Лица нове Русије: Ана Чепмен - кћи родине

петак, 31. децембар 2010.

Ево емисије са Првог руског канала "Нека говоре" коју води Андреј Малахов, у којој је гошћа јуче била руска шпијунка Ана Чепмен (Ана Кушћенка). Ево нове Русије, младе, модерне, образоване и - патриотске! У једном тренутку Ана каже да је неопходно волети отаџбину и да није довољно бити само срећан, већ и бити патриота. Андреј Малахов проглашава Ану Чепмен девојком године у Русији. Ана Чепмен је сада постала ултра-модерни пројекат у служби отаџбине. То је нова руска икона која треба да покаже младима да је могуће бити млад и успешан и у служби отаџбине. То је део приче о конзервативној модернизацији коју снажно заговара партија "Једина Русија". Родина-мать зовёт! Родина мајка зове! Ана Чепмен се одазвала на позив и тако постала кћи родине. У Србији, они који су се борили за отаџбину, на пример, високи официри који су бранили Косово и Метохију од Шиптара и НАТО-а, завршавају у Хагу пошто их владе Србије предају србским непријатељима, а у Русији такви или слични људи постају национални хероји. Погледајте ко је, уствари, Ана Чепмен у обичном животу.

Read more...

Један позив мења све!

недеља, 26. децембар 2010.



Срби живе огорчени живот. То је написао Милош Црњански у свом делу "Друга књига сеоба". И потпуно је у праву. Срби живе огорчени живот!

Али, Срби ништа конкретно не предузимају. Већ сам написао раније да сам негде прочитао да су Срби само два пута у новијој историји били организовани на неку врсту народног устанка и да су оба пута те догађаје организовале стране, то јест западне обавештајне службе. Ради се о пучу 1941.-ве године против Тројног пакта и 2000.-те године када је са власти срушен Слободан Милошевић. Значи, овде говоримо о дешавањима народа који је био вођен, али су се та дешавања, ипак, десила. Био је и пуч 1903.-ће године када су Апис и завереници убили краља Александра Обреновића, али ту није било дешавања народа, већ је група људи урадила то што је урадила.

Срби су убеђени да треба да верују да су парламентарни избори једини начин да се дође до промене. Ја сам против парламентарних избора, јер парламентарни избори пацификују Србе и само доносе зло Србима. Онај који је дубоко у праву и који је потпуно убеђен да је дубоко у праву и који не воли ропство и неправду и који има свест о путу предака не чека никакве парламентарне изборе, већ сам узима власт један на један. Он руши народног непријатеља и показује народу пут и чини да у народу узаври крв и да се наде о достојанственој и срећној будућности поново пробуде у срцима људи.

У Србији се политичка, економска и друштвена ситуација неће променити на изборима. Излаз је борба један на један и ту борбу неће предузети кука и мотика, јер кука и мотика то никада у историји нису урадиле. Увек је постојао вођа или организација коју је неко водио, а који су позвали куку и мотику и стали на њено чело. Дакле, прича о куки и мотики је јалова прича. То је или оправдање или некакво магловито чекање на нешто да се деси. Овде, наравно, мислим на оне који имају некакву снагу да нешто предузму. Срби само бесконачно дискутују, надмудрују се и препуцавају, било по интернету, чега је највише, било по новинама и нешто мало на телевизији. При томе, све више мрзе једни друге и све више се деле. Последња, најгора промена на горе је црква на самој ивици раскола.

У Србији не постоји човек који би направио организацију која би извршила преврат. То је зато јер су Срби срећни са оним што имају. Све друго је неприхватљиво оправдање. Ако је неко незадовољан са нечим, онда он то мења. Они који и имају некакву снагу не схватају да се велика промена која треба Србији може десити само пожртвовањем. То је зато што се капиталистичко-конформистички дух уселио у људе. Али, нико са стране није крив због тога. Сами су га људи добровољно примили у себе. Тачно је да им је тај дух понуђен са стране, али они су га сами прихватили.

Косово се не може вратити у састав Србије мирним путем. За Косово се треба огорчено борити. За то је потребна подршка врха државе. Пошто врх државе није србски, него само влада Србијом, као први корак ка повратку Косова у састав Србије, треба срушити врх Србије. После тога, треба кренути у одлучну, огорчену борбу као што је некада било. А било је овако (из књиге "Монах Калист", Миливоја Јовановића):

"Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и инструктору.

Благослов од родитеља за одлазак у комите нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.

По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу комита, о борби српског народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте.

Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!

Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем, ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет пута.

Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему. Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то било могућно без мржње и великих идеала о слободи.

Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за комитске послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.

Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако како смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама.

Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама.

Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас.

Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд!

Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе - четвртасте српске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину.

Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору...

Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна српска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији.

Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима.

Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела.

Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!

Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.

Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље."

Власт у Србији, али не србска власт, за само 10 година потпуно је уништила и оно мало што је остало од Србије. Прочитах јуче вест о незадовољним радницима у мом Крагујевцу које је власт у Србији, али не србска власт, предала на милост и немилост некаквим Италијанима, чија је земља, Италија, учествовала у бомбардовању Србије и која је признала Косово и Метохију као независну државу. Више од 1000 радника није прошло некакве тестове тих Италијана. Један од радника "Заставе", Зоран Николић, који је радио у "Застави" као економиста 30 година и који није прошао тест, каже да су тестови били општи, а не уско стручни и да они не показују стварно знање и способности радника, јер економиста не може да познаје машинство, због чега су, како каже, и резултати такви. А као одговор на оправдани револт радника "Заставе", неки "стручњаци" сматрају да су радници у Србији, због деценијске изолације, пропустили најважније промене у светској економији. На које то промене мисле ови "стручњаци"? На спасавање економски пропалих предузећа од стране држава штампањем новца? А где је верска догма о слободном тржишту на коме свако сноси последице свог пословања, што значи да они који лоше послују пропадају? Зашто су државе спасавале пропала предузећа? Зашто је коришћен толико куђени социјалистички метод спасавања пропалих предузећа? А где је сада прича о уравниловки у социјализму и савршенству капитализма? Нема је. Сада је све у реду ако се пропала капиталистичка предузећа спашавају од стране државе. Где су сада пословни морал и пословна одговорност у складу са теоријом Чикашке школе? Јел' си лоше пословао? Јеси. Јел' си пропао? Јеси. Па, што сада тражиш да те држава вади из буле? И што те, уопште, држава вади из буле? Јел' су то те најважније промене у светској економији, које су "заостали" радници у Србији, због деценијске изолације, пропустили? А ево шта је изјавио Никола Макојевић са Економског факултета у Крагујевцу: "Плашим се да су се радници, без обзира шта ураде и како прођу на тесту, надали тој задњој заштити која се зове држава, што је погрешно." Погрешно да се радници надају заштити од стране државе у којој су рођени и у којој живе? Па, у кога да се надају? Да није, можда, у Италију? Па, ти радници нису држављани Италије, него Србије! Предати људе, своје сународнике, на милост и немилост некаквим Италијанима и онда их у тешком тренутку тако ноншалантно откачити једном таквом изјавом која се завршава са: "...надали тој задњој заштити која се зове држава, што је погрешно."? Па, ово је, брале, оно - пљување у лице... Понижавање... У својој сопственој земљи... Па, чекај мало, Баки... Неће то ићи тако...

Ову власт у Србији, али не србску власт, не треба срушити. Њу треба уништити! Пустити ову власт да дође до некаквих избора би била велика милост.

Србији треба један позив. Само један, али прави позив може да промени све. Има ли у Србији некога ко би народу упутио један, прави позив?

Бука и бес. Где су бука и бес? Бука и бес!

Read more...

Стил живота: Наталија Нароћницкаја

Наталија Нароћницкаја је доктор историјских наука, специјалиста за САД, Немачку и опште проблеме и тенденције у међународним односима. Била је депутат Државне Думе Руске Федерације у периоду од 2003.-ће до 2007.-ме године. Налази се на још неколико функција. Противи се ширењу НАТО-а и активно је подржавала Србе у време НАТО агресије на Југославију. Погледајте емисију посвећену њеном животу и раду.

Read more...

Руски поглед: Информациони ратови

Погледајте емисију "Информациони ратови" на руском трећем каналу који води Јелена Кисељева. Ради се о сјајној серији полемичких емисија "Руски поглед" где у студију различити људи сучељавају своја гледишта. Овога пута је реч о информационим ратовима.

Read more...

Руски поглед: Григориј Распутин

Погледајте емисију "Григориј Распутин" на руском трећем каналу који води Јелена Кисељева. Ради се о сјајној серији полемичких емисија "Руски поглед" где у студију различити људи сучељавају своја гледишта. Овога пута је реч о једној од најконтроверзнијих личности руске историје Григорију Распутину.

Read more...

Руски поглед: Старообредништво

Погледајте емисију "Старообредништво" на руском трећем каналу који води Јелена Кисељева. Ради се о сјајној серији полемичких емисија "Руски поглед" где у студију различити људи сучељавају своја гледишта. Овога пута је реч о руским старообредницима о којима сам доста писао на овом интернет дневнику.

Read more...

Лекција о руском писцу Андреју Платонову

Андреј Платонов, руски соларни пролетаријат и магијски бољшевизам. Послушајте лекцију о писцу "Чевенгура".

Read more...

Приче из Нове Русије: конзервативизам, модернизација и свакодневница

субота, 25. децембар 2010.


Данас је Москва окована ледом, јер још од јуче увече пада ледена киша, а температура је испод нуле. Жена и ја смо данас били по граду и на неким местима смо се једва кретали, јер су улице скоро као клизалишта. Невероватно. Овако нешто никада нисмо доживели. И управо јој вечерас испричах нешто чега се сетих што сам давно читао у једном путопису са Исланда. Путопис је написао један наш човек који је отишао на Исланд да усавршава језик. Била је зима и сезона риболова. Радио станице су позивале људе да се јаве на бродове, јер је било доста посла. А том нашем студенту су препоручивали да је добро да крене на неко такво путовање, јер ће тако боље да научи језик у контакту са обичним људима. И он је кренуо. Затим је писао о такозваној "црној смрти" која се, на жалост, понекад дешава на тим исландским рибарским бродовима. "Црна смрт" је појава да зими, када се брод налази на отвореном и немирном мору и када таласи ношени ветром падају на палубу брода, услед хладноће, вода се одмах замрзава. Тако се дешава да се тежина брода брзо и нагло повећава, а што може да узрокује потапање брода. У таквим ситуацијама, како је писао тај наш студент, једини спас је снага мишића морнара који са крамповима разбијају лед. Е, управо се то данас десило у Москви. Ледена киша која је падала и одмах се замрзавала на улицама града.

Сада прелазимо на тему. Шта је то нова Русија? Шта се то тамо дешава? Куда иде нова Русија? Ко води нову Русију? Како народ живи и чему се нада у новој Русији? Људи у Србији, уистину, мало знају о новој Русији. Па, 'ајде да пробам да подробније опишем нову Русију са идеолошке и свакодневне стране.

Овај текст сам почео са видео записом са четвртог скупа "Младе Гарде Једине Русије". То није случајно. Молим оне који разумеју руски језик да обрате пажњу на запис у целости, а за оне који не разумеју, даваћу објашњења онога што је тамо речено у даљем тексту.

Већ сам писао о евроазијској спољној политици коју води Русија, тако да то овде нећу понављати. Реч иде о унутрашњој политици нове Русије у светлу програма владајуће руске партије "Једина Русија" на чијем се челу налази Владимир Путин. Кључ је у изразу - конзервативна модернизација. Звучи помало загонетно и, свакако, интересантно. Погледајмо ове речи - конзервативно и модерно. Конзервативно значи повратак традиционалним вредностима као што су породица, патриотизам и вера, а модерно је коришћење нових технологија и модела понашања у свим сферама живота, али у контексту конзервативизма. На пример, користимо интернет да бисмо промовисали конзервативне вредности. Или припадамо некој политичкој организацији не из личне користи, већ због општег добра. При томе, реч конзервативно овде има потпуно позитиван карактер.

Човек који се појављује на почетку видео записа је један од људи из самог врха партије "Једина Русија" - Борис Гризлов. Он позива младе Русије да одлучно крену у модернизацију и да буду на том задатку као њихови преци који су бранили Стаљинград. Он ставља акценат на модернизацију као један од услова за добар живот будућих генерација и позива младе да направе Русију интересантним местом за живот. После тога можете видети познатог руског шпијуна Ану Чепмен која се укључила у политички живот управо кроз "Младу Гарду Једине Русије". Она је наступила са циљем да мотивише младе Русије својим именом које је однедавно постало познато. И то је део модернизационе политике. Нови, млади, интригантни људи, патриоте. А затим је наступио Руслан Гатаров, Татарин, иначе председник политичког савета "Младе Гарде Једине Русије". Значи, имамо овде једног старијег функционера, потврђеног кадра, Бориса Гризлова, имамо једну младу звезду у успону, Ану Чепмен и једног Татарина, Руслана Гатарова. Избор говорника није случајан. То што је Татарин у врху партијских органа, такође, није случајно. Русија је вишенационална држава која стреми да постане водећа светска империја и она мора да има кадрове из многих народа који живе у њој. То је само једна од потврда да итекако постоје разлози да Русија остане вишенационална и да народи живе у њој складно и срећно.

Сценографија четвртог скупа "Младе Гарде Једине Русије" је модерна. Спортски аутомобил на коме пише "Marussia", момци који играју модерне видео игре, људи у мајицама са интересантним натписима, као на пример "Ко смо ми? Русија! Каква? Млада!", ласерски ефекти који изображавају патриотске форме, играчи који играју уз модерне звуке. Све је то модерно. Али, и све носи патриотски знамен. И на крају Борис Гризлов позива младе Русије да смело иду у власт. Он још каже да будућност почиње данас и завршава са - "Дејствујте!".

Главни заговорник идеје модернизације је председник Русије Дмитриј Медведев. Та реч се непрестано понавља. Као што сам већ написао, ово се, пре свега, односи на технолошку модернизацију Русије. Једна од главних тачака пробоја Русије у том правцу је изградња такозване "руске силиконске долине" у Подмосковљу, у месту - Сколково. У том правцу, чине се огромни напори да се Сколково што пре изгради. У овај грандиозни пројекат су укључени и укључују се и домаћи и страни партнери. Тако на пример, Медведев је у оквиру своје посете Америци, био и у Калифорнији, где се налази америчка "силиконска долина" и где се повезао са Арнолдом Шварценегером, гувернером Калифорније, са којим се договорио око сарадње у вези изградње Сколкова. Ево како је летос изгледало градилиште у Сколкову:



Руси су народ који нема комплекса. Користе се свим достигнућима модерне цивилизације. Међутим, просечан Рус се не залеће у некакве неизвесне послове. Просечан Рус је скроман и штедљив и добро организује своје финансије.

Пре пар година док сам живео у Канади, у време када сам, као унутрашњи одговор на изопаченост капитализма, осетио симпатије према комунитаризму, помислио сам да је давање личних имена производима или објектима неприродно. Тада сам мислио да, на пример, аутомобилима не треба давати лична имена, као на пример "Југо Флорида" или "Шкода Фабиа", већ "Аутомобил 1", "Аутомобил 2" и тако даље. Зашто давати обичним предметима људске атрибуте као што су имена? Због психологије продаје? То ми је страно. А када сам се преселио у Русију, видео сам да школе и здравствене установе немају лична имена, већ су означене по бројевима, као на пример "Школа Бр. 10", "Поликлиника Бр. 20" и тако даље. Претпостављам да је то наслеђе из доба комунизма и то ми се свиђа. Ето, како људски мозак ради на исти начин код људи који су и временски и географски удаљени.

Ево и једне занимљивости око тога како се Руси обраћају једни другима када директно зову једни друге. Они једноставно изостављају последње слово имена особе. Тако на пример, Сергеја (Серјожу) зову Серјож, Николаја (Кољу) Кољ, Марију (Машу) Маш, Ирину (Иришу) Ирин или Ириш и тако даље.

Иначе, када Руси хоће да покажу задовољство због нечега онда гласно узвикну: "УРА!".

Још једном ћу овде да поновим да мислим да сваки Србин који себе сматра националистом треба да учи руски језик. Без знања руског језика, користећи постојећу преведену литературу и чекајући на нове преводе, имамо пасиван приступ, који зависи од динамике преводиоца. Међутим, политичка ситуација у Србији је у овом тренутку јако лоша и то се одражава на рад издавачких кућа, које се не баве много преводима са руског језика. При томе мислим на све врсте књига, и на романе, и на философију, и на политику, и на науку и све друго. Пошто је историја динамичан процес, догађаји иду и све те сјајне књиге из Русије које отварају сасвим нове хоризонте остаће недоступне за Србе. Читава једна цивилизација остаће сакривена од нашег народа. И то не било каква цивилизација, већ нама веома блиска и по вери и по крви. Руска цивилизација је за Србе братска, пријатељска цивилизација. Зато мислим да они који себе доживаљавају као србске националисте, треба да имају активан приступ и да не чекају на издаваче и преводиоце, већ треба сами да уче руски језик.

Идеална ситуација у информационим ратовима је када једна страна у великој мери затвори изворе информација које долазе са непријатељске стране. Пошто је Србија једно од многих бојних поља у свету на којима се води информациони рат, страна која тренутно држи Србију под својом контролом, то јест злочиначки Запад, покушава да затвори или значајно умањи количину информација са Истока. И Запад у томе успева. Али, ништа није готово. Тек је почело. Као што већ знате овај интернет дневник је једним делом посвећен разбијању медијске блокаде коју је Запад поставио над Русијом и Истоком уопште. Ја се трудим да представим све аспекте живота нове Русије. Не само православне и не само оне на које је народ у Србији навикао као на руске стереотипе. Зашто? Па, једноставно зато што свака цивилизација није једнодимензионална, већ сложена. И да би се једна цивилизација боље разумела, потребно је упознати њене различите димензије.

А ко, заправо, води Русију? Русију води веома јака екипа људи на чијем челу стоји Владимир Путин. Пошто је Владимир Путин некада радио за КГБ, да ли то значи да КГБ води Русију? Не, не значи. Пре свега, КГБ више не постоји под тим именом. То је сада ФСБ. ФСБ је део државног апарата и то важан, као што су друге обавештајне службе важне за друге земље света. Значи, ФСБ не управља Русијом. Русијом управља група људи вођена патриотизмом која има и више циљеве него што је пука земаљска власт. Потпуно исто као и на Западу. И тамо они који управљају имају више циљеве од пуке власти. Међутим, ти виши циљеви управљача Западом и Русијом су потпуно супротни. То су предели мета-политике, мета-историје, религије а понекад и езотерије. Политика Русије је у суштини заснована на идеји о Трећем Риму и о свести да је, управо, она та која има историјску улогу да задржава одмотовање тајне зла, то јест да задржава долазак Антихриста. Запад води супротну политику, то јест политику која подржава долазак Антихриста. Значи, још једном, ФСБ не управља Русијом, али он представља важан део њеног државног апарата. Исто као ЦИА у Америци или МИ6 у Великој Британији или Мосад у Израелу. ФСБ је данас снажно оружје у одбрани руског погледа на свет.

У последње време сам објавио доста видео материјала који показује народу у Србији црно на бело како се живи данас у новој Русији. Кроз те видео материјале се трудим да представим различите аспекте живота у овој великој и братској земљи. Наставићу са том праксом и убудуће.

Живела Србија! Живела Русија! УРА!

Read more...

Стил живота: Јевгенија Смољјанинова

Јевгенија Смољјанинова је позната руска певачица, чији су репертоар руске народне песме и романсе. Она, иначе, пева и у црквеном хору. Овде можете погледати разговор са њом, а, такође, и чути њене песме.

Read more...

Филм "Свештени језик"

Ево фантастичне серије емисија од којих је направљен филм из два дела о црквено-словенском језику. Предавач је Нина Павловна Сабљина, дописни члан Петровске Академије наука и уметности из Петрограда. Предавања су одлична, јер кроз њих можете учити црквено-словенски језик, а, такође, и чути многе друге занимљиве ствари повезане са црквено-словенским језиком.



Read more...

Филм "Елита стројевог корака"

петак, 24. децембар 2010.

Погледајте филм о руским парадним јединицима.

Read more...

На 400 плус

среда, 22. децембар 2010.

Ево, до сада сам објавио више од 400 прилога, отуда и наслов "На 400 плус", на своја три интернет дневника, па реко' дошло време да напишем један мало више лични текст о свом мировоозренију које се, наравно, помало и мења у зависности од времена, простора и догађаја. Нису то велике промене, јер човек који има мало више од 40 година не може баш нешто радикално да се мења, али опет, мислим да су промене нормалне.

Овај интернет дневник је лични. Пишем о ономе што знам и што осећам. Поред тога што на овом интернет дневнику представљам своје погледе на свет, трудим се и да људима откријем Велики Исток, а пре свега Русију, јер су информације о овом делу света намерно ограничене, а често и сасвим скривене од стране Запада на самом Западу, а у Србији од стране Западних послушника.

Поновићу још једном које су основе мог погледа на живот и политику.

1. ПРАВОСЛАВЉЕ

Ја сам православни хришћанин. То значи да имам духовника. Заправо имам два духовника. То је зато што живим у Москви, а Србија ми је отаџбина. Један духовник је у Србији, а други у Москви. Оба су Срби. Духовник у Србији ми је отац Атанасије из манастира Преображење у Овчарско-кабларској клисури код Чачка, а у Москви је то отац Бојан Попов, који ради у Руској Православној Цркви, иначе, син познате медијске личности у Србији, Раше Попова. Постим, исповедам се и причешћујем.

Одан сам традиционалном православљу, а то значи да ме не занимају никакве новотарије у црквеном Богослужењу. Против сам екуменизма, али нисам зилот. Против сам раскола у Србској Православној Цркви и не мешам се у текуће спорове ни на један начин, јер не желим да судим у тако тешким питањима. Сматрам да је опасно мешати се и заузимати стране, јер бих тиме само учествовао у потпиривању ватре, која се ионако већ разбуктала. Поштујем сва свештена лица. Имам добре информације о црквеним дешавањима у Србији. Готово увек када сам у Србији идем, углавном, са пријатељима и до Овчарско-кабларских манастира. Познајем доста монаха и монахиња у три манастира, Преображење, Сретење и Свете Тројице.

Иако сам православни хришћанин, на мом интернет дневнику не пишем само о православљу. Ради се о интелектуалној радозналости и жељи за сазнањем. Не пропагирам никакав синкретизам и сматрам да је он веома опасан. Захваљујем се Богу да могу да пишем о другим религијама, а да то не утиче на моја верска опредељења и њихову догматску заснованост. Ако некима изгледа другачије, уверавам их да није тако, већ онако како сам написао.

2. ЕВРОАЗИЈА

У политичком смислу сам поборник евроазијске идеје. Укратко, у суштини те идеје, стоји активна жеља за политичким преображајем света, а са циљем његовог одуховљења. Сматрам да само одуховљени свет може да обезбеди основе за правилан развој и других људских делатности, као што су друштвена организација, економија, уметност и спорт. Значи, прво духовне основе, па онда све остало као надградња. Евроазијска идеја је идеја вишеполарног света у коме нема изразито водеће државе или народа или изразито водеће религије. Али постоји једна држава која ће бити војни гарант опстанка таквог света. То је Русија. Русија има своју историјску и есхатолошку улогу. Војни гарант опстанка не значи диктат, већ управо то - војни гарант опстанка. Значи, нема наметања начина живота, нема наметања закона, нема условљавања и малтретирања. Евроазијска идеја је идеја о слободном опредељивању и слободном развоју у складу са сопственом историјом и традицијом.

Шта је то Евроазија? Евроазија је централни географски плато света или такозвана земља срца или "heartland", како ју је назвао оснивач геополитике Макиндер. Макиндер је тврдио да онај ко контролише Евроазију, тај контролише свет. То је огроман простор у Азији који прекривају бескрајне степе и шуме. Главне земље срца Евроазије су Русија, Казахстан, Монголија, делови Кине, Узбекистан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан, Азербејџан, Грузија, Јерменија, делови Ирана и делови Афганистана. Проширена Евроазија се простире на целу Источну Европу, захватајући и Немачку, као и Блиски Исток и Турску, залази дубље у Кину и допире до Индије. Познати амерички геополитичар Збигњев Бжежински је писао о игри на великој шаховској табли, а која, уствари, представља борбу за овладавање Евроазијом. На просторима Евроазије се налазе огромна природна богатства која представљају извор природне моћи народа који живе на тим просторима. Са евроазијском идејом, нераскидиво је повезана улога копна, простора. Завојевање Евроазије је давнашњи сан њој супротстављене атлантистичке цивилизације. Евроазијска идеја би била благотворна за Србију када би она кренула тим путем, јер крајња победа Евроазије би Србији обезбедила слободу, повратак територија и економски просперитет.

3. РУСИЈА

"Павле је био уобразио да некуд, навише, на висину, иде. Његов пут, који се пео у даљину, на планину, водио је у Росију. Сунце је над тим висинама сјало, тако светло.

...

Сунце је, са десна, залазило над тим крајем. Био је то пожар до неба, у коме су се црвенели врхови високи, а зеленели, кроз руменило, четинари, на планини. У долини, шуме су биле црне и чиниле су се непроходне. Руменило заласка Сунца падало је, у долину Ондаве, као неки златни прах, који је провидан, и кроз који цео свет трепери. Тај залазак Сунца, полако, изазвао је и у Исаковичу, на том путу у Росију, неки, свечани мир.

...

Неко време, као омађијан заласком Сунца, Исакович оста тако, издигнут, у седлу, окренут прошлости." (из "Друге књиге сеоба" од Милоша Црњанског)

4. КОМУНИТАРНОСТ И АНТИ-КАПИТАЛИЗАМ

Ја сам за комунитарност, а против сам капитализма. Верујем у то да људи могу сами да се организују да воде предузеће било ког типа и да у њему остварују доходак, без постојања приватног власника. То је доказано и у пракси на примерима хиљада такозваних кооператива широм света, а понајвише у Јужној Америци. Прича о неопходности приватизације као предуслову успешног пословања је нетачна и демантована је у пракси управо постојањем кооператива. Другим речима, овде се ради о самоуправљању, са том разликом што није политичка партија, комунистичка или било која друга, гарант опстанка кооперативе или самоуправљачког предузећа, већ је то законски оквир који дозвољава овакав начин пословног организовања. Људи се одлучују на оснивање кооператива из интереса и јер верују да могу на тај начин да остваре своје економске циљеве, а не из разлога политичког диктата. Има доста текстова на овом мом интернет дневнику које сам посветио комунитарности и кооперативама.

5. ПСИХИЧКИ ПРОСТОРИ

Иако сам радом на себи кроз књиге, музику и филмове у многоме променио себе као личност, ипак моје пресељење у Русију и живот у њој игра одлучујућу улогу у тим променама. Књиге, музика и филмови су изузетно значајни, али дух места је тај који даје коначни печат развоју унутрашњег света човека. Па, познато је и да је Свети владика Николај Велимировић после свог школовања на западу, отишао да се оправослави у Русију. Уствари, оправослављење је веома блиско повезано са орусовљењем.

Иначе, и овде у Русији купујем књиге, музику и филмове. Могу да кажем да је то један нови свет за мене, а који је, на жалост, скоро потпуно сакривен за Србе у Србији. У Русији продукција књига, музике и филмова је огромна и садржи невиђено богатство идеја.

Свуда око нас су психички простори у којима зраче различити утицаји. Психички простори су разастрти по књигама, по звуцима, по сликама, по архитектури, пејзажу и у људима. Када модерни завојевач одлучи да нападне неку територију, он прво нападне њен психички простор. Ако освоји психички простор, онда и територија много лакше пада. А где су наши психички простори? Какво је стање у њима? Чува ли неко стражу око њих? "Ако заспимо ту под кулама ко ће нас пробудити?".

Овај мој интернет дневник је у великој мери посвећен борби у психичким просторима. Мислим да крајњи исход битке умногоме зависи од тога колико су успешне активности војника који војују на психичким бојним пољима. Срби су потпуно поражени у психичким просторима и ја покушавам да поново повратим изгубљене коте са оноликом снагом са коликом располажем.

Ево једног примера борбе у психичким просторима - борба организације пространстава, то јест борба урбаних планова. Како то изгледа у судару Евроазије, то јест Истока и Атлантиде, то јест Запада. Пише Александар Дугин у својој новој књизи "Социологија руског друштва" о разликама у архитектури Петрограда и Москве. Он каже да је Петроград симбол Запада у Русији, што је тачно. У Петрограду су улице организоване у правоугаоном стилу, као на Западу, а понајвише као у Америци, док у Москви доста има кружних улица и булевара, такозваних "кољца". Дугин наводи да западна урбанизациона философија радикално преуређује терен, непратећи његову природну линију. Она просеца улице, одсеца брдашца и узвишења, слаже куће у правоугаоне квартове, мења токове река. Словенска урбанизациона философија је потпуно супротна. Она прати линију терена, поштује талас земље. Куће су разбацане тамо-вамо, као засеоци у Србији. И ја сам одмах уочио ту разлику између Москве и Петрограда, мада више у духу и Москва ми се више допала. Писао сам о томе раније на овом интернет дневнику. Значи, имам, практично, исти осећај за тај дух места као Дугин. И не само за дух места, већ и за дух предмета, за општу атмосферу. То је као један свет који је оку невидљив, али који постоји одмах иза овог видљивог света. Значи, два света или два изображења једне исте реалности, при чему се дух места очитава у оној невидљивој димензији. Имам утисак да је тај осећај невидљиве димензије света почео да ми се интензивније јавља од када сам почео да слушам Пелагеју, а то је пре пар година. Да се вратим борби пространстава. То о чему пише Александар Дугин је исто оно о чему пише Милош Црњански у "Другој књизи сеоба", када приповеда о Србима који су живели у Војводини, која је тада била у саставу Аустро-Угарске и који су по свом исељењу из Србије градили насеља у истом стилу као што су то радили у Србији, а то је у разбацаном стилу. Међутим, после неког времена, дошло је наређење из врха Аустро-Угарске државе да се србска насеља реорганизују у урбанистичком смислу, то јест да се куће постављају у правоугаоним блоковима. Сви знамо како таква насеља изгледају у Војводини. Ушорени стил градње у правоугаоним блоковима. То је била насилна урбанистичка реорганизација и Срби су пружали отпор томе. То је био исконски отпор Срба, чији су извори били у дубоком колективном несвесном. Отпор страном свету, отпор страном психичком простору. Ово су за мене велика открића и велики напредак у разумевању историје. Борба за превласт у психичким просторима који су свуда око нас!

У урбанистичким философијама Запада и Истока, управо се огледа огромна разлика ових двају светова. Западњачко преуређивање природног простора је одраз механичког духа који је преовладао у уму западног човека. Механички дух није природни, Богом дани дух. То је дух који је човек измислио и којим се супротставио природи датој од Бога. То супротстављање се огледа у мењању природе. Мењање природе значи - нисмо задовољни како ју је Бог уредио, него ћемо је изменити тако како ми мислимо да треба. Механички дух је дух насиља. Просецање путева, одсецање брда, преусмеравање токова река, прављење вештачких језера. Све је то дух насиља. Ако се добро сећам, велики руски философ Николај Берђајев је написао да од Канта и његове философије води директна линија до немачког предузећа "Круп". Наравно, данас је западна урбана философија захватила цео свет. То је као инфекција. Против те инфекције се може борити контра-мерама, то јест одбацивањем страног и повратком на наше.

Дакле, то су основе мог погледа на живот и политику.

Ево и ставова о још неким политичким питањима.

КОСОВО

Косово је део Србије и може се вратити у састав Србије само силом. Косово је окупирано и они који се налазе на Косову су србски непријатељи. Са окупаторима нема сарадње на било ком нивоу, а то значи да са њима не треба трговати, а понајмање им продавати србска предузећа и земљу. Сарађивати треба са пријатељским земљама.

ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Ја сам против парламентарне демократије, јер је она манипулативна и у основи погрешна јер негира неједнакост у знању и компетентности. То значи да је принцип један човек један глас погрешан, јер људи немају једнака знања, па тако њихови гласови и не могу да буду једнако вредновани. Мислим да би политички систем био праведнији оснивањем сталешке скупштине где би се одлуке доносиле на основу принципа политичког умиротворења и консензуса, јер би у центру пажње био заједнички интерес свих, а не интерес појединих клика и котерија као што је то случај са политичким партијама.

Ето, толико сам хтео да кажем о неким личним стварима.

Read more...

Прича о супер-брзом возу "Сапсан"

Ево и приче о супер-брзом возу "Сапсан", који је Русија купила од немачког предузећа "Сименс", а који саобраћа на линији Москва - Петроград.

Read more...

Бисер Сибира: Новосибирск

уторак, 21. децембар 2010.

Ево два сјајна филма о Новосибирску. Први се зове "Новосибирск: Град где сам ја..." ("Новосибирск: город, где я..."), који приказује град лети, а други се зове "Прогулка по Новосибирску" или "Шетња по Новосибирску", у коме вам Ирина Пудова приказује град зими. Препоручујем вам да их погледате, јер су и снимљени на занимљив начин.



Read more...

Бесконачна Русија: Соловки

Ево и филма из два дела о чувеним Соловјецким острвима и Соловјецком манастиру који се налазе у Белом мору на северу Русије.



Read more...

Канада наставља хладни рат против Русије

Као и готово увек до сада, Запад, уместо да иде ка миру и сарадњи, иде ка сукобљавању. Напади на друге који не мисле као Запад, а посебно на оне који имају моћ да одговоре, врше се на свим пољима. Сетите се само ко је први увео политику у спорт - Запад. То је било 1980.-те године када су земље чланице НАТО, као и неке друге земље, бојкотовале Олимпијске игре у Москви, због совјетског војног ангажовања у Афганистану. А сада су те исте земље чланице НАТО у Афганистану као окупатор. Какво невероватно лицемерје Запада.

Званично, хладни рат је завршен. Али, не. Запад га наставља. Њему су стално неопходни некакви непријатељи, а ако их нема, он их или измишља или провоцира друге на непријатељство. То је западни политички стил - качење са свима. Запад готово све време провоцира да у једном тренутку некоме ко има моћ прекипи и да сравни са земљом ту моралну црну рупу на географској карти света.

Ево примера Канаде, америчке и атлантистичке слушкиње, војно нејаке земље која игра мале, прљаве игрице. Канада је недавно увела нови режим за добијање виза руским држављанима. Не ради се ни о каквим специјалним, већ обичним визама које требају обичним грађанима Русије који би да посете своје рођаке који живе у Канади или који би да отпутују туристички у Канаду. У новој анкети која треба да се попуни, грађани Русије треба да дају податке о местима где су радили последњих 10 година, податке о служењу у руским оружаним, полицијским или другим снагама које представљају бојеву силу Русије, податке о учешћу у оружаним дејствима, податке о чланству у политичким партијама или политичким организацијама, укључујући омладинске и студентске организације и професионална удружења. У вези са служењем у руској војсци, траже се детаљни подаци када је особа служила војску, у којој јединици, где се та јединица налази, у којем је роду војске служила и какве су биле њене дужности у војсци. Такође, у упитнику се налази питање да ли је особа која жели да добије канадску визу била сведок малтретирања људи или томе слично.

При свему овоме треба имати на уму да руски држављани који дају овакве податке могу да буду кажњени са до седам година затвора због одавања државне тајне.

Ево о томе прилога са руске телевизије:



Одмах после увођења новог упитника за добијање канадске визе, руско Министарство иностраних послова је позвало представника канадске амбасаде да објасни нови приступ Канаде у међусобним односима са Русијом. У случају да Канада не одустане од свог агресивног приступа визном режиму према Русији, Русија ће бити принуђена да одговори истим мерама.

Али, хајде да преведемо овај вулгарни политички потез Канаде на обичан језик. Значи, Канада отворено каже Русији - ти си ми непријатељ и хоћу то да ти покажем на јасан начин. Хоћу да ми твоји сопствени грађани издају тајне и осетљиве податке о теби. Тиме хоћу да те понижавам. Тиме хоћу да те провоцирам. Да ли просечан Канађанин зна какву одвратну политику води држава у којој живи? Тешко. А шта би просечан Канађанин, на пример становник Торонта, рекао када би као одговор на политику коју Канада води према Русији, два руска интерконтинентална пројектила прозујала ниско над градом у јеку највеће вреве на улицама и потом експлодирала негде у неком океану? Чисто као упозорење на отворени покушај шпијунирања и провоцирања Русије. Да ли би се просечан Канађанин онда замислио какву политику води земља где живи и за кога гласа на изборима? Ја мислим да би. Али, ствар је у томе што просечан Канађанин не зна за кога гласа на изборима. Услед тог незнања просечан Канађанин и нема избора.

Ето, то је још један доказ да Запад, у овом случају Канада, води политику заударајућих излучевина из дебелог црева, то јест политику качења без разлога, провокација и подгревања непријатељстава. Управо су Запад и одвратна цивилизација коју је он створио главни фактор нестабилности у свету. САД и Европска Унија са својим сателитима као што је Канада су два највећа жаришта инфекције опасне по цели свет које треба под хитно уништити или изоловати. Уништавање се може извести војним путем, јер Запад све време то сам тражи и сам користи тај метод, а изоловати се може економски, па нек се онда сами западњаци даве у својим економским и другим кризама директно произашлим из њихових изопачених идеологија.

Read more...

Велика Евроазијска победа у Белорусији!

понедељак, 20. децембар 2010.

Јучерашњи дан је био дан судара Евроазије и Атлантиде, а поприште битке је било у братској Белорусији где су одржани председнички избори. Бриљантну победу је однела Евроазија, коју је овога пута представљала Белорусија! Честитке председнику Белорусије Александру Лукашенку који је више него убедљиво поразио све противкандидате и тако показао да белоруски народ неће упасти у замку у коју су упали Србија и Украјина. Ипак, Украјина је на путу да се извуче, док је, на жалост, Србија далеко од тога. Дакле, све обојене револуције или обојене револуције у покушају су пропале, осим оне у Србији.

Данашњи дан је дан слављења велике победе. Судар Евроазије и Атлантиде, копна и мора, части и безчашћа, слободе и тоталитаризма, огледао се данас и у потпуно опречним оценама управо завршених председничких избора од стране званичних евроазијских и атлантистичких тела. Атлантистички ОЕБС је оценио да су избори у Белорусији нерегуларни, а посматрачи Заједнице Независних Држава да су регуларни. Извршни секретар Заједнице Независних Држава Сергеј Лебедев је, такође, нагласио да нереди у Минску немају никакве везе са изборном кампањом. Руски председник Дмитриј Медведев је изразио наду да ће Белорусија наставити путем демократије и пријатељства са својим суседима. Он је, уједно, рекао да су избори у Белорусији и оно што се сада дешава, унутрашња ствар Белорусије. То је потпуна победа Евроазије и тежак пораз Атлантиста. Европска Унија може само да кмечи, јер као прво, није у праву што се тиче регуларности избора у Белорусији, а као друго не може да уђе са својим плаћеничким црним стотинама људско-праваша да ровари и да подбуњује народ који жели миран и просперитетан живот за који је и гласао убедљивом већином.

А као крем на победу Белорусије и Евроазије над тоталитарном и злочиначком Европском Унијом представља егзалтирана изјава победитеља Александра Лукашенка који је на конференцији за новинаре изјавио да ће трпети све потешкоће само да се не разиђе са Русијом. Лукашенко је, такође, изјавио да он никада није био непријатељ Русије. Он је даље изјавио да ће Белорусија бити прва која ће ратификовати све документе који се тичу јединственог економског простора Русија, Белорусије и Казахстана. Тиме је, практично, окончана дилема да ли ће се Лукашенко удаљити од Русије и Евроазије. Одговор је дао сам Лукашенко - неће. Значи, иако је било несугласица и иако ће их, можда, у будућности понекад опет бити, са главног стратешког курса нема скретања.

У исто време, у готово ослобођеној Украјини, вођа прозападних снага, бивши председник владе, Јулија Тимошенко, полако долази на своје, а то је пред суд, јер је осумњичена за финансијске пропусте у време док је била на власти.

У целој овој причи битна је једна ствар - није важно шта мисли и какве оцене даје мафијашка Европска Унија, већ је важно је шта мисли и какве оцене даје Евроазија.

Радујте се Евроазијци и сви ви који сте жељни слободе и бољег живота!

А та слобода и бољи живот су само на око 2 до 3 сата лета на исток.

Све ћемо вратити назад!

Read more...

Бесконачна Русија: Иркутск

Ево представљања још једног града у Русији из серије "Бесконачна Русија" који доказује да се у Русији не развијају само Москва и Петроград. Овога пута је то Иркутск, град који се налази близу Бајкалског језера. Погледајте филм о Иркутску из два дела.



Read more...

Бесконачна Русија: Јекатеринбург

Има људи који кажу да су Русија само Москва и Петроград, а да је све остало јад и беда. Ја тврдим да није тако, већ да се и други градови у Русији интензивно развијају. Ево примера Јекатеринбурга, града на Уралу, као и још неколико мањих градова из серије "Бесконачна Русија". Молим вас, погледајте реалну нову Русију, погледајте људе на улицама, шта раде, како се облаче, каква кола возе и друго. Дакле, нема лажи, нема преваре, слике говоре саме за себе.

Read more...

Филм "Ксенија и Иларион" по идеји Никите Михалкова

недеља, 19. децембар 2010.

И после оволике приче у последњих неколико текстова о империји, повратак на моју омиљену тему о потрази за утопијом, о потрази за Златним добом, о потрази за изгубљеним Рајем. Погледајте прво веома добар документарни филм "Ксенија и Иларион" за коју је дао идеју Никита Михалков, који се и појављује у филму. Филм је о старообредницима, безпоповцима који су се населили у сибирску тајгу, бежећи од света и његове саблазни. Овај филм је веома интересантан јер у њему брачни пар старообредника одлази на кратко у свет на ходочасничко путовање у Палестину и затим се враћа назад у своју тајгу. Погледајте додир два света који се концепцијски потпуно разликују.

Read more...

Следећих осам торжествених година лучезарне Московије

Слика "Русијо, пробуди се!" великог руског сликара Иље Глазунова (кликом на слику добијате увећану верзију)

У последње време почела је да се отвара велика Евроазијска идеја у Србији. Људи су почели да се повезују и да шире информације о великој источној империји. Они који прате мој интернет дневник знају да сам одавно почео да пишем о Евроазији и могу да кажем да ме ширење евроазијске идеологије у Србији радује. Нису то неки драматични помаци, али сваки помак у смеру рушења атлантистичке медијске блокаде је добродошао.

Хоћу овом приликом да напишем неколико речи о следећих осам година развоја Русије и Евроазије. Како сам и ставио у наслову, биће то следећих осам торжествених година лучезарне Московије. Биће то право правцато торжество нове Русије које ће цео свет моћи да види.

Русија је недавно добила организацију два велика спортска догађаја, зимских олимпијских игара у Сочију 2014.-те године и светског првенства у фудбалу 2018.-те године. Ови потези руског руководства не носе само спортски и културни карактер, већ имају и изузетан глобални политички значај. Локомотива која вуче велики руски воз је са ове две победе на међународном плану до врха напунила резервоаре са горивом и спремила са за јуриш у будућност.

Замислите само предстојећи обим послова и улагања новца у економију ове огромне земље. То ће бити баснослован новац. Ова два спортска догађаја од светског значаја даће Русији, која ионако већ има велики напредак у свим сферама живота, страховито убрзање. Колико ће само инфраструктурних, грађевинских, телекомуникационих, информатичких и других послова требати да се одради широм Русије да би земља у пуном сјају дочекала 2014.-ту и 2018.-ту годину. Русија, која то већ и сада јесте, постаће ново царство пословног света.

Свет ће бити сведок крунисања нове светске водеће империје. Са торжеством Русије, торжествоваће, пре свега, економски и оне земље које чврсто стоје уз њу у евроазијском империјалном пројекту, а то су Белорусија и Казахстан. При томе је врло могуће да ће Евроазијска империја бити проширена за још неколико земаља са простора бившег Совјетског Савеза, којима ће сви ти догађаји донети велике користи у свим сферама живота.

Следећих осам година ће, уједно, бити и шанса за сваког човека понаособ да нађе своје место на бескрајним просторима Евроазије, да утврди и стабилизије свој живот и да створи солидне услове за развој будућих генерација. Ето и шансе за Србе да промене свој живот из учмалости поробљене и понижене земље која тавори под ропством злочиначке Европске Уније.

Read more...

Зрачења нове Русије: Мени и теби је суђено служити Русији

Погледајте причу о дечацима, кадетима, који се обучавају за служење у руским оружаним снагама, а чији су очеви положили своје животе за Родину у Чеченији. Синови настављају мисију својих очева. Тако се одржава ратничка, кшатријска каста у Русији. Оно што је овде важно је то да обучавање дечака у ратним вештинама има духовну подлогу, то јест они се утврђују у православној вери и тако не постају плаћени "пси рата", већ духовно свесни војници на бранику своје отаџбине. Виђам их повремено по Москви и оно што оставља утисак је како се гордо и војнички држе.

Read more...

Зрачења нове Русије: Мисионарска писма владике Николаја Велимировића

Ево два кратка филма заснована на "Мисионарским писмима" Светог владике Николаја Велимировића. Да, у Русији се веома цени Свети владика Николај. Прва прича се односи на писмо жене која не може да има децу, а друго на писмо жене која се налази у стању унинија (туге).

Read more...

Зрачења нове Русије: Младе породице у Русији

Ево приче о младим породицама у новој Русији и подршци коју им пружа држава. Овде се помиње један од федералних програма за помоћ младим породицама да дођу до сопственог стана - "Млада породица" ("Молодая семья"). За период од 2002.-ге до 2010.-те године, овај програм се односио на породице, укључујући и оне у којима су само један родитељ и најмање једно дете, у којима је старост родитеља до 35 година. Одличан потез руске државе.

Read more...

Зрачења нове Русије: Живот православне гимназије у Владивостоку

Ово је руски одговор на западни ретроградни образовни систем. Школски програм је у складу са руским образовним програмом, уз додатак верских предмета. При томе, православна гимназија не служи само за то да да знање, већ и да васпита.

Read more...

Зрачења нове Русије: Наш дом

Породица Диме и Светлане Рижкових је млада руска породица која вам кроз интересантан, поетски приступ показује како се може живети у новој Русији и без неких великих пара, а опет срећно. Као што можете видети, важне су идеје, љубав, међусобно уважавање и труд.

Read more...

Зрачења нове Русије: Извори људске среће

А ево како се Руси боре против модерне западне цивилизације која се делимично прелила са Запада и у Русију. Наравно, повратак вери и традицији кроз организоване радионице су прави одговор.

Read more...

Зрачења нове Русије: Школа где се учи да се буде добар

субота, 18. децембар 2010.

Ево филма о "Ускрсној школи" и граду Ћјерјепавјецу. Школа је почела са радом 1993.-ће године. Деца ујутро иду у цркву, а затим у школу. Погледајте како је организован дечји живот у овој школи. Русији нису потребни европски стандарди и европске вредности, јер Русија има своје стандарде и своје вредности.

Read more...

Зрачења Нове Русије: Како су Иван и Варвара нашли своју срећу

Ово је филм о Ивану и Варвари Лјебјодкин који живе у Москви и имају шесторо деце. Иван и Варвара су православни верници и Бог им је дао по вери велику срећу и један нормалан живот. Иван је специјалиста за рачунаре и они кажу да имају све што им треба.

Read more...

Зрачења нове Русије: Породица Хлинови

Ово је прича о Игору и Татјани Хлиновима и њиховој породици. Игор је лекар, а Татјана је педагог. Погледајте и послушајте како они сами говоре о свом животу у новој Русији.

Read more...

Зрачења нове Русије: Алексеј и Ана

Филм о Алексеју и Ани Сињаковима сам раније био поставио на овај свој интернет дневник, али сам данас сазнао да филм није био цео. Сада можете да погледате филм у целости.

Овиме, уједно, почињем постављање серије краћих филмова о свакодневном животу у новој Русији. О њему се у Србији мало зна, јер влада медијска блокада чији је циљ да сакрије истину о солидности живота нове Русије. Сада ће људи моћи да виде како се овде стварно живи. Моћи ће да виде како изгледају руски домови, шта Руси једу, како се хране, како се облаче и све друго што чини један обичан, солидан, свакодневни живот. Позивам вас да обавестите своје рођаке и познанике о овим филмовима и да тако заједно разбијемо медијску блокаду над новом Русијом и створимо услове да Запад, то јест САД и Европска Унија ускоро буду избачени из Србије онако како и заслужују, а то је са ногом у задњицу. Филмови су на руском језику. Ако не знате руски језик, мислим да то не би требало да представља велику препреку и да ћете моћи да разумете доста тога. У сваки случају, слике довољно говоре саме за себе.

Породица Сињаков, Алексеј, Ана и њихова деца живе у Москви. Алексеј ради као заменик декана за информатику и информационе технологије на Универзитету "Ломоносов". Они живе срећно. Њима не смета велики град као што је Москва са свим својим изазовима и искушењима. Сињакови су модел како би једна породица требало да изгледа. У овој породици се поштује Закон Божији, где је мушкарац мушкарац, а жена жена. У овој породици нема замене улога мушкарца и жене, нема либерализма и нема много уплива подивљалости модерне регресивне цивилизације која је вођена од стране Атлантиста, то јест демократа, капиталиста и људско-праваша. У филму који говори о породици Сињаков је речено да у Русији нема много породица са много деце, што је тачно, али је, такође, тачно и то да је у Русији заустављен пад наталитета и да је недавно први пут број рођених био већи од броја умрлих. Сињакови су свакако допринели томе. Али не као машина за просто увећање броја рођених, већ као складна хришћанска породица која зна своју мисију у свету. Да. Сињакови су хришћани и начин на који они живе би могао да буде пример и за остале.

Read more...

О догађајима на Мањежном тргу и у Наљћику са тачке гледишта империје

У прошлу суботу у Москви, на Мањежном тргу, је дошло до нереда које су изазвали навијачи фудбалског клуба "Спартак". Повод је било убиство Руса Јегора Свиридова од стране Аслана Черкесова из Наљћика, главног града руске републике Кабардино-Балкирије која се налази у саставу Северно-Кавкаског федералног округа. За сада није сасвим јасно како се убиство десило, осим што је извесно да се радило о тучи групе руских навијача са групом људи са Кавказа. Ево како су изгледали нереди на Мањежном тргу:



Међутим, за разумевање онога што се десило на Мањежном тргу, такође, треба рећи да је пре неколико дана у Наљћику убијен председник Духовне управе муслимана у том крају муфтија Анас Пшихаћев, који је био познат по својим анти-екстремистичким ставовима и који је био лојални житељ Русије, иако није био Рус. Убице су позвале муфтију да изађе испред куће и убили га на месту. Руски патријарх Кирил је изразио саучешће поводом смрти Анаса Пшихаћева и назвао га истинским руским патриотом и верним другом Руске Православне Цркве, који се доследно супротстављао екстремизму и тероризму, који је утврђивао међурелигиозни и међунационални мир и који је био поборник традиционалног ислама. Ево навода партијархових речи на руском језику: "Муфтий Анас Пшихачев был истинным патриотом России, верным другом Русской Православной Церкви. Он последовательно противостоял экстремизму и терроризму, укреплял межрелигиозный и межнациональный мир, возрождал традиционный ислам", - отметил патриарх Кирилл." Ево извештаја о муфтијином убиству са руске телевизије:



А ево и изузетне изјаве архиепископа Ставропољског и Владикавкаског Феофана поводом убиства муфтије Анаса Пшихаћева и догађаја на Мањежном тргу, коју треба у целости послушати:



Русија је империја у успону. Једна од претпоставки империје је да под њеним окриљем не живи само један народ. У Русији живи више од 100 народа. У складу са самом вишенационалном и вишекултурном природом империје, следи да те народе треба да окупља једна центрипетална сила. Та центрипетална сила има више димензија, од којих свака у свом делокругу држи све те народе на окупу. Најзначаније димензије центрипеталне силе која држи империју су духовни циљеви, душевно обогаћивање у културним разликама и економија. Друштвено-политички систем је оквир у коме ове три димензије треба и практично да се остваре. При томе, највиши уједињујући ниво империје је наднационални и ту се ради о такозваном супер-етносу како га је дефинисао велики руски историчар и Евроазијац Љев Гумиљов. Супер-етнос у конкретном случају Русије су такозвани "Расијане" ("Россияне"), то јест сви житељи Русије независно од националности. Руси ("Русские") су конкретан руски народ. То је, наравно, компромис који се користи са циљем обједињавања свих народа који живе на територији Русије. У империји, а посебно у евро-азијској империји, испољавање националног је сасвим нормално, али у империји шовинизму нема места. Дакле, национално - да, шовинизам - не.

Овај вишенационални и вишекултурни принцип је суштина империје. Када се у Русији удара на овај принцип, онда се удара и на саму империју. Русија иде путем империје и то је званична политика руског руководства. Примарна политика Русије је евроазијска политика, то јест Русија тежи да потпуно утврди своју позицију као, пре свега, Евроазијске империје. Зато шовинистичким покличима на Мањежном тргу нема места. Империја се не рађа за један дан или месец дана или за једну годину. Рађање империје је процес и он није лак. У том процесу су могућа искушења, али она се морају одлучно превазићи. Једно од тих искушења су и дешавања на Мањежном тргу и у Наљћику. Слушао сам преко телевизије шта је говорио председник Русије Дмитриј Медведев поводом дешавања на Мањежном тргу. Био је врло строг и изричит. Прва ствар коју треба учинити да се овакви неконтролисани изливи шовинизима спрече је - жестока примена државне силе као одговор на силу оних који на улици траже обрачун са не-Русима и привођење изгредника правди. То је руска милиција одлично и урадила. Друга ствар је васпитавање људи како треба да се живи у вишенационалној и вишекултурној средини.

Људи са Кавказа су другачији по свом менталитету у односу на Русе, а пре свега у односу на Русе који живе у Москви. Може се рећи да су то незгодни људи. При томе, иако су незгодни, нису сви терористи. Терористи су велика мањина. Што се тиче других народа из бивших совјетских средњеазијских република, они, углавном, не представљају опасност. Велика већина тих људи из Средње Азије су у мањој или већој мери интегрисани у руско друштво, што значи да говоре руски језик, живе у Русији и раде разне послове, који, често нису, много плаћени. Али су плаћени. Они виде корист од Русије, јер живе и раде ту. То је велика ствар да су им евроазијске интеграције омогућиле да могу да хране своје породице и себе. Зато треба да буду захвални Русији. И Руси треба да буду захвални људима из Средње Азије који често раде послове које се Руси баш не претржу да раде, као на пример да чисте снег по великој хладноћи и друго. Све има своје. Многи од људи из Средње Азије су нормално прихватили живот у Русији. Ево, у предузећу где ја радим има и људи из Средње Азије који раде разне послове. Од послова у кухињи до развоја софтвера. Све је у реду са њима. Раде нормално, а кад заврше посао, нико им не брани да иду где хоће, у биоскоп, куповину или у џамију.

Дакле, за мене су обе стране криве у случају Мањежног трга. Шта ће кавкасцима пиштољи и ножеви и, често, мутни послови којима се баве? То представља извор могуће опасности и криминала. Томе нема места у руској империји. А шта ће Русима да нападају случајне пролазнике неруског изгледа на Мањежном тргу? То је погром и расизам. Томе, такође, нема места у руској империји. Читао сам неке коментаре које су Руси писали поводом догађаја на Мањежном тргу. Лепо један човек пише. Ако се крене са повицима "Русија Русима" и "Руска власт за Русе", онда се може наставити и са повицима "Карелија Карелцима" (Карелија је руска република на северу) и "Карелијска власт за Карелце", "Татарстан Татарима" и "Татарстанска власт за Татаре", "Сибир Сибирцима" и "Сибирска власт за Сибирце" и тако даље. И где то води? Па, наравно, у распад империје, у распад Русије. Е, а онда би дошли западњаци да потапшу председнике тих новонасталих творевина по рамену и да им издиктирају шта треба да се ради, то јест шта ће да им се прода од богатства и колико робова ће да ради у том и том приватизованом предузећу. Ја сам потпуно уверен да ће се Русија изборити са овим искушењима. За то је потребна чврста рука и Русија је има. Лоше је то што су два човека изгубила животе, Рус Јегор Свиридов и муфтија Анас Пшихаћев. Бог душу да им прости. Али, Русија иде даље и ове тешкоће је неће зауставити на њеном путу евроазијске империје. Они Руси који не разумеју империјски пут Русије, треба да науче шта тај пут значи и како да се понашају. Такође и људи са Кавказа и из Средње Азије треба да науче како ће им Евроазијска империја побољшати животе на свим нивоима.

Можда би неко поводом овога упитао да ли је Москва опасан град? Није. Или ништа мање од било код другог великог града у свету где живи много народа. Увек и свугде има људи који ће почети да шире панику и да праве слона од миша. Свакако да треба бити опрезан и пажљив, али стварати панику и измишљати ствари које не постоје, за то нема потребе. У Москви се нормално живи и ради. Па, ја сам у ту суботу када су били нереди на Мањежном тргу био са женом у граду и ми ништа тачно нисмо знали шта се десило. Неки правци у метроу су били затворени из, како је речено, техничких разлога. Ми смо приметили повећано присуство милиције и посумњали смо да се нешто дешава, али за нас никакве опасности у том тренутку није било. Иначе, милиција је имала и псе који су посебно обучени за налажење експлозива. Значи, не треба ствари надувавати и правити их горим него што оне јесу. Московљани живе нормално, припремају се за предстојеће празнике, иду по тржним центрима и продавницама, иду на посао и то је то.

Срби којима је стало до спаса Србије треба да обрате пажњу на чињеницу да ће то бити могуће ако је Русија јака. А Русија је јака као империја. Дакле, треба разумети идеју империје и, у овом случају, Евроазијске империје. Треба разумети да је за стварање империје потребно време и треба подржати курс руског руководства. Ако се већ нешто и критикује, онда то треба да буде бираним речима и добронамерно.

Живети у данашњој Русији која се развија у највећу светску империју је привилегија.

Слава Русији!

Read more...

"Азия" - Ялла

понедељак, 13. децембар 2010.

Read more...

Амерички пословни простаклук у Русији

недеља, 12. децембар 2010.

Настављамо да рушимо светле митове о западу.

Ево примера америчког пословног простаклука у Русији из књиге "Рат и мир језика и култура" доктора филолошких наука и заслужног професора Московског државног универзитета "Ломоносов" у Москви Светлане Григорјевне Тер-Минасове. Иначе, професор Тер-Минасова је и декан факултета страних језика на истом универзитету, а који спада међу најбоље светске универзитете.

У осмом поглављу које носи назив "Култура и посао, бизнис и рад" Светлана Григорјевна описује случај који се њој лично десио 1997.-ме године када је код ње, као декана факултета страних језика, на пријем дошао представник америчке банке у Москви. То време је било тешко у Русији, јер се тада тешко живело. Разговор се водио о сарадњи и заједничком програму који се односио на студентске вежбе и на учење руског језика као страног. Све је било прилично другарски и на Светлану Григорјевну је све оставило добар утисак. После неколико дана, Светлана Григорјевна је добила писмо у коме јој се америчка банка захваљивала за сусрет и у коме је још било написано да ће они размислити о облицима свога учешћа у том одличном програму. При томе су написали и да ће се вратити том питању када прикупе довољно информација. То је на први поглед било обично, класично пословно писмо, осим једног детаља, а ради се о следећој реченици која је била написана у писму: "I have enclosed a small donation which may be used either for yourself or for your department". У преводу на србски језик: "Приложио сам малу донацију која би могла да буде искоришћена или за вас или за ваш одсек". У коверти је, такође, лежала новчаница од 100 долара! Светлана Григорјевна је осетила стид. Када је то рекла својим колегама на "МГУ", то је за њих, Русе, био културни шок. После тога, та америчка банка се више никада није појавила на хоризонту Универзитета "Ломоносов" и људи са универзитета су били срећни.

Read more...

Утисци и савети у вези Канаде

Ево једне анализе коју сам пре неког времена поставио на "СербианКафеу" у вези живота у Канади. С обзиром да сам тамо живео скоро 9 година, мислим да нека запажања могу да буду корисна за оне који размишљају о одласку у ову земљу.

1) За исељење у Канаду у класи професионално исељење, а које се односило, када сам се ја исељавао, на то да је потребно имати професионалне квалификације које су у том тренутку биле потребне Канади, треба доста новца. За лекарске прегледе и друге ствари око добијања исељеничке визе и авионске карте за трочлану породицу било је потребно око 5000 немачких марака у оно време. При томе је, такође, било потребно да се има око 20000 немачких марака као финансијска подршка самом себи приликом усељења у Канаду. Не знам колико те суме сада износе. Мислим да је то много новца и да ко има тај новац, тај не треба ни да се исељава, ако су у питању економски мотиви. Ја сам тих око 20000 немачких марака позајмио, па сам то после враћао. То је доста незгодно и тешко.

2) Оно што пише у документима које добијете у канадској амбасади у вези тражених занимања није тачно у смислу да ћете брзо наћи посао. Нема никаквих гаранција да ћете не само брзо, него уопште наћи посао којим желите да се бавите у Канади.

3) Канада је земља која, у принципу, није за људе са високим школама. Систем вас „охрабрује” да се поново школујете или да трошите време и плаћате за нострификацију већ стечених диплома. Из личног искуства знам да људи који немају високе школе боље зарађују од људи са високим школама.

4) Добар посао, а то значи посао који волите, који се обавља у пријатном радном окружењу и који је добро плаћен, се тешко налази и у великој мери представља ствар среће.

5) Менталитет људи који живе у Канади је доста различит од нашег. То је и разумљиво, јер у Канади живи огроман број нација од којих свака има своје специфичности које су везане за националну традицију, религију и друге ствари. У просеку, људи у Канади живе двоструким животом. Један је јавни и он је, углавном, везан за посао, а други је приватни који је везан за време када човек не ради. Људи се тешко одричу онога што су донели са собом у културном смислу, тако да се у Канади живи у душевним гетима, а та душевна гета се често претварају у права физичка гета, то јест делове града или насеља где већински живе припадници једног народа. У ово да се људи тешко одричу онога што су донели са собом у културном смислу, спадају и они који свесно теже да се „уклопе” у средину, то јест асимилују, само се то, иначе, потпуно нормално тешко одрицање свога, испољава као карикатура.

6) Када човек тек дође у Канаду, треба да гледа да иде у велике градове, јер тамо има највише посла и других могућности за нормалан живот.

7) Када човек тек дође у Канаду, треба да гледа да што мање троши, да би могао да се стабилизује економски. Ово је важно зато, јер се у сваком капитализму, па тако и у канадском, слобода купује новцем. То што по закону човек има слободу кретања, нема везе са реалношћу. Тако на пример, ако човек нема новца, он не може да путује, на пример, у Србију или на Кубу или у Мексико. Ако човек нема новца, он не може да путује ни из Торонта у Мисисагу, јер не може да купи карту за јавни превоз. Дакле, штедња је веома важна. При томе, главну улогу игра смањење трошкова, а највећи издаци иду за стан и храну.

8) У Торонту вам не требају кола, јер је јавни превоз прилично добро организован. Имати аутомобил је додатни трошак. Наравно, има ситуација, када су човеку кола неопходна, али мислим да је тих ситуација мало. Ја никада нисам имао кола док сам живео у Канади, а свугде сам стизао. Неколико пута сам изнајмљивао аутомобил када сам ишао ван града и то је све. Има и такси, тако да кола нису проблем у Торонту.

9) Храна у Канади је лоша, јер је готово сва генетски модификована. Алтернатива је у куповини такозване органске хране, међутим, из богатог личног искуства, тврдим да много од хране која се продаје као органска, такође, није органско. Од бољих продавница органске хране, препоручујем „Big carrot” на Данфорту и "Whole Foods Market". За мене је бољи "Big carrot", који је уједно и јефтинији од "Whole Foods Market"-а.

10) Клима у Канади је сурова, то јест зиме су за око 1 месец дуже него код нас, што се одражава на метаболизам човека, мада је те утицаје могуће смањити здравим животом. Лета су често спарна и влажна због близине језера. Ветар често дува у Торонту, што зими чини да је осећај хладноће јачи. Ипак, ветар је и добар, јер односи смог над градом.

11) Не улазити у дугове. Не куповати некретнине и не размишљати о жонглирању са купо-продајом, док се финансијски чврсто не стане на ноге. Ово је веома важно. Иначе, више се исплати изнајмљивати стан, него купити некретнину. У Торонту се може наћи пристојан стан и испод 1000 долара, што је моје лично искуство. Ако купите пристојан стан или кућу, готово увек ћете имати осетно већа месечна давања него за изнајмљени стан. Рачуница је врло проста.

12) Здравствени систем у Канади није лош у поређењу са САД, али је доста спор. Ово говорим из личног искуства. Да би се дошло до специјалисте, некада је потребно чекати јако дуго времена. За сложенија снимања и операције ситуација је иста, то јест - то може да буде много споро. Међутим, ја сам пронашао пречицу. Ако вам нешто треба хитно, једноставно одете у хитну помоћ и тамо објасните у чему је ствар. Ту, наравно, требате добро да објасните речима о чему се ради и онда постоји добра могућност да добијете жељени медицински сервис брже него иначе.

13) Србска заједница у Торонту је веома слаба и нема, практично, никакву моћ да помогне људима у невољи. Да није Срба из Босне и Херцеговине, можда србска заједница, чак ни таква каква је, не би постојала.

14) Начин живота у Канади негативно утиче на породицу, то јест број развода и других проблема је велики.

15) Наша места за разоноду. Немам неко велико искуство, али ми се допада ресторан "Мак Адам Плејс" у Мисисаги. Није лош ни "ЗАМ". Некада није лоше летом отићи на неки србски излет у природи и бити тамо цео дан. Ја сам био два пута, али давно, када сам тек дошао у Канаду.

16) Места за разоноду у Торонту. Мени су се свиђали грчки ресторани, као и монголски "Монголиан грил". Поред тога, волео сам да се шетам обалом језера Онтарио, да идем на Централно острво и на она острвца иза Централног острва, где се на последњем од њих налази светионик. На тим острвцима је забрањена вожња кола и да се воде кућни љубимци. Дивно место.

17) Својим највећим успехом за време док сам живео у Канади, сматрам то што сам скоро све време радио (нисам радио само првих месец и по дана), а то значи да никада нисам био ни на каквим виду социјалне помоћи и то што никада нисам добио отказ. За скоро 9 година у Канади, радио сам у 2 предузећа. Први посао сам нашао тако што сам примљен у предузеће у коме је било доста Срба ("MDG") и тамо сам радио на две локације. Други посао је био програмерски у једном канадском предузећу које се бави развојем .NET софтвера. Иако сам од почетка слао доста резимеа (са западно-европским радним искуством), мало је било одговора, а до налажења другог посла, а то је за нешто више од 3 и по године, имао сам само један интервју и то преко везе, јер је менаџер била Србкиња. У том предузећу нисам добио посао. Међутим, хвала Богу, успео сам да нађем програмерски посао у једном другом предузећу и радим тамо скоро 5 година. То предузеће за које сам радио је била и једина стварно светла тачка мог живота у Канади. Међутим, начин како је то предузеће радило и каква је била радна атмосфера у њему није правило у Канади, већ изузетак. У сваком случају, као што сам већ написао, тамо ми је било одлично.

18) За тих скоро 9 година колико сам живео у Канади, никада, али никада, ниједног тренутка, нисам осетио да припадам тој средини и да ћу тамо заувек остати. Та средина, тај менталитет, то ми је било потпуно страно. Схватио сам како тај свет функционише и није ми се допало. То није моје. То није било оно што сам желео. А никада нисам дозволио да темељи на којима се формирала моја личност буду уздрмани разорним социјалним инжењерингом који се спроводи у Канади над свим народима. Уствари, кажем хвала Богу што ми је омогућио да видим и разумем духовну суштину света Запада. То је велико искуство. И учинићу све да то искуство на прави начин пренесем својим потомцима и другима које то интересује. Учинићу све да они који долазе иза мене остану и физички и духовно везани за Србију, Русију и Велики Исток.

19) Ако би ме неко питао, да ли да се исељава у Канаду или не, после мог искуства, мој одговор би био - не. Разлог? Много више може да се изуби, него да се добије. И то не само у том тренутку, већ, што је, можда, још и горе, касније. Ту имам у виду генерације које ће касније доћи и које ће бити оно што оне нису и што им није записано у генима и што носе у свом колективном несвесном. Уствари, може доћи до озбиљних потреса на нивоу целе личности, јер људи, иако сви имају исте физичке органе, нису исти у духовном и душевном смислу, већ су веома различити и то није џабе тако. По мени, човек треба да тежи да буде са онима који су му блиски по националности, раси и религији, а да поштује све остале. Међутим, човек, такође, треба да, у случају напада споља на његову заједницу, чврсто остане уз своју заједницу.

20) Мој однос са Србима у Канади је био сасвим добар. Имао сам прилике да чујем да су неки људи говорили: "Бежи што даље од наших." Моје искуство је, као што сам већ рекао, било сасвим добро. Било је ту и тамо ситнијих неспоразума, али то је све нормално и представља ништа у односу на укупан утисак. Мислим, да је прича о Србима у Торонту у стилу: "Јао, бежи од наших. Немој само са нашима." необјективна и да представља део оне приче која долази од комплекса ниже вредности и негирања сопствене нације. Па, са ким ћу да се дружим, него са нашима, Србима? То је моје, то познајем и то ми је блиско. Такође, ја сам, када сам био у прилици, помагао Србима и Срби су помагали мени. Уосталим, како се човек у себи постави према другоме, тако му и буде. Ако се човек у старту постави по систему: "Бежи што даље од наших.", онда се врло често и може десити да тај "отрицательний" (негативни) став у датом тренутку изађе на површину и да почну проблеми. Дакле, моја искуства са Србима у Канади су добра и препоручујем људима да се држе својих, то јест Срба.

21) Што се тиче искуства са другим народима, углавном сам се дружио са Русима и другим народима из бившег СССР-а и то на послу. Ценим, такође, Грке, Иранце и, у одређеној мери, Кинезе. Имао сам раније боље мишљење о Румунима, али сам га касније мало кориговао, мада сматрам да су, у суштини, добар сељачки народ, као и ми.

22) У Канади, углавном, НИЈЕ ВАЖНО коју имаш диплому. А то значи да, углавном, није важно да ли имаш високу школу или не. Али, систем је тако лукаво постављен да се стално прича о некаквом "канадском радном искуству", које је врхунска подвала. Јер шта је то "канадско радно искуство"? Шта је то тако особено у вези са "канадским радним искуством"? Ништа. Обична фраза која служи да подигне ниво самопоуздања Канађана. И када човека на почетку сачека та претенциозна фраза "канадско радно искуство", он може да почне озбиљно да размишља како да се уклопи у тај систем. А следећи корак је - дошколовавање или нострификације дипломе. А то се све плаћа. Е, то је циљ канадског система. Испумпавање пара престрављеним новодошлима. И зато је отварање некаквих колеџа и института велики посао у Канади. Ту је цео систем да привуче престрављене новодошле да се уписују на колеџе и да трагају за "канадским радним искуством". Па, БРЕ, упознао сам људе који годинама иду по курсевима и цалају паре без икаквог успеха у тражењу посла. Мене је предузеће за које сам радио једном послало на курс. Дакле, ја ништа нисам платио, већ предузеће. И тамо сам упознао једног Пакистанца који је тако ишао по курсевима. Шта је тај човек имао од курсева! Гомилу. Све око информатике. А радио је у "Фјучр шопу" као продавац. То је читава војска људи која јуриша на курсеве са речима "канадско радно искуство" и "дошколовавање" или "перманентно образовање" у малом мозгу. И ја разумем те људе. Њима није лако. То је један систем који меље и коме није лако одупрети се. Али, ја никада нисам ишао ни на какве курсеве које бих сам плаћао и успео сам да нађем посао и хвала Богу на томе. Сам сам куповао књиге кад су ми требале и то је било то. У социјалистичкој Југославији сам стекао довољно техничког образовања да сам сам могао да научим кад ми је нешто требало. А тај систем - "канадско радно искуство" -> "дошколовавање" ("перманентно образовање") -> испумпавање пара, то је један немилосрдан систем коме је циљ управо овај задњи корак - испумпавање пара.

23) Ево мало око начина запошљавања и радне етике. Многи људи у Србији мисле да се до посла на западу долази на најпоштенији могући начин, а то је да се на конкурсима бирају људи "ни по бабу, ни по стричевима". Погрешно. Ради се о дезинформацији. Заправо, истина није цела. А ако истина није цела, онда значи да оно што се говори да је истина, једноставно, није тачно. Дакле, могуће је наћи посао на поштен начин, а то значи, јавите се на оглас, позову вас на интервју, ви одете, покажете се добро и приме вас да радите. Али, могуће је наћи посао и преко везе. Који је однос у налажењу посла на ова два начина? Па, не бих могао тачно да кажем, али знам да се на оба начина налази доста послова. Ево, мој пример. Први посао као техничар за сервисирање рачунара сам нашао преко везе, мада не директно. Иако сам послао резиме на свих 6 електронских адреса које су тада постојале за предузеће "MDG" и иако ме је после тога позвао шеф једне од радњи, што изгледа поштено, знам да ме је позвао јер сам Србин, пошто је и сам шеф био Србин. Дакле, доста људи који су радили у "MDG"-у су били Срби и једноставно је то тако функционисало. Мени је то, наравно, одговарало. Дакле, овде се не ради о директној вези, да сам некоме мунуо коверат са парама или слично, али о примању на рад по националној основи - да. Други посао као програмер сам пронашао на поштен начин, тако што сам решио програмерски задатак постављен на интернет презентацији предузећа где сам хтео да радим, људи су ме позвали на интервју, ја сам се показао добро и они су ме примили. Значи, два посла, два начина добијања посла.

У Канади се врло често налазе послови преко, како то они зову, "мреже" ("network"), где се људи, како то они зову, запошљавају на нечију препоруку. Претпостављам да се и ти људи интервјуишу да би се видело шта знају, што је у реду, али овде се ради о, како ми кажемо - вези. А ево и зашто. Дакле, иде званична прича да је тржиште радне снаге отворено и да сви имају подједнаке шансе. То није тачно. Немају сви подједнаке шансе. У случају тих, како их они зову, препорука позивају се људи за које неко зна да су добри у неком послу. Чекај мало. А шта је са осталим људима на слободном тржишту радне снаге за које неко не зна да су, такође, добри, а можда и бољи од тих првих за које неко зна да су добри? Па, ништа. Ко их шљиви. Нека се снађу сами. За мене би било поштено да се не користе никакве препоруке, то јест везе, јер то јесу везе, већ да се на интервјуе позивају људи који су без препорука конкурисали за посао. Али, цела прича о поштењу је идеализована са циљем да се направи пропаганда о безгрешном западном систему. Поред свега овога, чак и да се на интервјуе поштено позивају људи који су конкурисали без икаквих препорука или веза, опет остаје оно што ниједан закон не може да контролише, а то су лични афинитети послодавца, који могу да буду обојени најразличитијим мотивима, а то су национални, расни, религиозни и други. Ево примера. Једна моја познаница која живи у Торонту ми је рекла да је била на неком информатичком курсу где им је (а само њих две су биле на курсу) предавач отворено рекао да се често дешава да када неко прими гомилу резимеа у неком предузећу које тражи радника, на пример, преко 200, он не прегледа поштено свих 200 резимеа, већ крене да гледа неке детаље, а он је поменуо име и презиме и када види да име и презиме нису англо-саксонски, он тај резиме аутоматски одбацује. Е, то је већ дискриминација, а то није по закону. Такође, знам да има доста предузећа где се људи убацују да раде на чисто националној основи. А то све није по закону. Али, ко ће све да контролише? Па, нико. То је све немогуће контролисати. Е, тако ствари функционишу око посла у Канади.

24) Да кажем неколико речи око радне етике. Да ли су становници Канаде вреднији од других, на пример, Срба? Нису. Чак бих се усудио да кажем, да су, у просеку, мање вредни. Мада, принципијелно гледано, људи су као људи сви различити. Има и вреднијих, има и мање вредних. Чуо сам да неки становници Канаде на питање: "Како си данас?" ("How are you today"), одговарају са: "Ускоро ће петак." ("Almost Friday.") Шта то значи? То значи да ти становници Канаде једва чекају када ће петак да више не раде. Јел' то нормално? По мени, јесте. И тако већина мисли. Али, већина не говори. Дакле, нема ништа од нарочитих радних навика становника Канаде. По том питање, људи су људи и ту нема никакве мистификације.

Read more...

Покрећем интернет новине "ЕВРОАЗИЈСКО СВЕТЛО"!

субота, 11. децембар 2010.

Кликом на слику добијате увећану верзију

Обавештавам све да покрећем интернет новине у облику под-дневника који ће се звати "ЕВРОАЗИЈСКО СВЕТЛО". На "ЕВРОАЗИЈСКО СВЕТЛО" можете прећи кликом на везу одмах испод наслова овог интернет дневника.

На овим интернет новинама ћу, углавном, писати о политичким, економским и друштвеним аспектима живота у Евроазији.

Србијо, на Исток ка Евроазији!

Read more...

Жить как скотина больше нельзя!

субота, 04. децембар 2010.

Машиновођа локомотиве светске револуције даје сигнал и чује се писак! Љапис Трубецкој и песма "Буревестник" на фестивалу "Нашествие 2010".



А затим против капитализма.

Read more...

И опет јуришање кроз бескрајне степе...

Снимак извођења Пелагејине песме "Степа" ("Степь") са великог руског фестивала "Нашествие 2010". Козачки делиријум!

Read more...

Ина подземне Москве

Ево два нова видео записа песама које сам већ постављао на овом интернет дневнику. Ина Желанаја и врисак подземне Москве. Ширите врисак.

Колыбельная:


Марьюшка:

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP