О неким мало познатим чињеницама из живота Ернста Јингера у Вилфлингену

Данил Житењев, сарадник московске књижаре "Циолковски", аутор телеграма-канала Zentropa Orient Express о животу Ернста Јингера у Вилфлингену, где је отворена кућа-музеј писца и философа.

У горњој Швабији, на југозападу Немачке, налази се старо село Вилфлинген, познато од средњег века. Удаљено је од великих насељених места и чак и данас је тешко доћи до њега јавним превозом. На ивици села се налази породични замак древног рода фон Штауфенберг (може се приметити да се делови романа Луја-Фердинанда Селина "Из замка у замак" одвијају управо између замка Вилфлингена и Зигмарингена, које дели око 12 км, напомена аутора). Године 1728 одмах иза капије замка, по наређењу његовог власника, подигнута је двоспратна кућа шумара у барокном стилу. Чврста, солидна, са дебелим зидовима, стоји на истом месту до данас. А у пролеће 1951 године у њу се уселио по позиву Фридриха фон Штауфенберга (далеког рођака пуковника Клауса фон Штауфенберга) писац Ернст Јингер са својом женом Гретом. Пре тога, брачни пар је успео да проведе скоро годину дана у самом замку. Ова стара кућа ће за Јингера бити поуздано пристаниште, у којој ће живети безмало 47 година до своје смрти 1998 године. Са овим местом је повезан и значајан део радова немачког писца. Изгледа да није случајно што се Јингер преселио у овај усамљени угао у години објављивања свог послератног манифеста "одлазак у шуму", у којем су означене главне трајекторије његовог касног стваралаштва, повезане са могућношћу остваривања слободе у условима све већег утицаја Левијатана.

У Вилфлингену Јингер је живео према строгом распореду. Свако јутро се купао леденом водом све до дубоке старости. Правио је дуге шетње, посматрао локалну фауну (посебно су га интересовали мравињаци), занимао се "суптилним ловом" (тако је Јингер називао своја ентомолошка истраживања). Био је скоро редовни посетилац у локалној кафани под називом "Gasthof zum Löwen". У једном интервјуу, Јингер је био обавештен да је због удаљености Вилфлингена од спољног света постојало мишљење да је социофоб, на шта се писац само насмејао и рекао да се распитају код локалних сељака да ли је то тачно. Живот у руралном подручју није значио одбијање активног живота, јер је Јингер је водио обимну преписку, примао госте и новинаре. Последњи интервју са вилфлингенским старцем записали су шведски обожаватељи његовог дела, када је већ превалио 100 година. Новинари су Јингеру, као поклон, донели издање дела Карла Линеа "Природни систем" из XVIII века, а што је он оценио као достојан гест и одлучио да се састане са њима.

А Јингер као библиофил је тема за посебно истраживање. Књиге су биле једна од сакупљачких страсти немачког писца. У кући су биле буквално свуда, око 15000 томова (у овом тренутку у кући-музеју је представљено 10000 томова. Део књига из Јингерове библиотеке (углавном са инскриптима) узео је немачки књижевни архив Марбаха, напомена аутора). Ловио је ретка издања и куповао читаве збирке. Јохан Георг Гаман, Леон Блуа, Платон, Готфрид Бен, Херодот, Катул, Јувенал, Овидије, Публиј Теренције Афр, Лукијан, Кјеркегор, Алфред Кубин, Пикасо, Морис Барес, Гомес Давила... да би се само набројали аутори за које је Јингер имао стални интерес, требало би много времена. Специјална литература о ентомологији заузима посебну огромну полицу. Године 1933, након доласка нациста на власт, на путу у "унутрашњу емиграцију" Јингер је купио 79 томова дела црквених отаца. "Као и увек, књиге остају утеха - ови лаки бродови за путовања кроз време и простор и шире. Док је књига још увек при руци и има слободног времена за читање, ситуација не може бити безнадежна, потпуно неслободна", пише Јингер у дневнику након рата.

Поред књига, Јингер је колекционирао бубе (сакупио је све што се налази у Европи), штапове за шетњу, шкољке молуска, лептире, минерале, пешчане стаове и још много тога. Цела његова кућа је била као Cabinet de curiosités. Каквих само занимљивости у њој нема. Јингер је сматрао колекционирање посебним обликом преласка са војног режима на мирнодопски. Стварчице са бројних путовања и сувенири добијени на поклон украшавају полице за књиге и зидове куће. У собама висе слике Рудолфа Шлихтера и Алфреда Кубина, стоји Јингерова биста, коју је израдио немачки скулптор Арно Брекер.

Посебан интерес за Јингера је била тема бродолома и бродских побуна (почео је да се бави овим питањем од 1944 године), у његовом кабинету чак стоји макета легендарног брода "Баунти", на којем се догодила једна од најпознатијих побуна у поморској историји. Подсетимо се да је симбол брода постао један од централних у есеју "одлазак у шуму". У 17 поглављу овог дела пише: "брод значи привремено, шума је ванвременско биће". Ова метафора се први пут појављује у његовим дневницима на крају рата: < ... > брод представља ред, државу, статус. За време бродолома, заједно са даскама, и ова веза и људски односи се распадају на елементарни ниво. Они постају физички, зоолошки или канибалски."

Међу осталим колекционарским предметима, занимљиво је приметити мале предмете за домаћинство које је Јингер пронашао током дугих шумских шетњи: укоснице, ексере, спајалице, оловке и друге ситнице. Доносио их је кући и стављао у посебну кутију. Споредна последица његове изванредне моћи опажања. Одмах поред врата купатила су виселе бројне јарке таблице "не узнемиравај" на различитим језицима, које је доносио из хотела у којима је одседао.

Јингер није могао да поднесе производе од пластике, није признавао овај материјал. Изузетак је чинио само у односу на селотејп, који је сматрао изузетним проналаском. Уз његову помоћ, прилепљивао је папириће у своје записе.

Године 1960 у Јингерову кућу је покуцала страшна трагедија. Након дуге и тешке болести умрла је његова супруга Грета, "Перпетуа" - тако је писац назива у својим дневницима (1962 године Јингер ће се венчати са својом другом супругом Лизелоте Лорер). Сећање на њу чувао је цео живот. Купатило у кући је уређено у ружичастим тоновима - Грета је волела ову боју. У једној од соба виси и дирљива слика која подсећа на први сусрет Ернста и Грете. Њен аутор није нико други до песник и уметник Ханс Лаип, аутор Песме "Лили Марлене". Слику допуњују ручно написани редови једне од поема Лонгфелоа:

Ships that pass in the night, and speak each other in passing,

Only a signal shown and a distant voice in the darkness;

So on the ocean of life we pass and speak one another,

Only a look and a voice, then darkness again and a silence.

Већ смо споменули да је Јингер волео и сакупљао пешчане сатове, а као што је и сам приметио, то му је помагало да из прве руке додирне дејство времена. Притом није подносио механичке сатове, а будилник није ни извадио из фабричког паковања, како би максимално заглушио његово тикање.

У једној од соба био је телевизор, који се, међутим, није често гледао. А поред њега немачки писац је држао опијумску цевчицу... У последњем интервјуу Јингера су питали да ли је већ овладао рачунаром, на шта су новинари добили одговор: "Сусрет људског ума са машином није занимљив. Опијеност је много занимљивија".

Много тога што је описано у овом чланку, сазнало се захваљујући чуварима Јингерове куће-музеја. Он је отворен у шумарској кући у Вилфлингену 2011 године напорима немачког књижевног архива Марбаха, Фондације Ернста Јингера и круга пријатеља браће Ернста и Фридриха Георга Јингера. У кући је сачувана аутентична атмосфера породице великог немачког писаца, сви детаљи на својим местима. На столу стоји пепељара, а поред ње лежи кутија Данхила. Има се утисак да је власник куће управо изашао у башту и да ће се ускоро вратити.

Негде у башти, узгред, још увек живи Јингерова корњача по имену Гебе, названа по грчкој богињи вечне младости.