У Русији не можете нормално да положите цвеће код споменика жртвама политичких репресија јер могу да вас ухапсе, а адвокати који су бранили "непријатеље народа" се хапсе и трпају у затвор
понедељак, 28. април 2025.
Који ти је курац више мајмуне болесни?!
субота, 26. април 2025.
Болесни мајмун, шимпанза, орангутан и примат Путин наставља да пуни затворе са потпуно невиним људима. Шизофреник је недавно стрпао у затвор 19-годишњу девојку Дарју Козирјеву из Санкт Петербурга. На 2 године и 8 месеци. Зашто? Зато што је на споменик украјинском песнику Тарасу Шевченку, на споменик који се налази усред Русије, залепила папирић са његовим стиховима. Са стиховима самог Тараса Шевченка. У стиховима се позива на побуну народа. Ког народа? Против кога? Када је то написао Тарас Шевченко? Јел одавно умрли песник Тарас Шевченко такође народни непријатељ? Ако јесте, зашто му је онда подигнут споменик у Русији? Ако јесте, што не сруше споменик? Који су ово умоболници који владају Русијом! А Русија је оно што је увек и била - цивилизацијско сметлиште. Смрдљива септичка јама, пуна садо-мазо поклоника. Власт - садиста, народ - мазохиста.
Болесни мајмуне, шимпанзо, орангутане и примату Путине, колико си људи побио у Русији који су ти били политички противници! Колико си људи који су ти били политички противници протерао из Русије! Колико си људи који су ти били политички противници послао у затворе! Колико си људи побио у Украјини намерно бесомучно бомбардујући цивилне објекте и намерно рушећи градове и села до темеља! Говно смрдљиво, надаш се да ће те спасити СС (Росгвардија) и Хитлерјугенд (Јунармија). Надај се.
Колега Рус с посла ми једном рече у стилу - нема везе ко ће да уђе овде, НАТО или Украјинци, само да уђе да почисти овај систем.
Победобесије
Ускоро ће Дан победе 9. маја, па да кажем неку реч и о томе.
У Русији у вези са овим празником влада такозвано - победобесије (на руском), то јест победобеснило. Оно се већ годинама форсира од стране власти и прешло је све границе нормалности. Русија има проблем да прихвати историјску истину и зато ставља себе у први план, као да су они сами победили Немачку, Италију и Јапан.
Није Русија сама победила силе Тројног пакта. Запад је то урадио на западном фронту, у Африци и у поморским и ваздушним биткама у области Тихог океана, а Русија (СССР) на источном фронту. На крају крајева, завршни ударац је задала Америка бацивши атомске бомбе на Јапан.
Дакле, чињенице су овакве. Немачка је 1939 заједно са СССР (Русијом) започела Други светски рат, нападом на Пољску. Прво су напали Немци, а онда су у Пољску ушле трупе Црвене армије. Пољска је подељена у складу са договором о ненападању Рибентроп-Молотов, а по завршеном "послу" Вермахт и Црвена армија су одржали заједничку војну параду. Тада су Велика Британија и Француска ушле у рат против Немачке. СССР је 1939 напао Финску и ратовао са њом до 1940, а 1940 је окупирао балтичке земље. СССР није било брига за то што је рат буктао на западу Европе, они су са Немачком делили европске територије. Ћутали су као курве све до јуна 1941 када их је напала Немачка. То је било њихово право, мислим то да ћуте као курве. Међутим, како их је Немачка разбијала до 1943, одједном су се сетили да постоји некаква светска заједница, па су подписали уговор о "ленд-лизу" са САД. Уговор је предвиђао војну помоћ САД до краја рата и СССР ју је добијао у периоду 1941-45. Они, наравно, ништа нису слали САД, јер, јебига, нису били у могућности, пошто су од 1917 радили на стварању комунизма. Онда се ситуација на источном фронту променила и СССР је почео да потискује Немачку, која је губила на свим фронтовима. Међутим, Руси нису само прошли кроз земље источне Европе побеђујући Немце, већ су се тамо и задржали, практично их окупиравши, то јест поставили су у њима своје комунистичке марионетске режиме. Уместо једног окупатора - Немачке, дошао је други - СССР, то јест Руси.
Дакле, СССР, то јест Руси су водили свој рат за време Другог светског рата да би остварили своје циљеве одбране комунизма код себе и ширења комунизма по свету. Што се тиче броја погинулих, он је тако велики, јер су Руси користили људство као "живо месо" за рат, не водећи рачуна о томе колико ће људи погинути. Исто то раде и данас у Украјини, само што су сада агресори.
А данашња путинска Русија све време серенда на сва звона како запад покушава да препише историју, а уствари они су ти који покушавају то да ураде.
Немам ништа против да славе Дан победе код себе, али имам против да представљају победу на источном фронту као да су они сами победили Немачку, Италију и Јапан. Такође сам против начина на који прослављају, јер су годишње војне параде многима у Русији дојадиле. И само да знате да за народ, то јест стоку са тачке гледишта руске власти, Црвени трг никада није отворен на Дан победе, то јест народ-стока може да гледа параду преко телевизије и пролазак војне технике по Арбату после завршетка параде. Црвени трг је резервисан са руске гузоње, њихове синове, кћери и родбину, као и за Вучића ове године.
Read more...Секс Пистолс и Пуси Рајот или како су паметни Енглези надмудрили глупе Русе
петак, 25. април 2025.
Два видео клипа, две панк групе, славни енглески Секс Пистолс и познати руски Пуси Рајот.
Секс Пистолси су баш у својој песми "God Save The Queen" напали енглеску "светињу" краљицу Елизабету Другу и енглески друштвено-политички систем, а Пуси Рајот су у својој песми "Богородица, Путина прогони!" напали руску "светињу" Путина и руски друштвено-политички систем. Да не причам о другим песмама Секс Пистолса, као што је на пример "Anarchy In The UK", која почиње речима - "Ја сам антихрист, ја сам анархист".
Чланове Секс Пистолса нико није хапсио, а још мање трпао у затвор. Било је пуританског противљења, чак и цензуре, али, Секс Пистолси су постали родоначелници панка у Великој Британији, који је затим постао популаран широм целог света. Може слободно да се каже да су данас Секс Пистолси заслужни субкултурни ствараоци Велике Британије, који су проносили и даље проносе славу англо-саксонске и западне модерне цивилизације.
А чланице групе Пуси Рајот руска власт је ухапсила, осудила и стрпала у затвор на неколико година. То што су девојке наступиле у храму Христа Спаситеља, нема никакве везе, јер њихова песма није била уперена против Бога, већ је, напротив, позивала Богородицу да протера Путина и разобличавала је материјално богатство дела свештенства и подчињеност руске цркве световној власти. Пуси Рајот нису увредиле Бога, јер сама мисао да Бог може да се увреди је смешна. Пуси Рајот нису оскрнавили храм, јер ништа лоше нису урадили у храму, то јест никога нису физички напали, нити су било шта разбили или оштетили. Али, по глупим руским законима, Пуси Рајот су увредили религиозна осећања верника. Као у некаквој православној џамахирији, која личи на Иран или Саудијску Арабију. Прво, ако си верник, не можеш да будеш увређен, јер се Исус Христос појавио у историји да поправља грешнике, а то значи да Његова Љубав обухвата све људе, а не само праведнике. А и што се тиче праведника, где су они? Нека каже неко за себе - ја сам праведник. Значи тај који се осетио увређеним, не поштује основне хришћанске постулате. А и питање је да ли су чланице Пуси Рајот веће грешнице од оних који су се бацили на њих. Али нека буде да је њихово понашање било недолично. И зар због тога јавно суђење и трпање у затвор? Наравно да не. Разлог је у томе што се у тексту песме призива Богородица да протера Путина и што се разобличава патријарх руске цркве. Ствар је у политици, а не у вери и некаквој увређености осећања верника. Ствар је у страху од губитка власти због поступка неколико бунтовних девојака.
Дакле, уместо да власт и руска црква покажу памет, то јест разумевање, благородност, способност за дијалог и праштање и да тако преокрену ствар у своју корист, они су показали глупост и непособност да живе у модерном свету.
Ето тако су паметни Енглези надмудрили глупе Русе. То јест енглеске и западне вредности освајају свет, а руске не.
Read more...
О неким мало познатим чињеницама из живота Ернста Јингера у Вилфлингену
понедељак, 21. април 2025.
Данил Житењев, сарадник московске књижаре "Циолковски", аутор телеграма-канала Zentropa Orient Express о животу Ернста Јингера у Вилфлингену, где је отворена кућа-музеј писца и философа.
У горњој Швабији, на југозападу Немачке, налази се старо село Вилфлинген, познато од средњег века. Удаљено је од великих насељених места и чак и данас је тешко доћи до њега јавним превозом. На ивици села се налази породични замак древног рода фон Штауфенберг (може се приметити да се делови романа Луја-Фердинанда Селина "Из замка у замак" одвијају управо између замка Вилфлингена и Зигмарингена, које дели око 12 км, напомена аутора). Године 1728 одмах иза капије замка, по наређењу његовог власника, подигнута је двоспратна кућа шумара у барокном стилу. Чврста, солидна, са дебелим зидовима, стоји на истом месту до данас. А у пролеће 1951 године у њу се уселио по позиву Фридриха фон Штауфенберга (далеког рођака пуковника Клауса фон Штауфенберга) писац Ернст Јингер са својом женом Гретом. Пре тога, брачни пар је успео да проведе скоро годину дана у самом замку. Ова стара кућа ће за Јингера бити поуздано пристаниште, у којој ће живети безмало 47 година до своје смрти 1998 године. Са овим местом је повезан и значајан део радова немачког писца. Изгледа да није случајно што се Јингер преселио у овај усамљени угао у години објављивања свог послератног манифеста "одлазак у шуму", у којем су означене главне трајекторије његовог касног стваралаштва, повезане са могућношћу остваривања слободе у условима све већег утицаја Левијатана.
У Вилфлингену Јингер је живео према строгом распореду. Свако јутро се купао леденом водом све до дубоке старости. Правио је дуге шетње, посматрао локалну фауну (посебно су га интересовали мравињаци), занимао се "суптилним ловом" (тако је Јингер називао своја ентомолошка истраживања). Био је скоро редовни посетилац у локалној кафани под називом "Gasthof zum Löwen". У једном интервјуу, Јингер је био обавештен да је због удаљености Вилфлингена од спољног света постојало мишљење да је социофоб, на шта се писац само насмејао и рекао да се распитају код локалних сељака да ли је то тачно. Живот у руралном подручју није значио одбијање активног живота, јер је Јингер је водио обимну преписку, примао госте и новинаре. Последњи интервју са вилфлингенским старцем записали су шведски обожаватељи његовог дела, када је већ превалио 100 година. Новинари су Јингеру, као поклон, донели издање дела Карла Линеа "Природни систем" из XVIII века, а што је он оценио као достојан гест и одлучио да се састане са њима.
А Јингер као библиофил је тема за посебно истраживање. Књиге су биле једна од сакупљачких страсти немачког писца. У кући су биле буквално свуда, око 15000 томова (у овом тренутку у кући-музеју је представљено 10000 томова. Део књига из Јингерове библиотеке (углавном са инскриптима) узео је немачки књижевни архив Марбаха, напомена аутора). Ловио је ретка издања и куповао читаве збирке. Јохан Георг Гаман, Леон Блуа, Платон, Готфрид Бен, Херодот, Катул, Јувенал, Овидије, Публиј Теренције Афр, Лукијан, Кјеркегор, Алфред Кубин, Пикасо, Морис Барес, Гомес Давила... да би се само набројали аутори за које је Јингер имао стални интерес, требало би много времена. Специјална литература о ентомологији заузима посебну огромну полицу. Године 1933, након доласка нациста на власт, на путу у "унутрашњу емиграцију" Јингер је купио 79 томова дела црквених отаца. "Као и увек, књиге остају утеха - ови лаки бродови за путовања кроз време и простор и шире. Док је књига још увек при руци и има слободног времена за читање, ситуација не може бити безнадежна, потпуно неслободна", пише Јингер у дневнику након рата.
Поред књига, Јингер је колекционирао бубе (сакупио је све што се налази у Европи), штапове за шетњу, шкољке молуска, лептире, минерале, пешчане стаове и још много тога. Цела његова кућа је била као Cabinet de curiosités. Каквих само занимљивости у њој нема. Јингер је сматрао колекционирање посебним обликом преласка са војног режима на мирнодопски. Стварчице са бројних путовања и сувенири добијени на поклон украшавају полице за књиге и зидове куће. У собама висе слике Рудолфа Шлихтера и Алфреда Кубина, стоји Јингерова биста, коју је израдио немачки скулптор Арно Брекер.
Посебан интерес за Јингера је била тема бродолома и бродских побуна (почео је да се бави овим питањем од 1944 године), у његовом кабинету чак стоји макета легендарног брода "Баунти", на којем се догодила једна од најпознатијих побуна у поморској историји. Подсетимо се да је симбол брода постао један од централних у есеју "одлазак у шуму". У 17 поглављу овог дела пише: "брод значи привремено, шума је ванвременско биће". Ова метафора се први пут појављује у његовим дневницима на крају рата: < ... > брод представља ред, државу, статус. За време бродолома, заједно са даскама, и ова веза и људски односи се распадају на елементарни ниво. Они постају физички, зоолошки или канибалски."
Међу осталим колекционарским предметима, занимљиво је приметити мале предмете за домаћинство које је Јингер пронашао током дугих шумских шетњи: укоснице, ексере, спајалице, оловке и друге ситнице. Доносио их је кући и стављао у посебну кутију. Споредна последица његове изванредне моћи опажања. Одмах поред врата купатила су виселе бројне јарке таблице "не узнемиравај" на различитим језицима, које је доносио из хотела у којима је одседао.
Јингер није могао да поднесе производе од пластике, није признавао овај материјал. Изузетак је чинио само у односу на селотејп, који је сматрао изузетним проналаском. Уз његову помоћ, прилепљивао је папириће у своје записе.
Године 1960 у Јингерову кућу је покуцала страшна трагедија. Након дуге и тешке болести умрла је његова супруга Грета, "Перпетуа" - тако је писац назива у својим дневницима (1962 године Јингер ће се венчати са својом другом супругом Лизелоте Лорер). Сећање на њу чувао је цео живот. Купатило у кући је уређено у ружичастим тоновима - Грета је волела ову боју. У једној од соба виси и дирљива слика која подсећа на први сусрет Ернста и Грете. Њен аутор није нико други до песник и уметник Ханс Лаип, аутор Песме "Лили Марлене". Слику допуњују ручно написани редови једне од поема Лонгфелоа:
Ships that pass in the night, and speak each other in passing,
Only a signal shown and a distant voice in the darkness;
So on the ocean of life we pass and speak one another,
Only a look and a voice, then darkness again and a silence.
Већ смо споменули да је Јингер волео и сакупљао пешчане сатове, а као што је и сам приметио, то му је помагало да из прве руке додирне дејство времена. Притом није подносио механичке сатове, а будилник није ни извадио из фабричког паковања, како би максимално заглушио његово тикање.
У једној од соба био је телевизор, који се, међутим, није често гледао. А поред њега немачки писац је држао опијумску цевчицу... У последњем интервјуу Јингера су питали да ли је већ овладао рачунаром, на шта су новинари добили одговор: "Сусрет људског ума са машином није занимљив. Опијеност је много занимљивија".
Много тога што је описано у овом чланку, сазнало се захваљујући чуварима Јингерове куће-музеја. Он је отворен у шумарској кући у Вилфлингену 2011 године напорима немачког књижевног архива Марбаха, Фондације Ернста Јингера и круга пријатеља браће Ернста и Фридриха Георга Јингера. У кући је сачувана аутентична атмосфера породице великог немачког писаца, сви детаљи на својим местима. На столу стоји пепељара, а поред ње лежи кутија Данхила. Има се утисак да је власник куће управо изашао у башту и да ће се ускоро вратити.
Негде у башти, узгред, још увек живи Јингерова корњача по имену Гебе, названа по грчкој богињи вечне младости.
Read more...Крађа, Бугарин братко, руска полиција и ја
среда, 16. април 2025.
Ово ми се десило пре око десетак година док смо још живели у Белоусову, у Калужској области.
Једног летњег поподневна вратио сам се, као обично, с посла из Москве возом, сео у кола код железничке станици у граду Обњинску и кренуо кући у оближње Белоусово. Реших да пре него што дођем кући свратим у један супермаркет да купим нешто. Паркирах се код супермаркета и помислих, треба ми пет минута да купим то што хоћу, на паркингу нема скоро никога, нећу да закључавам кола. Узео сам само новчаник, а торбу оставио у колима. Тако је и било, то јест купих то што сам хтео, изађох из радње, отворих врата и - видим нема ми торбе. Изненађен, гледам место где ми је била торба, погледах испод седишта, тамо, овамо, нема торбе. Онда сам схватио да ми ју је неко украо, јер врата од кола нису била закључана. Аух! Погледах по паркингу. Ма нигде никог. Шта сада? У торби су ми били сви документи, планшет (iPad), телефон, наочаре... Добро је да је новчаник са парама и картицама био код мене.
Мотао сам се около неко време и позвао полицију. Рекоше да ће доћи. Док сам тако чекао, почело је да се спушта вече. После неког времена видим иду ка мени бивша жена (даље жена) и син. Жена сва усплахирена ми даје њен телефон да са неким разговарам. С ким да разговарам? Каже са лоповима. С ким?! Са лоповима. Узимам телефон и - тамо стварно лопови. Поче неки човек да ми прича да су ми украли торбу са стварима, аха, да, и каже, али знаш, ти и ја смо комшије, па те зато зовем. Комшије? Да, каже, ја сам из Бугарске. Охо, и? Каже ми он да види да сам емигрант, а пошто смо комшије са Балкана, решио је да ме позове и да ми каже да ће да ми врати торбу, заједно са документима, али без планшета, телефона и наочара. Почео ја да серем, па како нећеш да ми вратиш те важне ствари, па јел ти верујеш у Бога и тако то. Каже он како верује у Бога, како да не, али да те ствари, на жалост, не може да ми врати. Ја се још трудио да га некако убедим, али нема вајде. Он ми на крају каже - торбу можеш да нађеш на том и том месту у Белоусову и нестаде у руској летњој ноћи.
Кренем ја до тог места, али не могу да нађем торбу. Мотам се наоколо, ма не могу да је нађем. Ту били неки локални клинци и ја их питам да нису видели некога ко је ту негде оставио једну торбу. И док о дланом, извукоше они торбу из неког шипражја. Видим да је то моја торба. Погледах унутра - сви документи тамо, како је комшија Бугарин и рекао. Бугарин братко!
Ја шта ћу, и поред свега ипак задовољан, јер су ми вратили документе, које да бих поново добио, ухај, било би потребно много времена и новца. Одох полако до оног паркинга, видим нема полиције, па кренух кући. Мало после, неко куца на врата, отварам - полиција. Мушкарац и жена. Кажу да су дошли у вези са крађом. Добро. Кажу да сиђемо испред зграде. Тамо мушкарац каже жени да он иде кући и да она заврши посао. Седамо у моја кола и идемо у полицијску станицу у оближњем градићу Жукову. У колима ја јој тако причам шта се десило и како су ме лопови звали и вратили ми торбу и документа. Каже она - благородни неки лопови. Слажем се.
Долазимо до полицијске станице, улазимо унутра и седамо у неку просторију. Полицајка ми каже да треба да напишемо извештај на основу кога ће бити покренут истражни поступак. Ја јој кажем да нећу ништа да се покреће, јер су ми лопови вратили торбу и документа. Она ми онда предложи да напишемо да сам у међувремену нашао торбу са свим стварима испод седишта. Ја реко добро, може. Завршисмо то, ја подписах и одох назад кући.
После пар дана ја стандарно отишао на посао у Москву, радим, кад ми зазвони нови телефон који сам купио са старим бројем. Зове ме полицајац из полицијске станице из Жукова и пита ме у вези са крађом. Ја му кажем да је написан извештај и то је то, то јест да нећу да се покреће поступак. Он ми каже да не може то тако, да су ствари украдене и да треба да се поново састанем са оном полицајком. Ја се мислим, како он зна да су ствари украдене, ако смо ми написали да сам нашао торбу са свим стварима испод седишта. Добро реко, састаћу се са полицајком.
Тог дана поподне, после посла, ја дођох на онај исти паркинг испред супермаркета на коме су ми украли торбу. После неког времена стиже и полицајка са помоћником. Она седа код мене у кола и видно забринута ми каже да ју је начелник критиковао због пропуста и да морамо све поново да напишемо. Ја је питам откуда њен начелник зна да ми је било шта украдено, јер смо написали да сам нашао торбу са свим стварима. Она каже да не зна. Не зна жена. Ја јој говорим да нећу никакву истрагу, да имам право да нећу. Она каже да мора истрага. Ја упорно говорим да нећу и спремам се да кренем колима кући. Она тада отвара своја врата и поставља ногу на асфалт. Ако кренем, могу да јој сломим ногу, а то је онда кривично дело спречавања полицајца у вршењу своје дужности. Добро, значи тако. Видим да морам да идем опет у полицијску станицу у Жукову. Идем за њима колима, долазимо у Жуков и пишемо тамо нови извештај. А онда наступа кључни моменат целе приче - кажу ми да треба да донесем оригинални број планшета. Какав број? Кажу да се тај број налази на кутији у којој је био планшет када сам га купио. Па ја не знам где је та кутија, не знам да ли сам је бацио или је још увек тамо негде у стану. Не, не, кажу они да им треба број, јер ако се планшет појави негде на мрежи, они имају некакав систем по коме би можда могли да га препознају, па да ухвате продавце и да ми врате планшет. И запели за број, стварно запели. Ја реко, добро, видећу да ли имам ту кутију са бројем.
Када сам се вратио кући, нађем ја ту кутију и видим тамо тај број. Мислим се шта да радим. Значи, начелник те полицајке није могао да зна на основу нашег првог извештаја да ми је украден и планшет. А она, наравно, каже да му она није рекла, јер би то било у противречности са самим извештајем. А ако би начелнику о крађи рекао тај њен колега који је тада био са њом, опет тешко да би један полицајац тако лако цинкарио колегиницу с посла, а и зашто би када сам ја сам одбио истрагу. Помислих да је тај начелник могао да сазна о украденом планшету од лопова. А лопови да би продали планшет, треба им оригинални број. Значи, може бити, да су лопови повезани са полицијом која их покрива, а они полицији дају одређени проценат од својих крађа. Може бити. Ко зна.
Ја им онда однесох ту кутију. Никада ме више нико није позвао у вези те крађе. А истражне радње, сведочења и тако даље? Ма јок бре. Ништа. Био им је само потребан број.
Други случај. Колега с посла отишао да се одмори у један град недалеко од Санкт Петербурга. Укратко, када није био у соби, лопов ушао и украо неке ствари. Он све пријавио, узео чак адвоката и почела истрага. Сумња да постоји веза између лопова (потенцијално банде лопова), некога из објекта где је одсео, а ко је јавио лопову да није у соби и полиције. Зашто полиције? Јер полиција за сада не дозвољава да се у истрази затражи листа позива са и на телефон који је имао лопов, а када је мој колега на рочишту почео да испитује лопова, полиција га је пресекла и рекла му да не испитује сувише оптуженог.
Лоповске банде харају Русијом, а полиција их у великој мери штити, јер дели са њима добит од крађе. Скоро да нема дана да прође, а да ме лопови не зову преко телефона или преко друштвених мрежа и да покушавају да ме преваре и украду нешто. Русија - елдорадо за лопове свих масти и то не само из Русије, него из целог света.
Када је велики руски композитор Михаил Глинка 1856 године заувек напуштао Русију, одлазећи у Немачку, у Берлин, по сећањима његове сестре Људмиле, на граничном прелазу је пљунуо и рекао: "Надам се да никада више нећу видети ову одвратну земљу!". Доказ:
Русију треба искључити из свих међународних форума и физички изоловати, јер Русија се може прикључити свету само као заразна гнојна рана, као рак који уништава и прождире све пред собом.
Read more...Када је Русија напала Украјину, украјинска држава је поделила оружје народу...
субота, 12. април 2025.
...то јест, територијалној одбрани, а када су Украјинци ушли у Курску област, руска држава није поделила оружје народу. Шта мислите зашто? Имате једном право да погађате.
Read more...Идеја о оснивању удружења "Еумесвил" у Србији
петак, 11. април 2025.
Откако сам на интернету нашао италијанску асоцијацију "Еумесвил", посвећену лику и делу великог немачког мислиоца Ернста Јингера, јавила ми се идеја да слично оснујемо у Србији. За сада немам никакве конкретне предлоге, већ тражим истомишљенике који би били ради да се укључе у остваривање ове замисли. Значи идеја анарха, јак индивидуализам, органско неприпадање било ком стаду, чисто хришћанство и лични пут ка Богу, гностицизам, дендизам...
Ево сајта италијанске асоцијације "Еумесвил" - Associazione Eumeswil.
Како су ми у Русији написали казну за саобраћајни прекршај
четвртак, 10. април 2025.
Отишао пре неки дан у полицију да ми напишу казну за саобраћајни прекршај. Чекао пар сати у реду. Када сам ушао, полицајац ме пита око самог прекршаја, тамо, овамо. Каже да је казна велика - 15000 рубаља. Ја кажем уууу, велика. Пита ме где радим. Реко у фирми чије је друга реч "мониторинг". Он ме пита - шта мониторите? Ја му кажем да радимо (стварно радимо) пројекат за Росгвардију, обезбеђење, узбуне, јако добар пројекат. Надам се да ће да помисли - у, овај је наш, ради за Росгвардију. Каже ми он да ћу да имам избор колико ћу да платим. Ја нешто баш и не разумем. Он цепа лист папира на три папирића и пише нешто на њима. Преврће их и поставља их пред мене. Питам га шта треба да радим. Он каже - бирај. Ја узимам један, окрећем га и видим да је написано - 7500. Значи, извукао сам казну од 7500 рубаља. То је упола мање од 15000. Па, није лоше. Тако се то и завршило.
Ја мислим да се ово може назвати "креативним" приступом у спровођењу закона. Ма какви параграфи, тачност. То је досадно. Треба мало креативности. Зар не?
Read more...Корупциона шема за добијање возачке дозволе у Русији
субота, 5. април 2025.
Неколико година покушавам да положим за руску возачку дозволу, али не успевам. Мислите да је зато што сам лош возач? Ма јок, бре. У Србији сам поодавно положио из прве, а у Канади из друге. Међутим, Русија није обична земља као све друге. Русија је - MOTHER RUSSIA! А Руси су нам браћа, најбољи и најпоштенији народ на свету, после нас Срба.
Дакле, возио сам са српском возачком дозволом, јер је тако могло по закону. Међутим, српска дозвола је престала да ми важи, а и да ми важи више не могу да је користим, јер је донет нови закон по коме сви морају да имају руске возачке дозоволе. Због такве ситуације недавно сам имао непријатности са саобраћајном полицијом.
Дакле, по закону више не могу да возим. А да положим, такође, не могу. Шта да радим? Па, остало ми је да купим возачку дозволу, то јест да уђем у корупциону шему која се користи овде у Санкт Петербургу, а вероватно и диљем велике, поносите Русије, која се тако храбро бори за мултиполарни свет, где ће на њеном полу бити на снази њене традиционалне вредности.
Ево баш данас сам се срео са човеком који ми може помоћи да купим руску возачку дозволу. Он је инструктор вожње. Рекао ми је да овде нико не може да положи из прве, таква су "правила". Даље ми је рекао да руска саобраћајна полиција гледа да ли је кандидат Рус или не. Ако је Рус, пуштају га, ако зна да вози, да положи, на пример, из друге. А ако кандидат није Рус, е онда ћеш брајко, да се начекаш, без обзира какав си возач. Ја га питам, а ми Срби и Руси смо браћа, можда за нас има неки "попуст". Он ми каже да јесмо браћа, као што су Русима браћа Јермени и Грузини. Опа! Реко, па како то као Јермени и Грузини, а ми смо Словени. Уз то Јермени нису православни. Он није знао да су Јермени "дохалкидонци", каже и они носе крст. Па носе, али нису православни. Ал ајд, добро, није знао човек. Шта се ради даље? Прво му шаљем неке документе преко Уотсапа, па онда треба да се сликам и да му дам 25000 рубаља. Он ме онда фиктивно записује у неку ауто школу и ту треба да прође 3 месеца, јер се ја као обучавам. После истека 3 месеца треба да платим још 50000 рубаља и треба да положим теорију. Добро, то могу, то сам увек успевао без проблема. Када положим теорију записујем се да полажем вожњу. Е ту може да се деси да паднем неколико пута, као што се и дешавало, али ћу, ипак, добити дозволу, коју сам претходно платио. Има ту још детаља, али ово је главно.
Иначе, човек ми рече да су му ћерке отишле из Русије када је почео рат у Украјини, јер су радиле за неку америчку фирму, па су почели да их прогањају и блокирали су им рачуне. Сада су код нас у Србији, у Суботици.
А колега Рус из канцеларије платио 50000 рубаља да добије возачку дозволу за мотор. Не знам колико пута је полагао, али знам сигурно да једном није прошао вожњу.
Е сада можете да замислите које су размере корупције само у области добијања возачких дозвола на нивоу целе Русије. Велике, мајке Русије, потенцијалног власника једног од полова светске политике. Русија заиста има своје традиционалне вредности које може да понуди свету. Добијање возачких дозвола и корупција свугде и на свим нивоима је једна од њих.
То вам је то браћо Срби и сестре Српкиње. Ако сте свим срцем за било какав савез са "мајком Русијом", а посебно ако сте за блиске односе, онда вам желим да вам "руски свет" дође у кућу. У вашу сопствену кућу, а не дај Боже да "руски свет" дође у Србију. И не намећите било коме, на било који начин "руски свет", већ у се и у своје кљусе и уживајте у "руском свету".
Сами.
Read more...Два златна метка
четвртак, 3. април 2025.
Као што сам недавно писао, колико је само мало потребно да две будале космичких размера доведу свет на ивицу опште катастрофе. Ради се о легитимном (изабран на поштеним изборима) председнику САД Доналду Трампу и нелегитимном (покрадени избори и раније убијени или спречени да се кандидују реални противкандидати) председнику РФ Владимир Путину. Понашање Доналда Трампа познати политички коментатор Сергеј Аслањан је окарактерисао као понашање типичног наркомана или у бољем случају човека који болује од нарцисодности, која прелази у завршну фазу тоталног лудила. А понашање Владимира Путина је слично јер је и сам почео да верује у божанску природу своје личности, а то опет значи приближавање фази лудила.
Русија је спремна за нуклеарну апокалипсу. На свим зградама где живе људи, јасно су истакнути путокази у склоништа која никога неће заштитити.
Знајући Американце, мислим да се већ спрема златни метак који неће оманути, а можда се још један такав спрема да спаси нас који живимо у Русији. Најбоље би било да нема тих метака, али како се ослободити задртог зла? Трампу је још много остало до краја мандата, а Путин је ту доживотно. Сасвим довољно времена да се униште животи милиона људи.
Политика коју воде ова два лудака је чисти нихилизам усмерен на бесконачно разарање од обичног човека до света у целости и зато их треба елиминисати, јер су све границе нормалности одавно пређене.
Цео северо-запад Русије је ингерманландски (фински) - Санкт Петербург, Карелија...
среда, 2. април 2025.
Русија је током векова систематски потискивала, протеривала, депортовала, русификовала, убијала, једном речи - спроводила геноцид над Ингерманландцима (Финцима) који су корени народ северо-запада Русије.
Једнополне породице као већинске у Русији
уторак, 1. април 2025.
У Русији су, практично, већинске једнополне породице, које чине мајка, баба и дете. Е сад, дете може да буде мушког или женског пола и ту је кључ објашњења специфичности ове гране ЛГБТ+ стабла. Ако је дете женског пола, то јест девојчица, онда је то стандардна једнополна породица, а ако се ради о дечаку, онда је нестандардна. Али у оба случаја се ради о једнополној породици, јер мајка и баба, у највећем броју случајева, васпитавају дете по женским принципима и правилима, па тако дечак који одраста у таквој породици, не бива васпитан како би требало, као у случају када би ту био и отац.
Зашто је у Русији тако много ових једнополних породица? Има неколико разлога, а најчешћи су: чести разводи при којима суд скоро увек даје старатељство над дететом мајци, алкохолизам, чести ратови и раширени по Русији изопачени феминизам који се састоји у томе да жене перфидно користе мушкарце за јахање (да раде, а оне да седе кући), пошто су, јелте, слабији пол, а са друге стране се, пошто су по закону жене и мушкарци једнаки, понашају као команданти у породицама, где мушкарци или ћуте и трпе, или беже из таквих породица. При томе је смртност код мушкараца много већа него код жена. Али ја сам и ту победио Русе, то јест развео сам се, али је син припао мени.
Дакле, уместо да путинисти раде против ове масовне појаве из сфере ЛГБТ+, они се из све снаге боре против некаквих педера и лезбејки којих има далеко, далеко мање и који никоме не сметају. Плус нико се у Русији не бори против ЛГБТ лобија у РПЦ, а који одавно разара ову институцију. Последњи је био скандал са познатим митрополитом Иларионом (Алфејевим) који је покушао да се "брине у кревету" о свом штићенику руско-јапанског порекла. Митрополит није смењен, већ и даље седи у Будимпешти.
И само да знате да нисам ја ово смислио, већ сами Руси тако причају, па је позната група "Лењинград" из Санкт Петербурга написала и песму поводом овог феномена, која се зове "Гендерна". Послушајте је.
Украјина као центар нове Европе и новог НАТО
Украјина која је целом свету показала како се херојски може борити против агресора који представља бројчано надмоћнију државу и нуклеарну силу, дефинитивно би требала да преузме водећу улогу у новој Европи и новом НАТО (под другим именом). Украјина има демократију, то јест слободне изборе, има богату културу и има најјачу армију од свих европских земаља. Европа је показала кукавичлук и слабост у односу на путинске азијатске хорде и нема више кредибилитет да буде оса око које се ствара некакав војно-политички блок. Зато Европа треба да се окупи око Украјине и победи у рату који јој намеће путинска Русија. Дакле, прво треба одбранити и ослободити Украјину у целости од Русије, а затим подићи бетонски зид офарабан у црно, висине 20 и ширине 5 метара дуж границе са Русијом и Белорусијом, а то значи у самој Украјини, Пољској, балтичким државама, Финској и Норвешкој. Белоруси обавезно треба да се ослободе од диктатуре и да се заустави њихова вековна русификација. Белоруси су страдали и од Пољака и од Руса, то јест Пољаци су тежили да их претворе у Пољаке, а Руси у Русе. Они нису никакви ни Пољаци, ни "бели руси", већ посебан народ и треба да имају своју независну белоруску државу и треба сами у слободној атмосфери да одлуче о својој будућности, а не да им се силом намеће да буду са Русијом и да буду руски протекторат. Као што Русија тражи некакву Новорусију у Украјини, Украјина треба да тражи Новоукрајину у Русији, то јест у Белгородској, Курској и Брјанској области. Потпуно се оградити од Русије, избацити из нове Европе све земље који су проруске и живети мирно и спокојно. Русија је током историје тежила да напада и осваја Европу и то треба заувек да се заустави. Колико људи у Србији зна да су Пољска (од 1815) и Финска до 1917 године биле у саставу Русије? Пред крај Другог светског рата Русија (под именом СССР) је прво ослободила, а онда окупирала целу источну Европу и поставила тамо своје марионетске режиме (Југославија је срећом избегла да буде руска марионета, али није избегла комунизам). Онда се, логично, поставља питање да ли је ослобађање било ослобађање? Када уместо једног окупатора дође други, то није ослобађање. Где год да дође "руски свет" он доноси са собом своје традиционалне вредности: диктатуру, право јачег, ропство, корупцију, сиромаштво, бахатост, дивљаштво...
У будућности сама Русија треба да буде разбијена на историјске делове, то јест да врати оно што је заузела силом. Значи, од Урала на исток ништа није руско. Тамо треба да се формирају независне државе на националном принципу или, можда нека конфедерација држава Сибира и на тихоокеанској обали. Наравно да Кавказ никада није био руски, већ је окупиран силом. Дакле, поробљеним народима Кавказа треба дати слободу и независност.
У европском делу Русија да врати цео северо-запад Финској, а Санкт Петербург да добије некакав специјални статус града-државе попут Сингапура или Хонг-Конга. Татарстан да постане независна држава, а Русији да припадне оно што је давно и била њено, а то је Москва и централни део источно-европске равнице.
Пријавите се на:
Постови (Atom)