Радови Валентине Максимове или пут у зачарану Русију

понедељак, 31. мај 2010.

Шетамо јуче Светлана и ја около Црвеног трга. Диван сунчан дан у Москви. Много људи на улицама. Московија се купа у светлости и радости. И тако ми шетамо... И таман када смо се спремали да се вратимо кући метроом, одлучимо да погледамо шта има на једној поприлично великој пијаци где се на штандовима продавала разна роба из туристичке понуде Москве и Русије. Идемо тако и загледамо где шта има и већ при самом крају угледасмо чудо - штанд са невероватним радовима Валентине Максимове. И уметница је била тамо и упознали смо се са њом. А ко је Валентина Максимова? Валентина Максимова је руска уметница, чланица Савеза уметника Русије која живи у древном руском граду Угличу у Јарославској области који се налази северно од Москве на обалама реке Волге. Ево Валентине Максимове (кликом на слику добијате увећану верзију):


Дивни радови засновани на техници текстилног колажа. Ми тако нешто у животу не видесмо. А онда међу радовима Валентине Максимове угледах птицу Сирин. Птица Сирин је позната из словенске митологије. Она се спушта из словенског раја Ирија на земљу и зачарава људе песмом. Када се говори о птици Сирин, онда се заједно са њом помињу и друге две птице Алконост и Гамајун. И купих птицу Сирин.



А ево и још неких радова Валентине Максимове:
































Read more...

Анти-Европа: Шта је радио Наполеон у Москви

недеља, 30. мај 2010.


Ево мало детаља из историје Европе ка којој власт, део опозиције и део народа у Србији безалтернативно теже, приморавајући политичком силом и оне који не желе да иду у Европу, а то је скоро половина народа, да то чине. Заправо овде ће бити речи о томе како су се Европљани понашали у Русији када су дошли у њу као освајачи као што је то било у случају Француза и Европљанина Наполеона који је у једном тренутку био освојио чак и Москву. Детаљи који следе су из знамените трилогије "Митови о Русији" (из друге књиге) коју је написао Рус Владимир Мединскиј, који је, иначе, доктор политичких наука, професор на Универзитету "Московског државног института међународних односа МИД Русије" и депутат Државне Думе Русије као члан партије "Једина Русија".

Дакле, када су Французи-Европљани под вођством Наполеона освојили Москву (зашто су то радили??? Русија није била француска-европска територија!!!), почели су да користе православне манастире и цркве у њима као места за смештање своје војске. При томе су често користили престоле и жртвенике уместо столова, а у олтарима су стајали кревети. Цркве у Заиконоспаском, Покровском, Новоспаском, Симоновом, Крстовоздвиженском, Донском, Рождественском и другим манастирима су биле претворене у коњушнице. У Високопетровском манастиру француски-европски окупатори су направили кланицу, а саборну цркву су претворили у продавницу меса. Цело манастирско двориште је било прекривено спеченом крвљу, а у саборном храму на иконостасту су висили комади меса и животињске изнутрице. Такође, било је доста отимачине по манастирима где су се посебно крале драгоцености у облику свештених предмета. У Наполеоновој многонационалној војсци, у тој пљачки московских манастира једино нису учествовали Грци зато што су били православни и понекад часни католици, Французи и Пољаци. Европски-француски окупатори често нису само крали, већ су и оскрнављивали светиње. У Андрониевском, Покровском и Знаменском манастиру француски војници су оштећивали дрвене иконе, а ликове светих су користили као мете за гађање. У Чудовом манастиру Французи су обукли на себе и своје коње митре и другу свешетену одећу и тако јахали и смејали се. У Можајско Лужецком манастиру и до данас је сачувана икона Светог Јована Претече која има трагове од ножа, јер су је Европљани-Французи користили као даску за сечење меса. Такође, када би Руси покушавали да спасу црквене ствари, Французи су их понекад убијали, као што се десило у случају јеромонаха Знаменског манастира Павла и свештеника Георгијевског манастира Јована Алексејева. У Русији је у то време било и људи који су волели Француску и Французе пре рата и напада на Русију. Један од њих је био и песник Константин Батјушков, иначе један од прототипова за лик Пушкиновог Јевгенија Оњегина. Он је учествовао у рату 1812.-те године у руској армији и као поклоник свега франко-италијанског вратио се са дубоком душевном кризом. Он у једном писму пише да је ужаснут поступцима тих вандала или Француза у Москви и околини и да су ти поступци беспримерни у историји и да су они потпуно растројили његову малу философију о љубави према Французима. На крају писма Константин Батјушков каже да су им Французи све добро наплатили.

Овде вреди напоменути да је у то време, почетком 19.-ог века, Русија чак била у савезу са две европске државе, Аустријом и Португалијом, против Француске, то јест Наполеона и његових савезника. Али, сетимо се, такође, са ким је Русија опет ратовала само један век касније за време Првог светског рата - са Аустро-Угарском.

Све ове ствари је важно разоткрити и предочити их оним Србима у Србији и србским земљама који још увек нису начисто с тим да ли Србија треба да иде ка Европској Унији или не са циљем да се покуша да се тим људима покаже шта је Европа и шта су европске вредности и да се ти људи одврате од европског пута који је тамна странпутица. Ево их европске вредности и начин како их Европљани уваљују другима - Наполеон и његов рат против Русије. А како је Наполеон ширио европске вредности у окупираној Русији видимо на примерима које сам управо навео. Европљани су јако често себи давали за право да могу да посматрају остали свет кроз своју евроцентричну призму и да могу другима да намећу своје такозване вредности. У веома великом броју случајева наметања тих такозваних европских вредности и поредака била су праћена ратовима, потоцима крви, ропством и пљачком народа које су Европљани поробили. Доста више са европским насиљем и лажима!

И још једном да поменем сјајну трилогију (три књиге) "Митови о Русији" Владимира Мединског у коме он научним методом, а то значи систематским коришћењем историјских чињеница, разбија црне митове о Русији које је Запад фабриковао са циљем да је означи као "лошег момка" у светској историји. Ја сам купио све три књиге и полако ћу овде да објављујем најзанимљивије делове.

Заиста је дошло време за контра-удар и за рушење црних митова не само о Русији и Русима, већ и о другим народима који нису по вољи Западу, као и време за рушење светлих митова о Западу.

Read more...

Рушење црних митова о Русији: Млади препознају Русију као најбоље место за живот и бране је

среда, 26. мај 2010.

Својевремено је велики руски историчар и један од главних идеолога евроазијског покрета Љев Гумиљов, иначе син руских песника Николаја Гумиљова и Ане Ахматове, написао књигу "Црна Легенда" у којој је открио корене Западне нетрпељивости према Русији и народима Велике Степе који сежу још у средњи век. И сви каснији војни и идеолошки покрети које је Запад предузимао са циљем да уништи и пороби Русију су били у великој мери засновани на тој црној легенди. У складу са том црном легендом као основом, Запад генерише нове црне митове о Русији који треба да представе Русију као зло. Један од новијих црних митова је да млади Руси желе да напусте Русију, јер је Русија земља у којој нема слободе и јер је лоша за живот. Међутим, у утроби Русије је настао један снажан омладински политички покрет који је познат и у србској јавности, а који се зове "Наши" и који чврсто стоји на националним позицијама чији је темељ чињеница да је Русија најбоље место за живот. Ево два видео записа који говоре о неким активностима покрета "Наши". Први је о акцији покрета "Наши" поводом прославе "Дана победе" у Русији где се говори о томе да млади Русије победу Црвене Армије 1945.-те године схватају и као своју победу, а други говори о младој руској модној креаторки Антоњини Шаповаловој која дизајнира одећу за младе којом се исказује љубав према домовини.



Read more...

Интервју са Пелагејом

уторак, 25. мај 2010.

Ево интервјуа са сјајном руском певачицом Пелагејом, који су са њом водили Татјана Толстаја и Авдотја Смирнова у емисији "Школа злословия" на каналу "НТВ".

Read more...

Размишљања једне Рускиње о женском одевању и о избору артикала при куповини



Моја девојка Светлана има занимљива размишљања о женском одевању и о избору артикала при куповини.

Она каже да је осећај када жена облачи панаталоне и хаљину или сукњу потпуно другачији и да је правилно да жена облачи хаљину или сукњу. Дакле, ту се не ради о практичним разлозима већ о осећају у души. У складу са овим произилази да је промена у облачењу жена тиме што су жене почеле да носе панталоне, а које представљају део мушке одеће, довео и до промене у њиховом душевном устројству на негативан начин, а што је проузроковало нарушавање женског принципа. Наравно, упоредо са овом променом у одевању уследила је и појава некаквог изједначавања мушкараца и жена, а касније и феминизма као радикалног испољавања тежње да се наруши Божански поредак и да се негира постојање специфичног мушког и женског принципа. Ја не видим разлог да се мушкарци и жене изједначавају на начин како то подразумева атлантистичка западна идеологија. Ја мислим да мушкарац треба да остане веран свом мушком принципу, а жена свом женском принципу. Када се свако држи свог принципа, онда свако може да развија специфичне силе које су му Богом дане и онда је могућ и Благословен и складан живот удвоје и испуњавање улога које су мушкарцу и жени дате од Бога.

Друго занимљиво размишљање моје девојке Светлане се односи на избор артикала при куповини. Она сматра да нема потребе да постоји толико велика могућност избора разних артикала, јер све те такозване могућности, заправо расејавају, па чак и погађају човека. Јутрос смо разговарали о томе и сложили смо се да та такозвана могућност избора заправо уводи човека у свет лажних избора, а тиме уједно и у свет лажне слободе, јер "имати" није "бити". Једна од последица такозваног великог избора је развијање потрошачког менталитета који заједно са притиском у медијима путем реклама и забавних емисија доводи до тога да човек почиње да поима живот као шоу који се одиграва на једној великој сцени и где свако треба да има своју улогу. То је оно што Ги Дебор назива "друштвом спектакла". Дакле, човек је рођен да "буде", а не да "има". Човек треба да "има" оно што му је неопходно и не много више од тога јер је и физичко биће које има и тело, али је главно да "буде" јер је и духовно биће, а човеков дух је превасходнији од тела.

Read more...

Крестјанска цивилизација у Русији

Од како сам се преселио у Русију купио сам доста књига, али једна од најлепших је свакако књига "Крестјанска цивилизација у Русији" коју је написао познати руски историчар Виктор Бердинских.

Шта је то крестјанска цивилизације у Русији? Крестјанска цивилизација у Русији је, уствари, стара сељачка цивилизација чији корени сежу у допетровску Русију и још даље у древна аријевска времена. Реч "крестјан" означава сељака, а по једном тумачењу долази од речи "христиан", то јест "хришћанин".

Крестјанска цивилизација је била патријархална цивилизација која се изградила на слојевима народног памћења који, као што сам већ рекао, сежу у далеку прошлост. И управо ти слојеви народног памћења у којима се током времена и историјских утицаја мало по мало губио Благословени начин живота, ипак су задржали довољно квалитета који чине да крестјанска цивилизација светлуца у историји као врема када се живело блиско Поретку. Успорени живот крестјанске цивилизације је био Благословен у односу на апокалиптичну подивљалост живота модерног доба. Живот крестјанске цивилизације је био прогресиван у духовном смислу у односу на духовну заосталост модерне техничке цивилизације. У крестјанској цивилизацији су у одређеном облику били сачувани и најстарији аријевски и потоњи словенски облици живота. Наравно, важан печат крестјанској цивилизацији је давало хришћанство које је осветило древни живот.

Живот крестјанске цивилизације у Русији је у много чему јако сличан старој србској сеоској цивилизацији и србској задружној породици по чему се види да они имају исте корене.

У својој књизи Виктор Бердинских описује све аспекте крестјанске цивилизације која је била везана за село, а то су дан и ноћ, птице, звери, шуму, воду, земљу, насеобине, куће, комшије, имена и надимке људи, сеоско право, проблеме, хумор, говор људи, ругање, празнике као што су рођење, масленица, Ускрс, Тројица, песме, правила живота, време када се пости и време када се не пости, кухињу, пијење вина, одећу, патријархалну породицу, домаћина, жене, старце, живот увече и седељке, свадбе, младе жене, рођаке и малу децу, ванбрачну децу, детињство, смртни час, однос према чуду, судбини, животу и смрти, пожар, веровања и сујеверје, као и о томе како се живело после револуције 1917.-те године.

Веома је занимљиво то да је Виктор Бердинских у књизи много наводио речи самих крестјана о томе како се некада живело у руским селима. Тако је на пример било интересантно како су се ословљавали муж и жена. Муж је жени говорио "ти", а она њему "ви". Муж је жену звао "баба", а она је њега ословљавала по имену и имену оца како је то већ у Русији уобичајено, на пример - Сергеје Сергејевичу. Дуго времена у руским селима није било часовника и људи су одређивали време по сунцу и сенци, али на потпуно различитим основама него што се чини данас. Живот се кретао по кругу, а не по спирали. Како пише Виктор Бердинских код људи је било и потпуно друго осећање времена и пространства, дана и ноћи, светла и таме него што је то данас. Тако на пример Т. С. Кадесникова се сећа година свога детињства и каже да они нису имали часовник у кући, а да се време одређивало према сунцу и сенци. Тако јој је мајка говорила да када сенка буде дуга седам корака да се тада врати са овцама кући. Е. И. Маклакова говори о томе да су некада ноћи биле много звезданије него данас и пита се где су се деле све те звезде. Она такође каже да се сунце стало ређе виђати и пита се зашто и каже да не разуме зашто је то тако. И још каже да су дани раније били јаркији и светлији, посебно за време пролећа. А ја управо мислим о овим запажањима као о непогрешивим знацима времена, о кварењу света и регресивној, а не прогресивној природи историје. Да, историја је регресивна и могуће су паузе у тој регресији, али не постоји никакав прогрес у светској историји. Убрзање живота помоћу техничких средстава није прогрес, већ механизам регресије који уместо да човеку омогући вишак времена, он му одузима време. Убрзање живота помоћу техничких средстава је, такође, магијски механизам који представља вид човекове побуне против Божанског поретка. Наравно ово је потпуно супротно зацртаним циљевима рационалиста, јер они не разумеју да у позадини историје делују свештени механизми. Како је то само истанчано опажено да су дани некада били јаркији и светлији. А дани су били јаркији и светлији јер није било индустрије и "прогреса" или их је било много мање него данас, тако да је и загађење атмосфере и животне средине било мање. А када размишљам о тим нијансама дана пада ми на памет једна једноставна чињеница која је везана за боје одеће некада и сада о чему сам већ писао на овом свом интернет дневнику. Писао сам да сам некада више волео тамније и једноличне боје одеће као на пример црну и сиву, али од када сам почео да се укорењујем у прошло и да путујем ка прецима, почеле су да ми се допадају шарене и јарке комбинације боја словенске традиционалне одеће. Рекао бих да се унутрашњи осећај овако рађа и преноси на спољашње: култ у души - цветање душе - јарке и светле боје у души - преношење јарког и светлог осећаја из душе на спољашњост - одевање јарке и шарене одеће. Погледајте само предивну, шарену словенску народну одећу са много детаља од којих су многи имали и култно, а не само украшајно значење и данашњу смркнуту и једноличну одећу без много детаља и биће вам јасно који је свет био срећнији. И тако се то дешава. Сјај етра копни, кваре се дани и ноћи, живот се убрзава, време се скраћује, а цивилизација која је некада екстатично урлала у очекивању будуће човечије славе, сада почиње све више и више да кркља од себе саме, од своје заблуде да ће самој себи помоћи својим техничким средствима, својим "прогресом". О, где сте сада дивне рубашке и сарафани, где сте сада јелеци и опанци!

Виктор Бердинских у својој књизи о крестјанској цивилизацији у Русији каже да је револуција из 1917.-те године заправо убрзала уништење те цивилизације. Ипак, занимљиво је рећи и то да Бердинских наводи да су крестјани који су били навикнути да поштују државни поредак, поштовали и Лењина и Стаљина. Чак се наводи да су неки, као што каже Дарја Ивановна Сељезнова, говорили деци да се моле за Лењина пред јело. Наравно, многи људи нису знали шта се стварно дешава или су само делимично знали, јер је на делу била пропаганда у прилог култа личности. Овом приликом хоћу да кажем да самодржавни поретци можда чак и када су веома репресивни и чак богоборни, као што је у једном тренутку било у СССР-у за време Лењина и Стаљина, по некој невидљивој историјској логици, успевају да конзервирају и сачувају за нека боља времена древне вредности дубоко у људима које када та боља времена наступе управо им дају нову снагу и полет за обнову друштава заснованих на тим старим вредностима. Сви смо сведоци тога данас када се Русије поново муњевито подигла и када је Кина постала велика светска сила. Са друге стране, демократска и либерална друштва по својој природи доводе до дубинског уништавања старих Благословених вредности. Међутим, прича о успону Русије и Кине има и другу страну пошто оне нису у потпуности засноване на здравим начелима, већ примењују и делове атлантистичке регресивне доктрине. Као радикалне знакове тог дубинског уништавања старих Благословених вредности, то јест нормалности, који су се одавно појавили на Западу, а у новије време и у Русији и Кини од како су оне делимично примиле неке делове атлантистичке доктрине, видимо појаве беспризорних напада особа са психичким поремећајима на друге људе и децу (примери учесталих напада на децу у Кини у последње време). Ипак, Русија и Кина су данас саздане на много здравијим начелима него Запад.

Ова тема о крестјанској цивилизацији ме веома занима и доста се бавим њоме са разних аспеката. Већ сам пар пута написао на овом свом интернет дневнику да је менталитет Руса, чак и у Москви, сељачки, што је, наравно, комплимент. Дакле, тај крестјански здрави дух је остао у Русима и он и поред све секуларизације и свих напада на Русију на свим пољима и даље одржава Русе кадрима да се као народ супротставе разорном дејству атлантистичке идеологије која води свет ка пропасти.

А ево сада и неколико фотографија руских крестјана из ранијих и новијих времена:





















Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP