Руски комунитаризам: Николај Непљујев и Крсто-воздвижењско радно братство (1)

Браћо и сестре, почињем серију текстова о руским комунитарним покретима. То је наставак мојих истраживања која сам назвао - Путеви ка утопији. На овом мом интернет дневнику има доста текстова на ту тему. Од када сам се преселио у Русију нашао сам овде управо оно што сам тражио, а то су докази да је могуће организовати друштво на другачијим принципима, него што је оно сада организовано. То је "светлост са истока" како је велики руски философ Владимир Соловјов назвао једну своју књигу. А један други велики руски философ Николај Берђајев је назвао руски народ најкомунитарнијим народом на свету.

У Русији сам открио један за мене нови свет људи који су били идеалисти и који су тежили да практично остваре идеално или друштво блиско идеалном. У Србији људи су, углавном, чули за западне утописте Фуријеа, Сен Симона, Кампанелу и друге. Али, Русија је и по овом питању утопистичких, то јест комунитарних покрета, као и по многим другим питањима, непресушни извор нових идеја и достигнућа.

Седамдесетих година 19.-ог века у Русији настају на десетине комуна у којима људи покушавају да организују живот на другачијим, то јест праведнијим и духовнијим основама него што је то било у стварности.

У серији текстова који следе писаћу о Крсто-воздвижењском радном братству Николаја Непљујева, батишћевској општини Александра Енгелхарта и општини Криница Виктора Јеропкина.

Пре свега да одговоримо на питање шта је то комунитаризам? Укратко речено, комунитаризам је организација друштва и односа у друштву која се базира на заједништву, а не на индивидуализму.

Заједништво у животу значи фаворизовање принципа живљења у широј заједници са већом узајамном помоћи чиме се спречава подвојеност или атомизација друштва, као и отуђење као резултат те подвојености, то јест атомизације. Права заједнице су изнад права појединца. Индивидуализам значи подвојеност, то јест атомизацију друштва у коме се фаворизују људска права, то јест права појединца која су изнад права заједнице.

Заједништво у економији значи кооперацију на братским основама где нема међусобног искоришћавања, а индивидуализам значи строго власништво са међусобним искоришћавањем које се понекад прикрива термином партнерства.

Примери за комунитарност у најопштијем смислу: србска задруга, руска општина, православно братство, анархистичке комуне, колхоз, совхоз, Амишке заједнице, јеврејски кибуци...

Примери за индивидуализам: демократско-капиталистичко друштво, социјал-демократско друштво...

У историји Русије и целог света стоји једна невероватна фигура - Николај Николајевић Непљујев. Николај Николајевић Непљујев (1851-1908) је био Рус, рођен у старој аристократској породици. Како је био из добростојеће породице од детињства имао је све услове за квалитетан развој, што је он и искористио. Ишао је у одличне школе, завршио факултет. Добио је и посао у дипломатској служби. Непљујев је, такође, од детињства био васпитан у православном духу и постао је искрено верујући човек. И када је његов живот кренуо даље у правцу дипломатског живота, у њему се нешто преломило. Напустио је Минхен где је у то време радио као димпломата и вратио се у Русију. Одлучио је да посвети свој живот највећој од свих идеја у историји човечанства - идеји стварања Царства Божијег на земљи.

Непљујев је сматрао да је Русија хришћанска држава, чији главни пут развоја треба да буде мирно, еволуционо кретање од капитализма ка хришћанском друштву, које би се заснивало на начелима љубави.

Прво је завршио Петровску сеоско-домаћинску академију, а затим је почео свој нови живот у једном мањем месту у данашњој Украјини, где је и рођен, у Јанпољу у Черниговској губернији. Уз помоћ мајке и сестре основао је школу за сиромашну сеоску децу. У почетку је у школи било 10-оро деце. Он је био предавач и васпитач. Учио је и васпитавао децу у чистом хришћанском духу. Касније се број деце повећао и то је омогућило оснивање 2 школе, једне за дечаке, а једне за девојчице.

Као следећи корак, Николај Непљујев је основао Крсто-воздвижењско радно братство као православно братство комунитарног типа. За тај свој револуционарни подухват на духовном пољу, као узоран православни хришћанин, добио је благослов од уваженог старца Варнаве Гетсиманског из Троицко-Сергијеве лавре.

Од свог новца Непљујев је купио земљу и почело се са градњом објеката. Уз одређене потешкоће успео је да добије све званичне црквене и државне дозволе за оснивање братства. Имао је подршку неких високих свештеника Руске Православне Цркве. Братство је указом руског цара Александра Трећег добило и статус правног лица.

Крсто-воздвижењско радно братство је имало свој устав са чврстим хришћанским правилима живота. У братству је владала одговарајућа хијерахија. Одлуке су се доносиле у Думи братства, а на челу Думе као њен председник био је сам Николај Непљујев.

У братство су могле да уђу и породице и појединци, који су, наравно, поштовали устав братства. Породице су живеле у већим кућама-комунама, у великим собама, а појединци су живели по неколико њих у једној већој соби. Свака породица се бавила одређеном врстом делатности. Једни су били учитељи, други пекари, трећи су правили млеко и тако даље. Свака породица је носила име одређеног свеца.

Братство је током времена купило и земљу (коју је од свог великог капитала купио сам Непљујев за братство) и мање фабрике где се радило на братским, кооперативним, а не на капиталистичким принципима. Људи су радили на пољима, фармама, у радионицама, у баштама, у шумама и тако даље. Дошло се дотле да је братство касније имало и своју сопствену телефонску централу, електричну станицу, као и један од првих америчких трактора. Још касније братство је купило велику шуму у Пермској губернији где је отворило своју фабрику за прераду дрвета.

Чланови братства су се називали међусобно браћом и сестрама.

Сва имовина братства, осим личних предмета, била је заједничка.

Важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и да се развија и после Непљујевљеве смрти 1909.-те године. У јесен 1920.-те године, у братству је живело 639 људи. Читаво једно село!

Када је почео Први светски рат 77 чланова братства је отишло да се бори на фронт за Русију. Неколико њих је погинуло.

Крсто-воздвижењско радно братсво су подржавали Фјодор Достојевски, Лав Толстој, отац Сергеј Булгаков, отац Павле Флоренски, Владимир Соловјев, неки припадници руске аристократије и многе познате јавне личности ван Русије.

Непљујев је био и велики борац за светски мир. Одржавао је везе и са другим конфесијама, али његова припадност и верност православљу никада није била доведена у питање.

Ипак, и поред подршке, било је и оних који нису баш подржавали рад братства. Међу њима је било и свештеника, као и других јавних личности. Такође, такве утопистичке идеје нису увек наилазиле на разумевање и међу обичним људима, сељацима.

Када су бољшевици дошли на власт братство је покушало да се уклопи у нови систем са циљем да настави да постоји. Дистанцирали су се од политике и тражили су заштиту нових власти. Променили су име у Прву украјинску совјетску комуну. Чак је председник бољшевика у Украјини Х. Раковски предао писано наређење црвено-армејским командантима 12-те армије да чувају имовину братства. Али, ипак, на жалост, 1925.-те године совјетска власт је распустила братство при чему је прогањала вође братства, ухапсила свештенике, срушила храм и тако даље.

За крај овог кратког описа живота и рада Николаја Непљујева и његовог православног братства (комуне), могу да кажем да је он са огромном енергијом, посвећеношћу и вером у Христа успео да створи велико дело. Николај Непљујев је имао идеју да се широм Русије организује много оваквих братстава и да на крају цела Русија буде устројена по овом принципу. Он је успео да оствари реалну хришћанску утопију у историји која би, вероватно, још дуго наставила да постоји да се није десила Октобарска револуција и да братство није угашено силом. Веома важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и после његове смрти, а што је велика ствар јер многи покушаји стварања комуна у свету током историје су пропадали када би се покретач комуне повукао или умро. Значи, није немогуће створити систем који је праведан и неексплоататорски. За то је потребно да са једне стране постоји добра и јака воља некога ко има моћ (држава) или новац (богат човек), а који је би организовао овакав начин живота, а са друге стране добровољност људи који би почели да живе на братски, то јест комунитаран начин. Значи, добровољност да се живи другачије је кључан принцип. Слободна воља људи да се иде ка добру је решење. То је сасвим различито од система у коме је комунитарни или делимично комунитарни начин живот без Бога наметан људима силом у комунизму.

Николај Непљујев спада међу највеће људе светске историје.

Имам две његове књиге. На почетку једне од њих, он помиње Србију, јер је био у њој ради проучавања традиционалне србске задруге! У тим својим речима он се топло обраћа Србима као својој браћи. Иначе, његове књиге су давно биле преведене и на србски језик.

Слава великом хришћанину практичару који је показао пут за остваривање правог хришћанског социјалног идеала на земљи Николају Николајевићу Непљујеву!