Велики руски историчар Василиј Кључевски о православљу у Русији, а ја мислим да исто важи и за Србију

Велика Христова истина jе замењена обредним ситницама или уметничком испразношћу. На народ је црква деловала уметношћу обреда, правилима, заробила машту и осећај вере или заробила вољу, али није дала храну уму, није пробудила мисли. Она се бавила мајсторством богослужења уместо богословљем, поставила је у први план црквени устав уместо катехизиса; уместо богословља, обредословље. А Закон Божији није била веронаука, већ богослужење.

Руско свештенство је увек учило своју паству не да упознаје и воли Бога, већ само да се плаши демона, које је оно и умножило помоћу својих попова. Нивелација руског слабашног срца овим ужасним страхом је једина ствар која је успела овом паразитском друштвеном слоју.

Јеванђеље је постало полицијски устав.

Шта је наше црквено богослужење? Низ лоше инсценираних и још горе изведених оперско-историјских сећања. Верник доноси од куће купљену свећу и свој религиозни осећај у цркву, ставља свећу пред икону, а свој религиозни осећај присаједињује са вокално-костимираном представом која се игра пред њим и, преживевши морално-умирујућу беседу, враћа се кући. До следећег црквеног празника он нема везе са црквеним животом: он је усамљени верник. Сусрет са другим парохијанима у цркви је као сусрет познаника на улици: нема никакве комуникације верника унутар зидова храма. Овде свако тестира само своју савест својим расположењем, а не савешћу свог брата у Христу. Он није члан Цркве, већ самостална црква, иде у храм као у сауну, да би опрао са савести ђубре, која се накупило на њој за недељу дана.

Мој коментар - зато и одлазим даље од конфесије, система, религије, жреческе религије, од обреда и духовне пустоши коју све то носи. Зато сам и почео да преиспитујем своју веру, па сам закључио да сам, уствари, углавном ОДЛУЧИО да постанем верник, то јест нисам постао верник зато што ВЕРУЈЕМ. Схватио сам да сам жедан БОГОСЛОВЉА, а не ОБРЕДОСЛОВЉА. А изучавајући богословље, рано хришћанство, разне књиге и списе, а не само конфесионе, кумранску општину и историјски контекст хришћанства, осетио сам духовну слободу, осетио сам да "Дух дише где хоће", поново је почела да се јавља радост откривања вере у себи. Велики је пут испред.