Кратка историја хришћанске цркве

Хришћани су у почетку били прогоњени и убијани од стране пагана. Међутим, чим су се докопали власти преко римског цара Константина, а који није био ни крштен, јер су га крстили аријански свештеници (неважеће крштење од јеретика - Правила Светих Апостола, правило 46: Наређујемо, да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење, или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с велијаром? или какав дијел има вијерни са невјерником?), чије је учење осуђено, а они прогнани, сами су почели да раде исто то што су њима радили пагани, то јест почели су да осуђују, проклињу и убијају. Од чисте вере су преко својих сабора утврдили каноне и направили религију, то јест систем, који је, у највећем броју случајева током историје служио не Богу и људима, већ државама и владарима. Уместо сиромаштва, црква је стремила ка богатству. Црква је имала и своје поседе и владала је читавим насеобинама. Уместо да главни правац дејства цркве буде да учи људе да воле и, колико је могуће, разумеју и приближе се Богу, она је ширила учење о ђаволу и његовим клопкама, гресима и злу, тако да људи данас боље познају ђавола од Бога. У суштини, хришћанство никада није ни проповедано људима, јер већина оних који су тиме требали да се баве или није разумела о чему се ради или је погрешно научена. Постоји строги црквени програм, којим се врши програмирање верника и свако скретање од тог програма се третира као страшан грех, који може да доведе и до избацивања из цркве. Црквени ритуали, то јест разна Богослужења и свете тајне су смислили људи. Уз то се ни не зна ко је написао четири Јеванђеља и то на грчком језику. Нема оригинала, нема ништа, па се, такође, поставља питање да ли је све то истина што је тамо написано и зашто су изабрана баш та четири Јеванђеља, а не неки други списи, који су за цркву сумњиви и назива их апокрифима. Једини чисто историјски извор који говори о постојању Исиса Христа су дела Јосифа Флавија, али тамо нема ни речи о томе да је Он био Бог, већ се помиње као учитељ. То је све.