Крађа, Бугарин братко, руска полиција и ја

Ово ми се десило пре око десетак година док смо још живели у Белоусову, у Калужској области.

Једног летњег поподневна вратио сам се, као обично, с посла из Москве возом, сео у кола код железничке станици у граду Обњинску и кренуо кући у оближње Белоусово. Реших да пре него што дођем кући свратим у један супермаркет да купим нешто. Паркирах се код супермаркета и помислих, треба ми пет минута да купим то што хоћу, на паркингу нема скоро никога, нећу да закључавам кола. Узео сам само новчаник, а торбу оставио у колима. Тако је и било, то јест купих то што сам хтео, изађох из радње, отворих врата и - видим нема ми торбе. Изненађен, гледам место где ми је била торба, погледах испод седишта, тамо, овамо, нема торбе. Онда сам схватио да ми ју је неко украо, јер врата од кола нису била закључана. Аух! Погледах по паркингу. Ма нигде никог. Шта сада? У торби су ми били сви документи, планшет (iPad), телефон, наочаре... Добро је да је новчаник са парама и картицама био код мене.

Мотао сам се около неко време и позвао полицију. Рекоше да ће доћи. Док сам тако чекао, почело је да се спушта вече. После неког времена видим иду ка мени бивша жена (даље жена) и син. Жена сва усплахирена ми даје њен телефон да са неким разговарам. С ким да разговарам? Каже са лоповима. С ким?! Са лоповима. Узимам телефон и - тамо стварно лопови. Поче неки човек да ми прича да су ми украли торбу са стварима, аха, да, и каже, али знаш, ти и ја смо комшије, па те зато зовем. Комшије? Да, каже, ја сам из Бугарске. Охо, и? Каже ми он да види да сам емигрант, а пошто смо комшије са Балкана, решио је да ме позове и да ми каже да ће да ми врати торбу, заједно са документима, али без планшета, телефона и наочара. Почео ја да серем, па како нећеш да ми вратиш те важне ствари, па јел ти верујеш у Бога и тако то. Каже он како верује у Бога, како да не, али да те ствари, на жалост, не може да ми врати. Ја се још трудио да га некако убедим, али нема вајде. Он ми на крају каже - торбу можеш да нађеш на том и том месту у Белоусову и нестаде у руској летњој ноћи.

Кренем ја до тог места, али не могу да нађем торбу. Мотам се наоколо, ма не могу да је нађем. Ту били неки локални клинци и ја их питам да нису видели некога ко је ту негде оставио једну торбу. И док о дланом, извукоше они торбу из неког шипражја. Видим да је то моја торба. Погледах унутра - сви документи тамо, како је комшија Бугарин и рекао. Бугарин братко!

Ја шта ћу, и поред свега ипак задовољан, јер су ми вратили документе, које да бих поново добио, ухај, било би потребно много времена и новца. Одох полако до оног паркинга, видим нема полиције, па кренух кући. Мало после, неко куца на врата, отварам - полиција. Мушкарац и жена. Кажу да су дошли у вези са крађом. Добро. Кажу да сиђемо испред зграде. Тамо мушкарац каже жени да он иде кући и да она заврши посао. Седамо у моја кола и идемо у полицијску станицу у оближњем градићу Жукову. У колима ја јој тако причам шта се десило и како су ме лопови звали и вратили ми торбу и документа. Каже она - благородни неки лопови. Слажем се.

Долазимо до полицијске станице, улазимо унутра и седамо у неку просторију. Полицајка ми каже да треба да напишемо извештај на основу кога ће бити покренут истражни поступак. Ја јој кажем да нећу ништа да се покреће, јер су ми лопови вратили торбу и документа. Она ми онда предложи да напишемо да сам у међувремену нашао торбу са свим стварима испод седишта. Ја реко добро, може. Завршисмо то, ја подписах и одох назад кући.

После пар дана ја стандарно отишао на посао у Москву, радим, кад ми зазвони нови телефон који сам купио са старим бројем. Зове ме полицајац из полицијске станице из Жукова и пита ме у вези са крађом. Ја му кажем да је написан извештај и то је то, то јест да нећу да се покреће поступак. Он ми каже да не може то тако, да су ствари украдене и да треба да се поново састанем са оном полицајком. Ја се мислим, како он зна да су ствари украдене, ако смо ми написали да сам нашао торбу са свим стварима испод седишта. Добро реко, састаћу се са полицајком.

Тог дана поподне, после посла, ја дођох на онај исти паркинг испред супермаркета на коме су ми украли торбу. После неког времена стиже и полицајка са помоћником. Она седа код мене у кола и видно забринута ми каже да ју је начелник критиковао због пропуста и да морамо све поново да напишемо. Ја је питам откуда њен начелник зна да ми је било шта украдено, јер смо написали да сам нашао торбу са свим стварима. Она каже да не зна. Не зна жена. Ја јој говорим да нећу никакву истрагу, да имам право да нећу. Она каже да мора истрага. Ја упорно говорим да нећу и спремам се да кренем колима кући. Она тада отвара своја врата и поставља ногу на асфалт. Ако кренем, могу да јој сломим ногу, а то је онда кривично дело спречавања полицајца у вршењу своје дужности. Добро, значи тако. Видим да морам да идем опет у полицијску станицу у Жукову. Идем за њима колима, долазимо у Жуков и пишемо тамо нови извештај. А онда наступа кључни моменат целе приче - кажу ми да треба да донесем оригинални број планшета. Какав број? Кажу да се тај број налази на кутији у којој је био планшет када сам га купио. Па ја не знам где је та кутија, не знам да ли сам је бацио или је још увек тамо негде у стану. Не, не, кажу они да им треба број, јер ако се планшет појави негде на мрежи, они имају некакав систем по коме би можда могли да га препознају, па да ухвате продавце и да ми врате планшет. И запели за број, стварно запели. Ја реко, добро, видећу да ли имам ту кутију са бројем.

Када сам се вратио кући, нађем ја ту кутију и видим тамо тај број. Мислим се шта да радим. Значи, начелник те полицајке није могао да зна на основу нашег првог извештаја да ми је украден и планшет. А она, наравно, каже да му она није рекла, јер би то било у противречности са самим извештајем. А ако би начелнику о крађи рекао тај њен колега који је тада био са њом, опет тешко да би један полицајац тако лако цинкарио колегиницу с посла, а и зашто би када сам ја сам одбио истрагу. Помислих да је тај начелник могао да сазна о украденом планшету од лопова. А лопови да би продали планшет, треба им оригинални број. Значи, може бити, да су лопови повезани са полицијом која их покрива, а они полицији дају одређени проценат од својих крађа. Може бити. Ко зна.

Ја им онда однесох ту кутију. Никада ме више нико није позвао у вези те крађе. А истражне радње, сведочења и тако даље? Ма јок бре. Ништа. Био им је само потребан број.

Други случај. Колега с посла отишао да се одмори у један град недалеко од Санкт Петербурга. Укратко, када није био у соби, лопов ушао и украо неке ствари. Он све пријавио, узео чак адвоката и почела истрага. Сумња да постоји веза између лопова (потенцијално банде лопова), некога из објекта где је одсео, а ко је јавио лопову да није у соби и полиције. Зашто полиције? Јер полиција за сада не дозвољава да се у истрази затражи листа позива са и на телефон који је имао лопов, а када је мој колега на рочишту почео да испитује лопова, полиција га је пресекла и рекла му да не испитује сувише оптуженог.

Лоповске банде харају Русијом, а полиција их у великој мери штити, јер дели са њима добит од крађе. Скоро да нема дана да прође, а да ме лопови не зову преко телефона или преко друштвених мрежа и да покушавају да ме преваре и украду нешто. Русија - елдорадо за лопове свих масти и то не само из Русије, него из целог света.

Када је велики руски композитор Михаил Глинка 1856 године заувек напуштао Русију, одлазећи у Немачку, у Берлин, по сећањима његове сестре Људмиле, на граничном прелазу је пљунуо и рекао: "Надам се да никада више нећу видети ову одвратну земљу!". Доказ:

Русију треба искључити из свих међународних форума и физички изоловати, јер Русија се може прикључити свету само као заразна гнојна рана, као рак који уништава и прождире све пред собом.