Зоран Ђинђић: "Ако моји пријатељи у свету кажу, е сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи."

понедељак, 28. децембар 2009.

Молим вас да пажљиво саслушате шта је у интервјуу за бањалучку телевизију рекао Зоран Ђинђић.



Ево и у писаном облику део из овог интервјуа:

"...Буде фактички независно а да нам га онда као млински камен, као такво независно албанско Косово, прикаче за ногу и кажу ви сте одговорни за њега и док не хармонизујете односе ви не можете да идете даље. То значи за сва времена смо искључени из историје. И да нам кажу сутра наравно пошто сте иста држава ми морате да дозволите да албански бизнисмени купују по Србији, не знам да учествују у приватизацијама, и тако даље. То што ви не можете да одете тамо и да попијете кафу у Приштини или Призрену, па то су инциденти, то су појединачни људи екстремисти али ви нисте такви, ви сте разумни, нека купе Теразије својим нарко доларима и милијардама које имају, и нека купе електро привреду и нека сутра Србија буде практично албанска држава. То је оно што неће се десити и то је оно што ћемо ми спречити. Значи ми тражимо да се питање учешћа државе Србије на Косову и Метохији међународно реши. Међународна заједница покушава да то питање сведе на питање права Срба протераних лица и националне мањине, и подмеће једно за друго, као да се тиме решава државно питање. Чак и да Срби, што није могуће, имају сва права на Косову и Метохији, тиме се право Србије још није ни поменуло. Значи ми желимо на оба колосека да имамо напредак. На једној страни наравно да се врате протерани Срби и наравно они малобројни који још нису протерани да имају безбедност, али такође и држава Србија да има јасно дефинисана своја права или да нема своја права, па да онда Савет Безбедности каже нема Србија своја права, Савет Безбедности је доделио независност Косову. Ми нећемо водити рат са Саветом Безбедности, али ћемо знати на чему смо. Па ја сам рекао знате ако не важи за Србију оно што је важило у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непромењиве, и да је оно што је било сматрано светињом и да се каже у реду те републике у склопу Југославије, оне су државе, ако то не важи за Србију па ја мислим уназад неће важити више ни за кога. Јер како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији. И онда сам рекао, знате шта немојте мислити да је, ја јесам за очување Дејтона у том смислу да се каже то што јесте јесте, дајте да нађемо неки компромис и да кроз регионалну сарадњу, кроз билатералну сарадњу, албанског дела Косова са Албанијом, српског дела Косова са Србијом, Републике Српске са Србијом, хрватског дела Босне са Хрватском, без мењања граница, без постављања питања суверенитета, људи, бизнис да се ту креће можемо у тој опцији да решимо ту питање. Али ако ви желите да створите сада албанску државу у 21.-ом веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, то је опис стања... Не треба испустити ту историјску шансу да су народи на овом простору прихватили један принцип и да је то принцип непромењивости граница, колективних права, значи не свођење на националне грађане, мањине и групе грађана, него признавање чињенице да су на овим просторима националне заједнице колективи који себе тако разумеју и желе да се штите на такав начин и да ће извесно време то бити реалност.

Мислим да је то био један, врло конструктиван мој приступ, који је изазвао у Сарајеву, по мом мишљењу врло неоправдано нервозне реакције, који је изазвао у Васингтону можда врло оправдане реакције и који у Бриселу није био добро примљен. Али је то истина...

Наравно ја сам много више изгубио лично него што сам добио али врло свесно. Ја сам онај свој кредит који имам за ових последњих десетак година, као један демократски политичар на Балкану, ставио на тас за једну ствар за коју мислим да је од државног и националног интереса. Ако моји пријатељи у свету кажу, е сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи. Јер ако ја кажем мени је једна ствар важна и за моју земљу је важна и подржите ме у томе, а они кажу не ми те подржавамо само у ономе што је за нас важно, онда то нису пријатељи. И то је један добар тест на којем ће се видети ко нас заправо подржава, а ко нас подржава само зато што мисли да ће тако да нас уљуљка и да онда нас одврати од тога да решавамо своје проблеме...

Све те раније приче и ти раније те кризне групе и кризни штабови, то је прошлост. И нема шансе да ми пристанемо на било шта што није у нашем интересу. И постоји једна мала мистификација и у нашим медијима, отприлике, ја се чудим кад то читам свакога дана, отприлике кога подржавају Американци, кога подржава Европа, кога подржава Русија. Какве то има везе, питање је кога подржавају људи који живе у тој земљи. Какве то има везе за неку политичку реалност неке земље кога неко са стране сад подржава. Ви можете и треба да имате добре односе са свима који су битни за вас, али то да ви сада странце укључујете као део своје унутрашње политике, то је болесно и ми имамо ту болест још увек у Београду. Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре, који позивају мој кабинет и чуде се што их ја нећу да примим. Ја кажем замислите да амбасадор мој, у вашој земљи, сад позове вашег премијера па га пита да са њим руча. Па овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо иста таква земље као што је и ваша земља и немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради. Али ми морамо да сами као грађани и људи да тај став заузмемо, да поштујемо себе, поштујемо друге али поштујемо и себе, и да не дозволимо да се толико са стране мешају у наше односе јер да ми то не тражимо не би они то ни радили. Јер да имамо министре који на такав позив кажу хладно извините ја немам времена за то, после два или три пута они би одустали. Али пошто имамо још увек тај комплекс ниже вредности, мислим да и ми помало генеришемо ту једну нездраву ситуацију, да се о нашој земљи много више расправља у иностранству него што се расправља о сличним земљама као што су Румунија, као што је Хрватска, као што је Грчка. И ја не видим зашто би Србија била у другачијем положају него те друге земље...”

На основу овога што је овде рекао Зоран Ђинђић и на основу онога како се понашао у спољној политици пред крај свог живота када се отворено и аргументовано супротставио криминалној политици запада против Србије, поставља се питање који су били прави мотиви за његово убиство и ко је, заправо, стајао иза свега тога.

Read more...

Да ли су "дивља" племена заиста анимистичка, тотемистичка или многобожачка?

недеља, 27. децембар 2009.

Да ли је заиста тачно да су данашња "дивља" племена анимистичка, тотемистичка или многобожачка у религиозном смислу, како то каже западна наука? Једну од тих теорија је засновала енглеска школа истраживача на челу са Едуардом Тејлором (1832-1917), према којој је, како каже руски свештеник отац Александар Мењ у својој књизи "Извори религије": "...примитивни човек, размишљајући о својим сновима, дошао до закључка да у њему постоји извесна духовна суштина; истоветну духовну суштину он је приписао и свим околним предметима. Тако се појавила вера у духове из које су се развили сви остали видови религије а на крају - вера у Једног Бога. То гледиште Тејлор је развио у књизи "Примитивна култура" која се појавила истовремено с Дарвиновим "Пореклом човека"".

Ево шта о томе каже даље руски православни свештеник отац Александар Мењ у својој књизи "Извори религије":

"Посебно значајну улогу у поменутом случају игра овладавање језиком домородаца. Н. Н. Миклухо-Маклај је сматрао да му је чак и дуг боравак међу дивљацима мало шта пружио у погледу проучавања религије због несавршеног познавања језика. "Ја сам у потпуности свестан" - каже он - "да је мој дуги боравак међу домороцима обале Маклаја - углавном услед недовољног познавања језика које ми је било потребно у ту сврху - био недовољан да бих постигао сасвим задовољавајуће разумевање погледа на свет и примитивног облика такозваних религиозних идеја код Папуанаца." Мноштво брзоплетих и погрешних закључака у погледу "примитивне религије" потекло је од путника који нису поседовали опрезност и објективност Миклухо-Маклаја.

Други узрок неразумевања јесте неповерљив однос домородаца према Европљанима који су се с омаловажавањем односили према њиховим веровањима. Али у случајевима када је истраживач (темељно се упознавши с локалним језиком) стицао поверење дивљака, они су га посвећивали у суштину своје религије. О томе колико је тешко проникнути у религиозне тајне домородаца сведочи експедиција Пјера Доминика Гесоа средином нашег века. Какве су све муке морали претрпети путници да би им дозволили да посматрају ритуале афричког племена Тома! Они су се подвргли болној операцији тетовирања, пристали на све услове, испољили максимум поштовања према локалним традицијама. Али све је било узалуд. Домороци су им једва дозволили да сниме филм о неким обредима, не пуштајући их оним главним.

Познати истраживач Гренланда К. Расмусен, који је много година проживео међу Ескимима, причао је о свом покушају да се упозна с њиховом религијом путем распитивања код домороца Ипјугарјука који је себе сматрао врачом. То није било нимало лако. Тек после дуготрајне "психолошке офанзиве" Ипјугарјук, по Расмусеновим речима, "који је тако упорно тврдио да он није врач нити да било шта зна из старе историје свога народа, променио је страну, осетивши моје поверење и схвативши да се озбиљно односим према свим тим питањима. Касније ми је пошло за руком да се уз његову помоћ загледам у дубине ескимске културе".

В. Скот, истраживач племена Семанга (Маклаја) пише: "Иако сам имао много разговора са Семангама, како са западним тако и са источним, на тему о њиховој религији" - пише он - "они су изражавали потпуну необавештеност о било каквом вишем бићу, све док једног лепог дана један од њих није узвикнуо у веома поверљивом тону: "Сад смо заиста спремни да ти испричамо о свему што знамо!" - и одмах су се латили да ми казују о Та-Пону (тј. о Господару Пону) изузетно добром и моћном бићу које су описивали као Саздатеља света.

Аналоган случај казује и М. Вановерберг. Он је питао црнца Масигуна о томе ко је створио човека, али овај ништа није могао да каже на ту тему. Међутим, касније се из разговора испоставило да Масигунови самплеменици након лова остављају део меса као жртву бићу по имену Никав. "Никав" на ибанагском значи "Господар", "Господ".

...

Неопходно је такође имати у виду да је код многих народа казивање о религијским тајнама непосвећенима, а тим пре странцима, забрањено. Аустралијски младић, на пример, пролази дуг циклус искушења све "дотле док га не буду сматрали достојним да буде подвргнут једном од најузвишенијих обреда: да својим очима гледа најсветије симболе и ритуале тајног живота и сазна за постојање Великог Заједничког Оца".

Према томе, поимање духа примитивне религије од стране Европљана наилази на суштинске препреке: 1) у раштрканости народа; 2) у затворености домородаца и у њиховом односу према властитим религиозним тајнама; 3) у недовољној припреми истраживача и њиховом рђавом познавању језика.

...

Савремена ентографска истраживања довела су до значајног открића: појам о једној највишој Сили поседују многи народи који се налазе на почетном ступњу цивилизације. То откриће оповргава традиционалне представе старе анимистичке школе."

Ево шта даље пише отац Александар Мењ о патуљастим народима као што су Конго Бамбути, Бушмани, Андаманци и други:

""У области социјалног живота код њих налазимо пре свега сасвим одређено устројство појединачне породице. Код њих је развијена моногамија и брак знатно више личи на идеал нераскидиве везе него ли код доцнијих народности. Уочава се такође права морална уређеност, уважавање разлика између морално доброг и рђавог. Истина, ове примитивне народности испољавају своју истинску људску природу у том погледу што се код њих неретко дешавају случајеви нарушавања морала - и било би глупо преувеличавање ако се то не би признало. Још горе би било, међутим, за вољу било каквих теорија, негирати, упркос свим скоро једногласним сведочанствима истраживача, да је моралност ових народности у сваком погледу боља и виша од већине других дивљих и културних народа. У погледу њихових религиозних веровања довољно је рећи да ове народности поседују праву, сасвим разрађену религију с одређеним веровањима, одређеним култом који се састоји од молитава и приношења жртава, и неким моралним учењима. Даље можемо додати да је ова религија, иако проста, ипак релативно исто тако чиста и узвишена, да се с правом поставља питање - могу ли се сматрати неке својствене јој црте антропоморфизма препреком да би се она признала за прави етички монотеизам." (цитати В. Шмита, према књизи "Доисторијски човек", Г. Обермајера)

Према томе, на изворима културе и религије налази се поглед на свет који су ранији аутори приписивали најранијим етапама. И што је народ мање дотакнут прогресом материјалне цивилизације, тим су у њему јаче исконске црте духовног живота: вера у врховну Силу, моралност, моногамија и др. Уосталом, као што ћемо даље видети, не само пигмеји, већ и већина народности очувала је у својој религији трагове првобитног монотеизма што је дефинитивно учврстило нове позиције етнографа."

Шта сам хтео да кажем са овом темом? Хтео сам да кажем да све што долази са запада у виду научних теорија или некаквих стандарда, треба узимати са великом дозом сумње, јер запад све мери по својој мери, што веома често нема никакве везе са реалношћу. Запад и његова достигнућа нису лакмус папир низашта.

Read more...

Како је самоански поглавица срушио начела капитализма, а и рекао још понешто...

"Папалаги (2)

Туиавии или Тиавеа, самоански поглавица

“Када неко каже “моја глава припада само мени и никоме другом осим мени”, он исправно каже и нико не би могао да му то оспори. Све дотле Папалаги (= белци) и ја мислимо исто. Али, када Папалаги каже “ова палма је моја”, само зато што расте испред његове колибе, он то каже као да ју је он измислио. Палма не припада никоме. Никоме! То је Божја рука, која се пружа ка нама из земље. Бог има много руку. Свако дрво, свака влат траве, море и облаци који лебде изнад нас, све су то његове руке. У њима можемо да уживамо, али не и да кажемо: “Ова Божја рука припада мени и само мени.” А Папалаги управо то говоре.

У нашем језику лау значи “моје”, али и “твоје”. То је скоро једно те исто. Али, у језику Папалагија тешко је наћи две речи чије се значење толико разликује, као што су “моје” и “твоје”.

Када би имали макар мало здравог разума, Папалаги би сигурно схватили да ништа не можемо да задржимо само за себе, да припада само нама, јер онда, када наиђу тешка времена, не бисмо имали на шта да се ослонимо. Онда би почели да схватају да је Бог своју кућу направио овако великом јер је хтео да у њој буде довољно места и среће за све. Она је довољно велика да у њој свако може да нађе своје место под Сунцем, своје парче среће, неколико палми и место на које ће моћи да спусти своја стопала. Како би Бог икада могао да заборави на неко своје дете? Ипак, многи се грозничаво држе тог малог, танушног дела земље које је Бог одредио за њих.

Пошто су престали да га слушају и почели да измишљају своје законе, Бог је Папалагима послао многе опасности које угрожавају њихову имовину. Послао им је сушу и кишу које пустоше њихово “моје”. Послао им је олују и ватру. А дубоко у њихова срца усадио је и оно најгоре, страх. Страх је Папалагијев највећи посед. Његов сан никада није миран, јер стално мора да буде на опрезу, да му неко по ноћи не би отео све оно што је нагомилао током дана. Његове руке и чула стално су заузети чувањем тог блага. А то благо му се дању и ноћу смеје у лице, говори му да је украдено од Бога, кињи га и стално му доноси невоље.

Али, Бог је за Папалагије смислио и нешто горе од страха. Послао им је рат између оних који имају мало или немају ништа и оних који имају много. Та борба је жестока и бесни дању и ноћу. Та борба доноси зло свима и протерује сву радост из живота. Они који имају много требало би да дају онима који немају ништа, али они то не желе. Они који немају ништа желе да добију свој део, али не добијају ништа. Често су то они који су стигли касно, када је сав плен већ био подељен, или они који су били и сувише трапави да би уграбили нешто за себе. То што сви они краду од Бога, никога не забрињава.

Браћо! Шта бисте мислили о ономе ко има велику кућу, толико велику да у њу може да стане читаво самоанско село, а ко не би допустио путнику да преноћи под њеним кровом? Шта бисте мислили о човеку коју у руци држи читаву грану банана, а неће да да ниједну човеку који пред њим умире од глади и моли га за један залогај? Видим како вам се очи пуне гневом и чујем како са ваших усана теку речи презира. Знајте онда да се Папалаги тако понашају сваког часа, сваког дана.

У време бербе, палма нам нуди своје лишће и плодове. Папалаги су попут палме која за своје лишће и плодове каже “све то је само моје”. Људи не смеју да узму ниједан њен плод! Када би постојало такво дрво, како би оно икада могло да донесе нове плодове? Зато су палме мудрије од Папалагија”.


Први пут објављено на немачком, почетком 1920-тих, затим на холандском 1929. и на енглеском 1971, у издању Real Free Press. Оригинално издање је приредио Eric Scheurmann, немачки антрополог и лични пријатељ поглавице Туиавииа. Преузето из Anarchy: A Journal of Desire Armed #15/ 1988."


Дакле, ово је рекао један самоански поглавица. А ево шта каже грчки православни митрополит Јеротеј Влахос у својој књизи "Свети Григорије Палама као Светогорац":

"Почео сам да говорим о богатом човеку из овог одломка, јер желим да покажем да светитељи наше Цркве нису нити манихејци нити су, наравно, идолопоклоници. Другим речима, они не одбацују вештаствена добра али их и не обоготворују. Они их посматрају као дарове Божије. У православном предању јасно се види да је васцели свет (васцели космос) творевина Божија. Господар света, као његов створитељ, јесте сам Бог. Човек је само њихов управитељ, јер су му она неопходна да би опстао. Међутим, како су сви људи чеда Божија, сви људи имају подједнака права на природу. И као што сва деца у једној породици подједнако учествују у расподели очинског иметка, исто се дешава и са творевином. Проблем настаје када човек вештаствена добра присвоји за себе, када их задобија на нечастан начин и на штету заједнице и када њима не управља добро."

По мом мишљењу овај самоански поглавица и грчки православни митрополит Јеротеј Влахос имају исти социолошки и условно духовни приступ питању својине и историјских последица третирања питања својине на начин како је то урадио Запад.

Read more...

Које је друштво било на вишем степену, палеолитско или данашње?

"Првобитно друштво благостања
Маршал Салинс

“Зашто да обрађујемо земљу када на свету има толико монго-монго ораха?” — Кунг-Сан (Бушмани)

“Барем један аустралијски народ, Yir-Yiront, не прави лингвистичку разлику између рада и игре.” — L. Sharp, 1958; овде напомена бр. 11

Увод

Ако је економија суморна наука, онда би проучавање економије ловаца и сакупљача требало да буде њена најнапреднија дисциплина. Скоро без изузетка подразумевајући да је живот у Палеолиту био тежак, наши стручни радови надмећу се у приказивању атмосфере сталне стрепње, која нас наводи да се питамо не само како су ловци успевали да преживе, него може ли се то уопште назвати животом? Авет Глади суверено парадира тим страницама. Техничка некомпетентност примитивних људи осуђује их на непрестану борбу за голи опстанак, не обезбеђујући им ни предах ни вишак, па тако ни “слободно време” потребно да би се “изградила култура”. Осим тога, упркос сталном напору, ловци заузимају најнижи праг на термодинамичкој лествици: они имају у просеку најмањи утрошак енергије по глави становника, у поређењу са свим другим облицима производње. Зато им се у разматрањима о економској развијености увек додељује улога лошег примера: такозване “елементарне економије”.

Традиционална мудрост је увек тврдоглава. Зато јој се треба супротставити полемички, изношењем дијалектички супротних, али неопходних исправки: када се заиста истраже, види се да су то у ствари била првобитна друштва благостања. Парадоксално, ова тврдња води ка још једном важном и неочекиваном закључку. Под “друштвом благостања” обично се подразумева оно у којем људи лако задовољавају своје потребе. Рећи да ловци живе у благостању значи оспорити став по којем је људски живот увек трагедија, са човеком као заточеником тешког рада и сталног раскорака између својих неограничених потреба и ограничених могућности.

Постоје два могућа пута ка благостању. Потребе могу бити “лако задовољене” тако што ће се производити много или тако што ће их бити мало. Познати концепт, онај Галбрајтовски, полази од претпоставке посебно прилагођене тржишној економији: човекове потребе су велике, иако не и бескрајне, док су средства за њихово задовољавање ограничена, али подложна унапређивању. То значи да се јаз између средстава и циљева може смањити индустријском производњом, барем до тачке у којој ће “неопходних добара” бити довољно. Али, постоји и зен приступ, потпуно другачији од нашег: људске материјалне потребе су ограничене и малобројне, а техничка средства увек иста, али, у целини гледано, сасвим прикладна. Усвајајући зен стратегију људи могу уживати у неупоредивом благостању – уз низак животни стандард.

Мислим да ово добро описује ловце и да нам може помоћи да боље схватимо неке од најнеобичнијих црта њиховог понашања: на пример, њихово чувено “расипништво”, склоност да одмах потроше све залихе, онако како их стварају. Неоптерећена оскудицом, којом су друштва са тржишном економијом потпуно опседнута, економија ловаца је, у поређењу са нашом, можда на много потпунији начин предодређена за благостање. Destit de Trasi, “хладнокрвни буржоаски догмата”, што је можда и био, на крају је морао да се сагласи са Марксовом примедбом да у “сиромашним друштвима људи живе лагодно”, док су у “богатим друштвима људи углавном сиромашни”.

То не значи да преагрикултурна економија не пати од озбиљних ограничења; само инсистирам да се на основу постојећих доказа, сакупљених код модерних ловаца и сакупљача, може говорити о успешном прилагођавању. Након разматрања ових доказа, на крају излагања вратићу се на праве тешкоће везане за економију ловаца-сакупљача, од којих ниједна није била коректно предочена у досадашњим приказима наводног палеолитског сиромаштва.


Извори предрасуда

“Елементарна економија”, “недостатак слободног времена, осим у изузетним околностима”, “непрестана потрага за храном”, “оскудни и релативно несигуни природни ресурси”, “одсуство економског вишка”, “максимум енергије максималног броја људи” – све су то уобичајена антрополошка запажања о животу ловаца и сакупљача.

“Аустралијски Абориџини су класичан пример народа који располаже најоскуднијим економским ресурсима. На многим местима они живе у неповољнијим условима чак и од Бушмана, уз изузетак неких области на северу. Листа хранљивих материја које Абориџини из северозападног централног Квинсленда успевају да сакупе на својој територији веома је поучна. Разноврсност те листе је заиста импресивна, али то не сме да нас заведе: разноврсност још увек не значи обиље. Количина сваке од тих ставки је толико мала да само њихова најбрижљивија и најпотпунија примена може да им омогући опстанак.” (Herskovits 1952:68-69)

Или опет, о јужноамеричким ловцима: “Номадски ловци и сакупљачи једва успевају да задовоље основне животне потребе, и то не сасвим. Густина насељености на њиховој територији, која износи 1 особу на сваких 20 или 30 квадратних миља, то додатно илуструје. Стално у покрету, у потрази за храном, њима очигледно не преостаје ни мало слободног времена за друге иоле значајније активности, а са собом носе само мало ствари које успевају да направе у ретким тренуцима мировања. Њихова производња своди се на пуки физички опстанак, тако да веома ретко успевају да остваре вишак производа или слободног времена.” (Стеwард анд Фарон 1959:60; cf. Clark 1953:27ff; Haury 1962:113; Hoebel 1958:118; Redfield 1953:5; White 1959).

Традиционално омаловажавање положаја ловаца у исто време је пре-антрополошко и екстра-антрополошко, историјско и део једног ширег економског контекста у којем антропологија врши своја посматрања. Тај став сеже уназад све до времена Адама Смита, а вероватно и много даље у прошлост.

Вероватно је реч о једној од првих специфично неолитских предрасуда, идеолошкој процени способности ловаца да искористе постојеће ресурсе, унапред решеној да им ту способност оспори. Могуће је да смо ту предрасуду наследили још од Јакобовог племена, којем је било дато да се “шири на запад, исток и на север”, а на штету Исаје, који је био старији син и вешт ловац, и који је у чувеној сцени био личен својих права по рођењу. Садашње ниско мишљење о економији ловаца-сакупљача ипак не треба по сваку цену везивати за неолитски етноцентризам. Буржоаски етноцентризам биће нам сасвим довољан. Владајућа тржишна економија, која на сваком кораку поставља замке које економска антропологија мора да избегава, стално понавља исте суморне закључке о животу ловаца.

Није ли онда заиста парадоксално доказивати како су ловци живели у изобиљу, упркос свом апсолутном сиромаштву? Модерна капиталистичка друштва су, ма колико била богата, потпуно подређена бауку оскудице. Неадекватност економских средстава је први принцип најбогатијих друштава. Појавни материјални ниво неке економије очигледно није показатељ њене ефикасности; зато би много тога могло да се каже о постојећем облику производње. (cf. Polany 1947, 1957, 1959; Dalton 1961)

Тржишно-индустријски систем институционализује оскудицу на начин и у размерама неупоредивим са било чиме што је икада постојало. Када су производња и дистрибуција уређене кроз систем цена, сва домаћинства зависе од своје зараде и потрошње, а стални недостатак материјалних средстава постаје изричита, израчунљива полазна тачка сваке економске активности.

Предузетник може да бира где ће да инвестира ограничени капитал; радник, ако има среће, може да бира између различитих послова, а потрошач... Потрошња је двострука трагедија: оно што почиње као недовољност завршава се осећањем оскудице. Успостављајући глобалну поделу рада, тржиште нам нуди запањујућу палету најразличитијих производа: све те сјајне ствари које човек може да гледа, али не и да поседује. Још горе, у тој игри са потрошачем и његовим слободним избором, свако поседовање повлачи за собом лишавање, јер свака куповина поздразумева одрицање од нечег другог, некада мање пожељног, али много чешће пожељнијег од онога што је купљено. (Ствар је у томе што када купујете аутомобил, на пример Плимут, не можете у исто време да купите и Форда. А по тону реклама које се могу видети на телевизији, ценим да ту није реч само о материјалном лишавању.

Ми смо једини за које важи фраза о “мукотрпном животу”. Оскудица је пресуда коју нам изриче наша економија. То је у исто време и њен главни аксиом: оптимална примена ограничених средстава на заменљиве циљеве, у складу са датим околностима. То је тај положај обележен сталном стрепњом, та “предност” из које гледамо на ловце. Ако модерни човек, са свом својом техолошком супериорношћу, не успева да задовољи своје потребе, какве тек шансе има тај голи дивљак са својим смешним луком и стрелом? Опремивши ловца буржоаским импулсима и палеолитским оруђима, ми унапред оцењујемо његов положај као потпуно безнадежан.

Ипак, оскудица није директно везана за ниво технолошке развијености. То је однос између циљева и средстава. На пример, могли бисмо да уважимо емпиријску могућност да ловци имају пред собом један ограничен циљ – своје здравље, за шта лук и стрела, као средство, могу бити сасвим прикладни.

Али идеје уврежене у антрополошкој теорији и етнографској пракси упорно нас одвраћају од оваквог приступа.

Склоност антрополога да наглашавају економску инфериорност ловаца посебно се запажа у поређењима њихове и појединачних неолитских економија. Ловци, како то Лоуви отворено каже “морају да раде много теже да би преживели него фармери и сточари.” ((Lowie 1946:13) У овој тачки еволуционистичка антропологија је посебно била склона да, позивајући се успут и на теоретску нужност, усвоји уобичајен приступ. Етнолози и археолози постали су неолитски револуционари, чији ентузијазам није поштедео ништа што је припадалао Старом Режиму (каменом добу). Није то било први пут да филозофи о најранијим данима човечанства радије говоре у односу на природу него на културу: “Човек који читавог живота следи животиње само зато да би их убио и појео, или који се стално сељака од једног жбуна са дивљим бобицама до другог, и сам живи као животиња.” (Braidwood 1957:122) Са тако деградираним ловцима антропологија је могла слободно да прогласи велики неолитски “скок напред”: преломни технолошки напредак који је људима омогућио “више слободног времена, кроз ослобађање од непрестане потраге за храном.” (Braidwood 1952:5; cf. Boas 1940:285)

У веома утицајном есеју “Енергија и еволуција културе” Лесли Вајт пише да је у неолиту дошло до “великог напретка у развоју културе као последице великог повећања просечне количине енергије која је била акумулирана и контролисана напредним пољопривредним и сточарским техникама.” (1949:372) Вајт даље наглашава еволуциони контраст између, с једне стране, људског рада као главног извора енергије у палеолиту и, с друге стране, домаћих биљака и животиња као главног извора енергије у неолиту. Овакав приступ одмах је омогућио прецизно утврђивање термодинамичког потенцијала ловаца, тј. количине енергије коју ствара његово тело: у просеку 1/20 коњске снаге. (1949:369) Тако се стиче утисак – упркос потпуном занемаривању људског рада у културним подухватима неолита – да је живот људи био значајно олакшан применом нових средстава за уштеду рада (домаћих биљака и животиња). Али, овај приступ је очигледно погрешан. Основна механичка енергија, како у палеолиту тако и у неолиту, је био људски рад, у оба случаја изведен из биљних и животињских ресурса, тако да је, уз неке занемарљиве изузетке (као што је директна употреба не-људске снаге), просечна количина акумулиране енергије била углавном константна, све до индустријске револуције.

Друга специфична антрополошка предрасуда о палеолиту развила се унутар саме дисциплине, на основу запажања Европљана о животу савремених ловаца и сакупљача, као што су аустралијски Абориџини, Бушмани, народи Она или Јахган. Овај етнографски контекст утицао је на наше виђење економије ловаца-сакупљача и то на два начина.

Прво, тако што је омогућио најразличитија наивна виђења ових друштава. Удаљене и егзотичне области, које су постале културна позорница модерних ловаца, пружале су призор који је код Европљана могао да изазове само неповољно мишљење. Са становиштва пољопривреде или свакодневног искуства типичног Европљанина, маргиналне области, као што су аустралијска пустиња или пустиња Калахари, постале су предмет чуђења за неупућене посматраче: “Како неко уопште може да живи на оваквом месту”, итд. Закључак да урођеници једва успевају да некако обогате своје пуко преживљавање био је само појачан запажањем о њиховој изванредно разноврсној исхрани. (cf. Herskovits 1952, горе цитирано) Обично укључујући материје одбојне или нејестиве за Ервопљане, локална кухиња навођена је као још један доказ да ти људи умиру од глади. Такав закључак се пре могао срести у ранијим него у каснијим извештајима и пре у извештајима истраживача и мисионара него у антрополошким монографијама. Али, управо зато што су извештаји истраживача старији и ближи аутентичним абориџинским условима, њима треба посветити посебну пажњу.

У томе свакако треба правити неке разлике. Тако највећу пажњу заслужују извештаји истраживача попут Џорџа Греја (Sir George Grey, 1841), који је тридесетих година прошлог века повео експедицију у неке од најсиромашнијих области западне Аустралије, и чија су необично пажљива запажања о локалном становништву унела приличну пометњу у кругове његових колега, који су инсистирали на схватању о економској беспомоћности урођеника.

Најчешћа грешка је, каже Греј, претпоставка да урођеници “располажу са веома мало средстава за живот и да се стално налазе у потрази за храном”. Бројне су и “скоро смешне” грешке које су истраживачи чинили у том смислу: “У својим извештајима они пишу жалопојке о несрећним Абориџинима које наводно десеткује глад и који се једва одржавају у животу на неким врстама хране коју налазе у близини својих склоништа; иако је храна о којој говоре управо она коју урођеници највише цене и која не оскудева ни у добром укусу нити у хранљивости.” Да би још убедљивије илустровао “незнање које се показује у односу на навике и обичаје урођеника, тамо где се они још налазе у дивљем стању,” Греј наводи један изузетан пример, из пера свог сапутника капетана Стјурт, који је након сусрета са групом урођеника који су сакупљали велике количине мимозине гуме закључио да је “тим несрећним створењима, која нису могла себи да обезбеде неку другу храну, једино преостало да сакупљају ту врсту биљке.” Али, примећује Сер Џорџ, материја о којој се ту радило била је омиљена врста хране у тој области, која је за добрих сезона пружала повод великом броју људи да се окупе и да логорују заједно, што иначе не би могли. Он закључује:

“Урођеници углавном живе добро. У неким областима, у неко доба године, њима може понестати хране, али у том случају та места обично бивају напуштена. У сваком случају, потпуно је немогуће да неки путник, па чак и неки урођеник са другог подручја, правилно процени да ли та област пружа довољно хране или не. Али, када је на својој територији, урођеник је у сасвим другачијем положају: он тачно зна шта му та земља пружа, тачно време када доспевају одређене врсте хране, као и најбољи начин за њихово убирање. У складу са овим околностима, он редовно обилази различите делове свог ловишта; а ја могу само да потврдим да сам у њиховим логорима увек наилазио на највеће изобиље.” (Grey 1841, vol. 2:259-262; cf. Eyre 1845, vol 2:244 фф).

После овог срећног закључка, Сер Џорџ је посебно инсистирао да се из њега искључе абориџински лумпен-пролетери, који су живели унутар или у околини европских насеобина (cf. Eyre 1845, vol. 2:250, 254-255) Реч је о веома значајној интервенцији, која нас води ка другом извору етнографских предрасуда: антропологија ловаца у великој мери је била анахронистичко проучавање бивших дивљака – чепркање по лешу једног друштва, како је то једном рекао Сер Џорџ, од стране припадника другог друштва.

Преостали ловци и сакупљачи данас спадају у категорију расељених лица. То су обесправљени палеолитски људи, који живе на ловиштима нетипичним за владајући начин производње: последњим уточиштима једног другог доба, местима толико удаљеним од главних центара културног развоја да могу бити поштеђена учешћа у планетарном маршу напред, јер су и сувише сиромашна да би била од интереса за много развијеније економије. Оставимо по страни повољно смештене народе као што су Индијанци са северозападне обале Америке, чије је (релативно) благостање ван сваке сумње. Сви остали су потиснути са већег дела земље, прво пољопривредом, а затим индустријском економијом, тако да данас живе у еколошким условима који су чак испод каснопалеолитског просека.

“Шта више, током последња два века европски империјализам оставио је веома озбиљне последице, тако да су многи етнографи приметили да материјал којим антрополози баратају најчешће чине оштећена културна добра. Чак и извештаји истраживача и мисионара, упркос њиховом етноцентризму, јасно сведоче о оштећеним економијама.” (cf. Service 1962) Ловци из источне Канаде, о којима можемо да читамо у хроникама језуита, били су укључени у трговину крзном још у XVII веку. Природно окружење неких народа било је селективно уништавано напредовањем Европљана пре него што су извештаји о њиховој аутентичној економији уопште могли бити сачињени. Данашњи Ескими више не лове китове; земља Бушмана остала је без дивљачи; пињон (врста четинара карактеристичног за југозападни део Америке, нап. прев.) из земље Шошона посечен је, а њихова ловишта преплављена стоком. Ако се данас о тим људима говори као о жртвама сиромаштва, а њихови ресурси описују као “оскудни и непоуздани”, да ли је то онда последица њиховог нормалног стања или колонијалног насиља?

Огромне импликације (и проблеми) које ово глобално потискивање ловаца и сакупљача поставља пред еволуционистичку теорију тек од скора су почели да привлаче пажњу (Lee и DeVore 1968). Значај ових група данас је у следећем: садашњи положај ових људи више не омогућава објективан тест њихових производних способности; њихов положај је данас такав да их ставља пред најтежи могући испит. То је оно што њихова достигнућа, чији преглед следи, чини још импресивнијим.


“Нека врста материјалног благостања”

Имајући у виду беду у којој ловци и сакупљачи живе у теорији, изненађује тврдња да Бушмани из пустиње Калахари уживају у “некој врсти материјалног благостања”, ако не у храни и води, онда барем у свакодневним употребним предметима:

“Што више буду долазили у контакт са белцима – а то се већ догаша – Кунг ће осећати све већу потребу за нашим стварима. Они се данас осећају инфериорно међу странцима који су обучени. Али, у свом свету и са својим оруђима, они су били, компаративно гледано, слободни од материјалних притисака. Осим у случају хране и воде (значајни изузеци!), у којима Кунг оскудевају – мада је и то питање, пошто се упркос њиховим мршавим фигурама не би могло рећи да су неухрањени – они су у стању да направе све што им је потребно: сваки мушкарац је способан да направи било коју ствар коју праве мушкарци, а свака жена било коју ствар коју праве жене...

Они су живели у некој врсти материјалног благостања јер су своја оруђа знали да прилагоде материјалима који су у великим количинама лежали свуда око њих и били доступни свима, или их је било у најмању руку довољно да задовоље потребе популације (дрво, трска, кости за оружје и прибор, влакна за ужад, трава и лишће за склоништа). Кунг су увек имали на располагању довољно нојевих јаја за израду огрлица или за трговину, а свака жена је имала бар туце тих љуски које су служиле као посуде за воду – колико је иначе могла да понесе – док им је добар део преостајао за израду украса. Номадски начин живота подразумевао је сталну сеобу од једног извора хране до другог, у зависности од сезоне, при чему су на леђима носили и децу и сву своју имовину. Са обиљем материјала који су омогућавали лаку замену неопходног прибора Кунг нису развили систем за одлагање залиха, нити су имали потребе, а можда ни жеље, да се оптерећују вишковима и дупликатима. Често нису носили ни по један примерак од сваке ствари. Оно што би им затребало једноставно су позајмљивали. Таква лакоћа искључивала је гомилање ствари, што код њих никада није имало везе са друштвеним статусом.” (Marshall 1961: 243-44)

Лорна Маршал је направила корисну поделу производње ловаца-сакупљача на две сфере: вода и храна су “значајни изузеци”, које је зато најбоље разматрати одвојено. Што се свега осталог тиче, оно што је речено за Бушмане може се до у детаље применити на ловце од Калахарија до Лабрадора – или до Огњене Земље, где је Гусинде приметио да несклоност Јахгана да поседују више од једног примерка неке ствари коју често користе сведочи о њиховом великом самопоуздању. “Наши Фуежани,” (од Tieera del Fuego, Огњена Земља, нап. прев.) писао је он “лако набављају и праве своја оруђа.” (1961:213)

Такво “материјално обиље” делимично потиче од лакоће производње, а затим и од једноставности технологије и демократског принципа по питању власништва. Све се прави од онога што је на дохват руке: од камена, костију, дрвета, коже – материјала “који у изобиљу леже свуда око њих.” По правилу, набавка и обрада сировог материјала не изискују велики напор. Приступ природним ресурсима је типично директан – “свако има слободан приступ”. Подела рада је такође једноставна, углавном сексуална. Ако томе додамо либералан обичај дељења, по којем су ловци с правом на далеко познати, сви чланови заједнице могу да уживају у постојећем благостању, таквом какво је.

Али, наравно, “таквом какво је”: то “благостање” такође подразумева и објективно низак животни стандард. Важно је имати у виду да стандардну количину потрошних добара као и број потрошача овде регулише културни код подешен на најскромнији ниво. Реч је о заједницама с малим бројем људи, чији целокупан посед чини неколико лако направљених ствари; неколико јадних комада одеће и, у већини подручја, само привремена склоништа; затим, нешто украса, ретког и драгоценог кремена и можда нешто других ствари, као што су “комадићи кварца које исцелитељи извлаче из својих пацијената.” (Grey 1841, vol 2:266); и најзад, кожна врећа у којој верна жена носи све те ствари, “сав иметак аустралијског дивљака.” (п. 266).

За већину ловаца, ово благостање без обиља, у стварима и прибору, је нешто што се подразумева. Много интересантније је питање како то да им је тако мало ствари довољно – јер, то је њихова политика, “ствар принципа”, као што каже Гусинде (1961:2), а не плод несреће.

Не жуди за стварима, па нећеш ни оскудевати. Да ли то можда значи да су ловци тако незахтевни зато што су потпуно окупирани потрагом за храном, која изискује “максимум енергије од максималног броја људи”, тако да им не остаје довољно времена и енергије за обезбеђивање већег комфора? Неки етнографи пружају нам доказе који воде у сасвим супротном правцу: потрага за храном је тако успешна да барем половину времена људи не знају шта да раде са собом. С друге стране, треба имати у виду да је главни узрок тог успеха покретљивост, некада већа, некада мања, али увек довољно честа да потпуно обезвреди задовољство поседовања. За ловце је исправно речено да је богатство за њих терет. У њиховом начину живота ствари постају “болно оптерећујуће”, као што је приметио Гусинде, посебно ако морају да их дуго носе са собом. Неки сакупљачи имају кануе, неки псеће саонице, али већина мора да сама носи сав свој посед, па зато и поседују само онолико колико могу да понесу, а да их то не спутава. Или, тачније, онолико колико жене могу да понесу: мушкарци су најчешће поштеђени тога, да би могли да искористе прилику за лов или да би реаговали у случају напада. Као што је Овен рекао, у само мало другачијем контексту, “прави номад је сиромашан номад” (the pure nomad is the poor nomad). Покретљивост и власништво не иду једно с другим.

Да питање ствари може лако да постане и више од непријатности увиђају и посматрачи са стране. Лорен ван дер Пост се нашао у великој недоумици када је требало да се опрости са својим пријатељима Бушманима:

“Та ствар са поклонима нанела нам је много муке. Били смо поражени сазнањем колико мало тога можемо да поклонимо Бушманима. Скоро свака ствар коју смо имали само је могла да им отежа живот, повећавајући терет који су морали да носе са собом. Јер они скоро да нису имали никаквог иметка: један појас, један крзнени покривач и кожна торба. Није ту било ничег што се не би могло сакупити за минут, умотати у покриваче, пребацити преко рамена и понети на пут од хиљаду миља. Они нису имали никакав осећај за поседовање.”

Нешто што је за посматраче са стране животна нужност, код њих је потпуно занемарено. Ова скромност у материјалним потребама код њих је институционализована: она постаје позитивна културна чињеница, изражена у читавом низу економских аранжмана. Лојд Варнер извештава да је код народа Мурнгин (Африка) главни критерујум за вредновање ствари њихова носивост. Мале ствари су по правилу вредније од великих. На крају увек одлучује “колико је нека ствар згодна за ношење, осим када се ради о изузетно ретким предметима или онима чија израда захтева много рада.” “Највећа вредност”, каже Варнер је “слобода кретања.” Управо у тој “жељи да се буде слободан од терета и одговорности за предмете који би могли и сувише да утичу на традиционални начин живота” Варнер види потврду њиховог “неразвијеног осећаја за власништво” као и главни узрок “недостатка интересовања за развијање технологије”. (1964: 136-137)

Ту је затим још једна економска необичност – нећу рећи општа, али која би се могла објаснити као последица лошег васпитања у личном одржавању и добро увежбане незаинтересованости за гомилање ствари: неки ловци показују, у најмању руку, упадљиву аљкавост у руковању личним прибором. У том погледу показивали су ону врсту ноншаланције која би се могла приписати само људима који су у потпуности овладали проблемом производње, што је једног Европљанина могло само да излуди:

“Они уопште не воде рачуна о својим стварима. Никоме не пада на памет да их доведе у ред, да их некако заштити, осуши или очисти, окачи негде или их уредно сложи. Ако им нешто затреба, они немарно претурају по својим малим корпама, у којима је све то набацано збрда здола. Већи предмети, који се обично налазе на једној гомили у њиховим колибама, вуку се и развлаче около без икаквог обзира на штету коју због тога могу претрпети. Европски посматрач зато стиче утисак да ти (Јахган) Индијанци не придају никакву вредност свом прибору и да су потпуно заборавили на труд који су уложили у његову израду. У ствари, нико не показује ни најмањи знак везаности за тај иметак, који се често и лако губи, али који исто тако лако бива надокнађен. Индијанци немају обзира чак ни када би, по обичају, требало да га покажу. Еврпољанин може само да врти главом гледајући те људе како развлаче по блату потпуно нове ствари, скупу одећу, свежу храну и друге драгоцености, или пуштају да их деца и пси за час упропасте. Скупоцене ствари које су добили на поклон задржавају неколико сати, без и мало радозналости; након тога, остављају их да труну у блату и на киши. Што мање имају, лакше и комотније путују, а оно што униште, лако надокнађују. Одатле њихова потпуна равнодушност према стварима.” (Гусинде 1961:86-87)

Ловац је, у искушењу смо да кажемо, “неекономичан човек”. Барем када је реч о свакодневном прибору и стварима уопште, он представља чисту супротност стандардној карикатури овековеченој у сваком уџбенику типа Општи принципи економије, страна прва. Његове потребе су скромне, а средства којима располаже (релативно) многобројна. Самим тим он је “компаративно гледано, ослобођен материјалног притиска”, “нема потребу за поседовањем”, показује “неразвијен смисао за власништво”, “потпуну равнодушност према стварима” и “недостатак интересовања за развој своје технолошке опремљености”.

Међутим, однос ловаца према овоземаљским добрима садржи једну јасно изражену и важну црту. Са становишта њихове економије, изнутра гледано, погрешно је рећи да су њихове потребе и жеље “сведене” или да је њихово схватање богатства “ограничено”. Овај речник унапред проглашава за стандард Економског човека, док ловцу једино остаје да се бори са својом несрећном природом, што за исход може да има само покоравање културном завету сиромаштва.

Овај речник подразумева одбацивање склоности ка поседовању која се у стварности никада не развија, потискивање жеља које се никада не јављају. Економски човек је буржоаска конструкција, која, као што је говорио Марсел Мос, “не стоји иза нас, већ испред, попут Моралног човека”. Није реч о томе да су ловци и сакупљачи принуђени да обуздавају своје материјалистичке импулсе: они само од њих никада нису направили институцију.

“Најзад, ако је највећа благодет бити слободан од зла, онда су наши Дивљаци (Наскапи, Лабрадор) срећни. Јер два највећа злотвора, који од живота већине нас Европљана праве пакао и пустош, не живе у њиховим великим шумама: мислим на славољубље и полепу. Они су задовољни самим живљењем и нема ниједног међу њима ко би продао душу ђаволу зарад стицања богатства.” (LeJeune, 1635:231)

Склони смо да на ловце и сакупљаче гледамо као на сиромашне, зато што немају ништа. Можда би било боље када бисмо их из истог разлога сматрали за слободне: “Њихова крајње ограничена материјална средства ослобађају их свих брига везаних за свакодневне потребе, што им омогућава да једноставно уживају у животу.” (Гусинде, 1961:1)"

На овај сјајан текст бих додао само неколико коментара.

Две главне ствари које сам пре неког времена издвојио као најважније које сам схватио током мог боравка на западу су:

1) Видео сам истину о животу на западу која нема везе са оним како се тај живот представља у медијима у Србији и

2) Схватио сам да сам на запад отишао јер сам мислио да ми треба више, а под дугогодишњим утицајем пропаганде са запада у медијима у Србији.

Такође, у овом тексту велика важност се придаје неимању велике количине материјалних добара као једној од вредности палеолитских друштава. Сетимо се само једног од главних принципа у православним манастирима, а то је, такође, неимање личних материјалних добара. Али, ту постоји једна разлика. У палеолитским друштвима људи не морају да се ослобађају "културе" имања, јер та "култура" у тим друштвима и не постоји, док у православним манастирима човек који одлучи да крене духовним путем се одриче материјалних добара и то одрицање представља један од почетних корака у духовном исцелењу човека.

У контексту овог текста јавља се скоро потпуно нови поглед на људску историју, а који је скоро потпуно супротан владајућем погледу. Један од закључака који се могу извући из овог веома поучног текста је тај да историјски усиљени марш који, углавном, предводе народи Запада није никакав напредак, већ стално назадовање које ће на крају довести и до уништења света и краја историје.

А ево шта каже руски свештеник отац Александар Мењ у својој књизи "Извори религије":

"Библија ниопшто не сматра цивилизацију исконском, она не говори ни о томе да су први људи у целини савршена бића. Њихов унутарњи свет пре је приказан као језгро које у себи садржи потенцију велике будућности. Али пошто из Библије следи да је Првородни грех ослабио ову потенцију и отворио у човеку простор за зло, његово првосаздано стање треба сматрати хармоничнијим него ли после Пада, иако су у том почетном периоду, са гледишта цивилизације, људи очигледно били "дивљаци". То је у потпуности у складу с оним што се данас зна о "примитивниим" народима. Показало се да елементарне форме живота и културе још увек не значе елементарност у сфери свести. Напротив, прелазак на сложеније ступњеве привреде и друштвеног уређења неретко је чак водио назадовању у духовној и моралној области."

Read more...

Једна "препорука" и одговор

"Препорука":

Из листа "Политика", из интервјуа Џенифер Браш, отправнице послова у амбасади САД у Србији:

"Можемо ли очекивати да САД неће тражити од Србије да призна Косово и да не продубљују теме о којима се не слажемо, како је то рекао Бајден овде приликом своје посете?

Ми не очекујемо да Србија призна Косово. Али свакако очекујемо да Србија нађе начин да сарађује са властима у Приштини како би се нашла практична решења за проблеме који погађају и једну и другу страну."

Одговор:

Read more...

Снага руског сликарства - Исак Левитан

субота, 26. децембар 2009.

Исак Левитан (1860-1900) је био руски сликар који је сликао класичне пејзаже да би касније прешао у жанр пејзажа расположења.


Солнечный день. Большая дорога


Осень


Осень. Река


Осиновый лес


Озеро. Русь (ранний вариант)


Тихая обитель, 1890


Владимирка, 1892

Read more...

Снага руског сликарства - Михаил Васиљевич Нестеров

Михаил Васиљевич Нестеров (1862-1942) је био водећи представник такозваног религиозног симболизма у Русији.


Князь Александр Невский, 1894-1897


Под благовест, 1897


Святая Русь


На горах. 1896


Великий постриг. 1898


Пустынник, 1888-1889


Отцы-пустынники и жены непорочны


На Руси (Душа народа). 1915-1916


В скиту (Сестры). 1916


Святой Сергий Радонежский. 1891-1899


Видение отроку Варфоломею, 1889-1890


Вечерний звон

Read more...

Снага руског сликарства - Михаил Александрович Врубељ

Михаил Александрович Врубељ (1856-1910) спада у једног од највећих руских сликара чији се рад условно може сврстати као део уметничког покрета симболизма. Као што можете видети са слика које сам овде поставио, његово дело носи у себи велику снагу са израженом мистичком цртом. Врубељ!


"Микула Селянинович и Вольга", (камин, майолика, 1898-99, ГТГ)


"Микула Селянинович", (1895-96, ГТГ)


"Садко" (1899-1900, ГРМ)


"Царевна-лебедь" (1900, ГТГ)


"Богатырь" (1898, ГРМ)


"Жемчужина", картон, пастель, гуашь, уголь, 35х43,7, 1904, Москва, Третьяковская галерея


"Демон (сидящий)", холст, масло, 115х212,5, 1890, Москва, Третьяковская галлерея

Read more...

Једна чињеница о капитализму и једна чињеница о демократији

петак, 25. децембар 2009.

Једна чињеница о капитализму - Капиталиста увек инвестира у себе, никада у другога.
Једна чињеница о демократији - Неки демократију дефинишу као систем у коме постоји слобода избора. Ја тврдим да то није тачно.



Једна чињеница о капитализму - Капиталиста увек инвестира у себе, никада у другога. Чак и када наизглед инвестира у другога, он опет инвестира у себе. На пример, ако неко ради у неком капиталистичком предузећу и ако му то предузеће плати неки стручни курс, то није зато што власник или власници тог предузећа хоће да тај коме плаћају тај стручни курс напредује због њега самог, већ они хоће да он напредују са циљем да искористе знање које је њихов радник стекао, а које су они платили. Значи, ту нема никаквог човекољубља, већ се ради о чистој користи за капиталисте. Радник је само средство које се користи да се стекне лична корист. Иако раднику одговара да му буде плаћен стручни курс, то уопште не мења чињеницу да капиталиста ивестира у себе, а да је радник само потрошно средство које касније може да буде одбачено или замењено другим радником, то јест другим средством за стицање личне користи. Дакле, све те приче о томе како ће неко капиталистичко предузеће да инвестира у Србију су само пароле. Нема никаквих инвестиција у Србију. Капиталисти инвестирају само у себе.

Једна чињеница о демократији - Неки демократију дефинишу као систем у коме постоји слобода избора. Ја тврдим да то није тачно. Демократија је у чврстој спрези са капитализмом. Демократија и капитализам представљају један блок. У демократским, капиталистичким друштвима слобода се купује новцем. Могућност да се гласа за ову или ону политичку партију је небитна. Слобода кретања је ограничена количином новца који неко поседује. Ако неко нема довољно новца, онда он не може да оде ни до суседног града, јер не може да плати аутобуску карту. Како ће неко да путује, на пример, ван земље ако нема довољно новца? Не може. Значи, сама могућност да се путује не значи ништа ако се нема довољно новца. У томе и јесте превара демократије, а очигледно је да је та превара у њеној спрези са капитализмом. Гласање је џабе и ма ко да победи на изборима у данашњим демократским, капиталистичким друштвима, он не може да се креће слободно ако нема довољно новца да плати превоз.

Read more...

Павле Евдокимов о руској духовности, руској идеји и Светој Русији

уторак, 22. децембар 2009.



Одломци из књиге "Христос у руској мисли" Павла Евдокимова:

"Тако су Грци примили хришћанску веру душом која је већ била углачана истанчаном културом њихових предака. Насупрот томе, Хришћанство у Русији је засађено у девичанско тло, нетакнуто ни античком, нити било којом другом културом. Ни Омир [Хомер] ни Виргилије нису били саставни део почетне смесе руске свести. Крштење и катихизација, литургија и икона, од самог почетка су снажно обликовали народни дух, уводећи га у свет хришћанских вредности које су већ постојале. Читајући Псалтир, руски је дечак учио писменост, а библијски и литургијски језик обликују језик народа, дајући тон словенском говору: прва свесна, зрела и национална мисао, од самог почетка има своје место у хришћанској школи, а циљ јој је да усвоји величанствено наслеђе православне Византије.

Ипак, пријемчивост људског духа никада није пасивна. Она је увек нека активна делатност, лични одговор на позив. У том стваралачком чину настаје човек, стиче самосвест и размишља о свом уделу. Цариградски патријарх, Свети Герман је рекао: "Са Христом, васцело небо силази на земљу". Руска душа ће заувек остати потресена тим виђењем. У њему она пре свега види човекољубље Божије, неизрециву љубав Божију према људском роду.

...

Већ се види како се руска култура, од својих почетака, храни на јединственом извору вере, и то у толикој мери да чак и струјања XVIII века и касније која ће се супротставити Цркви, као што је, на пример, нихилизам шездесетих година XIX века, не би могла бити схваћена кад се не би довела у везу са овим истим и јединственим извором. У различитим, па чак и у изопаченим облицима, изражава се непрестана жеђ за Апсолутним, тежња чисто мистичке природе.

Ова мистичка основа, органски својствена руској души, добро се слаже са једном посебном цртом Православља, наиме да је најмање нормативни облик Хришћанства, слабо преводив у појмове. Православни никада нису имали много наклоности за "summe theologiae", нити за схоластичке системе. Свако претеривање у прављењу формула и дефиниција изазива спонтано неповерење. Православље нема потребу за формулисањем, већ потребу да се не окива у формуле. Ми имамо урођено уверење које долази од отаца Цркве, да није добро спекулативно се бавити тајнама, већ да је боље сагледавати их, препуштати се просвећењу, прожимању њиховом светлошћу. Када се не подвргава рационализовању, тајна постаје извор просвећења.

...

У овом светлу поима се православна мистика која сва извире из текста Светог Петра (2.Пт.1,4): да кроз њих постанете причасници божанске природе, "Божије светости" (уп.Јев.12,10), у условима Божанског живота, што значи да је земаљско стварно само у мери у којој учествује у небеском. Због тога руски сељак, излазећи у поље да сеје, или кад жели да ископа бунар у близини своје куће, позива свештеника како би благодаћу Божијом осенио све што у своме животу чини, да би се ставио у њено материнско окриље и да би Христа примио у посету. О овој присности са Божанским говори Љесков у приповеци "На крају света", у којој описује саму душу православног мисионарског става. Један државни чиновник се чуди одбијању свештеника мисионара да на брзину покрсти урођенике, али на крају схвата да је његов став сасвим јеванђелски. Свештеник, отац Киријак, одбацује сваку административну бригу, а пре свега сваку статистику, и труди се да урођеницима омогући да својом руком осете милостиву љубав Христову у најнезнатнијим деловима служења: "Нека почну, - говорио је, - тако што ће дотаћи руб ризе Христове, нека осете Његову безмерну љубав, а онда ће их сам Господ очарати..."

Једна таква непрестана присност са небеским смешта човека на границу два света, обликује један у суштини мистички менталитет, "заражава" његову душу заувек, да тако кажемо, апсолутом Божанске правде. Тако схватамо да се за Русе све што је само временско и земаљско показује бљутавим и маловредним. Према Верђајеву, руска идеја никада није идеја једне цивилизације, устоличена у спољњем лежишту историје - то је идеја коначног и свеопштег спасења, преображавања света и бивствовања. Она је живот, не у његовим вредностима које претходе "послетку", него у откривењском есхатону. Руски човек је или са Богом или против Бога, али никада без Бога. Од свог атеизма, један нихилиста шездесетих година прошлог века је направио божански апсолут. Касније, за Лењина, Богданова, Плеханова, марксизам је био јеванђеље, универзална порука спасења за све. Требало је разумети империјалистичку паролу Лењина: "Истина совјета не може успети у једној земљи, јер је она по својој природи месијанска. Она треба да преобрати цео свет".

...

Чувени руски максимализам, неодољива жеља да се превазиђу сва ограничења и да се сагледају сви понори, није ништа друго до стална и неугасива жеђ за Апсолутним. Код једног Руса, као и код Платона, корен душе је овешен о Бесконачно. Достојевски је категоричан: без јединога потребног [уп.Лк.10,42], без вечности, без бесконачности и без апсолута, пре или касније, руски човек ће одбацити оно што је само споредно, временско, релативно. Ако је потребно, он ће уништити историју и добровољно утонути у ништавило.

Можда је овај максимализам пројекција бескрајних степа на унутарњи крајолик руске душе, која објашњава њен отпор према поделама и ограничењима. Руска реч простор је речита. Она означава безгранично пространство које тако добро илуструје Чеховљева новела под насловом "Владика". После своје смрти, лишен свих владичанских ознака и свега што ограничава, спутава и отежава, поново поставши млад и бодар, владика корача зеленим пољима и удише дубоко и радосно тај бескрајни простор. У овом светлу треба разумети бројне побуне у руској историји, стварање козаштва, пригушени отпор народа духу власти и свакој администрацији која је увек туђа души, будући да жели да омеђи, да ограничи њене слободе. Оно што се често назива "апокалиптичним менталитетом Руса" нема ничег заједничког са радозналошћу да се сазна "датум" краја света. То је начин постојања окренут чак и у појединостима свакодневног живота ка оном последњем, једна урођена навика да се сваки проблем поставља у светлости краја, тј. целосног смисла постојања.

...

Излазећи из вода крштења, руски народ се одређује и даје себи име - не Лепа Русија, нити Велика Русија, већ Света Русија. Овај назив нипошто не означава неку стварно достигнуту светост Руса, него изражава начело њихове историје. Према Достојевском, он жели да искаже да је идеал Апсолутнога једина снага која покреће народе.

...

Руска философија је од самих почетака темељно историософска: то је философија историје и њеног смисла, усредсређена на човека и његову историјску судбину. Критицизам и скептицизам никада нису били озбиљно искушење за руску мисао која традиционално полази од јединства теоријског и практичног ума, гносеолошких функција разума и аксиолошких функција срца, познања једне чињенице и интуитивног проницања у њен смисао. За Канта, сазнање је могуће само у границама чулног искуства, и религија је истинита само у границама разума. Прочитавши "Критику чистог ума", Чаадајев је назива апологијом адамовског ума, доктрином палог и изопаченог ума.

...

Пламено тражење, жеђ за присношћу са небеским, у Русији су изазвали појаву националне потребе, сасвим посебну љубав према поклоничким путовањима по светим местима. Историчар Кључевски у своју листу друштвених класа уноси и "поклонике", "боготражитеље", праву друштвену категорију људи о којима се (тј. о њиховом смештају и храни) на њиховим путовањима Христа ради брине месно становништво. Повремено, читави слојеви становништа се дају на велики пут, крећући у светилишта, манастире, места јављања Божијег. Ваљало им је ходити пешице, тамо где је то могуће, чак и када се ишло у Палестину, превасходно Свету Земљу. Била је то управо неодољива унутарња потреба да се човек нађе на местима где се благодат [Божија] пројављивала тако да се могла додирнути и опипати. Људи су имали потребу да додирну свето, да осете близину светиње, да бар за тренутак поживе у озрачју Царства небеског, у светлости невечерњег дана.

...

Ово боготражитељско искуство многих поколења руског народа је оставило дубоког трага и надахнуло убеђење да је свака власт, као и свако поседовање, упрљано грехом. Ни власт ни богатство никада нису нашли никакво верско оправдање. Русија је имала своју класу управљача, чиновника, земљовласника и трговаца, али никада није упознала никакву "буржоаску идеологију". Племићи-велепоседници или богати трговци, пред лицем јеванђелске правде, у дубини своје душе мишљаху да је боље разделити своје богатство сиромашнима и поћи у туђиновање, постати бездомни боготражитељ. Философ Сковорда, Шидловски, пријатељ младог Достојевског, песник Аполон Григорјев, Толстој, Соловјов и толики други постали су "боготражитељи" као и старац Макарије из "Младића", осећајући снажан порив ка бездомном поклоништву. У народу се ствара дубоко убеђење да земља - alma mater, мајка хранитељка - припада само Богу, да се са земљом не може шпекулисати, да се не може куповати и продавати. Московски сабор, у XVI веку исто каже за иконе. Оне нипошто не могу бити роба: њихова продаја је забрањена.

Исто тако, у Русији никада није виђен никакав култ моћи или снаге. Розанов бележи да би руски народ на Ничеове речи: "Ако видиш слабог који пада, гурни га", одмах рекао: "Какав нитков! То може само један Немац!"

Чинови и титуле никада нису били на високој цени у животу Русије. У "Идиоту" Достојевског, чињеница да је Мишкин - кнез, нема никаквог значаја, сем можда да подвуче извесну изрођеност. Први руски револуционари су сви потицали из племства - "декабристи" из времена Николаја I, Риљејев, кнез Кропоткин, гроф Толстој, Бакуњин, Лавров, чак и Лењин - сви су били руски племићи, што сасвим противречи марксистичком принципу економског порекла друштвених класа. Руско племство је масовно ишло против сопствених економских интереса.

"Легенда о Александру I" каже да му је погреб био лажан и да је Александар, не би ли окајао грех власти, грех царске моћи, постао старац-духовник у Сибиру. Ово предање данас многи историчари сматрају историјском истином. Бољшевици су отворили гроб и нашли царски ковчег празан. Према теорији словенофила, народ се ослобађа бремена власти (која представља неопходност националног живота, али је ипак грех) на тај начин што га пребацује на плећа једног јединог човека - цара.

У свести народа, прави ауторитет, особито духовни, не састоји се у владавини принуде, него у слободи која ослобађа. Због тога власт није функционална, него лична. Такво је порекло "установе" стараца, обичних монаха, а понекад и лаика, или чак "јуродивих Христа ради", који вернике руководе под непосредним вођством Духа Светога и често немају никакав свештенички чин, никакав атрибут власти. Патријарси и владике долазе к њима тражећи савет и просвећење, које и добијају захваљујући њиховој харизматској светости. На овом ступњу, једина права власт је власт љубави, а једини ауторитет је ауторитет сведока. Свети Павле величанствено дефинише православно виђење власти: Не као да господаримо над вером вашом, него смо помагачи ваше радости.

Све што је формално, јуридичко, руској души не говори ништа. Свака униформа, функција, администрација, лишена је душе, и отуда безлична. Страни путници су били изненађени особитим сажаљењем руског народа према робијашима и затвореницима, које су Руси увек звали "несрећницима". Урођено јеванђелско осећање одбија свако формалистичко задовољавање правде. За руску свест, проблем пакла је пресудан. Виђење праведника који уживају у свом блаженству посматрајући мучење у паклу је недопустиво. Берђајев бележи да би прост руски човек рекао да би тада боље било да сви заједно одемо у пакао, него да будемо раздвојени."

Мислим да су ови изводи веома важни да би се разумела стварна природа и вредност Русије и руске идеје у светској историји. У том историјском ковитлацу, руски народ је са свим својим успонима и падовима, стао на страну воље за светошћу, за разлику од Европе која је стала на страну воље за моћ.

Ја сам на овом свом интернет дневнику доста благонаклоно писао о уређењу друштва по духовним принципима, на чијем се челу налази свештенички ред, а у овом тексту налазимо идеју која можда за један корак даље надилази то уређење друштва на челу са свештеничким редом, то јест са "установом" стараца, то јест обичних монаха коме по духовне савете одлазе и они који имају атрибуте било какве власти. То је можда још један корак ближе првобитном стању у коме је човек живео у Рају, када, како је то лепо рекао Павле Евдокимов "На овом ступњу, једина права власт је власт љубави, а једини ауторитет је ауторитет сведока". И пошто је у овом тексту поменут и однос Руса према Немцима кроз коментар руског философа Петра Чаадајева на књигу немачког философа Емануела Канта "Критика чистог ума", ево да цитирам и шта је о Немцима написао велики руски философ Николај Берђајев: "За друге је немачки идеализам и морао на крају крајева у пракси да роди жудњу за светском моћи и владавином - од Канта до Крупа води директна линија.". И тај однос Руса према Немцима у светлу онога што су рекли Петар Чаадајев и Николај Берђајев је уједно и однос Истока према Западу. Исток - окренутост ка Апсолуту, воља за светошћу, Запад - окренутост ка земаљском, воља за моћи. Ја бирам Исток.

Read more...

Ернст Јингер о руским женама

недеља, 20. децембар 2009.



Ово је одломак из дневника Ернста Јингера који је писао док је као немачки официр за време Другог светског рата боравио на источном фронту:

"Гласови жена, а нарочито девојака, нису много мелодични, али су пријатни. У њима се крију снага и ведрина; човек верује да чује дубоко треперење живота. Чини се да преко таквих природа конструктивне и схематске промене склизну а да их не огребу. Нешто слично приметио сам код јужноамеричких црнаца: њихову дубоку и нетакнуту веселост после генерација ропства. Уосталом, штапски генерал Гревениц причао ми је да је преглед показао да је велика већина тих девојака невина. То се види и у физиономији, и тешко је рећи да ли се то може прочитати на челу или у очима - то је сребрн сјај чистоте у коме се купа њихово лице. Та светлост нема снагу; она је одблесак као месечина. Управо зато наслућује се сунце које ствара такву ведрину."

Read more...

Одблесци паклених ватри, Европа је напољу на улицама


У својој књизи "Код зида времена" велики немачки мислилац Ернст Јингер је написао да су политичке револуције обична пена на површини магијске реалности, а да је историја калеидоскопско светлуцање.

Званична историја, а посебно званично јавно мњење су фабриковане категорије. Оне су фабриковане за јавност, за широке народне масе, док се права историјска борба одвија у простору духа.

Иако на овом свом интернет дневнику не коментаришем много дневно-политичка дешавања, догађаји који су се десили у последње време су били врло занимљиви у смислу последица које су изазвали у Србији међу шљивама и под бомбама. Паклени јуриш Атлантиста на Србију је ушао у нову, радикалнију фазу. Изгледа да је до радикализације дошло после посете руског председника Дмитрија Медведева Србији. Руски председник је у Србији дочекан потпуно различито од разних западних политичара. Руски председник је у Србији дочекан топло и братски од стране србског народа и при томе је потписано и неколико међудржавних уговора. То је изгледа био повод за забринутост Атлантиста и сигнал да крену у нову, радикалну фазу утеривања Србије у њихову сферу деловања. Србија је преко ноћи дошла на белу шенгенску листу и одмрзнут је привремени трговински споразум са Европском Унијом. Данас је про-западна влада у Србији донела одлуку да и званично конкурише за улазак у Европску Унију. Холандија је одједном престала да се противи због недовољне сарадње Србије са Хашким трибуналом и Србија је добила неколико ствари са циљем да се покаже да је Запад пријатељ Срба и да мисли добро Србији. Европи се изгледа жури када Русија учини неке кораке са циљем да прошири свој утицај на земље на које под свој утицај жели да стави и Запад. Мислим да је сасвим јасно да се овде не ради о испуњавању било каквих стандарда или било чега сличног од стране Србије, већ о томе да САД заједно са Европском Унијом воде рат против Русије и да је потребно да се сваки потенцијални или стварни руски савезник милом или силом приволи да уђе у атлантистички блок. Наравно да постоје и спољашњи политички и економски разлози за рат који САД и Европска Унија воде против Русије, али ћу се сада вратити на смисао онога о чему је писао Ернст Јингер, а то је унутрашњи, закулисни рат у сфери духа. Овде се заиста ради о борби сила добра и зла. Зашто запад, то јест Атлантисти тако огорчено нападају Русију и њене савезнике? Иза свих политичких, геополитичких, економских и других разлога, као што сам већ рекао, стоји један разлог који је заправо генератор свих осталих тачака сукоба, а то је борба на пољу духа. Како је то рекао један србски монах, западу сметају молитве и духовна борба за достизање врлина православних који задржавају да се до краја одмота клупко зла, то јест да се створе услови за устоличење Антихриста. Овде се ради о духовној борби на највишем нивоу и ту велику улогу игра Русија као наследница Ромејског царства. То је прича о Москви као Трећем Риму. То је уједно и прича о империји. Ја на овом месту не желим да се бавим подробније питањем империје, али ћу поменути једну ствар која је, по мом мишљењу кључна, а то је да је империја, заправо, резултат најбоље икономије, како је то писао Никола Мистик. Икономија је реч која у православљу, упрошћено речено, има смисао понашања по принципу најмање лошег делања у свету, а које у себе укључује и узимање у обзир људске пале природе у историјским околностима и попуштање у појединим питањима. Никола Мистик каже да је "икономија подражавање Божије милости" и "икономија је спасоносни компромис". Дакле, империја је резултат икономије, то јест постојање империје је компромис. Какав компромис? То је компромис од стране Цркве Божије са историјском реалношћу, то јест компромис Царства Духа оличеног у Цркви Божијој са царством ћесара, то јест са државом, која је историјска категорија. Историјска реалност је да постоји зло у свету и то је та унутрашња историја, то јест то је та унутрашња историјска борба на пољу духа, то јест борба између добра и зла. Царска Русија је била православна империја и та империја је успевала да одбрани православље унутар својих граница, а то значи да су се подизале цркве и манастири у којима су се вршиле службе у славу Бога Творца и Сведржитеља. И монаси и монахиње су одлазили у манастире и молили су се за спасење својих душа и за спасење целог света, а православни цар је био тај који је као сведржитељ на челу православне империје био најодговорнији као световна особа да границе империје буду сачуване од спољних нападача. И мислим да би управо у том контексту требало разумети улогу последњег руског цара мученика Светог Николаја II Романова за кога се каже да је био онај који је задржавао појаву Антихриста у свету. Он је, заправо, био тај који је обезбеђивао да се сачува православна империја, а унутар православне империје постојање Светих цркава и манастира у којима су се служиле службе Божије и где су се монаси и монахиње подвизавали и молили Богу. И управо те молитве и стицање врлина подвизавањем су биле те које су задржавале да се тајна зла одмота до краја, то јест да се обезбеде услови за устоличење Антихриста. А шта хоће Антихрист? Он је побуњеник против Бога који хоће да повуче за собом у побуну цео људски род као израз те побуне, то јест он хоће да се људи одрекну Бога. И зато постоји глобализација у свом данашњем облику, то јест зато постоји тежња да се свет уједини око богоборних идеја. И зато се напада Русија која се поново подиже на основама које су по много чему блиске постулатима на којима је постојала царска Русија. Циљ напада је Русија, јер се у Русији поново подижу православни храмови и манастири и јер људи поново почињу да се моле Богу, да се кају за своје грехе, да посте, да се исповедају и да се причешћују, чиме се опет задржава одмотавање клупка зла до краја. И зато се напада и Света Гора у Грчкој од које Атлантисти покушавају да направе туристичку атракцију и зато се напада и Србија, јер Србија је одувек стајала уз Русију. Ту постоји још једна веома занимљива ствар, а то је питање скраћења времена. Сећам се да сам негде прочитао, а мислим да је то било код Ернста Јингера, да је споменуо да је после Првог светског рата почело да се осећа некакво чудно убрзање у животима људи. А последњи руски цар Свети Николај II Романов је убијен 1918.-те године.

Србија је потпуно под влашћу Атлантиста и иде у потпуно погрешном правцу. Ова хистерија око стављања Србије на белу шенгенску листу и ове симболичне акције као што су прелазак границе са Мађарском одмах после поноћи када ступа на снагу стављање Србије на белу шенгенску листу и организовани одлазак групе Срба у Брисел били би гротескни да нису одвратни. Ово је један од најгорих периода у србској историји. Део србске територије, то јест Косово и Метохија су под окупацијом НАТО-а, а око половине Срба хрли у загрљај окупатора. Србска имовина се углавном продаје предузећима и људима из земаља које су учествовале у нападу на Србију 1999.-те године. У Србији готово да је престао сваки отпор. Ту и тамо се држе трибине и људи се свађају по интернету. Нико ништа конкретно не предузима. Занимљива је и актуелна серија емисије "Инсајдер" на телевизији "Б92". У прве две епизоде се радило о обрачуну са криминалним деловима појединих навијачких група, да би се у трећем делу открио прави смисао најновијег "Инсајдера", а то је напад на организације "Образ", "Србски народни покрет 1389" и "Наши" и стављање њиховог постојања у контекст њихових веза са појединим навијачким групама и Србском Православном Црквом. Овде је веома важно да се обрати пажња на увлачење Србске Православне Цркве у целу причу. Мислим да је потпуно очигледно да се ради о координираној радикализацији напада Атлантиста на Србију са циљем да се потпуно униште потенцијални генератори озбиљнијег отпора уласку Србије у Европску Унију, а то су поједине патриотске организације и Србска Православна Црква. Овде се навијачи користе само као параван за много озбиљније ударе. У сваком случају отпор Атлантистима у Србији је све слабији. Скоро све политичке партије причају причу и о уласку Србије у Европску Унију и о очувању Косова и Метохије унутар Србије, тако да са те стране мислим да не можемо ништа очекивати. А што се тиче осталих патриотски оријентисаних организација, неке од њих ће бити разбијене и маргинализоване, а некима ће се дозволити даље постојање и држање безопасних трибина и издавање часописа што реално не може да угрози атлантистичку власт над Србијом.

Read more...

Србска и стара руска царска химна

четвртак, 17. децембар 2009.

Србска химна:


Боже правде

Боже правде, ти што спасе
Од пропасти досад нас,
Чуј и одсад наше гласе
И од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
Будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
Српског краља, српски род!

Сложи српску браћу драгу
На свак дичан славан рад,
Слога биће пораз врагу
А најјачи Српству град.

Нек на Српства блиста грани
Братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
Српског краља, српски род!

Нек на српско ведро чело
Твог не падне гњева гром
Благослови Србу село
Поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
К’ победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
Српског краља, српски род!

Из мрачнога сину гроба
Српске круне нови сјај
Настало је нова доба
Нову срећу, Боже дај!

Краљевину српску брани
Петвековне борбе плод
Српског краља, Боже храни
Моли ти се српски род!


Стара руска царска химна:


Боже, Царя храни!

Боже, Царя храни!
Сильный, державный,
Царствуй на славу, Hа славу нам!
( 2× :)
Царствуй на страх врагам,
Царь православный.
Боже, Царя храни!
( 2× :)

Read more...

Једној жени - Светлани из Москве



"А ти се Мелиса смешиш осмехом хиљадостручним
У вртовима иза слуха, светлим и звучним,
Где расте огромна, прозирна грађевина саћа,
Тешка од меда светлости, горка од заборава"

Иван В. Лалић

Read more...

Nargathrond - "Силы ветра"



"Ветрови светлуцају,
Огромни жедни каравани ваздуха
Над кланцем под стражом;
с прашином помешан полен
Пада на ваше оклопе, анђели стражари.

И сјај иноколен
У златокругу над замишљеном главом:
То време расте у вама, мења се укус у плоду.

Али тутњи битка, пева ватра
У чистом простору вашег слуха, измишљеног
За неке речи којих се мучно присећам
У тренутку кад се будим

Горких устију, са амнезијом,
И стојим пред стражом која ме пита лозинку
Језиком мога племена."

Иван В. Лалић

Read more...

Говор Слободана Милошевића од 2.-ог октобра 2000.-те године



"Јер меље мливо мрвљиво крваво,
Јер меље своју патњу ослепљену,
Јер меље сузе и књиге староставне,
Јер меље челик мржње и меље пепео,
Јер меље таму и меље помељаре,
Јер меље душу презира уплашеног,
Јер меље даљине и крваве хаљине,
Јер меље своју судбину рогату
У храњиво мливо светлости.

У глувој ноћи без воденичара."

Иван В. Лалић

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP