Религиозно подрхтавање: Три занимљива питања

недеља, 26. јул 2009.

Прво питање: Да ли Црква треба да има имовину и ако треба колико?

У средњем веку, у руској Цркви су се јавила два правца - Јосифљани и Њестјажатељи. Јосифљани су добили назив по свом вођи Јосифу Сањину, који је био игуман богатог и врло утицајног манастира на Волоку Ламском, недалеко од Москве. Јосифљани су сматрали да Црква треба да има имања као извор прихода. Њестјажатељи, који су се груписали око Светог Нила Сорског, као носиоци аскетског идеала, су сматрали да монаси не треба да буду похлепни за земаљским добрима и, мада нису негирали улогу социјалног служења, плашили су се претварања Цркве у богату и репресивну институцију и зато су иступали против манастирског земљопоседништва. Ово размимоилажење у руској Цркви је решено тако што су споља победили јосифљани, мада не у потпуности, као што ни њестјажатељи нису доживели потпуни пораз. Овај кратак опис неслагања око питања да ли Црква треба да има имовину сам написао користећи књиге "Светитељи старе Русије" Георгија Федотова и "Историја Русије" Алексеја Јелачића.

Мој коментар би био да мислим да Црква треба да има имања, а то значи и манастири, али толико колико је потребно за нормалан живот монаха и монахиња у њима, али не преко тога. Када кажем не преко тога онда мислим на ситуацију где би Црква могла да буде као неко предузеће, што мислим да не би било добро.


Друго питање: Да ли треба у школама да постоји веронаука и ако треба у каквом облику?

"Ипак, младић уопште није знао за пут спасења. Отац је говорио како им је у школи предавана веронаука: учитељи су их терали да препричавају Свето Писмо без икакве његове примене у практичном животу, да бубају текстове, не удубљујући се у њихов смисао, да уче напамет само голим разумом догмате, заповести и историјске чињенице. У читавом предавању веронауке није се осећао никакав живот. Хришћанство се предавало само спољашње, у најбољем случају "научно", и тако је убијан његов дух у ученицима. Хришћанство се проучавало као страни, спољашњи објекат, који је требало изучавати само зато што је тако било прописано, а не зато да би човек имао руководство за нови живот по угледу на Христа.

Предавања су се у целини одвијала толико мртво и схоластички да су часови веронауке попримили карактер принудног седења - то је било "време за шале и светогрђе". И отац је често тим поводом с горчином говорио да су управо из тог разлога најгори безбожници излазили из богословских установа."

Из књиге "Остало нам је само покајање" од игумана Никона (Воробјова).


Треће питање: Да ли је требало писати књиге?

"Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективној трајној суштини изнад свега сумњиво?"

Из есеја "Спаљивање дела", из књиге "Патам" од Беле Хамваша.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP