"Северно светло" - Сергеј Лозница, 2008

субота, 10. децембар 2011.

Долазе зима и арктичка ноћ... Дан се скраћује на неколико часова дневног светла... Крај јесени у селу Сумскиј Посад, хиљаду километара северно од Петрограда, у Карелији, на обалама Белог мора...

Read more...

Филм о православној гимназији у месту Варници

Read more...

Филм "Браћа козаци"

петак, 09. децембар 2011.

Филм говори о драматичној историји обнове козаштва у Русији од 1990-тих до 2005-те године када је донет закон "О државној служби руског козаштва".

Read more...

Коми. Путовање кроз Арктик

Ево документарног филма о две породице народа Коми, који, иначе, спада у групу угро-финских народа, које живе на северу Сибира у пуном складу са природом, поларном климом и ритмом живота животиња. Као што можете видети у филму они су православни и говоре руски. На северу Русије постоји и република која се зове Коми. Живот на јужним границама Хипербореје...

Read more...

Пи Џеј Харви

понедељак, 28. новембар 2011.

Read more...

"Годишња доба" од Чајковског за децу

уторак, 22. новембар 2011.

Ево поклона за све који имају децу, мада ово и одрасли могу да слушају - "Годишња доба" од Чајковског за децу:

Vremena goda - Cajkovski.rar

Read more...

Козаштво у сликарству Светлане Најмушине

недеља, 20. новембар 2011.

Кликом на слику добијате увећану верзију




Read more...

Игуман Никон из Донског манастира о козаштву

среда, 16. новембар 2011.

Read more...

Козаци у Србији!

уторак, 08. новембар 2011.

Read more...

Србин козак

четвртак, 03. новембар 2011.

Данас сам постао члан Централне козачке војске Русије, Донског хутора. После првог разговора са атаманом и добијања благослова од игумана Никона из Донског манастира, вечерас сам примљен у војску у присуству атамана, команданта хутора, једног нижег козачког старешине и једног козака.

Тиме се наставља стара традиција из времена сеобе Срба из Аустро-Угарске у Русију, а по неким информацијама и пре тога, да Срби служе у козачким јединицима Руске империје. Русија данас није империја у правом смислу те речи, јер Русија данас нема императора који једино може бити православни цар, али козаци настављају своју историјску службу чувања Русије и православља.

Између евроазијаца, уласка у класичну православну општину и козака, изабрао сам козаке јер ја припадам ратничкој касти или сталежу који брани православље. То је управо оно што су руски козаци током историје радили у Русији и што раде данас.

Припадност козацима није припадност партији. Козачка организација је организација која се заснива на добровољности („казачья вольница”). Козаке нико не мора да тера да раде на добро отаџбине, они то раде добровољно. Козаци имају своју унутрашњу организацију која је строго хијерархијска, али и слободу коју чувају у својим козачким општинама.

Централна козачка војске Русије се не налази ни под командом руске армије ни руске полиције, већ под директном командом председника Русије.

У козаке улазе целе породице и козаштво се наставља следећим генерацијама.

Козаци су током векова, као и у скорије време, помагали Србији и то ће наставити да раде.

Јачање Русије кроз козаштво значи и повећавање могућности да се Србија спаси са пута пропасти (а то је пут ка Европској Унији) на коме се налази.

У Србији данас, на жалост, не постоји ниједан православни патриотски ред који чува војне (кшатријске) традиције србског народа. Нека ова моја одлука буде подстрек некоме у Србији да оснује такав ред.

Слава Богу, что мы казаки!

Хвала Богу што смо козаци!

Read more...

Ерупција словенске среће!

субота, 03. септембар 2011.

Read more...

Родио се Сава!

четвртак, 25. август 2011.

Светлана и ја смо 6-ог августа добили сина Саву!

Сава се родио у породилишту названом по Аграфјени Абрикосовој која је имала 22-је деце.

Боже, чувај нашег Саву.

Read more...

Интервју који сам дао за "Крагујевачке недељне новине"

четвртак, 04. август 2011.

Кликом на слику добијате увећану верзију. Слику можете повећавати и смањивати у самом интернет претраживачу или можете да кликнете десним тастером миша на њу, изаберете опцију "Save Picture As..." и да је скинете на диск. После тога је можете увећати ради лакшег читања.

Read more...

Експлозија тржишта информационих технологија у Русији

четвртак, 14. јул 2011.

Ево једне информације из прве руке, то јест из личног искуства, у вези налажења посла у Москви. Скоро сам променио своју пословну биографију ("резиме") и поставио нову верзију на само 3 руске интернет презентације које се баве тражењем послова. И шта сам видео? Праву експлозија послова из области информатике!

Ја имам посао, то јест радим као програмер за једно руско предузеће које се бави информатиком, али сада хоћу да останем у истом предузећу за већу плату или да пређем у друго предузеће за већу плату. За око 15-ак дана колико ми је нова пословна биографија активна, предузећа из Москве ми шаљу електронска писма у којима ме позивају на разговор око запошљавања ("интервју"), зову ме телефоном... За сада има негде око 10-ак заинтересованих да ме запосле. Тржиште радне снаге у Русији не да буја, оно експлодира!

Ово нисам могао ни да сањам. Док сам живео у Канади, за око 9 година нико ме никада није позвао на разговор у вези посла у смислу да ме он први позове без икакве везе. А у Русији, за само 15-ак дана 10-ак позива! И то без икакве везе! Каква разлика у корист Русије! Каква пропаганда се шири са запада у корист запада, а што нема благе везе са реалношћу! Запад и његови "стандарди"! Запад и његов "раст"! Која смејурија.

Ево прекјуче сам био на једном разговору за посао и поред стандардних ствари које су свуда исте има и неких разлика у односу на запад. На разговору су биле три особе, један од главних руководилаца ("менаџера"), техничко лице и једна жена. Сви су били млађи људи. Питања око посла и мог радног искуства су била стандардна, али ево и разлика у односу на запад. У Русији је нормално да се постави слика кандидата на интернет презентацију за тражење посла, да се пита за године, да се пита за личне ствари. И за мене је то нормално. У једном тренутку разговор је отишао у таквом смеру да ме је руководилац, после моје изјаве да волим да читам, питао шта читам и коју сам последњу књигу прочитао, на шта сам му ја одговорио да сам прочитао једну књигу Александра Дугина, па смо кратко причали и о мојим утисцима о књизи. Питао ме је и за сличности и разлике између Срба и Руса и тако још неке личне ствари. Мени се све то допало и мислим и да је нормално.

Србијо, где идеш? Србијо, ал си прсла! Не знаш Србијо да ти је спас на Великом Истоку!

Read more...

Летњи дан на "ВДНХ"

недеља, 03. јул 2011.



Били смо јуче на чувеном московском изложбеном простору "ВДНХ" где смо посетили православни сајам и погледали неке од програма у оквиру прославе 20-годишњице постојања Заједнице Независних Држава.

Православни сајам је био одлично организован и било је јако много излагача. Били су ту многи руски манастири који су продавали књиге, молитвенике, иконе, прехрамбене производе и друге ствари. На многим манастирским штандовима ствари су продавали сами монаси и монахиње. Било је ту пуно и других људи који су продавали здраву храну, то јест хлеб, мед и друго. Пуно се продавала одећа која се може сматрати хришћанском, то јест суздржанијом, мараме, дуге хаљине, сукње и друго. У сајамској хали је радила манастирска кухиња где је човек могао да предахне уз фина манастирска јела.

Мало касније смо били на концерту који је био посвећен прослави 20-то годишњице постојања Заједнице Независних Држава, то јест бивших република које су улазиле у састав Совјетског Савеза. Концерт је био одличан. Представили су се извођачи из Средње Азије чији су наступи били испраћени повицима одобравања и аплаузом. Поред људи из Средње Азије концерту су присуствовали и многи Руси. Тако велика евроазијска идеја наставља да живи и да се развија. Киргизија је поставила своју јурту где су могле да се купе многе лепе и вредне ствари. Ја сам купио једну капу која ће ми добро послужити зими.

На видеу можете видети и изложене тракторе чувене белоруске минске фабрике трактора.

Иначе, прелеп летњи дан у Москви је измамио многе Московљане на улице, а много њих је било на "ВДНХ". На снимку је забележен и део те атмосфере.

Русија је данас усправна земља у којој се поново уздиже православље и која чврсто иде својим евроазијским путем.

Read more...

Григориј Перељман - генијални руски математичар

понедељак, 27. јун 2011.

Ево филма о генијалном руском математичару, иначе Јеврејину, Григорију Перељману који је доказао Поенкареову хипотезу и одбио да за то прими награду од милион долара.

Read more...

Филм о овчарско-кабларским манастирима

субота, 25. јун 2011.

Read more...

Летњи дан у манастиру Свете Тројице

Ево филма "Летњи дан у манастиру Свете Тројице" где мој пријатељ отац Василије говори о православној вери.

Read more...

Филм "Унијати"

Ево филма "Унијати" који говори о такозваној унијатској цркви у западној Украјини.

Read more...

Vajas - "Star Girl"

петак, 17. јун 2011.

Група "Vajas" је Сами-Норвешка група коју чине Анде Сомби (етнички Сами), Кристин Мелем и Нилс Јохансен. Иначе "Vajas" на северном Сами језику значи - ехо. Послушајте њихову сјајну песму "Star Girl".

Read more...

Земфира - уживо на Премия МУЗ ТВ 2011

среда, 15. јун 2011.

Read more...

Народне песме из Кубањског краја

среда, 08. јун 2011.

Read more...

Врати унатраг

субота, 04. јун 2011.

Младост! Молодость!

Последњих неколико дана интензивно се сећам војничких дана у Мостару. Било је то давне 1985-1986 године. Најбоље године у социјалистичкој Југославији. Прво 3 месеца на обуци у Северном логору, а онда стража у селу Бачевићи. 12 месеци војске. Било је сјајно!

И сећам се свих тих људи, младих момака, углавном од око 18 година. Срби, Хрвати, Словенци, муслимани...

Лепо беше и лепо се дружисмо. Не би у нама ништа зло. Можда неки Шиптар, али не могу да тврдим 100%.

Мени војска није тешко пала. Лако ми је све то било. Кшатријски дух предака.

О, како се искварисмо. Сви. Дођоше неки политичари и поче ковитлац.

Сећам се Тончија Блажевића и Мирослава Леротића из Сплита, Бенца и Горана Зубчића из Загреба, Аднана Чатака и Ахмић Русмира из Добоја, Алена Џехверовића и Амера Перве из Сарајева, Аљоше Чакша из Словеније, Авдије Авдија са Косова...

Где се деде наша младост? За кога људи изгибоше? Ко растури народ?

О, сећам се тебе мостарско сунце топло и сећам се тебе Неретво пенушава и сећам се тебе модра и зелена Буно и сећам се старог моста и скокова са њега и сећам се кафића "Тин" и како смо седели испред њега и слушали U2 и сећам се копања водовода у Подвележју и сећам се камена и растиња око Мостара и песме зрикаваца...

И сећам се свих тих људи, младих, безбрижних и неискварених...

Младост! Молодость!

А да плачем? Нећу. Што да плачем? Богу ћу да се молим да нам свима на овом свету да памети која нам недостаје...

Ево видим је у најживљим бојама. Свега човек може да се сети! Ништа се не заборавља! Видим само душе младих људи неукаљане животом и грехом. Видим само "голог" човека без икакве политике или било чега другог у његовој неискварености и осећам радост. А осећам ако не жалост, а оно сету за прошла времена која минуше. И све ми је то блиско. Ево ко да сада крећем на своју смену на стражу горе изнад мале касарне у Бачевићима, а сунце греје, о како топло греје сунце младости...

Нека буде чак да ја овде јаучем за људском душом без обзира на нацију и веру.

У својој суштини и у дубини своје душе одбијам све реалности овог света и историје и прихватам једину реалност, једину стварност - човека са кога су скинути цивилизација и историја и све оно што су оне упрљале, а Богами и унаказиле. Идем кроз свет и живот са јасним сазнањем о трулежи и греху. Мржња убија изнутра, а онда споља остају живи лешеви. Нећу да будем леш.

Само се сећам невиности и знам за пад. Овај свет и његова историја је слика човековог пада. И то је универзална истина. Бесмислена је било која идеја осим идеје тежње ка савршенству.

Read more...

Филм "Хтео бих да одем за време Михољског лета"

Read more...

Концерт групе "Љубе"

недеља, 29. мај 2011.

Read more...

Шоу "Две звезде" - Пелагеја и Дарја Мароз

Read more...

Руски комунитаризам: Општина "Криница" (1)

недеља, 22. мај 2011.

Општина "Криница" је био јединствен социјално-економски експеримент комунитарног типа који је трајао дуго времена.

Оснивач општине "Криница" је била група интелектуалаца народњака. Они су 1886.-те године на челу са Виктором Јеропкином, Н. Н. Коганом, З. С. Сичуговим и А. А. Сичуговом купили комад земље недалеко од места Геленџик, јужно од Новоросијска, на југу Русије, на обали Црног мора.

"Криница" је била организована као земљорадничка општина. Оснивачи општине су претходно већ имали искуства у прављењу сличних насеобина, а неки од њих су прошли кроз "лабораторију сеоске економије" Александра Енгелхарта о коме сам већ писао на овом интернет дневнику. Општина "Криница" је постојала до краја 20-тих година 20.-ог века. 1929.-те године општина је претворена у колхоз "Знамя марксизма" ("Знамење марксизма"), што се може сматрати престанком њеног постојања у облику у каквом је до тада, углавном, постојала.

А ко је био Виктор Васиљевић Јеропкин? Виктор Јеропкин (1850-1908) је био бивши студент Московског универзитета. Држао је трговину књигама из које је снабдевао сеоске школе, шаљући и забрањена издања. У свом стану је организовао скупове сеоских учитеља. Касније је са пословним партнером Мазингом основао у Москви столарску радионицу и фабрику средстава за учење, а које је радила на социјалним принципима. Потом напушта Москву и на другим местима се бави оснивањем предузећа која су радила на сличним социјалним основама. Упознаје се и са великим руским писцем Лавом Толстојем и постаје следбеник његових анархо-религиозних идеја. 1890.-те године се сели у Пензу где је био директор фабрике која је производила папир за писање. Још касније се преселио у Петоград где је и умро.

Криничани нису били задовољни са постојећим социјално-политичким уређењем Русије и хтели су да направе праведније форме живљења, да развију правилне међуљудске односе, нормалне услове за живот и васпитање деце. Хтели су да живе тако да нико не буде експлоатисан, без приватне својине, са пуном равноправношћу свих, са обавезним личним радом сваког члана заједнице.

Криничани су одрицали своју припадност толстојевцима иако су му 1910.-те године подигли споменик, а за време грађанског рата у Русији се спојили са једном толстојевском општином.

У општини су се одржавали молитвени скупови, где се на почетку читало Јеванђеље, затим певале црквене песме, а на крају читали радови религиозних философа, као што је на пример Владимир Соловјов. Такође се изучавала и философија Буде, Конфучија и других. При томе се и много дискутовало, понекад до дубоко у ноћ. Криничани су стремили идеалу стварања бољих социјалних форми на религиозним начелима.

Просечан број насељеника у "Криници" је био 30, али је ученика, то јест практиканата који су се интересовали за кринички експеримент било и до 200.

Криничани су издавали и своје штампане материјале међу којима су биле криничке новине, годишњи извештаји и дневници чланова општине.

"Криница" је имала и своју библиотеку и архиву.

Read more...

Руски комунитаризам: Александар Енгелхарт и батишћевска општина (1)


Александар Николајевић Енгелхарт (1832-1893) је био руски артиљеријски официр и професор хемије који је основао знамениту сеоску општину (комуну) на свом имању у селу Батишћево у Смољенској губернији.

Како пише Ирина Гордејева у својој кињизи "Заборављени људи" - Историја руског комунитарног покрета, Александар Енгелхарт је 1871.-ве године био послан из руске војске на своје имање у Батишћеву због "револуционарне пропаганде". За неколико година је успео да подигне од раније запуштено имање у "домаћински Елдорадо".

Имање је постало познато захваљујући његовим "Писмима са села" које је почео да објављује 1872.-ге године. У својим писмима је описивао живот на селу и своје погледе на побољшање сеоске економије. Сматрао је да је главни разлог зашто руско село није довољно развијено тај што се образовани Руси не враћају не село, већ и после завршених школа остају у градовима, уместо да стечено знање примењују тамо где је најпотребније, а то је управо на селу. Тако је око 1877.-е године Енгелхарт и дошао на идеју о "интелигентном" селу. У свом седмом (1879) и десетом (1881) писму Енглехарт је позвао образоване људе да се врате на село. Тако је започео његов социјални експеримент стварања домаћинстава заснованих на другим начелима од постојећих.

Први који се одазвао његовом позиву је био један руски официр, херој заузимања Ташкента, који је дошао да живи и учи на Енгелхартовом имању. Током времена број оних који су се заинтересовали Енгелхартовом идејом је бивао све већи и на имању је било све више људи. Говори се о томе да је 70 или 79 људи (55 мушкараца и 24 жене) било на имању и да је 14 од њих добило потврде да умеју одлично да раде. При томе у тај број нису урачунати многи који су привремено боравили у Батишћеву на неколико дана или недеља и потом га напуштали.

Многи који су живели на Енгелхартовом имању и који су научили да раде сеоске послове, после су сами одвојено започињали живот на селу или су чак покушавали да оснују сличне сеоске општине. Прву такву земљорадничку колонију основао је З. С. Сичугов у засеоку Краснаја Глинка у Уфимској губернији. Међутим, та насеобина није дуго опстала, то јест постојала је око 2 године, од августа 1878.-ме до пролећа 1880.-те године.

Иначе, на Енглехартовом имању се живело просто, сељачки. Младе људе који су радили на његовом имању звали су "танконоги". Према једном извору то је било зато што је први практикант на имању имао веома танке ноге. По другом извору то је било зато што су руски сељаци танке ноге сматрали као знак интелигентних људи. А по трећем извору то је било зато што су људи који су тамо живели и радили имали уске панталоне.

Неки су то што је Александар Енглехарт радио повезивали са револуционарним и социјалистичким покретима, али из писама и текстова које је сам Енглехарт писао 70-их и 80-их година може се извести закључак да његов друштвени идеал није имао револуционарни карактер. Он је пред сеоску интелигенцију стављао чисто културне задатке. При томе је осуђивао не само револуционарне методе, већ и револуционарни начин мишљења. Међу људима који су живели и радили на његовом имању било је и оних из Петрограда и међу њима је нарочито било јако изражено револуционарно расположење. Енгелхарт их је сматрао људима поквареним политиком и није веровао да они могу да се баве конструктивном пословима.

1884.-те године Енглехарт је обуставио свој социјални експеримент услед незадовољства његовим резултатима и усредсредио се на научне проблеме сеоске економије.

Read more...

Руски комунитаризам: Свето-Алексејевска пустиња (1)

недеља, 15. мај 2011.

Идемо даље са причом о високом комунитаризму руског народа. Овога пута смо у садашњости, то јест говорићу о Свето-Алексејевској пустињи.

Свето-Алексејевска пустиња је православна аутономна општина која се налази у Јарославској области. Она представља свет за себе где људи живе другачије него што се обично живи у Русији. Оштина има свог управника свештеника Алексија Васиљенка. Општина, такође, има свој устав који су они који се определе да живе у њој дужни да поштују. Устав је строг, готово манастирски.

У оквиру општине постоји неколико школа укључујући и класичну гимназију, музеј, кадетску школу, радионице, објекте сеоског домаћинства и друго. Општина има земљу, стоку и пољопривредне машине. До општине води пут, спроведени су вода и гас.

На оснивање и развој Свето-Алексејевске пустиње као православне општине комунитарног типа велики утицај је имало дело Николаја Непљујева о коме сам писао у претходном тексту на овом интернет дневнику.

Погледајте три филма о животу у Свето-Алексејевској пустињи.





Read more...

Руски комунитаризам: Николај Непљујев и Крсто-воздвижењско радно братство (1)

субота, 14. мај 2011.


Браћо и сестре, почињем серију текстова о руским комунитарним покретима. То је наставак мојих истраживања која сам назвао - Путеви ка утопији. На овом мом интернет дневнику има доста текстова на ту тему. Од када сам се преселио у Русију нашао сам овде управо оно што сам тражио, а то су докази да је могуће организовати друштво на другачијим принципима, него што је оно сада организовано. То је "светлост са истока" како је велики руски философ Владимир Соловјов назвао једну своју књигу. А један други велики руски философ Николај Берђајев је назвао руски народ најкомунитарнијим народом на свету.

У Русији сам открио један за мене нови свет људи који су били идеалисти и који су тежили да практично остваре идеално или друштво блиско идеалном. У Србији људи су, углавном, чули за западне утописте Фуријеа, Сен Симона, Кампанелу и друге. Али, Русија је и по овом питању утопистичких, то јест комунитарних покрета, као и по многим другим питањима, непресушни извор нових идеја и достигнућа.

Седамдесетих година 19.-ог века у Русији настају на десетине комуна у којима људи покушавају да организују живот на другачијим, то јест праведнијим и духовнијим основама него што је то било у стварности.

У серији текстова који следе писаћу о Крсто-воздвижењском радном братству Николаја Непљујева, батишћевској општини Александра Енгелхарта и општини Криница Виктора Јеропкина.

Пре свега да одговоримо на питање шта је то комунитаризам? Укратко речено, комунитаризам је организација друштва и односа у друштву која се базира на заједништву, а не на индивидуализму.

Заједништво у животу значи фаворизовање принципа живљења у широј заједници са већом узајамном помоћи чиме се спречава подвојеност или атомизација друштва, као и отуђење као резултат те подвојености, то јест атомизације. Права заједнице су изнад права појединца. Индивидуализам значи подвојеност, то јест атомизацију друштва у коме се фаворизују људска права, то јест права појединца која су изнад права заједнице.

Заједништво у економији значи кооперацију на братским основама где нема међусобног искоришћавања, а индивидуализам значи строго власништво са међусобним искоришћавањем које се понекад прикрива термином партнерства.

Примери за комунитарност у најопштијем смислу: србска задруга, руска општина, православно братство, анархистичке комуне, колхоз, совхоз, Амишке заједнице, јеврејски кибуци...

Примери за индивидуализам: демократско-капиталистичко друштво, социјал-демократско друштво...

У историји Русије и целог света стоји једна невероватна фигура - Николај Николајевић Непљујев. Николај Николајевић Непљујев (1851-1908) је био Рус, рођен у старој аристократској породици. Како је био из добростојеће породице од детињства имао је све услове за квалитетан развој, што је он и искористио. Ишао је у одличне школе, завршио факултет. Добио је и посао у дипломатској служби. Непљујев је, такође, од детињства био васпитан у православном духу и постао је искрено верујући човек. И када је његов живот кренуо даље у правцу дипломатског живота, у њему се нешто преломило. Напустио је Минхен где је у то време радио као димпломата и вратио се у Русију. Одлучио је да посвети свој живот највећој од свих идеја у историји човечанства - идеји стварања Царства Божијег на земљи.

Непљујев је сматрао да је Русија хришћанска држава, чији главни пут развоја треба да буде мирно, еволуционо кретање од капитализма ка хришћанском друштву, које би се заснивало на начелима љубави.

Прво је завршио Петровску сеоско-домаћинску академију, а затим је почео свој нови живот у једном мањем месту у данашњој Украјини, где је и рођен, у Јанпољу у Черниговској губернији. Уз помоћ мајке и сестре основао је школу за сиромашну сеоску децу. У почетку је у школи било 10-оро деце. Он је био предавач и васпитач. Учио је и васпитавао децу у чистом хришћанском духу. Касније се број деце повећао и то је омогућило оснивање 2 школе, једне за дечаке, а једне за девојчице.

Као следећи корак, Николај Непљујев је основао Крсто-воздвижењско радно братство као православно братство комунитарног типа. За тај свој револуционарни подухват на духовном пољу, као узоран православни хришћанин, добио је благослов од уваженог старца Варнаве Гетсиманског из Троицко-Сергијеве лавре.

Од свог новца Непљујев је купио земљу и почело се са градњом објеката. Уз одређене потешкоће успео је да добије све званичне црквене и државне дозволе за оснивање братства. Имао је подршку неких високих свештеника Руске Православне Цркве. Братство је указом руског цара Александра Трећег добило и статус правног лица.

Крсто-воздвижењско радно братство је имало свој устав са чврстим хришћанским правилима живота. У братству је владала одговарајућа хијерахија. Одлуке су се доносиле у Думи братства, а на челу Думе као њен председник био је сам Николај Непљујев.

У братство су могле да уђу и породице и појединци, који су, наравно, поштовали устав братства. Породице су живеле у већим кућама-комунама, у великим собама, а појединци су живели по неколико њих у једној већој соби. Свака породица се бавила одређеном врстом делатности. Једни су били учитељи, други пекари, трећи су правили млеко и тако даље. Свака породица је носила име одређеног свеца.

Братство је током времена купило и земљу (коју је од свог великог капитала купио сам Непљујев за братство) и мање фабрике где се радило на братским, кооперативним, а не на капиталистичким принципима. Људи су радили на пољима, фармама, у радионицама, у баштама, у шумама и тако даље. Дошло се дотле да је братство касније имало и своју сопствену телефонску централу, електричну станицу, као и један од првих америчких трактора. Још касније братство је купило велику шуму у Пермској губернији где је отворило своју фабрику за прераду дрвета.

Чланови братства су се називали међусобно браћом и сестрама.

Сва имовина братства, осим личних предмета, била је заједничка.

Важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и да се развија и после Непљујевљеве смрти 1909.-те године. У јесен 1920.-те године, у братству је живело 639 људи. Читаво једно село!

Када је почео Први светски рат 77 чланова братства је отишло да се бори на фронт за Русију. Неколико њих је погинуло.

Крсто-воздвижењско радно братсво су подржавали Фјодор Достојевски, Лав Толстој, отац Сергеј Булгаков, отац Павле Флоренски, Владимир Соловјев, неки припадници руске аристократије и многе познате јавне личности ван Русије.

Непљујев је био и велики борац за светски мир. Одржавао је везе и са другим конфесијама, али његова припадност и верност православљу никада није била доведена у питање.

Ипак, и поред подршке, било је и оних који нису баш подржавали рад братства. Међу њима је било и свештеника, као и других јавних личности. Такође, такве утопистичке идеје нису увек наилазиле на разумевање и међу обичним људима, сељацима.

Када су бољшевици дошли на власт братство је покушало да се уклопи у нови систем са циљем да настави да постоји. Дистанцирали су се од политике и тражили су заштиту нових власти. Променили су име у Прву украјинску совјетску комуну. Чак је председник бољшевика у Украјини Х. Раковски предао писано наређење црвено-армејским командантима 12-те армије да чувају имовину братства. Али, ипак, на жалост, 1925.-те године совјетска власт је распустила братство при чему је прогањала вође братства, ухапсила свештенике, срушила храм и тако даље.

За крај овог кратког описа живота и рада Николаја Непљујева и његовог православног братства (комуне), могу да кажем да је он са огромном енергијом, посвећеношћу и вером у Христа успео да створи велико дело. Николај Непљујев је имао идеју да се широм Русије организује много оваквих братстава и да на крају цела Русија буде устројена по овом принципу. Он је успео да оствари реалну хришћанску утопију у историји која би, вероватно, још дуго наставила да постоји да се није десила Октобарска револуција и да братство није угашено силом. Веома важно је рећи и то да је братство наставило да постоји и после његове смрти, а што је велика ствар јер многи покушаји стварања комуна у свету током историје су пропадали када би се покретач комуне повукао или умро. Значи, није немогуће створити систем који је праведан и неексплоататорски. За то је потребно да са једне стране постоји добра и јака воља некога ко има моћ (држава) или новац (богат човек), а који је би организовао овакав начин живота, а са друге стране добровољност људи који би почели да живе на братски, то јест комунитаран начин. Значи, добровољност да се живи другачије је кључан принцип. Слободна воља људи да се иде ка добру је решење. То је сасвим различито од система у коме је комунитарни или делимично комунитарни начин живот без Бога наметан људима силом у комунизму.

Николај Непљујев спада међу највеће људе светске историје.

Имам две његове књиге. На почетку једне од њих, он помиње Србију, јер је био у њој ради проучавања традиционалне србске задруге! У тим својим речима он се топло обраћа Србима као својој браћи. Иначе, његове књиге су давно биле преведене и на србски језик.

Слава великом хришћанину практичару који је показао пут за остваривање правог хришћанског социјалног идеала на земљи Николају Николајевићу Непљујеву!




Read more...

Ауторска музика: Сунце на углу улице

Ево моје прве ауторске песме - "Сунце на углу улице":

Read more...

Стиже нова "Лада Granta"

Read more...

Иван Ахлабистин - бунтовник и свештеник

уторак, 10. мај 2011.

Цео свет зна за Бреда Пита и Анђелину Џоли, за Џорџа Клунија, за Џонија Депа, Николаса Кејџа... Све сами пропагандни ликови из арсенала информационог рата који запад води против остатка света. Тим својим "иконама" запад везује пажњу света за себе. Ови ликови без своје директне воље освајају најдубље психолошке просторе милиона људи и доводе до тога да на најнижем психичком нивоу када запад крене да притиска, бомбардује или на било који други начин мрчи некога у свету, човек који је опчињен свим тим ликовима, запита себе - а зашто уопште пружати отпор када сви ти сјајни ликови сведоче да је западна цивилизација супериорна? Дај да им се придружимо. Дај да будемо под њиховом управом.

Као одговор на свет западних "икона" представљам овде не руску "икону" (руске иконе су на зидовима руских храмова), већ човека који је у свом животу прешао пут од бунтовника до свештеника.

Браћо Срби и сестре Србкиње - Иван Ахлабистин (Иван Охлобыстин).

Иван Ахлабистин је рођен 1966.-те године. Он је глумац, режисер, сценарист, драматург, новинар, писац, аикидо мајстор, шахиста, јувелир, бивши мотораш, евроазијац, монархиста и свештеник Руске Православне Цркве.

После бурног живота који је водио у млађим данима, Иван Ахлабистин се оженио глумицом Оксаном Арбузовом, данас Ахлабистином. Млади брачни пар прилази вери и Иван бива рукоположен за свештеника. Служио је у Москви и у Ташкентској епархији на Средњем Истоку.

Иван и Оксана имају шесторо (6) деце!

Због материјалних потреба везаних за породицу јер не може да заради довољно као свештеник, Иван је тренутно по свом захтеву ослобођен свештеничке дужности и ради као креативни директор у великом руском предузећу "Евросеть".

Ево једне фотографије породице Ахлабистин:



Ево емисије о Ивану Ахлабистину из 3 дела:







Ево интервјуа који је са Иваном Ахлабистином урадила једна друга блистава фигура нове Русије, глумица и режисер Рената Литвинова (о њој неком другом приликом):

Read more...

Мали руски градови: Сергијев Посад

Настављам приче о мањим руским градовима са циљем да прикажем како изгледа живот у њима и да уништим црне митове произведене на западу и, на жалост, прихваћене и од многих Срба националиста и оних који су за савез Србије са Русијом, да су само Москва и Питер добри градови за живот, а да је све остало у Русији јад и беда и да владају глад и немаштина.

Ево још једног доказа црно на бело у облику видео записа који смо направили у месту Сергијев Посад које се налази на око сат и по, два вожње на север од Москве, према Јарослављу, који руши црни мит о да се у унутрашњости Русије лоше живи.

Иначе, Сергијев Посад је познат по томе да се у њему налази чувена Свето Троицка Сергијева лавра, то јест велики манастир у коме се, између осталих реликвија, чувају и мошти једног од највећих светитеља Русије Светог Сергија Радоњешког.

Ево филма:

Read more...

Гвожђе

Мирно, топло вече у Москви. Чекам тролејбус на Лубјанки. Купио неке књиге у "Библио-Глобусу", па сав срећан. Посматрам народ како пролази...

И не приметих одмах да нема не само мог тролејбуса двојке, већ ни једног другог. И пролази тако време и нигде мог тролејбуса. Гледам низ улицу. Ништа. А онда приметих да нема ни аутомобила да пролазе као обично...

А да! Сетих се. Па вечерас је генерална проба на Црвеном тргу пред прославу Дана Победе. Вероватно су затворили улицу која иде ка Лубјанки и зато нема возила.

Добро. Полазим полако ка степеницама које воде у метро, али сам још увек на улици. Окрећем се још пар пута да проверим не иде ли којим случајем мој тролејбус. Не. Не иде.

...

И онда се зачу нешто као тутњава.

"Црна се змија окуком пови и с чудним миром рече неко - пази тенкови...".

Иза окуке се појави неколико тамно зелених грдосија! Руски тенкови! Народ застаје. Мушкарци, жене, младићи, девојке, сви! Пометња на улицама! Случајно ми паде поглед на жену испред мене која је већ почела да силази низ степенице у метро. Жена је стала. Помно гледа тамно зелене грдосије. И онда се десило нешто што ме је поразило - на женином лицу је заиграо невероватан осмех. Осмех због џиновских тенкова. Осмех због осећаја војне снаге и моћи Русије. Тај осмех је говорио више од било каквих речи. Тај осмех је говорио - Непобедиви смо! Нико нам ништа не може!

Мирно, топло вече у Москви.

Лубјанка.

И ГВОЖЂЕ.

Read more...

Видео писма из Русије: Боровск

Ево филма о познатом историјском месту Боровск које се налази јужно од Москве у Калужској области.



У филму се открива живот малих руских градова и руши црни мит произведен на западу, а који су многи Срби, на жалост, прихватили, о томе да се боље живи само у Москви и у Петрогаду, а да глад и пропаст харају унутар Русије.

Иначе, Боровск има нешто више од 11.000 становника. Били смо и у једном ресторану у Боровску и могу да кажем да су људи непрестано долазили. Храна је била изврсна.

У граду има комплетна инфраструктура, а то значи снабдевање храном на пијаци и у продавницама, постоје радње за продају одеће, обуће, кућних потрепштина, телекомуникационе робе и друго.

Где људи раде? Људи раде у самом граду, као и у предузећима у околним местима, која се налазе у том региону, као што су Обњинск, Балабаново и друга.

А дух народа у унутрашњости Русије се најбоље види управо у тим мањим местима. Тамо уопште није реткост видети жене са марамама на глави, и то не само старије, већ и млађе. Или рецимо кад се возите аутобусом и када он пролази поред неке цркве, људи се не ретко крсте. Тога, наравно, има и у Москви.

Иначе, без обзира на комунизам који је био у Русији око 70 година и на све друге модернизације, у Русији и даље у одређеном, али сасвим видном за искусно око, облику живи стари традиционални начин живота. Он је негде више, а негде мање изражен, али он постоји. И то је тај руски конзервативизам, на коме се, у суштини и заснива унутрашња снага Русије. На пример, тај конзервативизам се може видети и у мушко-женским односима. Не ретко жена каже мушкарцу - ти одлучи, ти си мушкарац. Тако нешто, на пример у Канади, не рачунајући муслимане и Индијце, је, углавном, немогуће. Ово сам поменуо само као пример. Е, управо због тог конзервативизма Русија ће живети и надвладати. И тaj конзервативизам не само да се може видети и осетити ван Москве и Петрограда, већ и у тим мегалополисима.

Read more...

РИМ, ТРУД, МАЈ!

Ево видео записа са прославе међународног празника рада 1.-ог маја у Москви - Трећем Риму у организацији Комунистичке Партије Руске Федерације, на чијем челу стоји друг Генадиј Зјуганов, пријатељ Срба!

Много људи, велике демонстрације! Ово су биле ДЕМОНСТРАЦИЈЕ за подршку права радника, а против капиталиста! Значи, комунисти и други левичарски покрети су ДЕМОНСТРИРАЛИ, а нису ишли у природу и на уранке да би јели и зезали се.

Видећете овде на овом видео запису и Гадафијевце и лењинисте и стаљинисте и Зјуганова, можете чути совјетску химну, а и ја сам мало говорио...



ЖИВЕЛА СОЦИЈАЛНА ПРАВДА!

НЕКАДА ЈЕ БИЛО - МИР, ТРУД, МАЈ! За комунисте је и сада тако.

АЛИ, МИ ЕВРОАЗИЈЦИ КОЈИ ПОШТУЈЕМО ЛЕВУ ИДЕЈУ, ПРЕ СВЕГА СОЦИЈАЛИЗАМ, ИДЕМО ИМПЕРИЈАЛНИМ ПУТЕМ И КАЖЕМО - РИМ, ТРУД, МАЈ!

БРАЋО И СЕСТРЕ!

РИМ, ТРУД, МАЈ!

ЖИВЕЛА МОСКВА - ТРЕЋИ РИМ!

УРА!

Read more...

Борба за наталитет у Русији!

Руска држава се свим силама бори за повећање наталитета свог становништва. То значи жестоку пропаганду за рађање, врхунске медицинске услуге пре, за време и после рађања, као и програме за подршку мајкама са децом као што је на пример матерински фонд.

У том смислу је 3 дана у Москви у пословном и изложбеном центру у парку „Сокољники” била одржана манифестација - "Фестивал трудница".

Ради се о сајму који је посвећен повећању наталитета у Русији и на коме су учешће узела предузећа која продају опрему за децу (колица, одећу, обућу), медицинске препарате, здраву храну, радионице где се одвијају практичне вежбе (повијање деце, плетење, прављење сапуна...) породилишта, саветодавне установе и друге.

Сајам је био фантастично организован са мноштвом пратећих штампаних материјала, као и програма као што су предавања у конференцијској сали или модних ревија за труднице.

На сајму је био и пункт за инернет и ресторан.

Ево и видео записа који смо направили у парку "Сокољники" и на сајму трудница. Молим вас да обратите "вниманије" (пажњу) на предивну атмосферу у парку "Сокољниики", где посебно издвајам плато на коме су играли пезионери и старији људи уз звуке старих хитова.

Нека онима који мисле да се у Русији тешко и мрачно живи ово буде још један доказ о супротном, а то је да се Руси данас радују животу који им је обезбедила руска држава на челу са Владимиром Путином.

Read more...

Владимир Путин, Архимандрит Тихон и КГБ

недеља, 27. март 2011.

Данас разни људи различито оцењују Владимира Путина. По некима је патриота и велики вођа руског народа, а за неке лутка у рукама закулисних моћника.

Ко је уствари Владимир Путин? Владимир Путин је Рус, православни верник. Изгледа да је има и свог духовника, а то је Архимандрит Тихон (Шевкунов), намесник московског Сретенског манастира. Архимандрит Тихон је и иначе близак Кремљу, а са Путином га је упознао бивши генерал-лајтнант КГБ-а Николај Леонов. А ко је Николај Леонов? Николај Леонов је доктор историјских наука. У младости се нашао у Мексику у време када су тамо као политички емигранти били браћа Кастро и Че Гевара где се и упознао са Раулом Кастром и самим Че Геваром. Када је једном Че Гевара тамо био ухапшен, код њега су пронашли Леоновљеву посетницу. Зато је Леонов морао да буде враћен у СССР. Николај Леонов је завршио 101-ву школу КГБ-а и постао је шпијун. Био је на Куби, где се срео са својим другом Фиделом Кастром. Касније је радио у Јужној Америци против америчког утицаја. Још касније је постао шеф аналитичке управе КГБ-а. За 12 година колико је управљао аналитиком КГБ-а ниједном није погрешио у својим анализама! Николај Леонов је православни хришћанин. Његов духовник је Архимандрит Тихон (Шевкунов). Николај Леонов је, такође, својевремено био заменик начелника Прве Главне управе државне безбедности у којој је радио и Владимир Путин. Дакле, овде се може видети веза између Путина, КГБ-а (Николај Леонов) и православља (Архимандрит Тихон).

Иначе, и Архимандрит Тихон и Николај Леонов су чланови редакције патриотских новина Руски дом.

А у редакцији часописа је, између осталог, и нико други до Јуриј Воробјовски, човек познат по својим књигама и видео материјалима у којима разобличује Нови светски поредак!

Ево и једног од кључних интервјуа Архимандрита Тихона (Шевкунова) у вези са Путином:

„Итак, духовником Путина является некий архимандрит Тихон, настоятель Сретенского монастыря, расположенного в центре Москвы — на Лубянке, в полукилометре от здания ФСБ РФ, что само по себе символично. Начнем с короткого интервью, которое взял у него корреспондент FLB:

— 26 марта состоялись выборы президента России. Вы голосовали?

— Да, впервые в жизни. Я никогда не голосовал: ни за Брежнева, ни за Ельцина. Я проголосовал за Владимира Путина, потому что знаю его лично. Путин — человек верующий, православный. А для пастыря отдать голос, это все равно, что поручиться. Мне в нем очень нравиться одно качество — он совершенно не стремится к власти. Во всяком случае, политика, которую он проводил как премьер, для меня абсолютно приемлема.

— Не кажется ли вам, что Россия выбрала человека, которого она совершенно не знает?

— А кого она знает? Явлинского? Жириновского? Джабраилова? Путин как раз успел себя показать и зарекомендовать — он полгода совершал поступки.

— Путин — кадровый сотрудник КГБ, атеист по определению. Как же вы нашли с ним общий язык?

— Не буду сообщать никаких подробностей об обстоятельствах нашего знакомства. Скажу одно: Путин — человек искренне верующий и знающий Бога. Он сам разобрался в очень глубоких вопросах бытия, как писал Достоевский: «Может для кого-то это выглядит и смешно — его вера».”

Укратко, овде се каже да је Архимандрит Тихон (Шевкунов) настојатељ московског Сретењског манастира који се налази у центру Москве на Лубјанки, на пола километра од зграде ФСБ-а (некадашњи КГБ). На питање новинара, Архимандрит Тихон одговара да никада раније није гласао и да је сада први пут гласао за Владимира Путина. На крају Архимандрит Тихон каже да је Путин човек који искрено верује и зна Бога. При томе је одбио да каже детаље о свом познанству са Владимиром Путином.

Read more...

Предавање Иље Числова у "Фонду словенске писмености и културе"

Жена и ја смо били на предавању професора Иље Числова које је недавно одржано у "Фонду словенске писмености и културе" недалеко од станице метроа "Третјаковска", у оквиру програма "Душа Србије" који иде једном месечно. Многима у Србији је познато име Радмиле Војновић-Садовњикове (удате за руског козака). То је жена која живи на релацији Москва - Нови Сад и који је издала неколико, врло популарних књига о новој Русији. На пример књигу "Кротка Русија".

Нисам ни помишљао на ту жену, али док смо чекали да почне предавање, човек који је продавао карте испред сале, иначе Рус, рече нам да Радмила још није стигла. Добро. Помислих, нека наша Радмила, Србкиња, организује те вечери и одосмо да погледамо мало неке слике у суседној просторији. И појави се убрзо Радмила и ми уђосмо у салу где је требало да се одржи предавање. И назва нам Радмила добро вече на србском језику, ја отпоздравих и попричасмо тако мало... И онда ми сину! Па то је Радмила Војновић-Садовњикова! И да! Тако и би. Питах је да проверим и она рече да је то она. Тако се и упознасмо. Радмила Војновић је фина жена средњих година, пуна енергије и идеја, врло активна, до пасионираности. Образована, начитана, комуникативна, изразити русофил. Рече да је требала већ да буде у Србији, али да је ипак остала још неко време у Москви, па зато није одрадила кампању за предавање које је требало да се одржи то вече и да зато неће бити много људи. Ипак, скупило се мало, али одабрано друштво које су чинили и Срби и Руси.

А професор Иља Числов је стари, проверени пријатељ Срба, човек који веома дубоко познаје Србију у сваком погледу, историјском, културном и дневно-политичком. Шта рећи у вези његовог предавања? Било је садржајно и исијавало је велику љубав према Србији и србском народу. Било је ту свакојаких података и о Србији и о Русији. На пример, издвојио бих једну интересантну ствар, а то је да је професор Числов рекао да је лично познавао великог србског патриоту хиперборејског усмерења, мислиоца и сликара Драгоша Калајића. Поводом њега је рекао да је он помагао бившем директору србског ДБ-а Јовици Станишићу као саветник за питања идеологије. Занимљиво! Ово нисам знао, а мислим да ни многи други ово нису знали и да је то велико изненађење за све.

Иначе, професор Иља Числов је опозиционо настројен према садашњој руској власти и има веома изражене анти-семитске ставове. Јасно, убедљиво говори. Влада огромном количином информација. Не слажем се у неким стварима са њим, али је наш човек.

А онда су пред крај његовог предавања уследила питања посетилаца и ту се укључила и Радмила Војновић. То је било сјајно. Радмила и Иља су велики пријатељи, али се не слажу у свему, што је нормално, и било је јако занимљиво слушати понекад и жешће расправе. Убедљиви Рус који закива информацијама и начином говора и енергична и бучна Србкиња која маше рукама доказујући своје ставове. Сјајно!

На крају је Радмила развила велики плакат који је претходно био на столу за којим је седео и говорио професор Числов и на коме је била представљена србска средњевековна династија Немањића. Руси су одмах стали да сликају плакат, а један Рус је пришао тако близу да је сликао неке ситне детаље.

Када смо полазили Радмила Војновић нам је дала своју електронску адресу да јој се јавимо да нас информише о следећим догађајима у оквиру програма "Душа Србије", а и ван њега.

На крају смо се кратко упознали са једним Србином који од скора ради у Москви у једној глумачкој школи и једном Рускињом, који су нас упутили на интернет презентацију „Сјеница” која је, уствари, руско-србски интернет клуб. И ја користим ову прилику да вас позовем да погледате ову интернет презентацију и да се укључите и рад клуба. Ево адресе:

Сјеница

Read more...

"Кумушки пьют" - Анжела Манукјан и група "Волга"

петак, 25. март 2011.

Анжела Манукјан и група "Волга", словенски хипнотички електро.

Read more...

Велики Грабовски - у брегове градови!

среда, 09. март 2011.

Када смо зимус били у Србији, свратили смо у Велики Грабовски!

Велики Грабовски је дивно место, засеок на планини Јелици, на страни према Чачку, где су Зоран и Љиља отворили кафану са неколико бунгалова у старом стилу. Ресторан је одмах поред друма и можете да застанете, да се попнете до њега степеницама, да поседите, да попијете домаћу ракију или сок и да уживате у погледу на Драгачево.

Унутра је све у старом стилу, на средини кафане је велика пећ, около су дрвени столови и столице, по зидовима су окачени старински предмети домаће радиности. Газда Зоран и газдарица Љиља раде ту по кући своје послове, а када наиђе путник намерник они га срдачно угосте. Када смо ми свратили, у гостима му је био Рус Андреј из Москве.

Мало изнад кафане су дрвени бунгалови у којима се може ноћити. Собе имају кревете доле и кревете на спрат, столице, пећ бубњару. Ту се може зимовати, летовати.

Погледајте како изгледа Велики Грабовски:

Интернет презентација Великог Грабовског

Ој, Србијо, међу шљивама и под бомбама...

Read more...

Корени Октобарске револуције и основни историјски закон греха

Корени Октобарске револуције леже у даљој прошлости Русије. Они сежу још у време владавине Петра Великог. Период руске историје пре владавине Петра Великог са назива - допетровска Русија. Период допетровске Русије одликовао се, углавном, мирним животом на изворним хришћанским принципима. Петар Велики је почео да уводи промене у руски живот по угледу на Западну Европу и тиме је започело рушење старог, Благословеног руског живота. Саме промене и начин како их је Петар Велики спроводио изазвале су велики отпор у руском народу. Тај отпор је некада био толико велики да су Петра неки чак називали и Антихристом. То показује да руски народ није хтео западно-европски начин живота. Са тим променама брана руског живота је била пробијена. Промене су се наставиле и после Петра Великог.

Када је руски народ примио хришћанство, он је правилно спознао његову суштину, а то је лично спасење, али и промена устројства света на хришћанским принципима. Руски народ је правилно схватио да треба живети као у време првих хришћанских комуна у Јерусалиму, које су се одликовале братским животом у Христу, заједничком својином и тако даље. Руски народ је хтео да оствари Рај на земљи, Златно доба. И људи су се трудили да живе по тим принципима.

Међутим, промене које су се за време и после Петра Великог одвијале у Русији, биле су у мањој или већој мери подражавање све секуларнијег западно-европског начина живота. Мало помало у руском народу је почело да се јавља религиозно подрхтавање, које је било изазавано управо тим променама које су секуларизовале руски народни живот. Једна од највећих криза била је раскол у Руској Православној Цркви у 17.-ом веку, када је патријарх Тихон започео рефому црквених књига и неких обичаја који су до тада били на снази. Он је то урадио под утицајем Грка који су сматрали да постоје неправилности. Тако на пример, Руси су се до тада крстили са 2 прста, а од тих реформи са 3, као што и данас сви радимо. Такође су мењане црквене књиге. Те реформе партијарха Никона су изазвале велики отпор и део свештенства и народа је почео да се бори за останак на старом. Развила се велика борба и почеле су да падају тешке речи. Како је време одмицало, бивало је све горе и горе. Читави манастири су се побунили. У некима је дошло и до оружаног отпора, као на пример у чувеном Соловјецком манастиру на северу Русије у Белом мору. После дугогодишње опсаде, манастир је пао. Један од главних противника реформи, протопоп Авакум је био спаљен на ломачи. Чувена бојарна (жена бојара, руског племића) Морозова је умрла од глади затворена у једној рупи. Тако је дошло до раскола у Руској Православној Цркви где је на једној страни била званична црква, а на другој такозвани - старообредници или староверци. Као што то често бива у случају раскола, од старообредника су почеле да се одвајају нове групе, од којих су неке постале праве секте. Од њих, најпознатији су беспоповци, старообредници који нису имали свештенство. Они су често бежали далеко од насељених места и оснивали своје, углавном сеоске насеобине. Њима су се понекад придруживали козаци и други који су тражили уточиште од све модернијег света. Њих има и данас по Русији, углавном, по тајгама, на Алтају и другим удаљеним местима. Руски црквени раскол је још више узбуркао религиозни и друштвени живот и створио услове за појаву и политичких организација које су, често по угледу на западно-европске политичке идеологије почеле да промовишу своје идеје. Те западно-европске идеологије су биле помешане са руским религиозним осећањем ишчекивања Царства Небеског на земљи. Идеје о социјалној правди су добро легле на душу руског човека, јер оно што је руска власт узимала, такође је било из Западне Европе и односило се на развој каптализма, а који није обраћао пажњу на социјалну правду. Тако су се мало помало супротности у руском друштву увећавале и као резултат тих супротности и све већих трвења, почеле су да ничу све радикалније политичке организације. Међу њима су били и комунисти и анархисти, који су били повезани са својим идеолошким истомишљеницима у Западној Европи. Почела је да се јавља мржња према власти и капиталистима и као резултат те мржње, почело се и са атентатима на представнике власти. Револуционарно расположење у народу је бивало све веће и веће. У последњој фази метеж је достигао кулминацију у најгоре време, то јест за време учешћа царске Русије у Првом светском рату. Ту ситуацију су искористили и неки Јевреји комунисти који су стајали на ционистичким позицијама и убацили се у револуционарни врх. Тако је пала царска Русија.

Значи, догађаји из 1917.-те године су били само врх леденог брега, последња фаза револуционарних врења која су дуго тињала у Русији. Ништа се у историји не дешава преко ноћи. Данас се уз помоћ средстава масовне комуникације утицај на народне масе може појачати и неки догађаји се могу убрзати, али опет је потребно неко време да ствари сазру.

Значи, корени Октобарске револуције леже у удаљавању државе и друштва од хришћанског идела које је довело до губитка сакралне основе друштва и отворило пут за религиозно неспокојство, а из кога су произашли алтернативни верски и политички покрети који су постепено довели до експолозије. Наравно, увек се ту нађу историјски егзекутори да докрајче постојање неке државе.

И сама Октобарска револуција је, иако декларативно атеистичка, била теистичка, али изопачено теистичка. Бољшевици су хтели да направе Рај на земљи, али без сакралне основе, то јест без Бога. Познато је да је и сам Лењин рекао једном приликом да им је циљ да направе Рај на земљи. Помињање Раја на земљи, без обзира на контекст, свакако спада у теистичке категорије. Наравно, покушај прављења Раја на земљи без Бога је велика грешка. Бољшевици су покушали да организују Рај на земљи, да га утерају људима законима, на силу. Али, то је немогуће. То је била катастрофална грешка.

Значи, држава је итекако одговорна за оно што ради, какве законе доноси, какве промене уводи. Постоје закони који у датом тренутку не изгледају тако опасни, али на дуже историјске стазе могу да доведу до великих ломова у народном колективном несвесном, а које затим може да се претвори у монструма у народном свесном, то јест у ономе што народ почне да ради у реалном животу.

Зато је бреме власти веома опасно и ако на власт дође неко ко није свестан улоге власти у животу једног народа или ко током времена заборави на ту улогу, онда ломови у животу народа коме се такви властодршци налазе на челу могу да буду страшни.

При томе обавезно треба рећи да и сам народ током времена постаје кривац за будућу катастрофу, јер мало помало, па све више почиње да се понаша како не треба. Почиње да вара, да лаже, да се свађа, да се суди, да хули на Бога, да краде и тако даље. Тако полако цела држава са све народом пада и - БУМ! Дешава се револуција!

А Бог дуго чека. Бог даје народу шансе и шансе да се поправи допуштајући да на народ дођу мања искушења. Ако ли се власт и народ не поправљају, Бог допушта већа искушења. А када власт и народ у једном тренутку прекардаше и подивљају, испуни се мера времена, отвори се велика рупа и онда песак светских пустиња почне у доње да клизи бездане (мало сам изменио један стих Ивана В. Лалића у последњем делу реченице).

Ако се на историјске догађаје посматра на овај начин, то јест много дубље, узимајући у обзир све направљене грешке од стране свих, онда има шансе да историја буде учитељица живота. Тако на пример из овакве анализе узрока Октобарске револуције можемо, између осталог, закључити да се итекако треба бринути око социјалне правде, то јест да треба направити такав систем у коме народ неће бити искоришћаван. А такав систем у коме народ неће бити искоришћаван може бити направљен ако следимо хришћанске животне постулате. На пример, шта нам вреди што идемо у цркве које су лепо украшене, ако кад изађемо из цркве почнемо да се понашамо нехришћански, зеленашимо кроз банке, отимамо вишак вредности који су створили радници својим радом и тако даље.

Ако ли нећемо да посматрамо на историјске догађаје дубље и наставимо да се држимо гордо и неузимајући у обзир своје грехе и грешке, онда нам следе нови историјски порази.

Лако је осудити Јевреје и комунисте и назвати их сатанистима. А да ли се ико запитао зашто је Бог допустио тако страшну пропаст оних који су себе сматрали правовернима и безгрешнима ако су они стварно били правоверни и безгрешни? Никада не треба сметнути с ума да ономе коме је много дато, да се од њега много и тражи. И врло често бива да Бог управо допушта да јако негативни надвладају оне који гордо себе сматрају безгрешнима.

Зато треба бити пажљив у оцењивању историјских догађаја и именовању криваца. Права историја је свештена историја која као основни закон по коме се одвијају историјски догаћаји узима закон греха.

Read more...

Буктање ватри унутрашње Русије

Пре неки дан сам био "Међународном фонду словенске писмености и културе" у Москви и доживео сам невероватне тренутке. Лепа, стара зграда са двориштем, ограђена, са лепом капијом. У дворишту је главно здање у коме се налазе просторије у којима се одржавају разни програми, мали ресторан... За овај месец, између осталог, једно вече ће бити посвећено Србији. Програм ће бити под називом - „Душа Србије”.

У оквиру фонда, у истом дворишту, налази се и књижара „Ћирилица”. Сјајно место! У књижари можете купити фантастичне књиге (верске, националне, историјске, културне), музику, филмове, козачку и словенску одећу и обућу (мајице са снажним патриотским натписима, рубашке, сарафани, појасеви), сувенире и друго. Купио сам тамо две мајице. На једној од њих, црној, поред четири „С”, белим словима пише на србском језику - „Косово је Србија”.

И у тој књижари се десило за мене једно невероватно откриће. Већ дуже време слушам музику руске певачице Пелагеје Сергејевне и њене пратеће групе. Ради се о веома младој особи која је од малих ногу повезана са старом руском традиционалном музиком. Неколико пута сам је чуо да помиње на својим концертима псковску (Псков је град у Русији) бабушку Олгу Сергејеву и да пева песме која је и она певала. На пример, песме „Пташићка” и „Кумушки”. Питао сам се ко је Олга Сергејева. И онда спазих диск у књижари „Ђирилица”. А затим и други. Оба дупли. А на дисковима пише - Олга Сергејева. Какој васторг! Каква срећа! Одмах сам купио оба! Стари руски, словенски гласови простих руских сељанки. Олга Сергејева пева гласом који допире из времена руских биљина. Њено певање ме подсећа на певање Светлана Стевић, певачице која изводи старе србске народне песме. И тако се прави духовна и душевна веза по златним, невидљивим нитима која ме спаја са Пелагејом, Олгом Сергејевом, Јевгенијом Смољјаниновом (чији смо концерт поводом издавања новог дуплог ЦД-а управо пре неки одгледали у Москви; моја жена је дала интервју за руску православну телевизију „Сојуз”), такође певачицом која изводи стару руску традиционалну музику и руске романсе, иначе ученицом псовске бабушке Олге Сергејеве и Андрејом Тарковским, великим руским филмским режисером који је у свом филму „Носталгија” користио музику Олге Сергејеве.

Молим вас, послушајте учитељицу и ученицу:

Олга Сергејева:


Пелагеја:


За оне које занимају језик и финесе, можете чути како Олга Сергејева чисто изговара слово „ч” као србско „ч”, док Пелагеја то не може јер у данашњем руском језику слово „ч” се изговара као србско „ћ”. Иначе, Руси веома тешко могу да изговоре наше „ч”.

А у једној другој песми коју пева Олга Сергејева, има реч „ћјервонаја”! Људи моји, то је србско - црвено! А у данашњем руском језику црвено се каже „красниј”, „краснаја”. Какој васторг!

Откуда то? Како се то код Руса променило? Зашто се промене у језику тако брзо дешавају? То су мисли које ме у последње време заокупљају.

У Русији су одувек биле јаке комунитарне тежње. Те тежње представљају исконску човекову жељу да се врати у почетно безгрешно рајско стање. Те тежње су утопијске тежње у позитивном смислу.

Идеја комунитаризма је идеја братства и благости међу људима. У Русији су се идеје комунитаризма провлачиле кроз стару руску општину, кроз руско старообредништво, православна братства, касније комунистичке колхозе и совхозе.

У данашње време, у новој Русији, почеле су да ничу православне општине. То су мање заједнице људи окупљених око вере. Те заједнице најчешће имају једног главног свештеника духовника и неколико породица и појединаца који су окупљени око хришћанских братских идеала.

Пре неко вече сам право с посла пошао до таквог једног братства са намером да купим неколико књига великог руског хришћанина практичара и комунитарца, оснивача „Крсто-Воздвижењског радног браства”, Николаја Непљујева који је живео крајем 19.-ог и почетком 20.-ог века. Адресу братства сам нашао преко интернета. Иначе, братство се, заправо, налази у просторијама „Свето Филаретовског института”. Зграда института се налази недалеко, око 20-ак минута хода, од станице метроа Курска, у улици Пакровка.

Када сам већ био код броја на коме се налазе просторије братства, почео сам да се осврћем тражећи број стројења (тако се означавају зграде у Русији). Ту се у том тренутку створи једна старија жена и упита ме шта тражим. Ја јој рекох. Она ми са осмехом рече да пођем са њом. Како сад то? Откуда та жена ту? Где она иде? Она иде баш у институт? Да. Баш тако је било. Пођох за женом кроз пролаз и дођосмо до једне неугледне зграде унутар дворишта. Она зазвони на интерфон и врата се отворише. Када уђох унутра угледах малу рецепцију за којом је седела једна бакица. Назвасмо добро вече и жена која ме је довела до института, показа ми низ ходник врата књижаре. Захвалих јој се и уђох у књижару. А тамо гомиле књига. По полицама, на столовима... Управо је у току било некакво распакивање у коме је учествовало неколико жена које су ту радиле. Пошто сам се представио, почео сам да бунарим по књижари. Видео сам да се ту ради о пријатној, готово породичној атмосфери, где су жене чаврљале око посла и других ствари. Све су биле уздржано одевене. Праве хришћанке. Одабрах неколико књига и кренух да платим. Док сам плаћао, жена која ми је правила рачун ме упита како стојим са аскетиком и мистиком. Насмејах се и рекох са задршком да код мене има мало аскетике и... А онда она настави и рече, мало аскетике и много мистике... Ја се са осмехом сложих... :) На одласку сам добио позив да посетимо братство и да се укључимо у рад института и учење. Лепо...

Док сам одлазио и док је вечерња Москва промицала поред мене, мислио сам о Николају Непљујеву, о утопистичким комунама и православним општинама. Мислио сам о тој неугасивој човековој тежњи ка истинском добру. Мислио сам о обичним људима који живе у братској љубави у утроби великог града на обали реке Москве. Букте и пламте ватрени прстенови унутрашње Русије...

Read more...

Радикално Богоборство Европске Уније

недеља, 06. март 2011.

Европска Унија је ушла у нову, још радикалнију фазу борбе против хришћанства. Педерска права против права хришћана! Пале су и последње маске и борба је сада отворена.

Погледаје, молим вас, шта се дешава у Великој Британији.

Брачном пару Џонс (Овен 65 година и Јунис 62 године) из Дербија, који је ДО САДА усвојио 15-оро деце, суд Велике Британије је ЗАБРАНИО да даље усвајају децу, јер ОНИ СМАТРАЈУ ДА ПЕДЕРЛУК НИЈЕ НОРМАЛАН. Супружници Џонс нису никакви радикални борци против педерлука, већ су једноставно рекли да сматрају да је педерлук „против Божијег закона и морала”. Међутим, социјални радници су одбили њихов захтев за новим усвајањем у складу са законом који подржава педерска права.

Ову вест сам нашао преко интернет презентације „Међународног фонда
словенске писмености и културе” из Москве, а која је преузета са руског „Интерфакса”. Оригинална информација је из британских новина:

Хришћанска веровања губе против педерских права

Дакле, као што сам већ рекао, на сцену је ступила нова радикалнија фаза борбе Европске Уније против хришћанства. Политичка коректност је сада проширена до те мере, да су педерска права изнад хришћанских права. Значи, ако сте хришћанин, губите у борби против педерлука на правном терену. Значи, хришћани немају права да усвајају децу ако мисле да је педерлук ненормалан. Европска Унија овим јасно каже - ПЕДЕРИ НАПРЕД, ХРИШЋАНИ СТОЈ!

И погледајте сада ову ситуацију - педерски парови могу да усвајају децу, а хришћански парови, ако не одобравају педерлук, више не могу.

То су вредности Европске Уније.

Значи, црно се окреће да буде бело, а бело црно.

Или, ако хришћански пар хоће да усвоји дете, онда треба да лаже да нема ништа против педерлука. Значи, хришћани су доведени дотле да треба јавно да се одричу својих ставова. Хришћани треба да лажу. А знамо да је речено да је сам ђаво „лажа и отац лажи”. Значи, лаж је зло. Како хришћанин да лаже? Зашто да лаже?

Која је ово ђаволска ујдурма Европске Уније! Она има за циљ да и правно и душевно порази и понизи хришћане.

И у Србији је почела примена закона Европске Уније у корист педера. Педерска парада је само почетак. У Србији се сукобила држава која подржава педерска права и део народа који не подржава педерска права. У том сукобу је победила држава, то јест права педера. Значи, Србија постаје део Европске Уније и њене богоборне сфере утицаја већ сада, иако формално није део Европске Уније.

Међутим, ја бих хтео да се потпуно осветли ово зло које нам се намеће из Европске Уније. На овом примеру "развоја" педерлука у Великој Британији, где се директно и на најодвратнији начин малтретирају и понижавају хришћани (да сад не улазим у конфесионалне и догматске финесе), када се све дубински анализира, сасвим је јасно да такви "закони", то јест анти-закони, долазе из самог центра зла, од самог сатане. Циљ оваквих закона је пљување на хришћанство, пљување на крст, пљување на жртву Господа нашег Исуса Христа.

А ево и једне свеже вести која је директно повезана са овом темом. Ради се о примени закона Европске Уније у Србији и директном нападу на Србску Православну Цркву.

„Хроника

Невена Петрушић: Митрополит Амфилохије да се извини учесницима ”параде поноса„

субота, 05. март 2011.

Београд -- Повереница за заштиту равноправности Невена Петрушић наложила митрополиту СПЦ Амфилохију Радовићу да се јавно извини учесницима београдске Параде поноса.

Митрополит Амфилохије је својим говором поводом одржавања Параде поноса несумњиво прекршио Закон о забрани дискриминације, закључак је поверенице Невене Петрушић.

Повереница за заштиту равноправности изрекла је Амфилохију и препоруку да се јавно извини учесницима београдског скупа за промоцију права лезбејки, геј, бисексуалних и трансродних особа.

На основу притужби грађана, повереница за заштиту равноправности анализирала је говор који је Амфилохије одржао дан након Параде поноса 2010, и утврдила да је током поступка утврђено да је митрополит прекршио забрану говора мржње.

”Наша препорука је да Амфилохије упути јавно извињење учесницима и учесницама Параде поноса. Било би важно да прими делегацију активиста који се боре за права сексуалних мањина како би се упознао са проблемима са којима се суочавају. Истовремено, митрополит треба да се убудуће суздржи од давања изјава којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље„, рекла је за Б92 Невена Петрушић.

Рок од 30 дана да се поступи по препоруци

Према Закону, институција повереника прима и разматра притужбе ако се пред судом већ не води поступак, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима и ако је потребно изриче мере.

Митрополит Амфилохије је дужан да у року од 30 дана од пријема препорука по њима и поступи.

”Препоруке које се упућују онима за које се утврди да су учинили акт дискриминације треба да се изврше у року од 30 дана и да се о томе обавести повереник. Уколико се то не догоди, повереник је у складу са законом овлашћен да изда меру опомене, и остави нови рок„, каже повереница Невена Петрушић.

”Уколико се препорука поново не испоштује, повереник је по закону овлашћен да покрене и судски поступак по пријавамо за кршење закона о борби против дискриминације„, навела је она.

(Б92)”

Значи, оно што сам написао на почетку теме директно се тиче Србије и свих оних који себе сматрају хришћанима. Сада се иде на фронтални напад на СПЦ и на једног њеног високог свештеника. Циљ је да се један митрополит силом Богоборних европских закона натера да се одрекне важног дела моралног учења цркве и да се тиме понизи црква и покаже како њени ставови и догме нису тачни, већ да су тачни ставови и догме нове европске западне атлантистичке религије. Ово је верски рат који Европа води против, не само Србије, већ свих осталих који још нису примили нову религију. Значи, нова фаза директних напада Европске Уније клизећим стартом је већ почела. Сада политички комесари Европске Уније издају наређења и рокове до када наређења имају да се испуне. Ако се наређења не испуне, следи судска пријава и даље консеквенце. Почиње време гоњења цркве и хришћана. Ево, ово су све примери да поново почиње распињање Господа нашега Исуса Христа. Одвратни, црни смрад се шири из Европске Уније и са Запада уопште по целом свету.

И ко данас ко себе сматра хришћанином може рећи да је евроуздржан или евроскептик? Па, већ је почело спровођење у дело онога да ко не прими печат Антихриста не може купити ни продати. Србија не може постати део Европске Уније ако не прихвати Богоборне законе Европске Уније! То је управо то - не можеш купити ни продати у Европској Унији ако не примиш печат Антихриста. Ово је сада у економској сфери и то је најава онога што ће доћи у будућности, а то је примање правог печата Антихриста. Зато је улазак Србије у Европску Унију или било какво дубље повезивање Србије са Европском Унијом пропаст за србски народ. Читаве генерације ће бити увучене у круг Антихриста и изнад њихових глава ће стајати његов печат и то - не можеш купити ни продати ако не примиш печат Антихриста као злокобна претња. У Србији се нико озбиљно не бори против тога. Само понеко прича о томе, али без икакве праве акције која би нешто променила.

Read more...

Балканизација у Русији

среда, 02. март 2011.

У Русији постоји велика група људи који воли балканску музику и уопште балкански стил живота. Део њих је окупљен око интернет презентације http://balkana.ru/. Они често организују окупљања где се слуша балканска музика, као и концерте. Ево снимака са неких од тих окупљања:



Read more...

Вечерас у Москви...

понедељак, 28. фебруар 2011.

Кренуо вечерас после посла да купим преносни „хард-диск” у тржни центар „Гарбушкин двор” или краће „Гарбушку”. Иначе, пише се „Горбушка”, али Руси „акају”, то јест „о” често изговарају као „а”. Као на пример, Москва, они изговарају „Масква”.

Притисла зима. Лед на улицама. Ту је негде око -11, -12...

Иначе, „Гарбушка” је огромно место одмах поред станице метроа „Багратионовскаја”, које кад уђете унутра изгледа као лавиринт. То су тесно нанизане мале или средње радње у којима се продаје сва могућа техника овог света. Радње, радње... Па, онда рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Па онда опет радње, радње... Па опет рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Радње, радње, рачунари, штампачи... И тако у бескрај... Лавиринт...

У „Гарбушки” се јасно види разлика између Истока и Запада. Два света, две философије. Ево како изгледа продаја у „Гарбушки”. У свакој радњи је продавац, који је често и газда. На средњем делу који је шири као неки мали трг унутар тржног центра, стоје момци који вас запиткују шта вам треба. Значи, не морате да идете много да се цимате да тражите нешто. Момци су ту и могу врло брзо да вам нађу место, то јест радњу где се продаје то што тражите. А сви су повезани. И сви знају све. А можете и сами да тражите. Ко како хоће. Помоћ је ту, а ви изаберите шта вам више одговара. И ту се одмах нађе момак који ме пита шта ми треба. Ја му кажем треба ми „внешниј жосткиј диск” и одведе ме човек негде у тај лавиринт. И дођемо ми тако у једну лепу радњу. Значи, тај момак је одрадио свој посао. Довео ме ту и „всјо”. Међутим, није „всјо”. Тада на сцену ступа Велики Исток. Момак који ме довео само је кратко рекао продавцу у радњи шта ми треба. Продавац полако устаје иза пулта и излази у радњу. У том тренутку момак који ме довео ме пита ти си из Југославије? А уопште нисамо причали одакле сам. Значи, одмах ме препознао одакле сам по тврдом акценту. Ја му кажем да сам из Србије. Југославија више не постоји. Онда момак заврће рукав и показује ми доњи део подлактице. Ја видим црвенкасте бројанице са малим крстићем. Личе ми на наше. Он ме пита јел знам шта је то? Ја га гледам пар секунди и кажем му на србском - бројанице. Он ме гледа. Изгледа да није разумео. Ја му онда кажем на руском - „ћотки”. Разумео је. Он ми онда каже да је то за 33 греха. Пошто бројанице имају 33 чвора. Ја га гледам пар секунди. Онда му кажем да то није за 33 греха, већ за молитву. Све у реду. Момак ми пружа срдачно руку и одлази. Лако купујем „внешниј жосткиј диск”.

Хоћу да купим и један Земфирин ДВД са снимком њеног чувеног концерта у „Зеленом позоришту”, а који је режирила њена добра пријатељица Рената Литвинова. Крећем да га тражим по „Гарбушки”, по лавиринту. Није га лако наћи. Питам на пар места, али немају. На следећем месту где питам човек који ради одлази ко зна где у лавиринт и враћа се после пет минута са ДВД-ом. Купујем га.

Крећем ка излазу. Наилазим опет на момка који ме одвео до првог места где сам купио „внешниј жосткиј диск”. Стоји са неким људима. Пита ме онако успут да ли сам купио. Кажем да јесам. Пружа ми руку. Одлазим полако. Виче за мном „Православље!” Док одлазим, осмехујем се, окрећем главу до пола и подижем руку са стегнутом песницом...

То је Русија, браћо, другови...

Свој са својима...

Read more...

Филм "Кућа поред пруге"

недеља, 20. фебруар 2011.

Read more...

Филм "Чувар плаже у зимском периоду"

Read more...

Далека села: Барице

Барице (општина Пландиште, Банат)

У серијалу о прошлости наше општине, поштовани слушаоци, данас вам представљамо Барице.

О времену настанка селе Барице постоје две приче поткрепљене историјским подацима.

Прву верзију, која се налази у Јеванђељу цркве из Барица, написао је по "древном сећању", парох Иоан Неагое, 21. јануара 1861. године.

Парох Иоан Неагое пише да је општина носила име СЕНТ ИОАН и да је основана пре него што су Турци дошли на ове просторе, још 1521. године, када су потомци Баричана у пролеће исте године дошли као колонисти из области Вецхиул Регат и Ардеал (у преводу Старо краљевство и Ердељ). Први становници, оснивачи Сант Иоана настанили су се код места званог "Пиетри", што у преводу значи Плоче, које се налази у атару Ерментаза, садашњих Јерменоваца где је један дрвени крст очуван до данас. Ту су живели 64 године, све до 1585. када су се, у страху од турских напада, преселили на друго место које је било окружено трском и шибљем, заклоњено - где се општина и сада налази - писао је парох Неагое.

Куће су зидане без икаквог реда, (расуте у свим правцима). Тако је било све до 1789. године када је општина добила садашњи изглед, односно када су куће почеле да се зидају у шору.

Прва црква саграђена је од брвна и њу су мештани приликом пресељења на ново станиште превукли са 20 волова. У тој цркви служила се служба 311 година. Први парох, који је заједно са оснивачима и првим породицама које су настаниле село из Трансилваније, био је Раду Неагое.

Парох Иоан Неагое пренео је ове историјске податке, који су, како је и сам написао, били забележени у старом Јеванђељу које је уништено 1848. у Револуцији о којој је писао и професор др. Глигор Попи у књизи "Румуни у српском делу Баната" (Издавач, Либертатеа 1993.) где такође помиње да је у биткама од 1848. и 1849. погинуло доста Румуна. Професор Попи наводи да је поред осталих страдало и село Сен Ианош. Мештани су били 4 месеца у избеглиштву, од 13. септембра 1848. до 20 јануара 1849. Они су у повратку затекли село у руинама, скоро уништено.

У истој књизи, налази се податак да сведочења о стању популације у Банату крајем XВИ и у XВИИ веку постоје у Пећком катастиху из 1660. - 1666. године. У том периоду патријарх пећки Максим послао је своје калуђере у Валахиу (Влашку), како се за време Турака називо равничарски део Баната, да сакупе прилоге за патријаршију. У Катастиху, као општина донатор уписан је и Сент Ианош.

Ово би требало да буде сведочење у корист верзије да је село настало у XВИ веку.

Феликс МИЛЕКЕР, кустос вршачког музеја и библиотекар градске библиотеке Вршца, у Летопису општина подунавске области пише да се село први пут помиње 1713. под називом ЈАНОШ, касније, 1717. као СЕНТ ЈАНОШ и 1922. као СВЕТИ ЈОВАН.

Насеље Јанош имало је 6 кућа и вероватно је добило име по свом црквеном заштитнику. Оно је 1716. године припало Вршачком дистрикту, а 1717. насеље се повећава и има 8 домова. Убрзо затим бива напуштено да би након досељавања Румуна 1740. године, већ наредне 1741. године била саграђена црква - брвнара.

Најстарије матрикуле (писане књиге)потичу из 1778. године.

У аустро-турском рату, октобра 1788. у близини Сент Јаноша царска кавалерија одбила је турску коњицу која се кретала од правца Алибунара, а у пролеће следеће године ту је и таборовала (ту се улогорила).

Црква је зидана од 1830. до 1832. године под наџором свештеника Андреја и Петра Поповића и по времену настанка значајан је историјски и културни објекат.

Почетком XIX века, 1837. године пописано је 1523 становника од којих 1511 православаца, 8 католика и 4 јевреја.

У Сент Јаношу је 1812. године прокопан Шулхов канал о коме је у Географској монографији општине Пландиште магистар Лазар Лазић писао да је то канал који почиње на 2,5 километра јужно од Ватина а улива се у Канал ДТД. Дужина овог канала је 13 километара од којих се 8 налази на територији општине Пландиште.

У Сент Јаношу су била 2 велепоседника и 210 малопоседника. Атар је обухватало 5094 ланца земље. Тридесетих година XIX века у атару је било 50 посто поданичких сесија. Насеље, 1867. године нема ниједног занатлију.


Легенда о проклетству села

Легенда каже да је у селу живео брачни пар који је био у пријатељским односима са сеоским свештеником. Често су се посећивали па је после извесног времена муж постао сумњичав.

Једног дана, свештеник је, као и обично дошао да посети пријатеље. Гласно је дозивао и након тога ушао у кућу. Затекао је жену како преде.

Само што је упитао где јој је муж, муж је ушао у кућу и напао свештеника да му ради иза леђа, те да жели да му преотме жену.

"Научићу ја тебе памети" - викао је гневни муж и несрећног свештеника свезао за дрво насред дворишта.

Вест о томе се надалеко прочула, па је тако доспела и до Владике, који је дошао у село, одржао велику Службу и гласно се помолио:

"Ако је свештеник крив нека се осуши тако везан за дрво, али ако није крив нека се осуши дрво. У селу нека заувек завлада неслога и мештани све што им буде потребно нека траже у другим местима".

Неколико дана касније дрво се осушило а клетва је све више почела да се остварује.

Ову легенду је на основу казивања старих мештана записао Викентије Јовановић, новинар и уредник Радио Новог Сада, редакције на румунском језику, и објавио у Алманаху на румунском језику за 1995. годину.

Доктор Борислав ЈАНКУЛОВ у својој књизи "Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку "пише да до доба Марије Терезије и није било румунских општина у Банату јер су Румуни живели у повременим покретљивим насељима. Прва трајнија румунска насеља била су у источном Банату. Царица је штитила Румуне и настојала да се Немци што више насељавају управо у источном Банату, међу Румунима.

Румуни, међутим нису радо гледали на немачка насеља. Сматрали су их за опасне такмаце те су их стално узнемиравали. Због тога администрација настоји да расели Румуне из тог краја. Марија Терезија сматра Румуне равноправним колонистима па их дотацијама изједначује са Немцима, али им ненавикнуте на пољопривредне радове јер су били номади и бавили се сточарством, уместо целе сесије (34 ланаца обрадиве земље,утине и пашњака) додељује половну или четвртину сесије.

Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату где је потреба за оружаном снагом била стално велика.

Но, да се поново вратимо на причу о Светом Јовану. Село је 1910. године имало највише становника, 1568 и од тада овај број стално опада.

У времену од 1869. до 1881. село су задесиле честе поплаве тако да је живаљ гладовао 12 година. То је био разлог да се 23. априла 1878. 23 породице иселе у Добруџу предвођени Николаем АЛБУ.

Пар година касније, 1882. још 48 породица, односно 222 душе покушало је, не само из Светог Јована већ и из околних села, да емигрира. Они су у највећој беди, из Крајове били враћени назад.

Као велика непогода памти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана каколска зграда.

Почетком XX века, 1918. године у село је ушла српска војска а Свети Јован је 1919. припојен торонталско-тамишкој жупанији.

После пописа који је спроведен 31. јануара 1921. године село има 1456 становника од којих, 1334 Румуна, 54 Срба, 51 Мађар и 17 Немаца.

Пошто су несловенске мањине биле искључене из аграрне реформе у којој се делило 700 ланаца општинске земље, 82 румунске породице је 1927. године прешло у српску православну заједницу да би добиле обрадиву земљу.

Из села је у Првом светском рату погинуло 40 особа које су биле мобилисане у аустроугарској војсци. У време фашистичке окупације, 45 млађих мушкараца послато је на принудни рад.

Средином 50-тих година XX века село мења име у Барице. Највероватније због окружења и ниског, воденог терена на коме је изграђено.

Барице 1960. године добија електричну енергију.

На крају приче о Барицама, ево још једне приче.

Реч је о виђенијим Баричанима који су почетком тридесетих година XX века кренули у Румунију да траже учитеље за своју децу и за сву осталу децу чије су школе остале без наставника за наставу на румунском језику. Предвођени Димитријем ГРУЕСКУ, Николае ОПРЕА, Петру КОРНЕА, Октавијан МИКША, Јоца МИОК, Ника МИКША и Јон КОМАНЕСКУ из Барица и Василе ДРЕГА из Ритишева, сачињавали су делегацију која је имала част да буде представљена и примљена на двор румунског краља КАРОЛА И ХОЕНЦОЛЕРА.

Краљ их је примио у летњем двору Пелеш који се налази у Синаји. Причу о посети чула сам априла 1994. године од деда Нике Микша који је тада имао 88 година и био једини живи актер ове јединствене посете, о којој се иначе мало зна. Деда Ника је умро у августу, четири месеца након нашег разговора.

Велико изненађење за људе који су ретко путовали, осим дугог путовања које је трајало десетак дана, пријема и почасти које су им током посете биле указане, за ову необичну делегацију је представљало Црно море.

Нису могли да се начуде тако великој води која уз то може да буде и тако топла и пријатна за купање. Деда Ника је рекао да нису одолели, сви су се окупали у мору!

Своју посету, Баричани су овековечили у дворишту малог двора Пелишор где се и данас налази ресторан у којем су пре 70 година обедовали они а ових година и ја, моја маленкост, потомак великог Димитрија Груеску.

Гест вредан поштовања, гест којим се потомци поносе.

И тако, реч по реч, стигосмо до самог краја данашње шетње кроз прошлост.

Захваљујем Трајану Гилезану ,свештенику из Барица и Ћипријану Мусти, студенту из Пландишта на помоћи у реализацији данашње емисије.


Аутор емисије:

Родика Грујеску

Read more...

Инокиња

субота, 19. фебруар 2011.

Ево одличног документарног филма "Инокиња" Галине Адамовић о Ирини Денисовој и њеном животном путу. Ирина Денисова је била диригент и композитор, засновала је породицу, извела децу на пут, а сада је монахиња.

Read more...

Пут ка манастиру, манастир, зима, снегови...

субота, 12. фебруар 2011.



Пријатељу и брате далеки!

У бескрајним круговима веје вејавица; финим снежним прахом засипа прозор и удара у прозорска стакла. На грм - испод прозора - полегао је ледени нанос и та снежна пирамида расте сваког трена. Путељци се пуше; када покушаш да изађеш напоље, испод ногу избија снежни дим. Фију, фију! - звижди кроз отворе одушка на пећи; с налетима ветра завија из оџака. Увек изнова ковитлају се снежни бели вихорови. С дрвећа је оборен зимски украс и оно стоји са огољеним, раширеним гранама које се увијају.

Ослушкујем хуку у оџаку, фијуке одушка. Душу обузимају мутне успомене (или предосећања?) и чини се као да тоне у хук. И чини се још као да се читав претвараш у хучећу вејавицу. Прозор је већ допола завејан. Соба лагано тоне у полумрак сутона. Нејасна модрикаста сена пада не предмете. Палим кандило. Светлије је, злати се светлосни сноп. Палим још испред Мајке Божије мирисну медну свећу од ћилибарско-жутог воска, коју донесмо оданде где смо заједно пловили. Убацујем неколико зрна воска у глинену кадионицу у којој тиња жеравица и дувам у жар. Праменови дима се шире у свим правцима; потом се преплићу и мешају у модрикаст усковитлани облак.

Нека мећава завеје прозорско окно. Добро је тако. Тако снажније гори кандило унутра, дим када је миомириснији, равномерније гори воштаница. Опет сам с тобом. Сваки дан се сетим нечега о теби, а потом седам да пишем. Тако, из дана у дан, неприметно клизи мој живот ка "оној обали" да бих, макар отуда, могао да угледам тебе,

"што си љубављу смрт
и смрћу патње победио".

Отац Павле Флоренски, Једанаесто писмо: Пријатељство, књига "Стуб и тврђава истине"

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP