Руска идеја: Екстатични доживљај стихије руског народа Валеријана Муравјова

понедељак, 18. мај 2009.

"Ноћу, док су сви спавали, изашао сам на Црвени трг. Тамо се, причали су ми, збивају велика чудеса. Мртви, сахрањени без опела, јаучу ноћу, устају из гробова, покушавају да се, сећајући се своје последње битке, попну на зидине уснулог Кремља. Али свете зидине су неприступачне, и мртви падају са шкргутом зуба, и поново се укопавају у земљу, и јече плашећи становнике, који се скривају иза капака спуштених до краја. Тамо је, причали су ми, Никола Угодник, светитељ чудотворне Русије, на дан слома кренуо у бој за свету Русију и верници су од чудесног мача добили снагу и исцељење.

Али, трг је ћутао и на њему се ништа није видело. Мрачне цркве су се непокретно уздизале к небу, а зидине су гледале мрачно и злокобно. Само су се одмереним кораком између зубаца померале сенке стражара. И причињавало ми се да живим пре три века и да су преда мном древне руске светиње, поробљене и неме... Било је сувише рано.

Пођох даље и изађох на велико бескрајно поље без краја и конца, и то поље беше Русија. Тамо је била тишина коју ништа не ремети, и од земље и шума мирисало је на младост која устаје и помаља се. Поклоних се покајнички мајци црној земљи. У њој сам тражио снагу и знао сам да су у мени њен старији син, орач Микула и млађи - вољени Аљоша. Она ће обојици дати још недоживљену снагу, повешће их у битку са својим благословом, наоружаће их знањем, чврстином и светошћу.

И овде је такође све ћутало, и само су у виду пролећне граје у шуми цвркутале птице, гуска је у лету гакала и зец је жалосно цичао. Али ја сам знао неизречену реч и заветно место.

И по мојој речи то више није било непознато поље, већ се оно звало поље Куликово и изјутра се на њему очекивала битка, битка невидљивих али великих војски. И ја сам, као некада Димитрије, стао између страна и слушао језик обају табора.

Најпре се ништа није чуло. Затим сам у једном табору зачуо жагор и бестидно весеље. Оданде су допирали жагор и тресак од разбијеног посуђа, грмљавина таламбаса, пијане псовке, бука демонских плесова. Смеса гласова на различитим језицима звучала је богохулно и чинило се да су безбројни народи заједно с руском безбожницима кренули да пљачкају и разарају руске светиње.

Али у другом табору је била велика тишина и ја нисам знао шта да мислим. Шта значи то ћутање? Чега будућег је оно знак?

Али, ноћ је пролазила и даљина је бледела и превлачила се маглама. И пригушеније и слабије, чинило се, пева и весели се руља, док није сасвим умукла. А за то време у другом, немом табору нешто се збивало. Претећи жамор се родио и, уз тутњаву уздрхтавши, одјекнуо у тишини. Чинило ми се да лупају у безбројне тимпане или да хиљаде рогова истовремено завијају. Али звуци су постајали све гласнији, и то више није био жамор људи, већ шум мора. И море се, изгледа, подиже и бесни, и хучи вапијућом и нарастајућом хуком, са чудовишном снагом разбијајући околне обале. И схватио сам да то није хука мора, већ хука народа, хука племена.

И у ужасу од те неподношљиве хуке која својом грмљавином испуњава васиону, почео сам да бежим, али нисам имао где да се сакријем. Као грмљавина таласа, она се надвила нада мном, и ја сам знао да ћу сада бити у власти стихије и да ћу такође урлати нељудским гласом, надјачавајући сву буку земље. И талас ме сустиже, и ја се препустих њему, прождирућем. И он ме захвати и понесе на свом врху. И ја видех да је сав он од таквих као што сам ја и схватих да његово кретање потиче од безбројних људи који беже, а хука од безбројних гласова, и да је њихова снага од њихове јединствене, вером покретане страсти.

И ја потрчах, појурих с њима, и од тог тренутка у мени више нема мог страха, већ само њихова велика нада, њихово претеће негодовање, њихова непобедива воља да скрше супротне обале."

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP