, слабо оружје против францеских ловаца и прајске пешадије, која може да опали плотун сваког минута. Коњаник, међутим, у Исаковичу, није пристајао на нестанак коњице из армија.

Кад га Костјурин запита: виде ли егзерцир Ђурђев, Исакович замоли да се, његовом благородију, преведе да је он учио, у сирмијским хусарима, да францески прилаз коњице пехоти, и парада, лаганог јахања, на редове пешака, може уплашити децу, али не пехоту, која је готова да мре, на месту где је постављена. Слушао је да се, у последњем рату, дешавало да пехота пође трчећим кораком на коњицу и да она напада. Њему се маневар Ђурђев не допада.

Костјурин се насмеја и запита, а како би, он, да напада? Нека каже слободно! Зато и јесте приређена ова парада. Сваки дошљак из страних армија има да изнесе своја искуства. Има да се саслуша!

Исакович је онда изразио мишљење да сирмијски хусари, и Венгри, у Аустрији, нападају у гомили, као олуја. Не носе више копља, оружје им је сабља. Пиштољ је само помоћно оружје, у борби око застава, у гужви по улицама. Пехота се ломи јуришем без застанка. Таквим јуришем ломио се отпор и најбољих пукова ловаца. Пролазило се кроз сав дим плотуна. Коњица је била, у прошлом рату, још увек, краљица битака! Он је видео хусаре, који, једним ударцем, замахом, сабље, скидају главу човека. Видео коњанике, који, и коњанику, у галопу, док пројахују крај њега, у осврту, натрашке, десном руком, одсеку главу, као да је длака испод бријача. Имао је људе, у свом швадрону, који могу сабљом, без муке, да преполове човека!

Он би молио да му се дозволи да демонстрира јуриш сирмијских хусара, који су сад росијска аквизиција.

Костјурин онда викну Шевича: да преда капетану коњицу!

А Павлу рече да може почети! И он је, каже, коњаник, и он мисли као капетан, сумња само да између онога што су видели од Георгија Исаковича, и онога, што каже Павел Исакович да ће показати, може бити велика разлика. Колегија је изгубила веру у коњицу, иако је коњица трећина росијских армија. Жељна је да се створи бројна пехота, по прајском примеру, и артиљерија. Било како било, да чују бар каква је капетанова, росијска команда. Бар то!

Иако се спремао да оде, Костјурин је још једном сео и почео, са бригадиром Витковичем, да ћерета. За њега је тај егзерцир био, не само разонода, него и пун успомена, и анегдота.

Био се решио да сачека, као неки театар, и егзерцир Павла.

Костјурин је себи, од Павла, створио играчку, тог дана – Србина, који је дошао у Росију, са гомилом својих сународника, а као паун по Кијеву шета; удовац, у нади да га у Росији очекује богатство и слава.

У то доба, у Росију су били дошли Славонци и Венецијани, са грофовоким титулама, купљеним у Рагузина, па узеше неколико руских књагиња и оденуше се у беле прслуке, са брилијантима.

Санкт-Петерсбург је, међутим, после, прокљувио да су та грофовства, купљена од Рагузина, лажна, и да су та браћа, шпијуни које плаћа Данска, Шведска, Францеска, Венеција.

Костјурин није сумњичио ничим сличним Павла.

Али га је сматрао за полтрона Аустрије, који не може да заборави своју императрицу, и коме се Вијена чини центар света.

Пошто су осећали да је егзерцир Павлов последња тачка дивертисмана у програму тога дана, и булумента официра, око трибине Костјурина, била је добро расположена, иако је била нестрпљива.

Официри Костјуринове команде, и штаба, као и кијевскаго гренадирског пука, сматрали су да им је дужност да се покажу љубазни према тим официрима из стране војске, које је Колегија насељавала.

Били су љубазни и према Исаковичима, с почетка.

После месец, два дана, међутим, нису позивали Трифуна, човека, очигледно, сиромашног стања, ћутљивог и брижног, а нису позивали у своје куће ни Ђурђа, чија жена није више долазила у друштва. Највише су сад волели Петра.

Павле је, ипак, успео, тог дана, да пробуди њихову радозналост, више него ма који од његових братенаца, јер је од њега увек долазило нешто ново, нешто лудо, неочекивано, и на пиштољу, и на препонама, па су се питали, неће ли нешто смешно, ћораво, искрснути, и сада, у егзерциру, који се са тим надутим, надменим, Србином, завршава. Они су му довикивали да буде разуман (Буђ разумен!), и, као у шали, гледали да га задрже, при извршењу задатка, који му је Костјурин дао. Довикујући му да остане међу њима (Оставатсја! Оставатсја!). А Живана Шевича су задржавали и питали, је ли то последњи Србин егзерцира.

Исакович међутим одјаха, за Шевичем – и не погледавши га – до на крај егзерциришта, које је било дуго неких пет-шест стотина корака, и које се завршавало топовским шупама Костјурина. Пољана је била још под танким покровцем снега, који се топио, а који је био залеђен, на страни, према падини брега. Павле изабра леву страну поља и сачека окупљање коњаника, око Шевича.

Већина тих досељеника знала га је, и памтила.

Неки су међу тим, сирмијским, хусарима, били одјахали.

Други су седели у седлу и причали један другоме, о својим мукама, оставши без кућа, жена, па и редовних порционих новаца. Сваки дан се чуло да је царица дала велику своту злата, чуло се да им је додељена земља, да ће добити оружја, али све се свршавало на томе да им је дата росијска униформа, да се обуку, и гомила татарских, бесних, коња, онима, који су били доселили се без коња.

Једино што је било добро, од оног што су добили, била је сабља, Светла, оштра, нова, китњаста, чудна, крива, азијска.

У том се зачу Павлова команда: „По коња!“

Исакович, на свом црном коњу, издалека, био је видан јасно, на тврдој ледини, под покровцем снега. Он је имао глас, који одјекује, као глас пастира, глас какав се често чује, у сервијским породицама, и кад више нису породице пастира.

Био је тако јак да га и Костјурин чу.

Подигао је био свој дурбин – који је у то доба био последња мода међу ђенералима – и посматрао скупљање коњаника, око капетана.

Није му било јасно шта Исакович спрема.

Павле је водио групе коњаника чак иза топовских шупа, где се егзерцириште спуштало, благо, низбрдо, према долини Дњепра.

Пре него што је Костјурин могао да дозове Шевича и да га запита, шта тај Исакович хоће, и да ли мисли да одведе хусаре кући, и да руча, Павле се појави, у лаком трабу, на челу гомиле коњаника, који нису јахали у два реда, него као гомила. У истом тренутку зачу се: „Атака!“

Из једног лаког траба, цела та гомила хусара, са обнаженим сабљама, прешла је у лудачки галоп, право према трибини Костјурина.

Костјурин је опазио само Павла пред њима, на црном коњу, његову сабљу, која се витла и сева, а иза њега лудачку масу коња, и људи који урличу и витлају сабљама. Ура! Ура!

Чинило се да земља тутњи и да се тресе, под копитама коња.

Та страшна гомила јурила је право на њега, на трибину, као нека олуја која ће однети, као поплава, и њега, и официре, који су стајали испред трибине. Није било могуће да неко задржи ту лудачку гомилу коњаника, са голим сабљама у руци.

Костјурин је био спустио дурбин и зграбио рукама ограду трибине. Уста су му била отворена, али није пустио ни гласа. Гледао је у коњицу која је јурила на њега, исколаченим очима. То је била његова младост. То је била његова сабља. То је био његов јуриш, за време последњег турског и прајскаг рата. То је била росијска коњица.

Тај сирмијски хусар дочарао му је, још једном, његову прошлост!

Кад је тај луди талас људи и коња био већ на неколико десетина корака, од трибине, међу официрима који су стајали испод трибине наста комешање. Чинило се да ће Исакович претурити, и трибину, и официре испод трибине. Да ће се, све, завршити једним лудачким ломљењем, и људских удова, и коњских ногу, и дрвета и дасака.

Било је срамота устукнути, али, у последњем тренутку, смејући се, официри испред трибине почеше да се склањају и да се пењу чак на трибину, код Костјурина.

Нико није могао да замисли да та бујица коњице може стати, на неких двадесет корака.

Али је стала, сасвим близу, испред Костјурина.

Коњ, црн, са Исаковичем који је урлао команде, зауставио се, и пропињао, на неколико корака од трибине. А око Павла се пропињала, пушила, вртела, сва та гомила коња, и људи са високо уздигнутим сабљама у руци.

Све се свршило добро, у смеху, у вици, у тупом удару копита о земљу, која је летела увис, под заузданим коњма, помешана снегом.

У општој веселости, на трибини, и око трибине, чуо се глас Костјуринов, да су господа, сад, видела једног лудака, али чија је команда одлична и који заслужује да му се да један чин више. Њему је мило да је тај дошљак показао да коњица још није неупотребљива. Још ће се, на бојиштима, овако, видети, росијска коњица.

Исакович је затим, кроз гомилу официра – који су се смејали, тапшали га, и ударали га, у леђа – доведен пред Костјурина.

Костјурин је, окренувши се Витковичу, похвалио Павла, а гласно додао да Хорват и Шевич и Прерадович предлажу формироват четири пука од досељеника, по два пехотна, по два коњичка, и да ће он, Костјурин, предложити да се Србима да коњ.

Али, ђенерал је, у исти мах, као нека машина, почео и Исаковичу да ставља питања, иако је капетан стајао пред њим задуван, са досадом која је била очигледна. Лепо је то јуришати, али, да је, ту, на месту трибине, стајала пехота, у два реда, и пуцала: шта би била команда? Атака?

Исакович онда поче да врда, како је он учио да, коњици, треба моменат изненађења, па је он изабрао да се појави иза топовских шупа – па да пехота, која пуни пушку, у два реда, и треба јој, већ за први плотун, два-три минута, сигурно не би била издржала.

Уосталом коњица се употребљава да заврши битку.

Лепо, лепо – било је мишљење Костјурина – али, шта би капетан био урадио, да му се, поред пехоте, пред њим, појавила пехота и са бока?

Павле онда узврда, како се коњица употребљава у пољу, па би он био, свакако, морао видети, ту пехоту, која му долази с бока, пре јуриша, па имао времена, да се решава.

Лепо, лепо – али, шта би било да је, изненада, добио ватру и у леђа?

Исакович на то заћута.

Костјурин се на то насмеја, па рече, још увек је команда требала да буде,
атака!

А шта би била команда капетанова, кад би, поред пехоте пред собом и с бока, и са леђа, пехота спреда пропустила и артиљерију, да пуца? Шта би била команда? Что будет команда?

Павлу се, у том тренутку, тај човек, са лицем избораним ветровима, зимом и биткама, учини као неки Вишњевски, који каже да ће пред њега стати, и уздићи се, као Карпати. Све је то глупа игра судбина, са њим, која га је, и пред овог Гарсулија, довела.

Све је то његова несрећа која га прати и не напушта.

Он је сасвим другаче замишљао да ће са њим говорити Росија.

Костјурин је, међутим, био добро расположен, па понови питање.

А Павле онда рече, да би команда била: Молитва!

Кад Исакович то рече, настаде тишина, али се чуо кикот једног младог прапорчика кијевскаго гренадирског пука.

Костјурин је био отворио уста, разрогачио очи, и није скидао поглед са Павла. Чинило се да је у недоумици, шта да мисли. Је ли то што је капетан рекао, немоћ, или глупост, или шала? Шала на рачун његовог питања?Костјуриновог питања?

Србин је, међутим, стајао пред њим, вољно, хусарски, са прекрштеним ногама. Из Павлових очију, бар се Костјурину тако чинило, избијала је нека неизмерна туга, а затим као нека мржња.

Костјурин није знао да су ти прости људи, официри сервијске милиције, осетљиви јако, и без страха пред силнима и моћнима. Да су били навикли, очајни, обесни, распуштени, да опсују, не само владике, него и њиховог митрополита, па и грофа Мамулу и грофа Валиса.

Костјурину се, у том тренутку, чинило да је то, што Павле рече, увреда за њега. Он се, као опарен, окрете Витковичу, па рече да се каже капетану да је егзерцир, у росијској војсци, не само зато, да се чује команда, него испроба и карактер и нарав официра. Послушност официра, према старијем, ма каква он стављао питања. Он, Костјурин, неће капетану ништа. Неће да га казни, да му затвори врата, у Росији, већ на првом кораку. Зна да је удовац, да је био у затвору, и да је задовољио грофа Кајзерлинга. Али, каријера његова – нека чује ако има уши – завршиће се усекованијем јазика, кнутом, и караулом. Он неће да га кажњава. Нека иде куд га очи воде и нека му се више не појављује пред очима. У његову кућу капетан више приступа нема!

У општој тишини, која је била настала, а која је била све официре око Костјурина укрутила, као да су лутке од дрвета, Костјурин Павлу окрете леђа, и потрча, са трибине, као да га је змија ујела. Виткович је ишао за њим, млатарајући рукама, а Шевич се трудио, услужно, да ђенералу отвори пут, кроз гомилу, која је била збуњена – и да му доведе кола.

Са том гомилом одоше и Трифун и Ђурђе.

Око Павла Исаковича, који је стајао и даље, на трибини, вољно, са прекрштеним ногама, не остаде нико.

Чуо је само како одјекује, у пољу, росијска команда, и коњица одлази, са егзерциришта, као и пехота гренадира.

Подне је било давно прошло и Сунце је почело да силази на раван Дњепра."

Концерт Ине Желанаје у Јекатеринбургу

2011-01-22T01:50:00.001-05:00

Ево снимка целог концерта руске певачице Ине Желанаје који је одржан у "Теле-клубу" у Јекатеринбугу. Иначе, група је издала и ДВД под називом "Live in Tele-club".

Филм "У потрази за црним монасима"

2011-01-10T08:14:00.003-05:00

Ево сјајног документарног филма који је снимила једна руска експедиција која је трагала за удаљеним монашким скитом у тајги у Самарској области. И пронашли су их!

Интерву са блаженопочившим владиком Данилом (Крстићем)

2011-01-09T02:39:00.002-05:00

Руски студент данас

2011-01-07T01:27:00.005-05:00

Христос се роди!

Ево још једног прилога који вам открива нову Русију.

Руско одељење америчког предузећа "Гугл" је направило пројекат "Руски студент данас". Пројекат се састојао у анкетирању студената 8 великих руских универзитета преко интернета и обради резултата анкете. На основу тих резултата формиран је портрет сваког уинверзитета. Питања која су постављана студентима тицала су се обичних ствари у њиховом животу као што су колико времена студент проводи учећи, колико времена проводи на интернету, да ли су задовољни својим образовањем, колико троше и колико зарађују, када планирају да заснују породицу, да ли планирају да напусте родни град, које су им омиљене књиге, филмови, историјске личности и друго.

Мени је у овом пројекту било интересантно неколико ствари. Пре свега, то је ведри дух руских студената. Затим је ту већинска орјентисаност на руску уметност и висок проценат руских историјских личности које студенти сматрају вредним помена, укључујући Петра Првог, Лењина и Стаљина. Велики број студената од данашњих политичара цени Владимира Путина и Дмитрија Медведева. Руски студенти у просеку планирају да заснују породицу око 25 година. Такође, мислим да је проценат студената који желе да остану да живе у Русији доста висок.

Било би добро да се овакав пројекат спроведе и у Србији и да се упореде резултати.

Погледајте и све видео записе са појединих универзитета, као и закључни видео запис.

Иван Пересветов и историјске лекције

2011-01-06T12:38:00.004-05:00

Ево приче о једном православном мислиоцу из средњевековне Русије који је мало познат ван граница своје земље, а чија се мисао одликује великом дубином.

Иван Пересветов је рођен у литовској Русији, служио као војник у Мађарској и Чешкој, а затим прешао у Москву. Александар Дугин га помиње у својој књизи "Крај економије" као главног идеолога руског цара Ивана IV Васиљевића Грозног, али не постоје директни докази да су текстови које је написао и послао цару били узети као званична идеологија царства. Пересветов се бавио суштинским темама везаним за организацију државе у светлу православља. Тако, на пример, он пише о узроцима пропасти византијског царства и каже да се Божија благодат повукла са ове велике православне империје зато што, иако хришћанска, није следила за Правдом Божијом. Пересветов тврди да су се византијски великаши били осилили, богатили, а на народ нису много обраћали пажњу. Он ту уводи разлику између вере и правде, које, по њему, не иду обавезно заједно. По њему је творење правде изнад вере. То значи да неко друго царство чија религија није православна, у датом историјском тренутку, може творити Правду Божију, а царство чија је религија православна може да не твори Правду Божију. Ту Пересветов наводи пример турског султана Мехмеда Другог који је освојио Византију и наводи примере његовог творења Правде Божије. Пересветов стоји на страни идеје о московској Русији као наследници Византије, али пише да то не мора да буде по некаквом историјском аутоматизму, већ да држава треба да се стара да твори Правду Божију. Он је био против наследних права руских бојара и сматрао је да њихово понашање није у складу са Правдом Божијом и да одмаже цару у вршењу његове улоге. Такође, Пересветов је сматрао да цар Русије треба чврстом руком да води државу, па отуда неки мисле да начин на који је Иван Грозни касније владао Русијом потиче, можда, од његових савета које је он послао цару. То би, укратко, биле основне идеје које је Иван Пересветов заступао.

Ја бих се овде задржао на једној од њих, за коју сматрам да је од суштинске важности за постојање и опстанак државе у историји. Ради се о идеји спровођења Правде Божије на земљи. Како људи мало или нимало не уче на сопственим грешкама. Позната је изрека да је историја учитељица живота. Али, по томе како се одвија историја човечанства, чини ми се да људи слабо уче на сопственим грешкама из прошлости.

Ниједан догађај у историји се не дешава случајно. Такође, ниједан догађај у историји се не генерише брзо. Случајности нема, јер случајност одриче постојање Бога. А да би се нешто десило и било видно многима, потребно је да прође одређено време. Догађаји сазревају. Тако на пример, ниједна револуција у свету није настала услед једносмерних утицаја. Шта то значи? На пример, многи тврде да је Француска буржоаска револуција настала као резултат деловања масонских организација. То је тачно. Али, то није потпуна истина. Други део истине је и тај да је француска монархија била зрела за пад. Владање народом није било добро и "испунила се мера времена" за француску монархију. Ја не верујем да страдања тако великих размера, као што су била страдања у француској буржоаској револуцији, могу да дођу само са једне стране. А што је најгоре у тако великим страдањима, често највише страдају управо они који су најмање криви. Много људи у таквим догађајима губи животе, здравље. При томе је веома важна одговорност челника државе, а ако они нису свесни колико судбина држе у својим рукама, онда последице могу да буду катастрофалне.

А све почиње у сфери духа. У почетном стадијуму неког догађаја који ће се тек касније десити, долази до иницијалне грешке која има потенцијал да покрене лавину. На пример, једна једина промена неког од такозваних системских закона, а која у том тренутку не изгледа превише опасна, може да се развије током година у читав низ поремећаја, који ће на крају довести до неке политичке катастрофе.

Погрешно је следити само за тренутним трендовима зарад добијања поена у народу. Држава треба много озбиљније, а то значи много дубље да посматра ствари. За то је неопходно свештено поимање света. Чисто рационалистичко, профано, није довољно. Да би приступ државе у вођењу политике био дубљи, то јест да би имао и свештену димензију, неопходно је да и свештенички ред буде на одређени начин укључен у доношење одлука. Међутим, данас су државе у свету у већини секуларне и отуда мањак мудрости, а вишак конфликта. Одвајање државе од цркве није донело жељени мир. Мада је питање да ли су уопште они који су одвојили државу од цркве и желели мир. Рационалистички ум слабо познаје појмове као што су мета-историја и мета-политика. Данас се, углавном, барата са видљивим, док оно што је невидљиво, а, заправо, кључно, остаје неузето у обзир. Ернст Јингер је писао о тим преломним тачкама у историји. Тако на пример, помињао је чувену Драјфусову аферу после које свет више није био исти. Увек се дешавају некакве промене, али оне нису све истог интензитета. Постоје промене које изазивају тектонске поремећаје у функционисању света. Просечан човек који нема довољно знања, а ни времена, често не схвата важност таквих великих промена за будућност.

У историји је увек било мудрих људи. Неки од њих су мало познати. Треба трагати и откривати такве личности, јер могу да помогну својим идејама. Једна од њих је свакако и Иван Пересветов.

Шта Путин мисли о Стаљину

2011-01-03T14:03:00.001-05:00

Владимир Путин одговара на питање да ли сматра Стаљина у целости добрим или лошим.

Он одбија да одговори у целости, то јест да уопшти историјску личност Стаљина. Путин оцењује Стаљина узимајући у обзир и његова позитивна и његова негативна дела, што је потпуно нормално. Путин каже да је у време када је Стаљин био на власти од 1924.-те до 1953.-ће године земља била измењена и да се претворила из аграрне у индустријску. Такође, каже да је за време Стаљина СССР победио нацистичку Немачку у Другом светском рату и да се није тако десило да би последице за земљу биле много горе. То је узео као позитивне стране Стаљинове владавине. Са друге стране, као негативне стране узима велике репресије које је Стаљин спроводио над сопственим народом и да то не треба заборавити. На крају, Путин каже да сваки историјски догађај треба анализирати у свој његовој целокупности. И то је све.

Значи, нема клизећег старта и неконтролисаног пљувања по сопственој историји, него човек лепо и разумно каже шта је било добро, а шта је било лоше. А замислите једну од последица да је Путин, на пример, оценио Стаљина као потпуно лошег у историји. То би онда значило и да је победа над нацистичком Немачком у Другом светском рату на чијем је челу он стајао, такође, лоше дело. Е, у том случају би простор за напад непријатеља Русије у будућим политичким борбама био много шири.

Против капитализма! За комунитаризам!

2011-01-03T09:47:00.014-05:00

Мы на горе всем буржуям
Мировой пожар раздуем,
Мировой пожар в крови -
Господи, благослови!

Александр Блок

Не подносим капитализам, ни било какво иживљавање над људима! Ни у најмањој мери! Не подносим искоришћавање људи и да се неко поставља изнад некога у смислу да надмено УПРАВЉА њиме. Свет је данас пун некаквих "менаџера", то јест управљача који "управљају" другима. Ти "менаџери", то јест управљачи су главни дрпатори пара које нису они зарадили. Од њих су једино гори они који се налазе у врховима приватних предузећа, то јест приватни власници, капиталисти. То су они који најмање раде. А највише зарађују.

Имаш новац? Одакле ти? Јел' си га сам зарадио? Јеси? Лепо. Онда га и даље сам зарађуј. Остави се приче да ти "запошљаваш" друге и "инвестираш" у нешто! ТИ САМО НАЈМИШ ДРУГЕ ДА РАДЕ ЗА ТЕБЕ И САМО ИНВЕСТИРАШ У СЕБЕ! А та прича о "запошљавању" других и "инвестирању" у некога или у нешто је једна невиђена замена теза са циљем да се сакрије права природа капитализма. Некада се то одвратно, али поштено звало - најамни рад. А плата се звала најамнина. Одвратно, али, бар, поштено.

Није ми јасно одакле неким људима који себе доживљавају као православне хришћане да подржавају било какав облик капитализма. Нека ми покажу ти људи једно место у Библији или у светоотачкој литератури где се о искоришћавању туђег рада говори као о нечему добром. Не могу да ми покажу такво место, јер га нема. Капитализам, то јест искоришћавање туђег рада да би тај који искоришћава за себе стекао непоштену материјалну корист никакве везе нема са православним хришћанством. Ако ти се ради и хоћеш још новца, иди па ради. Засучи рукаве и ради! Сам ради! Или запосли своје најближе. Запосли своју породицу. Можеш да запослиш и рођаке, ако хоће да раде заједно са тобом. То је оно што се зове мала привреда. Породична предузећа довољна да се једна породица или проширена породица издржавају. То подржавам. Али, да ми се ту шириш и да мрчиш народ, као ти ћеш да му одредиш некакву плату, па ће као народ да ти буде захвалан, јер си му ТИ ДАО посао и некакву цркавицу, то не би могло у свету у коме влада поредак. А поредак значи хијерархију. Али, не било какву хијерархију. А СВАКАКО НЕ ТРГОВАЧКО-МЕШЕТАРСКУ И МЕНАЏЕРСКУ ХИЈЕРАРХИЈУ! А данашњим капиталистичким светом управо владају трговци-мешетари и менаџери. И зеленаши. А они најмање раде. Значи, они који најмање раде, највише зарађују. А, шта, они организују посао? А да, да. Мењају одела, подижу телефонску слушалицу, померају усне, говоре! Преговарају! Веома сложено! Они знају како се махерски организује посао. Док су њихови подређени глупи и они не знају како да организују посао. Њихово је да рмбаче и да буду захвални за плату. То јест најамнину. То јест цркавицу. Није поредак у било каквој хијерархији! Поредак је у правилној хијерархији! А у правилној хијерархији НЕМА МЕСТА НА ВРХУ за трговце-мешетаре и менаџере!

Главни заговорници капиталистичке приче у Србији су били четници, а данас су то неки који себе доживљавају као идеолошке наследнике тих четника. И то је за њих природно. Они шире причу о некаквој домаћинској Србији која никада није постојала. Када се чита историја Србије из времена с краја 19.-ог и почетком 20.-ог века, види се огромна уситњеност земљишног поседа. При томе је само велика мањина поседовала више земље. Значи, већина је живела бедно или се тек једва издржавала док су на другој страни били кулаци као мањина. Па, један мој деда је радио као најамни радник код кулака. А био је човек са села. Мало се имало. Морало је да се иде у најамни рад. Мој деда је писао песме. Иако није завршио школе. А опет је морао да ради код кулака. То је та четничка идеологија која у потпуности следи капитализам, то јест мрчење људи од стране приватних власника. И нема ту никаве хуманизације. Нема ту никаквог капитализма са хуманим ликом. Најсмешније и најбесмисленије су ми управо оне политичке партије које себе називају социјал-демократским, демо-хришћанским и слично. Када у старту постоји власник који зарађује на основу рада већине других који рмбаче за њега, цела прича је завршена. Значи, унајмио си друге да раде за тебе и још им завлачиш руку у џеп. То се кратко зове - крађа. Значи, капитализам - то је још и лоповлук. Ако ти се више ради, ради сам. Шта, обим посла се повећава? Ништа с тим. Смањи обим и ради колико је довољно за твоју породицу и тебе. А шта, ти нећеш? Теби треба више него што ти стварно треба? Мало су ти једна кола, хоћеш још једна. Мало ти је једна кућа, хоћеш још једну. Мало ти је једна радња, хоћеш другу, трећу. Хоћеш читав ланац радњи. Па, кад ти буде мало 20 радњи, онда ћеш да тражиш такве исте као ти, да се удружујете, да се спајате, да се фузионишете, да правите монопол, да уништавате друге групације, сличне вама. Мало ти БРЕ то што имаш, па хоћеш још, хоћеш да се надимаш, док не пукнеш. Хоћете да се фузионишете и надимате док цео свет не пукне од беснила фузионисања и надимања. И док се ви рокате међусобно у том вашем фузионисању и надимању, они који једини заиста и раде, обични радници, е, они ће, кад се неком од вас смркне, то јест кад му фузионисање и надимање не иде како је замислио, управо раднике, то јест оне који једини раде, да шутну на улицу. А када ти јадни радници не буду имали где да се запосле због криза које, јел' те, у капитализму, долазе циклично, онда ћете их послати на преквалификацију. На додатно учење. На пример, неко ко је 20 година био економиста, сада ће да учи да ради као оператер на ЦНЦ машини. И тако до краја живота. Перманентно образовање. Перманентно вршење велике нужде. По главама оних који једини раде, по главама радника.

Поштено је рећи да четници никада прстом нису мрднули за раднике. Четничка идеологија никада није марила за раднике. Четничка идеологија се увек старала за јадне, мале капиталисте и остале приватнике. Реституција и приватизација. Не, БРЕ! Апропријација и подруштвљавање.

Па, управо је из кругова заговорника реституције и приватизације кроз перо Френсиса Фукујаме дошла сплачина о "крају историје" и победи либералног капитализма. Понадали сте се да је све готово, па сте брже боље прогласили своју победу и крај историје. Ал' мало сте поранили са оценама и слављем. Као савршени одговор на сплачину о крају историје, дошао је гром из ведра неба о - крају економије. И то ничије друге до ваше пропале, лоповске економије. ЗНАТЕ ДА ТРУБИТЕ О РЕСТИТУЦИЈИ И ПРИВАТИЗАЦИЈИ, А КАД ЈЕ ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ ПОЧЕО ДА СЕ РУШИ УПРАВО ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАШЕМ БЕСПРИЗОРНОМ ФУЗИОНИСАЊУ И НАДИМАЊУ, ОНДА СТЕ НАГЛО ПРЕШЛИ НА ПОДРУШТВЉАВАЊЕ ГУБИТАКА! ПОЧЕЛИ СТЕ ДА ПЛАЧЕТЕ КОД ВЛАДА ДРЖАВА ДА ВАМ СЕ ПОМОГНЕ! ПОДРУШТВИЛИ СТЕ СВОЈЕ ГУБИТКЕ, ТАКО ШТО СУ ВАМ ИХ ПОКРИЛИ ОНИ КОЈЕ СТЕ ГОДИНАМА МРЧИЛИ И КОЈИ СУ РМБАЧИЛИ ЗА ВАС! ТО СУ ВАМ ОМОГУЋИЛЕ ВЛАДЕ ДРЖАВА ИЗ СВОЈИХ РЕЗЕРВИ У КОЈИМА СЕ НАЛАЗИО НОВАЦ ПОРЕСКИХ ОБВЕЗНИКА! ГДЕ ВАМ ЈЕ САДА СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ? НЕМА ГА САДА! ГДЕ СУ САДА ТРЖИШНИ ЗАКОНИ? НЕМА ИХ САДА! А ИМА ИХ КАДА ВАМА ОДГОВАРА, ТО ЈЕСТ КАДА ВАМ ИДЕ ДОБРО. А КАДА ИДЕ ЛОШЕ, ОНДА ТРЖИШНИ ЗАКОНИ ВИШЕ НЕ ВАЖЕ, ОНДА ВАЖИ ПРОТЕКЦИОНИЗАМ И ПОДРУШТВЉАВАЊЕ ВАШИХ ГУБИТАКА! Е, па, не може тако.

Значи, четници никада нису марили за судбину радника. Комунисти су бар имали петљу да изађу на улице и да се крљају за права радника. И скрљали су капиталисте и кулаке. Па су после опет капиталисти и кулаци скрљали њих. Али, радници су опет ти који су изгубили. И шта је сада на реду? Нови круг скрљавања? Значи, ништа нисмо научили из историје.

И стално то четничко чекање или тактика крени-стани. Увек се нешто чекало. Или се чекало на миг из Лондона, или се чекало искрцавање савезника на јадранској обали, или се чекало да шума озелени. И никада се није ишло до краја. Није се имало снаге. Или је неко издао. Исто тако и данас. Данас они који себе сматрају четницима, чекају да се Русија подигне. И све пораз за поразом Србије. Читам по разним дискусионим групама, пуна Србија и земље где живе Срби четника. Све четник до четника. А Србија све мања и ситуација у Србији све гора.

Али, ја се опет питам откуд онима који себе доживљавају као православне хришћане да подржавају капитализам? Откуд им тај поглед на економију? Нека ми покажу један православни манастир где је економски живот организован на капиталистичким основама. Нема таквог манастира. Или они, можда, мисле да је молити се Богу једно, а економисати искоришћавајући туђи рад нешто сасвим друго. Е, па то се не може раздвојити. Бити православни хришћанин је начин живота у целости. Ако једна од заповести каже - не укради, како неко ко себе сматра православним хришћанином, може да завуче руку у џеп радника, брата свог, и да му отме вишак вредности који је, управо, тај радник, брат његов, створио? А вишак вредности постоји. Итекако постоји. Када приватник организује посао онда га увек организује тако да сума новца која треба да му се врати буде већа од суме новца коју је уложио. А, где се дела разлика? Па, наравно, већина иде њему у џеп. И онда опет иде цела прича о томе како је он некоме нешто дао и како њему неко за нешто треба да буде захвалан. Приватници, менаџери, дрпање пара. Послови, ширење, фузионисање, надимање, долазак криза у циклусима, пуцање, радницима шут ногом у задњицу и на улицу. Са или без преквалификација. Сплачине.

Доста сам писао на овом свом интернет дневнику о путевима ка утопији и у том смислу сам помињао разне идеолошке и политичке правце. Један од њих је био и анархизам. О њему нисам много писао, али сада ћу кратко поменути један снажан анархистички покрет који се јавио у Русији за време револуције 1917.-те године. То је био покрет Нестора Махна или Баћке Махна у Украјини. Нестор Ивановић Махно се родио 1889.-те године у сиромашној сељачкој породици у великом украјинском селу Гуљајпоље, које се налази у Јекатеринославској губернији између Дњепра и Азовског мора. Отац му је умро док је још био мали, тако да је био приморан да рано почне да ради. Због учешћа у терористичкој акцији у којој је погинуо сеоски полицајац, Нестор Махно је био осуђен на робију. 1917.-те године бива амнестиран и враћа се у Украјину у родно село Гуљајпоље, где почиње да организује народ на анархистичким основама. Неки људи мисле да је анархизам некакво безвлашће и хаос, што нема никакве везе са стварношћу. Анархизам није стремљење ка безвлашћу и хаосу, већ је то идеја о другачијој организацији људског друштва, где људи сами непосредно, без икаквих посредника управљају својом заједницом. Анархистичке идеје су у данашње време доживеле велики успех у економској сфери, у такозваним кооперативама, о којима сам већ писао на овом свом интернет дневнику. Дакле, нешто као директна демократија без учешћа политичких партија или било кога другога у процесу одлучивања. То је, по мом мишљењу, много ближе словенском менталитету него класични, етатистички комунизам. Дакле, Нестор Махно је прво успео да организује народ у том делу Украјине и да га покрене у снажне борбене јединице. Те борбене јединице су имале у себи доста од козачких карактеристика и борци који су се борили у њима су били фанатични. Устаници су имали и своје песме и у једној од њих се певало: "Ура, ура, ура! Мы идем на врага, за матушку Галину, за батька Махно!". Иначе, Галина Андрејевна Кузменка је била жена Нестора Махна. При томе је важно рећи да се радило о не много образованим људима, сељацима, који су од срца прихватили анархистичке, слободарске (либертаријанске) идеје Нестора Махна. Војска Нестора Махна, карактеристична по својој црној анархистичкој одећи, имала је много успеха. Махновци су се борили и против комуниста, бољшевика и против беле, царске армије и против Немаца и Аустријанаца у тим тешким годинама. Значи, Махновљеви анархисти су били противници свих ових формација. Нестор Махно је био човек делања и одмах је приступио стварању првих комуна на територији коју је контролисао. У комунама је живело између 100 до 300 људи. Иако је само мањина била анархистички образована, људи су у тим заједницама живели у пуној једнакости и били су посвећени кропоткинском принципу узајамне помоћи. Иначе, Петар Кропоткин је био један од најзначајнијих идеолога анархистичког покрета уопште. Прва анархистичка комуна коју су створили следбеници Нестора Махна звала се "Роза Луксембург". После тешких борби са многобројним непријатељима, на крају је устаничка војска Нестора Махна била поражена од стране бољшевика, а сам Нестор Махно је, некако, успео да напусти Русију. Наставио је да живи у Паризу, где је 1934.-те године умро од туберкулозе. Нестор Махно је за живота био легенда и чувени војсковођа. Писао је и песме. Ево једне:

Проклинайте меня, проклинайте

Проклинайте меня, проклинайте,
Если я вам хоть слово солгал,
Вспоминайте меня, вспоминайте,
Я за правду, за вас воевал.

За тебя, угнетенное братство,
За обманутый властью народ.
Ненавидел я чванство и барство,
Был со мной заодно пулемет.

И тачанка, летящая пулей,
Сабли блеск ошалелый подвысь.
Почему ж от меня отвернулись
Вы, кому я отдал свою жизнь?

В моей песни не слова упрека,
Я не смею народ упрекать.
От чего же мне так одиноко,
Не могу рассказать и понять.

Вы простите меня, кто в атаку
Шел со мною и пулей сражен,
Мне б о вас полагалось заплакать,
Но я вижу глаза ваших жен.

Вот они вас отвоют, отплачут
И лампады не станут гасить...
Ну, а батько не может иначе,
Он умеет не плакать, а мстить.

Вспоминайте меня, вспоминайте,
Я за правду, за вас воевал...

(1921)

Анархизам је занимљива појава у историји човечанства. То је одјек прастаре људске чежње за потпуном слободом и братством свих људи. Откуда та чежња? Она се јавља као реакција човечанства на праслику о изгубљеном Рају која стоји негде дубоко у његовом колективном несвесном. То је реакција на сећање на Златно Доба покривено слојевима и слојевима заборава и греха. То је радикално драматична реакција палог човечанства да се првобитно стање васпостави одмах и сада. То је нагли, преки пут. То је велика чежња и велика идеја. Међутим, анархисти, не виде суштинску ствар - нема васпостављања првобитног стања без претходног преображаја духа. О томе се и у комунизму говори као о нечем што ће се десити у будућности, као завршној фази светске револуције. Бескласно друштво. Рај на земљи. Када за то дође време. Анархисти су људи дејства. Они најкраћим могућим путем хоће да се врате у рајско стање, употребљавајући при томе оружје као средство за остварење својих идеала. Срушити постојећу корумпирану власт која спутава слободу људи и одмах организовати Рај. Анархисти хоће да организују Рај. Али, без претходне промене духа. То је немогуће.

Али, немогућ је и опстанак оних држава у историји, без обзира на њихову унутрашњу политичку организацију и главно религиозно усмерење, које не остварују идеју социјалне правде. При томе, не неког облика социјалне правде, него чисте Јеванђељске социјалне правде. Држава која не остварује социјалну правду не може се назвати хришћанском. Бог даје људима шансу и дуго чека да се људи поправе, али када поправка нема, онда следи историјски преврат. Тако је пала Византија, тако је пала царска Русија. Како је то лепо рекао Свети владика Николај Велимировић: "Бог те неће јурити, али ће те чекати.". Ја мислим да то важи и на личном и на ширем државном и политичком плану. Онај ко мисли да је све резултат некакве завере и да Божије правде нема, тај се вара. И управо често бива да онај против кога се држава, која себе сматра хришћанском и светом, бори, бива победник над таквом државом, ако та држава не испуњава хришћанске идеале. У складу са речима руског мислиоца из времена Ивана Грозног, Ивана Пересветова, да хришћанска вера уобличена од датих људи у датом историјском тренутку у религију и појам правде нису једно исто.

Ево неколико фотографија Нестора Махна и његових војника (Нестор Махно је са белом шубаром):

А ево и једне новије песме "Батька Махно", посвећене Нестору Махну коју пева позната руска група "Љубе":

Назив једне радње у Москви

2011-01-03T03:02:00.000-05:00

Сликом на слику добијате увећану верзију

Филм "Волжскиј Китеж"

2011-01-03T02:58:00.002-05:00

Филм "Волжскиј Китеж" говори о школи за дечаке при једном мушком манастиру у Поволожју.

Писма из провинције: Владивосток

2011-01-02T05:25:00.001-05:00

Писма из провинције: Засеок Прјажа у Карелији

2011-01-02T05:24:00.001-05:00

Писма из провинције: Бјелазјорск

2011-01-02T05:22:00.002-05:00