Један позив мења све!

Срби живе огорчени живот. То је написао Милош Црњански у свом делу "Друга књига сеоба". И потпуно је у праву. Срби живе огорчени живот!

Али, Срби ништа конкретно не предузимају. Већ сам написао раније да сам негде прочитао да су Срби само два пута у новијој историји били организовани на неку врсту народног устанка и да су оба пута те догађаје организовале стране, то јест западне обавештајне службе. Ради се о пучу 1941.-ве године против Тројног пакта и 2000.-те године када је са власти срушен Слободан Милошевић. Значи, овде говоримо о дешавањима народа који је био вођен, али су се та дешавања, ипак, десила. Био је и пуч 1903.-ће године када су Апис и завереници убили краља Александра Обреновића, али ту није било дешавања народа, већ је група људи урадила то што је урадила.

Срби су убеђени да треба да верују да су парламентарни избори једини начин да се дође до промене. Ја сам против парламентарних избора, јер парламентарни избори пацификују Србе и само доносе зло Србима. Онај који је дубоко у праву и који је потпуно убеђен да је дубоко у праву и који не воли ропство и неправду и који има свест о путу предака не чека никакве парламентарне изборе, већ сам узима власт један на један. Он руши народног непријатеља и показује народу пут и чини да у народу узаври крв и да се наде о достојанственој и срећној будућности поново пробуде у срцима људи.

У Србији се политичка, економска и друштвена ситуација неће променити на изборима. Излаз је борба један на један и ту борбу неће предузети кука и мотика, јер кука и мотика то никада у историји нису урадиле. Увек је постојао вођа или организација коју је неко водио, а који су позвали куку и мотику и стали на њено чело. Дакле, прича о куки и мотики је јалова прича. То је или оправдање или некакво магловито чекање на нешто да се деси. Овде, наравно, мислим на оне који имају некакву снагу да нешто предузму. Срби само бесконачно дискутују, надмудрују се и препуцавају, било по интернету, чега је највише, било по новинама и нешто мало на телевизији. При томе, све више мрзе једни друге и све више се деле. Последња, најгора промена на горе је црква на самој ивици раскола.

У Србији не постоји човек који би направио организацију која би извршила преврат. То је зато јер су Срби срећни са оним што имају. Све друго је неприхватљиво оправдање. Ако је неко незадовољан са нечим, онда он то мења. Они који и имају некакву снагу не схватају да се велика промена која треба Србији може десити само пожртвовањем. То је зато што се капиталистичко-конформистички дух уселио у људе. Али, нико са стране није крив због тога. Сами су га људи добровољно примили у себе. Тачно је да им је тај дух понуђен са стране, али они су га сами прихватили.

Косово се не може вратити у састав Србије мирним путем. За Косово се треба огорчено борити. За то је потребна подршка врха државе. Пошто врх државе није србски, него само влада Србијом, као први корак ка повратку Косова у састав Србије, треба срушити врх Србије. После тога, треба кренути у одлучну, огорчену борбу као што је некада било. А било је овако (из књиге "Монах Калист", Миливоја Јовановића):

"Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и инструктору.

Благослов од родитеља за одлазак у комите нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.

По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу комита, о борби српског народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте.

Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!

Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем, ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет пута.

Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему. Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то било могућно без мржње и великих идеала о слободи.

Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за комитске послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.

Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако како смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама.

Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама.

Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас.

Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд!

Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе - четвртасте српске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину.

Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору...

Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна српска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији.

Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима.

Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела.

Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!

Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.

Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље."

Власт у Србији, али не србска власт, за само 10 година потпуно је уништила и оно мало што је остало од Србије. Прочитах јуче вест о незадовољним радницима у мом Крагујевцу које је власт у Србији, али не србска власт, предала на милост и немилост некаквим Италијанима, чија је земља, Италија, учествовала у бомбардовању Србије и која је признала Косово и Метохију као независну државу. Више од 1000 радника није прошло некакве тестове тих Италијана. Један од радника "Заставе", Зоран Николић, који је радио у "Застави" као економиста 30 година и који није прошао тест, каже да су тестови били општи, а не уско стручни и да они не показују стварно знање и способности радника, јер економиста не може да познаје машинство, због чега су, како каже, и резултати такви. А као одговор на оправдани револт радника "Заставе", неки "стручњаци" сматрају да су радници у Србији, због деценијске изолације, пропустили најважније промене у светској економији. На које то промене мисле ови "стручњаци"? На спасавање економски пропалих предузећа од стране држава штампањем новца? А где је верска догма о слободном тржишту на коме свако сноси последице свог пословања, што значи да они који лоше послују пропадају? Зашто су државе спасавале пропала предузећа? Зашто је коришћен толико куђени социјалистички метод спасавања пропалих предузећа? А где је сада прича о уравниловки у социјализму и савршенству капитализма? Нема је. Сада је све у реду ако се пропала капиталистичка предузећа спашавају од стране државе. Где су сада пословни морал и пословна одговорност у складу са теоријом Чикашке школе? Јел' си лоше пословао? Јеси. Јел' си пропао? Јеси. Па, што сада тражиш да те држава вади из буле? И што те, уопште, држава вади из буле? Јел' су то те најважније промене у светској економији, које су "заостали" радници у Србији, због деценијске изолације, пропустили? А ево шта је изјавио Никола Макојевић са Економског факултета у Крагујевцу: "Плашим се да су се радници, без обзира шта ураде и како прођу на тесту, надали тој задњој заштити која се зове држава, што је погрешно." Погрешно да се радници надају заштити од стране државе у којој су рођени и у којој живе? Па, у кога да се надају? Да није, можда, у Италију? Па, ти радници нису држављани Италије, него Србије! Предати људе, своје сународнике, на милост и немилост некаквим Италијанима и онда их у тешком тренутку тако ноншалантно откачити једном таквом изјавом која се завршава са: "...надали тој задњој заштити која се зове држава, што је погрешно."? Па, ово је, брале, оно - пљување у лице... Понижавање... У својој сопственој земљи... Па, чекај мало, Баки... Неће то ићи тако...

Ову власт у Србији, али не србску власт, не треба срушити. Њу треба уништити! Пустити ову власт да дође до некаквих избора би била велика милост.

Србији треба један позив. Само један, али прави позив може да промени све. Има ли у Србији некога ко би народу упутио један, прави позив?

Бука и бес. Где су бука и бес? Бука и бес!