Зоран Ђинђић: "Ако моји пријатељи у свету кажу, е сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи."

Молим вас да пажљиво саслушате шта је у интервјуу за бањалучку телевизију рекао Зоран Ђинђић.



Ево и у писаном облику део из овог интервјуа:

"...Буде фактички независно а да нам га онда као млински камен, као такво независно албанско Косово, прикаче за ногу и кажу ви сте одговорни за њега и док не хармонизујете односе ви не можете да идете даље. То значи за сва времена смо искључени из историје. И да нам кажу сутра наравно пошто сте иста држава ми морате да дозволите да албански бизнисмени купују по Србији, не знам да учествују у приватизацијама, и тако даље. То што ви не можете да одете тамо и да попијете кафу у Приштини или Призрену, па то су инциденти, то су појединачни људи екстремисти али ви нисте такви, ви сте разумни, нека купе Теразије својим нарко доларима и милијардама које имају, и нека купе електро привреду и нека сутра Србија буде практично албанска држава. То је оно што неће се десити и то је оно што ћемо ми спречити. Значи ми тражимо да се питање учешћа државе Србије на Косову и Метохији међународно реши. Међународна заједница покушава да то питање сведе на питање права Срба протераних лица и националне мањине, и подмеће једно за друго, као да се тиме решава државно питање. Чак и да Срби, што није могуће, имају сва права на Косову и Метохији, тиме се право Србије још није ни поменуло. Значи ми желимо на оба колосека да имамо напредак. На једној страни наравно да се врате протерани Срби и наравно они малобројни који још нису протерани да имају безбедност, али такође и држава Србија да има јасно дефинисана своја права или да нема своја права, па да онда Савет Безбедности каже нема Србија своја права, Савет Безбедности је доделио независност Косову. Ми нећемо водити рат са Саветом Безбедности, али ћемо знати на чему смо. Па ја сам рекао знате ако не важи за Србију оно што је важило у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непромењиве, и да је оно што је било сматрано светињом и да се каже у реду те републике у склопу Југославије, оне су државе, ако то не важи за Србију па ја мислим уназад неће важити више ни за кога. Јер како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији. И онда сам рекао, знате шта немојте мислити да је, ја јесам за очување Дејтона у том смислу да се каже то што јесте јесте, дајте да нађемо неки компромис и да кроз регионалну сарадњу, кроз билатералну сарадњу, албанског дела Косова са Албанијом, српског дела Косова са Србијом, Републике Српске са Србијом, хрватског дела Босне са Хрватском, без мењања граница, без постављања питања суверенитета, људи, бизнис да се ту креће можемо у тој опцији да решимо ту питање. Али ако ви желите да створите сада албанску државу у 21.-ом веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, то је опис стања... Не треба испустити ту историјску шансу да су народи на овом простору прихватили један принцип и да је то принцип непромењивости граница, колективних права, значи не свођење на националне грађане, мањине и групе грађана, него признавање чињенице да су на овим просторима националне заједнице колективи који себе тако разумеју и желе да се штите на такав начин и да ће извесно време то бити реалност.

Мислим да је то био један, врло конструктиван мој приступ, који је изазвао у Сарајеву, по мом мишљењу врло неоправдано нервозне реакције, који је изазвао у Васингтону можда врло оправдане реакције и који у Бриселу није био добро примљен. Али је то истина...

Наравно ја сам много више изгубио лично него што сам добио али врло свесно. Ја сам онај свој кредит који имам за ових последњих десетак година, као један демократски политичар на Балкану, ставио на тас за једну ствар за коју мислим да је од државног и националног интереса. Ако моји пријатељи у свету кажу, е сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи. Јер ако ја кажем мени је једна ствар важна и за моју земљу је важна и подржите ме у томе, а они кажу не ми те подржавамо само у ономе што је за нас важно, онда то нису пријатељи. И то је један добар тест на којем ће се видети ко нас заправо подржава, а ко нас подржава само зато што мисли да ће тако да нас уљуљка и да онда нас одврати од тога да решавамо своје проблеме...

Све те раније приче и ти раније те кризне групе и кризни штабови, то је прошлост. И нема шансе да ми пристанемо на било шта што није у нашем интересу. И постоји једна мала мистификација и у нашим медијима, отприлике, ја се чудим кад то читам свакога дана, отприлике кога подржавају Американци, кога подржава Европа, кога подржава Русија. Какве то има везе, питање је кога подржавају људи који живе у тој земљи. Какве то има везе за неку политичку реалност неке земље кога неко са стране сад подржава. Ви можете и треба да имате добре односе са свима који су битни за вас, али то да ви сада странце укључујете као део своје унутрашње политике, то је болесно и ми имамо ту болест још увек у Београду. Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре, који позивају мој кабинет и чуде се што их ја нећу да примим. Ја кажем замислите да амбасадор мој, у вашој земљи, сад позове вашег премијера па га пита да са њим руча. Па овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо иста таква земље као што је и ваша земља и немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради. Али ми морамо да сами као грађани и људи да тај став заузмемо, да поштујемо себе, поштујемо друге али поштујемо и себе, и да не дозволимо да се толико са стране мешају у наше односе јер да ми то не тражимо не би они то ни радили. Јер да имамо министре који на такав позив кажу хладно извините ја немам времена за то, после два или три пута они би одустали. Али пошто имамо још увек тај комплекс ниже вредности, мислим да и ми помало генеришемо ту једну нездраву ситуацију, да се о нашој земљи много више расправља у иностранству него што се расправља о сличним земљама као што су Румунија, као што је Хрватска, као што је Грчка. И ја не видим зашто би Србија била у другачијем положају него те друге земље...”

На основу овога што је овде рекао Зоран Ђинђић и на основу онога како се понашао у спољној политици пред крај свог живота када се отворено и аргументовано супротставио криминалној политици запада против Србије, поставља се питање који су били прави мотиви за његово убиство и ко је, заправо, стајао иза свега тога.