Из писма Белинског Гогољу, 15 јула 1847

"Русији не требају проповеди (довољно их је слушала!), ни молитве (довољно их је говорила!), већ буђење осећања људског достојанства у народу, толико векова изгубљеног у блату и гнојиву, права и закони, који се не слажу са учењем цркве, већ са здравим разумом и правдом, и строго, ако је могуће, њихово поштовање. Уместо тога, она представља ужасан призор земље у којој људи тргују људима, а да немају оправдање за то, чиме се лукаво користе амерички плантажери, тврдећи да црнац није човек; земље у којима се људи не називају именима, већ називима: Вањке, Стешке, Васке, Палашке; земље у којој, на крају крајева, не само да нема гаранција за људску личност, част и имовину, где нема чак ни полицијског поретка, већ само огромне корпорације разних бирократских лопова и пљачкаша. Најважнија савремена национална питања у Русији сада су: уништавање ропског (крепосног) права, укидање телесних казни, увођење строгог поштовања бар оних закона који већ постоје. То осећа чак и сама влада (која добро зна шта земљопоседници раде са својим сељацима и колико их сељаци сваке године убијају) — а што доказују њене слабе и неплодне полумере у корист белих црнаца и комичном заменом бича са једним репом, бичем са три репа. То су питања која треба да брину Русију у њеном апатичном полусну!"

Да ли знате да је Белински био у немилости руске, царске власти? Да ли знате да је објављивање овог писма било забрањено? Да ли знате да је Достојевски због читања овог писма на једном скупу организације којој је тада припадао, био осуђен на смрт стрељањем? Да ли знате да су га са осталим осуђенима поставили уза зид пред стрељачки строј и само се чекала команда "Пали!"? Да ли знате да је у последњем тренутку пресуда преиначена у казну изгнања у Сибир? Да ли знате да је један од осуђеника који су требали да буду стрељани полудео од страха пред лицем смрти?

Од тада, од половине 19 века, до сада, у Русији се скоро ништа није изменило, већ су само промењене форме.