Један позив мења све!

недеља, 26. децембар 2010.



Срби живе огорчени живот. То је написао Милош Црњански у свом делу "Друга књига сеоба". И потпуно је у праву. Срби живе огорчени живот!

Али, Срби ништа конкретно не предузимају. Већ сам написао раније да сам негде прочитао да су Срби само два пута у новијој историји били организовани на неку врсту народног устанка и да су оба пута те догађаје организовале стране, то јест западне обавештајне службе. Ради се о пучу 1941.-ве године против Тројног пакта и 2000.-те године када је са власти срушен Слободан Милошевић. Значи, овде говоримо о дешавањима народа који је био вођен, али су се та дешавања, ипак, десила. Био је и пуч 1903.-ће године када су Апис и завереници убили краља Александра Обреновића, али ту није било дешавања народа, већ је група људи урадила то што је урадила.

Срби су убеђени да треба да верују да су парламентарни избори једини начин да се дође до промене. Ја сам против парламентарних избора, јер парламентарни избори пацификују Србе и само доносе зло Србима. Онај који је дубоко у праву и који је потпуно убеђен да је дубоко у праву и који не воли ропство и неправду и који има свест о путу предака не чека никакве парламентарне изборе, већ сам узима власт један на један. Он руши народног непријатеља и показује народу пут и чини да у народу узаври крв и да се наде о достојанственој и срећној будућности поново пробуде у срцима људи.

У Србији се политичка, економска и друштвена ситуација неће променити на изборима. Излаз је борба један на један и ту борбу неће предузети кука и мотика, јер кука и мотика то никада у историји нису урадиле. Увек је постојао вођа или организација коју је неко водио, а који су позвали куку и мотику и стали на њено чело. Дакле, прича о куки и мотики је јалова прича. То је или оправдање или некакво магловито чекање на нешто да се деси. Овде, наравно, мислим на оне који имају некакву снагу да нешто предузму. Срби само бесконачно дискутују, надмудрују се и препуцавају, било по интернету, чега је највише, било по новинама и нешто мало на телевизији. При томе, све више мрзе једни друге и све више се деле. Последња, најгора промена на горе је црква на самој ивици раскола.

У Србији не постоји човек који би направио организацију која би извршила преврат. То је зато јер су Срби срећни са оним што имају. Све друго је неприхватљиво оправдање. Ако је неко незадовољан са нечим, онда он то мења. Они који и имају некакву снагу не схватају да се велика промена која треба Србији може десити само пожртвовањем. То је зато што се капиталистичко-конформистички дух уселио у људе. Али, нико са стране није крив због тога. Сами су га људи добровољно примили у себе. Тачно је да им је тај дух понуђен са стране, али они су га сами прихватили.

Косово се не може вратити у састав Србије мирним путем. За Косово се треба огорчено борити. За то је потребна подршка врха државе. Пошто врх државе није србски, него само влада Србијом, као први корак ка повратку Косова у састав Србије, треба срушити врх Србије. После тога, треба кренути у одлучну, огорчену борбу као што је некада било. А било је овако (из књиге "Монах Калист", Миливоја Јовановића):

"Тада сам одлучио да одем у Ражањ оном доктору и да му кажем да прихватам његов предлог да приступим тајној организацији за ослобођење Србије. Он ме је убрзо одвео пешадијском мајору Танкосићу, главном организатору и инструктору.

Благослов од родитеља за одлазак у комите нисам добио. То је била моја прва велика грешка; своје најрођеније нисам послушао.

По сваку цену сам хтео некуда да одем. Привукле су ме и приче о јуначком животу комита, о борби српског народа за слободу, о освети Косова, Лазара, Милоша. Осетио сам да је дошао тренутак да се остваре дечачки снови о јунаштву и стицању непролазне славе. У народу је расла жеља за ослобођење свих Срба из ропства. Преношене су од ува до ува, приче о страшним злочинима муслимана над хришћанским живљем, о томе како муче, отимају, бешчасте.

Ко би могао толико понижење да трпи?! У нама је све врило од жеље за осветом. Кад коњ зарже, говорило му се: на Косово!

Код Танкосића смо научили, тачно и најкраће речено, како убити што више људи, а остати жив. Учио нас је да вешто рукујемо бомбама, пиштољем, ножем; да се рвемо, прикрадамо, успостављамо везу, откривамо непријатеља. Могао сам да преполовим цигарету метком из пиштоља на удаљености докле је оком видим, из десет покушаја, скоро свих десет пута.

Научио нас је да мрзимо Турке, и сваког непријатеља, горе него ђавола, а да за свој народ положимо живот ако треба. До сржи смо били прожети мржњом, а опијени идеалима слободе. Можда сам био на погрешном путу и на погрешном месту, али истину говорим кад кажем да је тако било. Мислим да сваки човек мора, и треба, да се бори против непријатеља, али сам дубоко уверен у то да не сме да мрзи човека, већ оно зло које је у њему. Пет стотина година смо подносили ислам, и желели смо свим силама и средствима да се ослободимо ропства азијатског. Не верујем да је тада то било могућно без мржње и великих идеала о слободи.

Танкосић је узимао нас младе јер је знао да је за комитске послове неопходна мржња, као и слепа послушност. Зрели људи никад не би смели, нити би пристали да чине све оно што смо тада ми чинили.

Гаврило Принцип је био физички слаб, сувоњав; Танкосић га је као таквог отпустио. И Чабриновић је био с нама; били смо другови. Гаврило је био поносит младић. Повредило га је било што је одбачен, као што би и свако од нас био повређен. Да би свима, па и Танкосићу, доказао да вреди, прихватио се да изврши атентат. Сада, као и онда, мислим да је то учинио мушки и срчано, у свему тачно онако како смо били научени: стао је на папучу кола и пуцао, сталожено, директно у цара, затим у царицу. И на суду се добро држао, према договору, и страдао је јуначки. Од тада до данас спомињем га у молитвама.

Чабриновић је бацио бомбу из даљине. Речено комитски, он се понео као кукавица, плашљивко и неспретњаковић. Но, о таквим стварима је тешко судити. И њега спомињем у својим молитвама.

Мајор Танкосић је био страшан човек, змија над змијама. За њега је непријатељ био исто што и прашина; увек га је гледао само без главе! Нас, своје људе, волео је и био добар према нама. Али за непријатеље је био гори од најљуће отровнице, гори од сатане! Много је држао до себе; био је горд и самоуверен, као да је био већи од врховног арханђела Божјег. Сигуран је био у оно што каже, сигуран у успех онога што је смислио да уради, и увек је некако успевао да међу непријатеље унесе пометњу и ужас.

Када је 1912. године почео рат ми смо били потпуно спремни за окршај. Деловали смо око Новог Пазара, Тутина, Грачанице, Суве Реке. Нас је директно подржавао Београд!

Турску границу смо прешли код Тутина. Обучени смо били у лепа грађанска одела, са шеширима на глави, као да смо пошли у прошњу девојака. Главно оружје су нам биле бомбе - четвртасте српске бомбе, пиштољи и ножеви. На турској територији смо имали везе међу хришћанским живљем. У мојој групи било нас је двадесет и петорица; сви смо се вешто убацили у турску позадину.

Добро увежбани, неприметно смо се приближавали турским логорима, а у тачно одређено време сви смо, нас двадесет и петорица, бацали по пет-шест бомби у гомилу неприпремљених војника. За кратко време све је било готово. Затим смо вешто и брзо нестајали, састајали се на одређеним местима, поново се приближавали неком другом логору...

Осам месеци смо међу Турцима сејали страх и ужас; за њих смо били невидљиви, као сабласти, а опаснији од зверова. За нама је ишла регуларна српска војска, која се, потискујући Турке, кретала према Куманову и Македонији.

Знао сам скоро о сваком злу које су Турци нанели моме народу; то ми је било оправдање, и пред собом и пред другима, за немилосрдну борбу. Нисам налазио оправдање ни за потурчене Србе, који су нам, у већини, били непријатељи као и Турци. Знао сам да смо браћа, али и то да су им срца отрована ђавољим семеном Мухамедовим. Виђао сам их у џамијама кад су се молили Богу, у тежњи за сједињењем са вишњом силом. Међутим, знао сам да је њихова тадашња молитва била упућена Богу да благослови робовање мене Србина њима мухамеданцима.

Слушао сам Танкосићева упутства и вежбао савесно и упорно, да бих био достојан учесник предстојеће славе. Али ме обузимао немир док сам слушао јауке људи после бачених бомби; тада је у мени замирало одушевљење. Кад сам остајао сам, углавном ноћу, дрхтурило ми је срце и у мени се будило нешто што ме присиљавало да грчевито размишљам о себи и исправности својих дела.

Не знам да ли ономе који гине нешто значи страда ли од куршума, ножа, бомбе, или му се ломи врат голим рукама; верујем да за њега то није тако битно. Али поуздано знам да је и те како важно за онога који убија како то дело чини! Ми нисмо бирали средства; једино је било важно убити!

Заиста је велика мржња била усађена у моје срце и у моју савест од стране Танкосића; и верујем да зато нисам могао разборито да мислим.

Снови су ми пак казивали супротно од онога што су говорили Танкосић и моји другови, па и моја родољубива свест. Мучили су ме страшним знамењима и симболима, као што су моја дела мучила моје непријатеље."

Власт у Србији, али не србска власт, за само 10 година потпуно је уништила и оно мало што је остало од Србије. Прочитах јуче вест о незадовољним радницима у мом Крагујевцу које је власт у Србији, али не србска власт, предала на милост и немилост некаквим Италијанима, чија је земља, Италија, учествовала у бомбардовању Србије и која је признала Косово и Метохију као независну државу. Више од 1000 радника није прошло некакве тестове тих Италијана. Један од радника "Заставе", Зоран Николић, који је радио у "Застави" као економиста 30 година и који није прошао тест, каже да су тестови били општи, а не уско стручни и да они не показују стварно знање и способности радника, јер економиста не може да познаје машинство, због чега су, како каже, и резултати такви. А као одговор на оправдани револт радника "Заставе", неки "стручњаци" сматрају да су радници у Србији, због деценијске изолације, пропустили најважније промене у светској економији. На које то промене мисле ови "стручњаци"? На спасавање економски пропалих предузећа од стране држава штампањем новца? А где је верска догма о слободном тржишту на коме свако сноси последице свог пословања, што значи да они који лоше послују пропадају? Зашто су државе спасавале пропала предузећа? Зашто је коришћен толико куђени социјалистички метод спасавања пропалих предузећа? А где је сада прича о уравниловки у социјализму и савршенству капитализма? Нема је. Сада је све у реду ако се пропала капиталистичка предузећа спашавају од стране државе. Где су сада пословни морал и пословна одговорност у складу са теоријом Чикашке школе? Јел' си лоше пословао? Јеси. Јел' си пропао? Јеси. Па, што сада тражиш да те држава вади из буле? И што те, уопште, држава вади из буле? Јел' су то те најважније промене у светској економији, које су "заостали" радници у Србији, због деценијске изолације, пропустили? А ево шта је изјавио Никола Макојевић са Економског факултета у Крагујевцу: "Плашим се да су се радници, без обзира шта ураде и како прођу на тесту, надали тој задњој заштити која се зове држава, што је погрешно." Погрешно да се радници надају заштити од стране државе у којој су рођени и у којој живе? Па, у кога да се надају? Да није, можда, у Италију? Па, ти радници нису држављани Италије, него Србије! Предати људе, своје сународнике, на милост и немилост некаквим Италијанима и онда их у тешком тренутку тако ноншалантно откачити једном таквом изјавом која се завршава са: "...надали тој задњој заштити која се зове држава, што је погрешно."? Па, ово је, брале, оно - пљување у лице... Понижавање... У својој сопственој земљи... Па, чекај мало, Баки... Неће то ићи тако...

Ову власт у Србији, али не србску власт, не треба срушити. Њу треба уништити! Пустити ову власт да дође до некаквих избора би била велика милост.

Србији треба један позив. Само један, али прави позив може да промени све. Има ли у Србији некога ко би народу упутио један, прави позив?

Бука и бес. Где су бука и бес? Бука и бес!

14 comments:

ex - il@miro је рекао...

Први дио:

Хм!

Ако си мислио да критикујеш тзв. „Србску елиту“ онда си - по мени - требао да је јасно именујеш и разграничиш од нашег „простодушног, и од елите заборављеног Србског сељака и радника“... Не бих се сложио са Твојом констатацијом да „су Срби срећни са оним што имају“. То је превише паушална оцјена, која не одговара чињеничном стању. Много је несрећних и обесправљених душа „уклијештено у раљама домаћих и бјелосвјетских политичких моћника“. Многи су „борећи се за боље сутра“ изгубили све, па и своје најмилије...
Али, ишчитавајући Твој прилог стиче се утисак да Србски народ није боље ни заслужио и да је он сам крив за све што му се догађа...

ex - il@miro је рекао...

Други дио:

У Твоме јако израженом патриотском осјећању, у Твоме стемљењу ка бољем – како за себе самог, тако и за будуће генерације – Ти као да си заборавио на Народ, или још горе, стиче се утисак да би га Ти радо промијенио...
Не бих желио да Те увриједим, али бих Те подсјетио на Андрићеве мудре ријечи:
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да рзликује не само добро од зла, него и своју споствену корист од очигледне штете“.

ex - il@miro је рекао...

Трећи дио:

Но и поред свега ја се надам, па чак сам и убијеђен у то: „Да ничија мука није довијека“, па ни наша Србска. Све у своје вријеме. Треба имати стрпљења и све добро организовати. Наш народ има једну предивну изреку: „Све што је брзо, то је и кусо“. Србски народ је својим животима платио позиве на којекакве спонтане и исхитрено планиране револуције. Ми смо мали народ да би такве грешке понављали. Ми нисмо ни Руси, ни Американци, ни Кинези да можемо да „којекакве ситуације симулирамо“ или да се „са животима појединаца поигравамо“ - ми не можемо да експериментишемо. Ако мислимо да опстанемо, онда нам је на првом мјесту ОЧУВАЊЕ ЖИВОТА. Да би се сачувао животни простор потребни су нам људи.

ex - il@miro је рекао...

Нешто као завршетак:

...ми би требали да слиједимо Конфучијеву мисао: „Величина једног народа није у томе да никад не посрне, није у томе да никад не поклекне, већ његова величина је у томе да се издигне из тог“. Не би било згорег да неке „лекције из историје“ преузмемо од Јевреја...

Братски поздрав!

ex - il@miro је рекао...

Један мали додатак:

Када сам рекао да се стиче утисак да би Ти промијенио народ, мислио сам на сцену из домаћег филма „Три карте за Холивуд“ - линк: http://www.youtube.com/watch?v=tYDsxImH-Vk

Надам се да те мој коментар неће увриједити - он стварно нема ту намјеру...

Тешић Горан је рекао...

Помоз Бог, Мирославе,

Први део:

Овај текст се односи на оне који имају било какву моћ да макар нешто ураде. Не бих користио реч елита, не зато што сматрам да они нису елита, него зато што се не бих уопште упуштао у то ко је елита, а ко не. Дакле, ово је, не само критика вођа који имају било какву могућност за дејство, већ позив у борбу.

Ја никада нисам критиковао србски народ. То је, по мени, јасно када напишем да се "кука и мотика" сами никада не дижу, већ да је потребан неко ко води побуну. Ако то није било јасно из мог текста, онда сада то изричито кажем. И то да се "кука и мотика" никада сами не дижу не значи да су "кука и мотика", то јест народ, глупи или да су пасивни, већ тако ствари функционишу. Тако је свуда у свету. Па, колико сам само овде писао о могућностима промене психичких слика човека. Тиме сам, управо, и говорио о томе да је народ који је остао без одбране за коју су задужене вође народа итекако могуће изменити у негативном смислу. При томе, сам народ не сноси кривицу, јер просечан човек често нема времена да се позабави са разним идеолошким финесама. Значи, још једном, текст се односи на вође са мањим или већим могућностима да нешто покрену. Али, не на интернету или по новинима или на телевизији, већ на улицама.

Ако неко од вођа политичких партија и политичких организација сматра да је то највише што може да уради, онда је то његова ствар. Ја имам другачије мишљење.

Ево само једног примера око три ствари које су везане за човека који је имао могућност да нешто уради. Значи, не говорим о отвореним про-западњацима, као што су ДС, Г17+ и други, већ о онима који себе сматрају делом националне, патриотске Србије. Реч је о Војиславу Коштуници.

1) За време док је Војислав Коштуница био на највишим руководећим местима, много србских високих официра је предато србским непријатељима у Хагу.

2) Војислав Коштуница и Томислав Николић су имали чисту могућност да сами направе владу пре последњих парламентарних избора, али је одлучено да се иде на изборе, које су про-западњаци добили. Уместо да се бар теоретски осигура некакав други политички курс заузимањем власти од стране ДСС и СРС (Томислав Николић је у то време још био у СРС), ишло се на ризик, на изборе и Србија и србски народ су изгубили. И то је било зато јер је Војислав Коштуница процењивао ствари из угла своје политичке партије у контексту демократије, која за њега, изгледа, нема алтернативу. Значи, дај да спроводимо ритуал демократије, без обзира на ризике, то јест на последице по велику већину народа.

3) Војислав Коштуница је на чувеном митингу поводом незаконитог проглашења отцепљења Косова и Метохије од Србије од стране Шиптара, изјавио да ће неке друге генерације да враћају Косово! Значи, он је дао изјаву која каже да је он немоћан да се бори за Косово и пребацио је целу ствар на децу која тек расту или која тек треба да се роде. Па, на чију децу је он пребацио будућу борбу за Косово? Јел' он пребацио будућу борбу за Косово на моју ћерку и на синове мога брата? Значи, ми нећемо да се боримо за Косово, јер смо немоћни, па, нека нашој деци у аманет да гину касније. Јел' то вођа? Јел' то све што је он могао да учини? Ако јесте, ма, мичи се, БРЕ, човече, одатле и пусти друге који су храбрији и способнији од тебе да нешто ураде. Дај оставку. Неко би могао да каже - 'Ајде ти оснуј странку па командуј јуриш на Косово. Ја не могу да оснујем странку и не могу да командујем јуриш на Косово, јер немам моћи за то. Али, хоћу да пођем за оним ко је храбар, одлучан и ко верује у победу. Овде је реч о онима који имају било какву моћ да нешто ураде, а Војислав Коштуница је имао моћ да много тога уради. Могао је бар да покуша. Он није ни покушао.

Тешић Горан је рекао...

Други део:

Што се тиче тога што сам написао да је србски народ срећан, јесте, то је тврдња која није потпуно тачна, али ако нема пробоја ка променама с обзиром на све што се десило и што се дешава, онда народ није ни довољно несрећан да би активније показао ту своју несрећу. Штрајкови су краткотрајни и брзо се гасе. Интензитет исказивања незадовољства није висок. Ако се каже да је народ убијен у појам и слуђен и остане се само на томе, онда је за свакога нађено оправдање. У том случају народ није крив, јер га је неко други убио у појам и слудио, а ни вође политичких партија и организација нису криви, јер их убијени у појам и слуђени народ не подржава довољно у њиховим тежњама за променама. Мислим, ипак, да је политичарима у Србији добро и да су они срећнији од народа. За мене се власт распростире од врха према доле, што значи да власт диктира правац у коме народ треба иде, а народ то може да препозна као добро или лоше за њега. Али, власт води. Они који имају моћ, они убеђују и они воде. Они који имају моћ, они дају предлоге и образлажу их. Ја одбијам да следим било кога из било које политичке партије или било које политичке организације које тренутно постоје у Србији, јер ни у коме од њих не препознајем снагу "која пали жишке на копљима". Постоји много оправдања и бежања од акције и одговорности, а ниједно право херојско дело које оправдава наслеђе предака. Када кажем наслеђе предака, не мислим само на претке из последњих 200 година, већ много даље у историји.

Ето, толико као објашњење текста који сам написао.

Тешић Горан је рекао...

Не знам шта подразумеваш када кажеш "да би Ти промијенио народ".

Сигурно не бих уместо мог србског народа доводио неки други, али бих покушао да утичем на њега тако што бих му представљао другачије путеве у будућност. Ја то и радим на овом мом интернет дневнику.

Sasha је рекао...

Текст је одличан, оставио је јак утисак на мене. Ја лично, нигде нисам уочио то о чему пише Мирослав - да би 'аутор радо народ променио'?!

Нарочито ме је уздрмао цитат из 'Монаха Калиста'. После овога, појурићу да нађем ту књигу а потражићу и сву осталу литературу о српским четницима с'почетка ХХ века.

Дубоко се не слажем са Мирослављевим коментаром - "ако мислимо да опстанемо, онда нам је на првом мјесту очување живота".

Народи који се нису борили за своју Слободу већ су 'чували животе', постепено су се утапали и нестајали. Много сам склонији мишљењу да је Слобода највиша вредност, толико висока да често изискује и жртве. Такође, верујем да жртве пале за Слободу никада нису узалудне.

"На гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење"

Тешић Горан је рекао...

Ево још мало коментара на неке твоје реченице.

"Треба имати стрпљења и све добро организовати. Наш народ има једну предивну изреку: „Све што је брзо, то је и кусо“."

Али, има и изрека "Касно Марко на Косово стиже." Ја стојим на позицији да је већ много времена изгубљено, а не видим никакво озбиљно организовање, већ видим даље дељење и растакање.

"Србски народ је својим животима платио позиве на којекакве спонтане и исхитрено планиране револуције."

Ја овде позивам на рушење про-западне власти у Србији и на ослобађање Косова. Не видим ту никакву исхитреност, већ сасвим супротно, велико кашњење. Ако неко мисли да још није време, вара се. Тако су четници мислили да још није време за борбу против Немаца, па комунисти узеше власт. И све време су чекали на сигнал из Лондона. А неки данас чекају да се Русија подигне. Па, Русија се подигла. Али, неки кажу, није се довољно подигла. Па, колико Русија треба да се подигне? Јел' ми то чекамо да Руси са тенковима уђу у Београд и на Косово, а ми прстом да не мрднемо? Или чекамо да се Америка и Европска Унија распадну сами од себе и да се Шиптари повуку са Косова, а да ми онда уђемо и истакнемо србску заставу?

"Ако мислимо да опстанемо, онда нам је на првом мјесту ОЧУВАЊЕ ЖИВОТА. Да би се сачувао животни простор потребни су нам људи"

Не видим да се број Срба повећава, не видим да се Срби из иностранства враћају нешто много у Србију, не видим да Срби здравије живе. Не видим никакву политику која подстиче Србе на све ово горе написано. Ако је циљ само очување голих живота, онда могу да питам следеће - како то да су се Шиптари организовали и били спремни да гину за отцепљење Косова, а Срби нису? Kако то да су Ирачани и Афганистанци спремни да гину за своје отаџбине? Они су могли да се организују, а Срби не могу. И животи Ирачана и Афганистанаца су најважни, али је важна и борба за слободу. Како то да су Вијетнамци били спремни да гину за своју отаџбину када их је напала Америка? На крају крајева, како то да су Американци и остали западњаци спремни да гину по Ираку и Афганистану, а то уопште нису њихове отаџбине?

И опет кажем, цела та пацифистичко-уплашена атмосфера долази од вођа политичких партија и политичких организација. Да има неко да стане на чело и да каже: "Доста је било. Крећемо у контра-напад. За мном!", верујем да не би било мало оних који би пошли.

Тешић Горан је рекао...

Што се тиче текста који може да се пошаље као коментар, он је ограничен и износи 4096 слова.

ex - il@miro је рекао...

БОГ ВАС ПОМОГАО!

Мене не занимају вође и партије на Србској политичкој сцени, али ме итекако занима мој народ – мени је ЖИВОТ СВАКОГ ЧАСТОЉУБИВИОГ А ОБЕСПРАВЉЕНОГ ЧОВЈЕКА ЗЛАТА ВРИЈЕДАН, и то нема никакве везе са пацифизмом. Експлицитно наглашавам да НИСАМ ПАЦИФИСТА, а нисам ни за то да се „олако и исхитрено жртвују Србске главе“ - пошто их је временом постало све мање, ПРЕСКУПОЦЈЕНЕ СУ...

Да би се једна идеја спровела у дјело потрбно је као прво, једна ОБЈЕКТИВНА АНАЛИЗА без примјеса емоција (како садашњег стања, тако и кроз историју). Као друго ДЕФИНИСАТИ ЦИЉЕВЕ И ПРИОРИТЕТЕ, као треће, НАПРАВИТИ И РАЗРАДИТИ ПЛАН. Посљедња фаза је ПРАКТИЧНО СПРОВОЂЕЊЕ ПЛАНА У ДЈЕЛО.

Обезбиједити Србском народу „простор за становање“ и мудро га очувати, није посао „од данас до сутра“, него је дуготрајан и мукотрпан процес – стварање јеврејске државе (свиђала се она некима или не) требао би да нам буде узор. Теодор Херцл је из ДИЈАСПОРЕ остварио вјековне тежње свог народа, можда се појави и његов пандем у СРБСКОЈ ДИЈАСПОРИ...

Тешић Горан је рекао...

Брате Мирославе,

Ово што сам написао за пацифизам се не односи на тебе, већ на политичаре у Србији.

Србски непријатељи нису пацифисти, па зато ни Срби немају разлога буду пацифисти, бар док не поврате своје територије.

ex - il@miro је рекао...

Географски положај и „комшијска вишевјековна љубав“ не дозвољавају Србима да се опусте, тако да је сваки говор о пацифизму излишан.
Туђе не желимо и одувијек су нам освајачки ратови били страни, и не само то, чак су нам и одбрамбени натурани. У новијој историји „простор“ су нам одређивали и још увијек га одређују други. Мислим да је крајње вријеме да се у потпуности преиспитамо и према свима одредимо, како према пријатељима (ако их уопште и имамо) и истомишљеницима, тако и према непријатељима.

...а као најважнији и највјероватније најболнији задатак, је један сасвим нови приступ и начин (РЕ)ДЕФИНИСАЊА СРБСКЕ НАЦИЈЕ. Све досадашње „националне идеологије“ су поодавно превазиђене, а скоро никада и нису биле потпуне и задовољавајуће, јер су један огроман дио Србског живља у потпуности искључивале (некада због територијалних граница које су их дијелиле, некада због различитости у вјери, богатству, политичком убјеђењу итд...итд...

СВЕСРБСКО ЈЕДИНСТВО НА СВЕСРБСКИМ ТЕРИТОРИЈАМА ЈЕ МОГУЋЕ САМО СА СВЕСРБИМА: ПРОБУЂЕНИ И И У СВОЈИМ РАЗЛИЧИТОСТИМА УЈЕДИЊЕНИ ОСЛОБОДИЋЕМО СЕ И ПРЕПОРОДИТИ СЕ

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP