Путеви ка утопији: Православни манастир (други део)

Настављам причу о путевима ка утопији. Овога пута се враћам Православном манастиру као истинској утопији оствареној у историји, која од свог настанка зрачи Христовом Светлошћу. Ја сам већ писао раније о овој теми, а сада следи наставак.

Да поновим, прича о утопији је важна због просечног мишљења о њој као о нечему што никада није остварено и што често може да води у правцу да љубитељи прихватања "реалности" одмахну руком и кажу како треба ићи тамо где цео свет иде, управо због тога што то просечно мишљење није тачно. Права утопија у историји је остварена и та историјска утопија је - Православни манастир.

Овога пута ћу користити цитате грчког митрополита Јеротеја Влахоса из књиге "Православље и мистика светлости". Ради се о сјајном зборнику радова о Светом Григорију Палами, једном од великих Отаца Цркве.

Почећу од речи великог мађарског мислиоца Беле Хамваша из његовог дела "Патам":

"Остаће загонетка историје новог доба када је, ко је и зашто је одступио од основног стања човечанства, и када је започео бесциљно да лута историјом. Можда, чак је вероватно, да је то неко ко је, било због ограничености, било због другог ефекта, основно стање сматрао религиозним митом (свештеничком лажи). Можда је био уверен да први темељ васионе, Еденски врт треба тражити негде у минулом древном добу, на пример у стотину хиљадитој пре Христа, на одређеном месту, на пример поред Еуфрата, и пошто је то изгледало невероватно, одбацио је мисао.

Човек од тада, поричући своје основно стање, то јест поричући базу свога бивства лута својом започетом и недовршеном историјом. Од како је одступио с темеља, човек не може да нађе пут којим би се вратио свом дому. Европа је пустолов и експериментатор. Пустоловина и експеримент се називају историјом. Нововековни Европљанин је лавиринтска егзистенција.

Баштина почива на тројном луку:

знам за основно стање,

за корупцију која је уследила на почетку почетка,

и за ренормализацију, то јест за васпостављање легалног и правилног реда у постојању човека, заједнице, природе."

Дакле, некада је на земљи био Рај, онда је уследио човеков пад који је довео до тога да човек више не живи у Рају и од тада постоји тежња да се човек врати у Рај, то јест у своје основно, Благословено духовно и физичко стање. Од тог првог пада и губитка Раја, човек све више пада. Изгледа да је почетак историје заправо драматична радикализација човековог падања, то јест, можда бих могао да употребим израз - прелазак у фазу подивљалости.

У једном историјском тренутку, у свету се појављује Исус Христос, Син Божији и открива човеку Пут спасења. За Њим следе Свети Апостоли и ствара се Црква Божија. То је одлучујући тренутак у светској историји када се кристалишу два царства - царство Духа и царство ћесара. Царство Духа - то је Црква Божија на земљи са Исусом Христосом као Царем, а царство ћесара, то су - многе светске државе током историје са разним облицима владавине и са разним друштвено-политичким системима, који су сви, заправо, религиозни системи. Ја мислим да је велики руски философ Николај Берђајев у праву када каже да се та два царства никада не могу помирити. Током историје су постојали покушаји да се та два царства на неки начин помире. Један од тих покушаја је Византија, али, као што сви знамо, тај покушај је пропао, то јест Византија је престала да постоји. Наслеђе Византије је покушала да преузме царска Русија, али је и она пропала. Ја мислим, такође, да постоји дубоки, суштински антагонизам између царства Духа и царства ћесара. Ја дубоко у себи, сваки пут када треба да дам "ћесару ћесарево" у било ком облику осећам унутрашње противљење, отпор, али знам да морам да дам "ћесару ћесарево". Готово сваки пут када треба да платим стан, ја осетим тај отпор. Коме ја то и зашто треба да платим стан? Ова наша Земља је за све људе на њој. Нисмо ми овде некакви дошљаци, па да сад треба да плаћамо некоме нешто. Али, то је то - царство ћесара. Ја потпуно разумем анархисте и зато и имам симпатије према њима. Анархисти дубоко у себи осећају отпор према царству ћесара, према држави. Ја мислим да анархисти дубоко у себи, као и сви други људи на кугли земаљској, носе праслике Раја и да они покушавају да се врате у то Рајско стање, али анархисти то покушавају да ураде без Бога, што је погрешно. Мислим да је исто било и са комунизмом. Мислим да нису у праву они који тврде да су корени комунизма атеистички. Ја мислим да су корени комунизма теистички, иако су се многи идеолози комунизма декларисали као атеисти. Мислим да се у вези комунизма ради о радикалном покушају да се човек врати у то првобитно Рајско стање, али опет без Бога, што је била велика грешка. Читајући руске мислиоце, изгледа да уопште није случајно да се прва комунистичка држава остварила у Русији. Када су Руси примили хришћанство, онда су они тачно разумели оно што је писао Бела Хамваш:

"знам за основно стање,

за корупцију која је уследила на почетку почетка,

и за ренормализацију, то јест за васпостављање легалног и правилног реда у постојању човека, заједнице, природе."

Руски народ је очекивао преображај света у складу са Христовим заповестима и то очекивање се задржало и касније, током различитих историјских периода. Изгледа да је првобитно руско Православље у контексту покушаја сарадње између царства Духа, то јест Цркве, и царства ћесара, то јест државе, и било ближе том идеалу повратка основном стању, али касније се појавио Петар Велики, па је онда дошло до стварање империје, да би током времена, историјски ковитлац изнедрио комунизам као својеврсни теистички радикализам, који је, изгледа, само следећа фаза у паду човечанства. Комунизам изгледа само као један очајнички покушај да се човек врати у првобитно Рајско стање, али без Бога, што је немогуће. Комунисти су остали у историји. Још једна неправилност у комунистичком приступу је то остајање у историји, то јест стварање државе. Не може се остати у историји и њеној "лавиринтској егзистенцији", ако се жели повратак у основно стање, то јест у Рај. Ако се жели повратак у Рај, онда се мора изаћи из историје. Историја, то је царство ћесара. Царство Духа се не може помирити са царством ћесара. Доказ за то су прогони првих хришћана од стране царства ћесара. Хришћани у раном периоду хришћанства су бежали у катакомбе, не само да би се физички спасли од прогона, већ и да би иступили из историје. Занимљиво је шта се догађало и касније, када је хришћанство постала државна религија. Опет су хришћани почели да се склањају од света, то јест да беже од царства ћесара, то јест појавило се монаштво. Као што сам писао о овој теми у првом делу, појава монаштва је управо покушај да се искорачи из историје. Па онда имамо и појаву напуштања манастира од стране монаха и њихов одлазак у скитове, као корак ка још радикалнијем напуштању света. Повратак у Рај није никаква велика историјска победа, то није никакав историјски датум, то није никакав историјски тријумф, то није никаква манифестација гордости. Повратак у Рај је повратак у нормалност. Тихо, са Благословеном муком и уз Божију помоћ. Манастир признаје само један ред и то је духовни ред. Живот у Православном манастиру је налик слици живота у Рају. Ево шта о томе пише митрополит Јеротеј Влахос:

"Осим тога, св. Григорије Палама повезује монашки живот у манастирима са животом Адама и Еве у Рају. Свети манастири, који су рајска места, нису лишени нити дрвета познања добра и зла нити злог кушача, ђавола, спремног да монахе одведе у грех, као што је одвео и Првостворене. Он стога саветује монасима да буду веома опрезни, јер у противном могу пасти у грех као што су због ђавољег лукавства пали и Адам и Ева. Он је искористио њихову неопрезност иако нису били потчињени страстима него бестрасни, обитавајући на "месту лишеном страсти". Због тога монасима саветује да избегавају дружење са мирјанима. Према томе, монашки живот представља живот и стање какви су пре пада постојали у Рају, и нема сумње да су Адам и Ева били први монаси.

...

Начин на који су устројене апостолске цркве у великој мери подсећа на начин на који су устројени савремени манастири. Заједничка својина међу првим јерусалимским хришћанима подсећа на монашку заједничку својину, заједничко власништво и нестјажаније (потпуно одрицање од личне својине, добровољно сиромаштво). Осим тога, одрицање од вештаствених добара има за циљ човеково очишћење и његово задобијање просветљеног ума и умне молитве. Питање заједничке својине требало би да разматрамо искључиво кроз ту призму. То није само социолошка, него превасходно подвижничка и духовна чињеница."

Мислим да је овде по питању заједничке својине очигледна сличност између хришћанства и комунизма, али, наравно, да постоји и суштинска разлика. Митрополит Јеротеј Влахос јасно и недвосмислено каже да су заједничка својина и одрицање од личне својине само један од метода за човеково очишћење, док је заједничка својина у комунизму имала социолошки карактер који је, углавном, био усмерен ка социјалној правди, што, по мени, није било лоше, али је било недовољно, јер није имало обожење као основ. Ово је један од разлога зашто имам симпатије према социјализму, наравно, према социјализму који није Богоборан.

Даље митрополит Јеротеј Влахос пише следеће:

"Из посланица апостола Павла црквама јасно видимо оквир у којем су живели први хришћани, као и њихове циљеве. Од њих се очекивало да умртве страсти, да живе Крстом Христовим у својим свакодневним животима, будући да је крстом човек умро за свет и да је, као резултат тога, свет мртав за човека."

Дакле, да покушам да прокоментаришем ово у складу са оним што сам претходно написао, тај живот Крстом Христовим, то јест то умирање за свет, то је, заправо, одбацивање света као царства ћесара, то је, заправо, излазак из историје.

Историјски свет је страст, ковитлац, радикализација пада. Ево шта каже митрополит Јеротеј Влахос зашто се људи повлаче из света:

"До повлачења из света не долази услед самољубља или због страха од преузимања световних одговорности, него због свете жеље да се срце очисти од страсти. Људи се повлаче из света да би се удаљили од онога што подстиче насладу, јер посредством ње долази смрт која их одваја од Бога. Смрт "у нас улази кроз врата, а то су страсти". Посредством тих врата умро је и Адам. Ева је у рају "видела, пострадала од страсти, појела, умрла, привукла човека и поделила с њим окушање и пад". Монаси се труде да избегну смрт која долази од ових страсти и привлачности које постоје у свету."

Значи, циљ је остати у Рајском стању. Такође, овде је јасно да манастир није сам по себи спасоносно место, јер су Адам и Ева, иако су живели у Рају, ипак пали под утицајем искушења, али је манастир свакако место где постоје бољи услови за духовни напредак него у свету са свим његовим искушењима.

Ево сад нешто јако занимљиво из поглавља о социјалном учењу Светог Григорија Паламе о коме пише митрополит Јеротеј Влахос:

"Истинска љубав, као заједница и јединство, појављује се у Цркви, која је тело Христово. Претходно смо већ рекли да је светитељева социологија најтешње повезана са његовом еклисиологијом. И заиста, светитељ у једној од својих беседа наглашава истину да сви ми чинимо јединство и заједницу у Телу Христовом, унутар којег, у суштини, не могу постојати вође и вођени. "...Међу нама, дакле, нема вођа и вођених, него смо Његовом благодаћу сви ми једно вером у Њега, и у Њему припадамо једном телу Његове Цркве, имајући једну Главу."

Мислим да је ово Бела Хамваш једном назвао "сакралном анархијом". Зато, као што сам рекао да комунизам има теистичке основе, тако могу да кажем да и анархизам има теистичке основе, али су оба пута погрешна јер не узимају Бога као основу. И комунизам и анархизам су исконске тежње човека да се врати у првобитно Рајско стање, али су настали у историјској гунгули са суштинским недостацима, па зато и нису могли да дају жељене резултате.

А ево шта пише митрополит Јеротеј Влахос о ставовима Светог Григорија Паламе према новцу:

"Тим речима светитељ жели да каже да би они, који имају новац, требало да без интереса позајмљују оно што су стекли, јер живе у заједници. Све те појаве указују на друштвени карактер новца. Он, у суштини, не припада онима који га поседују, него друштву. И заиста, када стање у друштву није добро, избија рат, а новац губи своју вредност. Из тог разлога се каже да новац користи друштву (заједници) и да је то друштвено а не лично добро."

Ево још једне ствари која потврђује да хришћанство нема никакве везе са капитализмом. Дакле, новац је "друштвено, а не лично добро".

Сада ћу покушати да одем корак даље ка потпуној слободи у Христу. Вратићу се на нешто врло занимљиво што је написао Бела Хамваш у свом есеју "Спаљивање дела":

"Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективној трајној суштини изнад свега сумњиво?"

Ово је веома занимљиво, јер, иако је Црква Тело Христово, она је, на неки начин, и систем. Овде се ради о такозваној тврдој храни и стварима које досежу до граница људског поимања вере, Цркве и слободе. Ипак, Климент Александријски је писао књиге.

Иначе, ово је већ друго место где се срећем са помињањем Светог Климента Александријског. Први пут сам се срео са његовим помињањем код Беле Хамваша, а други пут код познатог руског Богослова оца Павла Флоренског, у његовој књизи "Стуб и тврђава истине", где он у разматрању симболике боја каже следеће:

"Најсистематичнију и најдетаљнију анализу симболике боја налазимо код Фр. Портала. Изложићемо укратко ставове које је он развио. У њиховој основи лежи схватање да се религиозна свест човечанства постепено деформише и постаје једноставнија и да зато религиозни симболи постају све више телесни. Узимајући, касније, у обзир изјаву св. Климента Александријског о три врсте писма код Египћана и - Варона - о три теологије, Портал развија мисао да и у историји религије постоје три ступња, обележена трима језицима који се међусобно разликују. Духовни свет се у људском разуму распада на своје атрибуте, а ови последњи, деформишући се даље, добијају значење као појаве тога света. Такав је процес духовне дегенерације. Њему одговара след трију језика.

"Божански језик најпре се обраћа свим људима и открива им постојање Бога; симболика је језик свих народа, као што је религија власништво сваке породице; свештенства још нема; сваки отац је цар и свештеник."

"Свештени језик настаје у светилиштима, он заповеда симболиком неимарства, скулптуре и сликарства, исто као и култним обредима и свештеничким одорама: ово прво опредмећење затвара божански језик у непрозирни покров."

"Затим световни језик - profane - материјални израз симбола, постаје храна, бачена нацијама, које су се окренуле служењу идолима."

На крају овог текста би могло да се постави питање да ли је могуће остварити историјску утопију која постоји у Православним манастирима и у свету. Ја бих рекао да је могуће, ако људи то желе. Ево шта о томе каже митрополит Јеротеј Влахос:

"У првом апостолском периоду сви хришћани су живели као монаси, због чега није било потребе да одлазе из света и да путују на посебна места. Током прогона, апостолски живот се изразио и као мучеништво, јер је, како смо већ рекли, врхунац блаженства мучеништво и прогони славе Христове ради. Према томе, као што је апостолски живот истовремено и пророчки и мученички, тако је и мученички живот истовремено и пророчки и апостолски. Међутим, када је након престанка прогона хришћанство постало световно и изгубило апостолски, пророчки и мученички опит, они хришћани, који су желели да дубље живе према Христовим заповестима, почели су да напуштају свет, како би у највећој мери живели у складу са вољом Божијом. Тако имамо прву фазу монаштва као отшелништва, са великом личношћу св. Антонија, пустињског учитеља. За њим су следили и други хришћани, и тако су створени скитови и манастири. Ту, међутим, није у питању нови вид хришћанства, него доживљај истинског хришћанства на основу пророчког, апостолског и мученичког опита. Монашки живот је, дакле, последица пророчког, апостолског и мученичког живота прве Цркве, и то је живот усаглашен са очувањем Христових заповести.

Чињеница да монаштво можемо посматрати само у том светлу јасна је и из речи св. Симеона Новог Богослова: "Уколико уместо лењиваца и нехајника према Божијим заповестима будемо ревносни, будни и трезвеноумни, онда нам неће бити потребно да се одричемо, пострижемо или бежимо од света." Према томе, немар, лењост и запостављање Христових заповести или, уопштеније говорећи, посветовљавање хришћанства, довели су до одрицања, пострига и бекства од света. То показује да је монашки живот живот еванђелски, каквим се може живети чак и усред света, уколико се следи светопредањски живот који нам преноси Црква."