АНАРХ: март 2018

Дакле, после шест година напустио сам Фејсбук и враћам се писању блога. Педесета је година. Пре око две године смо се преселили у "северну престоницу" Русије - Санкт Петербург. Север је још ближе, а Санкт Петербург је орјентисан више на Скандинавију и мање на балтичке земље. Послове у Питеру имају Финци, Швеђани, Норвежани, Данци, али и многи други.

У последње две године сам имао две операције колена. Пре нешто више од годину дана сам пао на леду када сам ишао на посао и поломио чашицу колена и изврнуо раме. Унутар колена је постављена метална конструкција да држи колено док не зарасте. Колено је зарасло и пре неки дан је обављена и друга операција када је удаљена та метална конструкција која је испунила своју функцију и више није била потребна. Сада предстоји, надам се, не тако дуг опоравак после њеног вађења. Раме је поодавно у реду. Хвала Богу на свему.

Ове зиме сам на посао ишао колима, јер нисам хтео да ризикујем нови пад до уклањања већ поменуте металне конструкције, па сам боље упознао петроградске улице и мостове, Володарски мост, Народна улица, Софијска, Букурештанска, део Лиговског проспекта, Невски проспект, Дворцовски и Троицки мост, Даљеисточни проспект и тако даље.

Могу само да захвалим Богу што ми је дао прилику да живим у два највећа руска града и да их релативно добро упознам - Москву и Санкт Петербург. При томе морам да признам да ми се више свиђа Санкт Петербург, где и намеравамо да останемо. Питер је град на тамним водама севера и престоница градова северних...

Сећам се када сам дошао у Петроград пре две године на интервјуе за посао и када сам изашао на станици метроа "Спортивная", угледао сам Неву како тече навише, узбрдо, а на другој обали су се светлеле беле куће...

У Петровом граду на води

У дубоком сну сам уснуо сан
да ходам и сањам по улицама Петровог града на води
како из зидова старих зграда излазе људи
који су ту уснули сто педесет и пет година уназад.
И излазе људи из зидова и ходају и сањају да виде нас
који ходамо и сањамо сто педесет и пет година после њих.
И сви ходамо и сањамо кроз улице,
кроз лаку и миришљаву измаглицу студени векова,
кроз дим из самовара у коме се кува чај од меда и дванаест трава,
ходамо уснули и омађијани славом прошлости
и звуцима надолазеће будућности која топће као када велика војска маршира у сусрет неизбежне судбине...

У Петровом граду на води...

+++

В городе Петра на воде

В глубоком сне мне приснился сон
как хожу во сне по улицам города Петра на воде
и как из стен старых зданий выходят люди,
которые тут уснули сто пятьдесят пять лет назад.
И выходят люди из стен и ходят, и им снится что видят нас,
которые ходим во сне сто пятьдесят пять лет после них.
И все ходим во сне через улицы,
через легкую и ароматную мглу стужи веков,
через дым из самовара, в котором варится чай из меда и двенадцати трав,
ходим во сне заколдованы славой прошлого
и звуками грядущего будущего которое топает как когда большие войска маршируют навстречу неизбежной судьбе...

В городе Петра на воде...