Моја музика: Чехомор или певајмо, браћо и сестре, "праматерњим липовим језиком"

понедељак, 31. август 2009.

Они долазе из Чешке. Они су Чешко-Моравско музичко друштво или Чехомор. Франтишек Черни (гитара), Карел Холас (виолина) и другови. Окренимо своја лица ка истоку и певајмо, браћо и сестре, "праматерњим липовим језиком"!

Карел Холас и Франтишек Черни


Ленка Дусилова (пева женски вокал у песми "Proměny") и Франтишек Черни


Proměny (словенски чаробно):


Mezi horami (епски):


Šimbolice (словенски ковитлац):


Včelín (пчеле):


Vyšly ryby (смирена словенска пасторала):


Gorale (играјте и веселите се Словени):


Dobře ti je Janku (устани Јанку):

Read more...

Путеви ка утопији: Православни манастир (други део)

недеља, 30. август 2009.

Настављам причу о путевима ка утопији. Овога пута се враћам Православном манастиру као истинској утопији оствареној у историји, која од свог настанка зрачи Христовом Светлошћу. Ја сам већ писао раније о овој теми, а сада следи наставак.

Да поновим, прича о утопији је важна због просечног мишљења о њој као о нечему што никада није остварено и што често може да води у правцу да љубитељи прихватања "реалности" одмахну руком и кажу како треба ићи тамо где цео свет иде, управо због тога што то просечно мишљење није тачно. Права утопија у историји је остварена и та историјска утопија је - Православни манастир.

Овога пута ћу користити цитате грчког митрополита Јеротеја Влахоса из књиге "Православље и мистика светлости". Ради се о сјајном зборнику радова о Светом Григорију Палами, једном од великих Отаца Цркве.

Почећу од речи великог мађарског мислиоца Беле Хамваша из његовог дела "Патам":

"Остаће загонетка историје новог доба када је, ко је и зашто је одступио од основног стања човечанства, и када је започео бесциљно да лута историјом. Можда, чак је вероватно, да је то неко ко је, било због ограничености, било због другог ефекта, основно стање сматрао религиозним митом (свештеничком лажи). Можда је био уверен да први темељ васионе, Еденски врт треба тражити негде у минулом древном добу, на пример у стотину хиљадитој пре Христа, на одређеном месту, на пример поред Еуфрата, и пошто је то изгледало невероватно, одбацио је мисао.

Човек од тада, поричући своје основно стање, то јест поричући базу свога бивства лута својом започетом и недовршеном историјом. Од како је одступио с темеља, човек не може да нађе пут којим би се вратио свом дому. Европа је пустолов и експериментатор. Пустоловина и експеримент се називају историјом. Нововековни Европљанин је лавиринтска егзистенција.

Баштина почива на тројном луку:

знам за основно стање,

за корупцију која је уследила на почетку почетка,

и за ренормализацију, то јест за васпостављање легалног и правилног реда у постојању човека, заједнице, природе."

Дакле, некада је на земљи био Рај, онда је уследио човеков пад који је довео до тога да човек више не живи у Рају и од тада постоји тежња да се човек врати у Рај, то јест у своје основно, Благословено духовно и физичко стање. Од тог првог пада и губитка Раја, човек све више пада. Изгледа да је почетак историје заправо драматична радикализација човековог падања, то јест, можда бих могао да употребим израз - прелазак у фазу подивљалости.

У једном историјском тренутку, у свету се појављује Исус Христос, Син Божији и открива човеку Пут спасења. За Њим следе Свети Апостоли и ствара се Црква Божија. То је одлучујући тренутак у светској историји када се кристалишу два царства - царство Духа и царство ћесара. Царство Духа - то је Црква Божија на земљи са Исусом Христосом као Царем, а царство ћесара, то су - многе светске државе током историје са разним облицима владавине и са разним друштвено-политичким системима, који су сви, заправо, религиозни системи. Ја мислим да је велики руски философ Николај Берђајев у праву када каже да се та два царства никада не могу помирити. Током историје су постојали покушаји да се та два царства на неки начин помире. Један од тих покушаја је Византија, али, као што сви знамо, тај покушај је пропао, то јест Византија је престала да постоји. Наслеђе Византије је покушала да преузме царска Русија, али је и она пропала. Ја мислим, такође, да постоји дубоки, суштински антагонизам између царства Духа и царства ћесара. Ја дубоко у себи, сваки пут када треба да дам "ћесару ћесарево" у било ком облику осећам унутрашње противљење, отпор, али знам да морам да дам "ћесару ћесарево". Готово сваки пут када треба да платим стан, ја осетим тај отпор. Коме ја то и зашто треба да платим стан? Ова наша Земља је за све људе на њој. Нисмо ми овде некакви дошљаци, па да сад треба да плаћамо некоме нешто. Али, то је то - царство ћесара. Ја потпуно разумем анархисте и зато и имам симпатије према њима. Анархисти дубоко у себи осећају отпор према царству ћесара, према држави. Ја мислим да анархисти дубоко у себи, као и сви други људи на кугли земаљској, носе праслике Раја и да они покушавају да се врате у то Рајско стање, али анархисти то покушавају да ураде без Бога, што је погрешно. Мислим да је исто било и са комунизмом. Мислим да нису у праву они који тврде да су корени комунизма атеистички. Ја мислим да су корени комунизма теистички, иако су се многи идеолози комунизма декларисали као атеисти. Мислим да се у вези комунизма ради о радикалном покушају да се човек врати у то првобитно Рајско стање, али опет без Бога, што је била велика грешка. Читајући руске мислиоце, изгледа да уопште није случајно да се прва комунистичка држава остварила у Русији. Када су Руси примили хришћанство, онда су они тачно разумели оно што је писао Бела Хамваш:

"знам за основно стање,

за корупцију која је уследила на почетку почетка,

и за ренормализацију, то јест за васпостављање легалног и правилног реда у постојању човека, заједнице, природе."

Руски народ је очекивао преображај света у складу са Христовим заповестима и то очекивање се задржало и касније, током различитих историјских периода. Изгледа да је првобитно руско Православље у контексту покушаја сарадње између царства Духа, то јест Цркве, и царства ћесара, то јест државе, и било ближе том идеалу повратка основном стању, али касније се појавио Петар Велики, па је онда дошло до стварање империје, да би током времена, историјски ковитлац изнедрио комунизам као својеврсни теистички радикализам, који је, изгледа, само следећа фаза у паду човечанства. Комунизам изгледа само као један очајнички покушај да се човек врати у првобитно Рајско стање, али без Бога, што је немогуће. Комунисти су остали у историји. Још једна неправилност у комунистичком приступу је то остајање у историји, то јест стварање државе. Не може се остати у историји и њеној "лавиринтској егзистенцији", ако се жели повратак у основно стање, то јест у Рај. Ако се жели повратак у Рај, онда се мора изаћи из историје. Историја, то је царство ћесара. Царство Духа се не може помирити са царством ћесара. Доказ за то су прогони првих хришћана од стране царства ћесара. Хришћани у раном периоду хришћанства су бежали у катакомбе, не само да би се физички спасли од прогона, већ и да би иступили из историје. Занимљиво је шта се догађало и касније, када је хришћанство постала државна религија. Опет су хришћани почели да се склањају од света, то јест да беже од царства ћесара, то јест појавило се монаштво. Као што сам писао о овој теми у првом делу, појава монаштва је управо покушај да се искорачи из историје. Па онда имамо и појаву напуштања манастира од стране монаха и њихов одлазак у скитове, као корак ка још радикалнијем напуштању света. Повратак у Рај није никаква велика историјска победа, то није никакав историјски датум, то није никакав историјски тријумф, то није никаква манифестација гордости. Повратак у Рај је повратак у нормалност. Тихо, са Благословеном муком и уз Божију помоћ. Манастир признаје само један ред и то је духовни ред. Живот у Православном манастиру је налик слици живота у Рају. Ево шта о томе пише митрополит Јеротеј Влахос:

"Осим тога, св. Григорије Палама повезује монашки живот у манастирима са животом Адама и Еве у Рају. Свети манастири, који су рајска места, нису лишени нити дрвета познања добра и зла нити злог кушача, ђавола, спремног да монахе одведе у грех, као што је одвео и Првостворене. Он стога саветује монасима да буду веома опрезни, јер у противном могу пасти у грех као што су због ђавољег лукавства пали и Адам и Ева. Он је искористио њихову неопрезност иако нису били потчињени страстима него бестрасни, обитавајући на "месту лишеном страсти". Због тога монасима саветује да избегавају дружење са мирјанима. Према томе, монашки живот представља живот и стање какви су пре пада постојали у Рају, и нема сумње да су Адам и Ева били први монаси.

...

Начин на који су устројене апостолске цркве у великој мери подсећа на начин на који су устројени савремени манастири. Заједничка својина међу првим јерусалимским хришћанима подсећа на монашку заједничку својину, заједничко власништво и нестјажаније (потпуно одрицање од личне својине, добровољно сиромаштво). Осим тога, одрицање од вештаствених добара има за циљ човеково очишћење и његово задобијање просветљеног ума и умне молитве. Питање заједничке својине требало би да разматрамо искључиво кроз ту призму. То није само социолошка, него превасходно подвижничка и духовна чињеница."

Мислим да је овде по питању заједничке својине очигледна сличност између хришћанства и комунизма, али, наравно, да постоји и суштинска разлика. Митрополит Јеротеј Влахос јасно и недвосмислено каже да су заједничка својина и одрицање од личне својине само један од метода за човеково очишћење, док је заједничка својина у комунизму имала социолошки карактер који је, углавном, био усмерен ка социјалној правди, што, по мени, није било лоше, али је било недовољно, јер није имало обожење као основ. Ово је један од разлога зашто имам симпатије према социјализму, наравно, према социјализму који није Богоборан.

Даље митрополит Јеротеј Влахос пише следеће:

"Из посланица апостола Павла црквама јасно видимо оквир у којем су живели први хришћани, као и њихове циљеве. Од њих се очекивало да умртве страсти, да живе Крстом Христовим у својим свакодневним животима, будући да је крстом човек умро за свет и да је, као резултат тога, свет мртав за човека."

Дакле, да покушам да прокоментаришем ово у складу са оним што сам претходно написао, тај живот Крстом Христовим, то јест то умирање за свет, то је, заправо, одбацивање света као царства ћесара, то је, заправо, излазак из историје.

Историјски свет је страст, ковитлац, радикализација пада. Ево шта каже митрополит Јеротеј Влахос зашто се људи повлаче из света:

"До повлачења из света не долази услед самољубља или због страха од преузимања световних одговорности, него због свете жеље да се срце очисти од страсти. Људи се повлаче из света да би се удаљили од онога што подстиче насладу, јер посредством ње долази смрт која их одваја од Бога. Смрт "у нас улази кроз врата, а то су страсти". Посредством тих врата умро је и Адам. Ева је у рају "видела, пострадала од страсти, појела, умрла, привукла човека и поделила с њим окушање и пад". Монаси се труде да избегну смрт која долази од ових страсти и привлачности које постоје у свету."

Значи, циљ је остати у Рајском стању. Такође, овде је јасно да манастир није сам по себи спасоносно место, јер су Адам и Ева, иако су живели у Рају, ипак пали под утицајем искушења, али је манастир свакако место где постоје бољи услови за духовни напредак него у свету са свим његовим искушењима.

Ево сад нешто јако занимљиво из поглавља о социјалном учењу Светог Григорија Паламе о коме пише митрополит Јеротеј Влахос:

"Истинска љубав, као заједница и јединство, појављује се у Цркви, која је тело Христово. Претходно смо већ рекли да је светитељева социологија најтешње повезана са његовом еклисиологијом. И заиста, светитељ у једној од својих беседа наглашава истину да сви ми чинимо јединство и заједницу у Телу Христовом, унутар којег, у суштини, не могу постојати вође и вођени. "...Међу нама, дакле, нема вођа и вођених, него смо Његовом благодаћу сви ми једно вером у Њега, и у Њему припадамо једном телу Његове Цркве, имајући једну Главу."

Мислим да је ово Бела Хамваш једном назвао "сакралном анархијом". Зато, као што сам рекао да комунизам има теистичке основе, тако могу да кажем да и анархизам има теистичке основе, али су оба пута погрешна јер не узимају Бога као основу. И комунизам и анархизам су исконске тежње човека да се врати у првобитно Рајско стање, али су настали у историјској гунгули са суштинским недостацима, па зато и нису могли да дају жељене резултате.

А ево шта пише митрополит Јеротеј Влахос о ставовима Светог Григорија Паламе према новцу:

"Тим речима светитељ жели да каже да би они, који имају новац, требало да без интереса позајмљују оно што су стекли, јер живе у заједници. Све те појаве указују на друштвени карактер новца. Он, у суштини, не припада онима који га поседују, него друштву. И заиста, када стање у друштву није добро, избија рат, а новац губи своју вредност. Из тог разлога се каже да новац користи друштву (заједници) и да је то друштвено а не лично добро."

Ево још једне ствари која потврђује да хришћанство нема никакве везе са капитализмом. Дакле, новац је "друштвено, а не лично добро".

Сада ћу покушати да одем корак даље ка потпуној слободи у Христу. Вратићу се на нешто врло занимљиво што је написао Бела Хамваш у свом есеју "Спаљивање дела":

"Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективној трајној суштини изнад свега сумњиво?"

Ово је веома занимљиво, јер, иако је Црква Тело Христово, она је, на неки начин, и систем. Овде се ради о такозваној тврдој храни и стварима које досежу до граница људског поимања вере, Цркве и слободе. Ипак, Климент Александријски је писао књиге.

Иначе, ово је већ друго место где се срећем са помињањем Светог Климента Александријског. Први пут сам се срео са његовим помињањем код Беле Хамваша, а други пут код познатог руског Богослова оца Павла Флоренског, у његовој књизи "Стуб и тврђава истине", где он у разматрању симболике боја каже следеће:

"Најсистематичнију и најдетаљнију анализу симболике боја налазимо код Фр. Портала. Изложићемо укратко ставове које је он развио. У њиховој основи лежи схватање да се религиозна свест човечанства постепено деформише и постаје једноставнија и да зато религиозни симболи постају све више телесни. Узимајући, касније, у обзир изјаву св. Климента Александријског о три врсте писма код Египћана и - Варона - о три теологије, Портал развија мисао да и у историји религије постоје три ступња, обележена трима језицима који се међусобно разликују. Духовни свет се у људском разуму распада на своје атрибуте, а ови последњи, деформишући се даље, добијају значење као појаве тога света. Такав је процес духовне дегенерације. Њему одговара след трију језика.

"Божански језик најпре се обраћа свим људима и открива им постојање Бога; симболика је језик свих народа, као што је религија власништво сваке породице; свештенства још нема; сваки отац је цар и свештеник."

"Свештени језик настаје у светилиштима, он заповеда симболиком неимарства, скулптуре и сликарства, исто као и култним обредима и свештеничким одорама: ово прво опредмећење затвара божански језик у непрозирни покров."

"Затим световни језик - profane - материјални израз симбола, постаје храна, бачена нацијама, које су се окренуле служењу идолима."

На крају овог текста би могло да се постави питање да ли је могуће остварити историјску утопију која постоји у Православним манастирима и у свету. Ја бих рекао да је могуће, ако људи то желе. Ево шта о томе каже митрополит Јеротеј Влахос:

"У првом апостолском периоду сви хришћани су живели као монаси, због чега није било потребе да одлазе из света и да путују на посебна места. Током прогона, апостолски живот се изразио и као мучеништво, јер је, како смо већ рекли, врхунац блаженства мучеништво и прогони славе Христове ради. Према томе, као што је апостолски живот истовремено и пророчки и мученички, тако је и мученички живот истовремено и пророчки и апостолски. Међутим, када је након престанка прогона хришћанство постало световно и изгубило апостолски, пророчки и мученички опит, они хришћани, који су желели да дубље живе према Христовим заповестима, почели су да напуштају свет, како би у највећој мери живели у складу са вољом Божијом. Тако имамо прву фазу монаштва као отшелништва, са великом личношћу св. Антонија, пустињског учитеља. За њим су следили и други хришћани, и тако су створени скитови и манастири. Ту, међутим, није у питању нови вид хришћанства, него доживљај истинског хришћанства на основу пророчког, апостолског и мученичког опита. Монашки живот је, дакле, последица пророчког, апостолског и мученичког живота прве Цркве, и то је живот усаглашен са очувањем Христових заповести.

Чињеница да монаштво можемо посматрати само у том светлу јасна је и из речи св. Симеона Новог Богослова: "Уколико уместо лењиваца и нехајника према Божијим заповестима будемо ревносни, будни и трезвеноумни, онда нам неће бити потребно да се одричемо, пострижемо или бежимо од света." Према томе, немар, лењост и запостављање Христових заповести или, уопштеније говорећи, посветовљавање хришћанства, довели су до одрицања, пострига и бекства од света. То показује да је монашки живот живот еванђелски, каквим се може живети чак и усред света, уколико се следи светопредањски живот који нам преноси Црква."

Read more...

Роџерс куп 2009 у тенису, Торонто, квалификације, тренинзи, парови и мечеви у појединачној конкуренцији

понедељак, 17. август 2009.

Кликом на слику добијате увећану верзију.


Тениско село

Тениско село

Тениско село

Тениско село

Карла Суарез Наваро (Шпанија), тренинг

Франческа Скјавоне (Италија), тренинг

Викторија Кутузова (Украјина), квалификације

Марија Кириленко (Русија), квалификације

Ана Ивановић (Србија), тренинг

Аљона Бондаренко (Украјина), тренинг

Катерина Бондаренко (Украјина), тренинг

Елена Веснина (Русија), тренинг

Елена Веснина (Русија), тренинг

Елена Веснина (Русија), тренинг

Ана Ивановић (Србија), тренинг

Шахар Пер (Израел), тренинг

Марија Шарапова (Русија), тренинг

Марија Шарапова (Русија), тренинг

Ана Ивановић (Србија), тренинг

Ана Ивановић (Србија), тренинг

Пати Шнидер (Швајцарска), тренинг

Ализ Корне (Француска), тренинг

Светлана Кузњецова (Русија), тренинг

Викторија Азаренко (Белорусија), тренинг

Викторија Азаренко (Белорусија), тренинг

Ана Ивановић (Србија), тренинг

Вера Душевина (Русија), тренинг

Алиса Клејбанова и Екатарина Макарова (Русија), припреме пре дубл меч против пољског пара Јанс/Росолска

Серена Вилијамс (САД), меч против Јарославе Шведове

Јарослава Шведова (Казахстан), меч против Серене Вилијамс

Луси Сафарова (Чешка), меч против Ане Ивановић

Ана Ивановић (Србија), меч против Луси Сафарове

Вера Звонарјова (Русија), меч против Марије Шарапове

Марија Шарапова (Русија), меч против Вере Звонарјове

Јелена Јанковић (Србија), меч против Ким Клајстерс

Ким Клајстерс (Белгија), меч против Јелене Јанковић

Јелена Јанковић (Србија), поздрав публици после победе над Ким Клајстерс

Read more...

Срећан ти 83-ћи рођендан команданте!

недеља, 16. август 2009.

Неки су те већ отписали пре неколико година због болести, команданте. Када сам прошле године био на Куби и док сам се возио таксијем Хаваном ноћу, разговарао сам са таксистом и он ми је рекао да нико не зна како, али да си још жив. Неки су те проглашавали мртвим после напада на Монкаду, па после искрцавања на Кубу на коју си се вратио из Мексика са бродићем "Гранма", па пре неког времена када си био болестан. А по последњим вестима које чујемо ти, команданте, не да си жив, већ си се опоравио од болести. Устао си, поново, команданте. Чуо си нас да те зовемо, команданте. Чуо си да те зове Сиера Маестра, команданте. Устао си, команданте! Срећан ти 83-ћи рођендан, команданте!







Чекамо те на Тргу револуције, команданте. Хоћемо говор од најмање једног сата.

Венцеремос, команданте!

Read more...

Милтон Фридман, неолиберални капитализам као фундаменталистичка религија и "разарање као шанса"

четвртак, 13. август 2009.

Неолиберални капитализам са својом теоријом о слободном тржишту на коме треба да влада слободна конкуренција је фундаменталистичка религија и у том случају те теорије о слободном тржишту и слободној конкуренцији постају верске догме. Као и свака друга религија и капитализам има своје свештенство и своје верске ритуале. Један од врховних свештеника неолибералног капитализма је био Милтон Фридман, професор економије на Чикашком универзитету, који је заговарао потпуну приватизацију и дерегулацију тржишта. У оквиру догматских поставки Милтона Фридмана и такозване "чикашке школе" у економији, постоји и теорија о такозваној шок терапији која треба да се примењује на посрнуле економије са циљем њиховог опоравка. Та шок терапија обухвата коришћење природних катастрофа (ураган у Њу Орлеансу и цунами у Шри Ланки) и изазивање или коришћење политичких криза (Чиле за време Пиночеа, рат за Фолкландска острва, распад СССР-а и источног блока, распад Југославије и рат на њеним просторима, рат у Ираку и друго) за брзу примену верских догми неолибералног капитализма путем рушења, природним катастрофама или политичким кризама и ратом већ довољно порушених и осиромашених подручја и грађење новог политичког и економског система заснованог, пре свега, на немилосрдној приватизацији и дерегулацији тржишта.

Сам Милтон Фридман је, у једном тренутку, себе видео као свештеника његове неолибералне капиталистичке религије, где је сам себе описивао као "старомодног свештеника који проповеда на недељној миси" (из књиге "Доктрина шока" од Наоми Клајн).

А ево шта каже један трговац робама широке потрошње у вези са разарањем као шансом за зараду:



Послушајте добро шта говори овај трговац, а посебно обратите пажњу на последњу реченицу - "In devastation, there is opportunity" или "У разарању је шанса". Неолиберални капитализам је, заиста, застрашујућа фундаменталистичка религија. Иначе, овај инсерт је из документарног филма "The Corporation" ("Корпорација").

Read more...

Руска мода и инспирација националним

недеља, 9. август 2009.

Једна од занимљивих страна нове Русије која се убрзано развија је и мода. Оно што је посебно важно је инспирација коју руски модни креатори налазе у руским националним мотивима. Скренуо бих пажњу на Вову Горшкова који каже да се неки људи стиде руског сеоског стила, али да он у њему налази инспирацију да изрази себе (трећи део). Ево можете погледати прилог из три дела о младим руским модним креаторима који су од скора почели да скрећу пажњу и светске јавности својом креативношћу и оригиналношћу:








Такође бих скренуо пажњу и на књигу "Руски стил" Евелине Хромченко. Евелина је главни уредник руског издања часописа "L’Officiel", а у књизи "Руски стил" је представила Русију на гламурозан начин фотографијама и кратким коментарима који се односе на неке од најпознатијих личности и ствари везаних за Русију. Књигу "Руски стил" сам јуче купио у једној књижари у Торонту. Ево како књига изгледа споља и неколико страница из ње:












Оно што бих истакао као веома важно у сфери руске моде је приступ политичког умиротворења, где се као инспирација користе како мотиви из старе царске Русије, тако и из доба совјетске Русије, јер је историја Русије једна са својим добрим и лошим странама у различитим периодима, као и историја било ког другог народа. Руководство Русије је схватило да осветољубивост и повремена иживљавања у тој осветољубивости према појединим историјским раздобљима не воде добру, то јест јединству народа. Наравно да су прављене грешке у појединим историјским периодима, као и код било ког другог народа, а ту не мислим само на историјски период совјетске Русије, али непрестано и неконтролисано посипање пепелом самога себе могу да доведу до тога да народ добије некакав комплекс ниже вредности или кривице за нешто што је неко други раније урадио и са чим народ данас нема никакве везе или да непријатељима Русије да материјал који би био искоришћен за нападе на Русију, као што се данас и дешава да запад пропагира тезу о деспотској природи руске државе како за време царске и совјетске Русија, тако и нове, постсовјетске Русије. Наравно, то све са тачке гледишта да се исправност историјског пута којим се креће запад не доводи у питање, што нема везе са истином.

Read more...

Света Русија: Дивјејевска тајна

Свети Серафим Саровски и Дивјејево. Каква је веза између Светог Серафима Саровског и последњег руског цара мученика Светог Николаја II Романова? Шта је видео Герман Титов? Чуда на "канавки". Зашто Руси купују куће у близини Сарова? Где ће се одржати последња Литургија? И још много тога у вези са великом Дивјејевском тајном, можете чути на звучним снимцима који следе:

Први део:


Други део:

Read more...

Моја музика: Намгар Лхасаранова, звуци Евро-Азије

субота, 8. август 2009.

Намгар Лхасаранова је бурјатска певачица која пева бурјатске и монголске песме. Ево два видео записа на којима можете чути какву музику изводи Намгар.



Read more...

Лицем ка истоку: Индијски традиционални плес и култ

понедељак, 3. август 2009.

Представљам вам два одломка из одличног документарног филма "Фантомска Индија" француског режисера Луја Мала из 1969.-те године. Ради се о снимцима увежбавања традиционалног индијског плеса. Имам овај, као и неке друге документарне филмове Луја Мала у оригиналу, и веома сам срећан да сам нашао управо ове одломке на "YouTube"-у, тако да могу да их представим онима које то интересује. Овде ћете видети нешто што је веће од било које класичне играчке уметности у европском смислу. Ово је веће од највећег балета. Зашто? Зато што је индијски традиционални плес дубоко укорењен у култу, то јест у индијској хиндуистичкој религији. Дакле, овде култура директно извире из култа и зато је велика. Индијски традиционални плес није само одржавање традиције како се она данас схвата у, углавном, испразном европском смислу, а то значи игра ради игре, то јест забава, већ је то права, висока уметност која повезује Индијце са њиховом прошлошћу и религијом на најнепосреднији начин. Индијски традиционални плес је вишеструко већи од најновијег модела "Мерцедеса", од "Милка" чоколаде, од климатизоване канцеларије у некој од западних банака, од беле шенгенске визе и од осталих дебелих места и производа западне цивилизације. Обратите пажњу на то како се увежбава сваки детаљ игре, на прецизне покрете руку, ногу, главе, очију, прстију, дакле целог тела. Обратите пажњу, браћо и сестре, на видео записе који следе и окрените своје лице ка истоку, јер ово је непроцењиво:




Read more...

Лицем ка истоку: Суфизам

недеља, 2. август 2009.




"Суфизам, унутрашњи или мистични аспект ислама, јесте начин живота усмереног према остварењу Божијег јединства и присуства кроз љубав, искуствену спознају, аскетизам и екстатичко јединство са вољеним Створитељем.

...

Термин суфи (sufi) и суфизам (tasawwuf) вероватно потичу од вунене одеће (sufi) коју су носили муслимански аскети, а који су обично звани факир и дервиш, што значи "сиромашан".

Суфизам је почео са Мухамедом, кога су због чистоте његовог блиског односа са Богом, његовог откривења и мистичног пењања кроз небеса (мираџ) и његовог узвишеног космичког статуса, суфисти сматрали једним од својих. Доказ за то је био нађен и у Пророковим делима и у његовим изрекама (хадис) и у Курану који се показао безграничним и разноврсним извором схватања и моралних поука. Куран је пренео првобитно сведочанство о потомству Адама и Еве које је признало Бога као свог вечног Господара, успостављајући завет верности (Сура 7:172). А у другом стиху који је драг суфијама, Бог каже: "Ми створисмо човека и свакако знамо које зебње раздиру његову душу, јер Ми смо ближи њему него његова жила-куцавица" (Сура 50:16).

Још једно зрно суфизма у Курану се налази у препоруци да се практикује зикр, који значе памћење, контемплацију или призивање Бога (на пример, 13:28, 33:14). У суфијској пракси то може бити праћено молитвеним бројаницама, контролом дисања, музиком или окретним плесом по којем знамо "дервише" Мевлевије у традицији Џелалудина Румија (1207-1273), мистичног песника из Коње.

У традицији Мухамедове сопствене заједнице, постојали су посебно побожни и непоколебљиви верници чији је завет био да остану конзервативна струја која се противила утицају света на веру која се развијала. Чак и под првим калифима који су морали да следе Мухамеда, током година освајања, у заједници су се јавиле резерве и чули су се гласови у вези са променама које су се дешавале у њој. Да ли нагласак треба ставити више на ритуалне обичаје и закон или на унутрашњу веру и љубав? Да ли је Бог далек и свети Господар или је Он приступачан и допушта да буде вољен, чак у души? Када је калифат прешао на Умајаде у Дамаск, за цели свет у културном погледу удаљен од строгог Арабијског полуострва, многи су се успротивили секуларизацији, ако не и декаденцији, раскошних владара који би требало пре да буду Божији управитељи на земљи.

Хасан ал-Басри (умро 728) био је један од раних муслиманских аскета који су увек пред очима имали претећи Божији суд. Он је критиковао материјалистичке циљеве освајача и све ствари које су биле од овога света. Његови назори су превазишли пуку умереност, замењену потпуном потиштеношћу и плачем, понирањем у изреку Пророка, "Када би знао оно што ја знам, мало би се смејао, а много плакао".

...

Однос између учитеља и ученика представљао је саму срж суфијске праксе. Учитељ (шеик или пир) је требало да буде пажљиво изабран а над новајлијом је требало да му буде дата потпуна моћ. Велики учитељ је могао да буде сматран и свецем (вали алах, "пријатељ Бога") у ком случају би наставио да пружа благодатну моћ чак и после смрти, а његов гроб би постао место ходочашћа.

Група ђака су почеле да се окупљају око великих учитеља, а заједничка станишта су се развила у манастире (рибат, завија, каника) већ у касном осмом веку. У прво време случајне и пролазне, у дванаестом веку постале су врло често дариване и развијене организације са политичком моћи, хијерархијском лествицом, монашким правилима и институционализованим ланцима иницијације која је задирала у назад, све до славних раних мистика. Дванаести век сведочи и о успону суфијских редова или братстава која су понављала учења неких великих учитеља и њихових ђака. Угледни међу редовима били су бекташије (средина четрнаестог века), суравадије (од отприлике 1200; постали су утицајни у Индији), рифаије, или завијајући дервиши (средина дванаестог века, познати по невероватним егзибицијама), египатске шазилије, кадирије и накшбендије. На границама исламске цивилизације, редови су били коришћени за преобраћања, и извесни пирови (старешина једног дервишког реда, прим. прев.) су се изопачили, поставши моћни локални мешетари и безвредни диктатори. Индуски пирови су могли бити харизматични гуруи или носиоци њихове титуле и полажаја, путем наследне линије.

Шиитске доктрине имама и њихових наследника имале су извесне особине сличне суфијским, као што су статус вали-ја, кутба и њихових наследника, ланац пророка и фазе духовног прогреса. Изгледа да је првих осам имама морало да се креће у и изван суфијских кругова, а и суфизам и шиитизам су развили езотеричке, скривене димензије ислама.

...

Мистична поезија, као што су матнаве "Месневије" Мевлане Џелалудина Румија и Фаридудина Атара "Састанак птица" (Mantiq al-tayr), уноси у широке кругове више лепоте суфизма него друга књижевна форма мистика, суфијски приручници.

Ови водичи били су уједно крајње практични и неприступачно замршени. Духовна стаза је била разнолико схематизована од стране писаца приручника, који су припадали школама или редовима. Станице (макамат) до којих су аскете стизале на путу, и Богомдано стање (ахвал) јављају се у различитим бројевима. Од Kitab Alluma Абу Наср ал-Сараја (умро 988), доброг увода у суфизам, узимамо ових седам станица:

1. tawbah - покајање
2. wara - апстиненција
3. zuhd - аскетизам
4. faqr - сиромаштво
5. sabr - стрпљење
6. tawakkul - уздање у Бога
7. rid - задовољштина

Друге станице које се често урачунавају (чак и стотина и више) укључују обраћеност (inaba), зазивање (zikr), преданост (teslim), обожавање (ibada), знање (marifet), откривање (kashf), анихилацију (fana) и опстанак у Богу (baqa).

Стања су много више персонализована и неухватљивија него станице. Ево Сарајеве листе од њих десет:

1. muraqabah - стална пажња
2. qurb - приближност
3. mhabbah - љубав
4. khawf - страх
5. raja - нада
6. shawq - жеља
7. uns - породичност
8. itminan - смиреност
9. mushandah - контемплација
10. yaqin - извесност

Ово даје неку идеју о суфијском путу; милосрђе, иницијација, вешт духовни водич, унутарње прочишћење и интуиција Божанског присуства (zauk или "укус") могу да доведу до остварења тевхида, апсолутног јединства са Богом."

Из књиге "Водич кроз светске религије" од Мирче Елијадеа.

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP