Путеви ка утопији: Православни манастир (трећи део)

Они који читају мој интернет дневник знају да се, између осталог, бавим и проучавањем утопија. У тој области централно место заузима православни манастир као остварена историјска утопија. Ово је трећи наставак у коме ћу навести цитате из књиге "Свети Григорије Палама као Светогорац" од Митрополита Јеротеја Влахоса и неке моје коментаре.

"Можемо рећи да су, независно од Светога Духа, нестјажатељност (тј. одрицање од личне имовине, добровољно сиромаштво) и заједничка имовина чиста утопија, будући да је такво стање, у суштини, опит живота пре човековог пада.

У православним манастирима, људи се исцељују помоћу васцелог живота какав поседује Црква, да би затим постали његови причасници (заједничари), који уистину воле друге и понашају се на људски и исправан начин.

...

Човекољубље је повезано са богољубљем. Ово двоје је резултат и последица човековог избављења од самољубља (себељубља). Где год постоји препрека у виду индивидуализма или самољубља, не могу са развити праве друштвене везе. Сваки православни монах се бори да се спасе живећи у Цркви а не зато да би спасао Цркву, као што видимо у западном монаштву. Дакле, манастири превасходно служе као болнице које исцељују човека и воде га ка животу какав је постојао пре пада.

Добро знамо да монашки живот почиње одрицањем и потчињавањем. Монаси се на почетку одричу вештаствених добара, својине и свих друштвених веза, али не услед мржње или презира него зато да би се могли потчинити у циљу исцелења.

...

Дакле, нестјажатељност (добровољно сиромаштво) православног монаха има за циљ очишћење и просветљење ума. Уз помоћ духовног оца, његово срце се очишћује од страси, које су главни извор свих неправилности у друштву (заједници). Монах своју болест исцељује задобијањем несебичне љубави. Кад задобије просветљење ума, он живи животом каквим је живео Адам у Рају и, ако је то Божија воља, бива удостојен и созерцања. Он на тај начин задобија богољубље и човекољубље и почиње да воли оно, што воли Бог, док његов став према вештаственим добрима и свету постаје зрео и целовит.

...

Грађевинска конструкција светогорских манастира показује етос светогорских монаха. У средишту светог манастира налази се католикон (саборни храм), а у средишту скита кириакон (главна црква). Овде се монаси окупљају да би присуствовали богослужењима, бдењима, итд. Око цркве су распоређене оскудне и скромне монашке ћелије. Богословски смисао оваквог распореда садржи се у хтењу да у средишту њихових живота буде Реч Божија. Све остало добија своју вредност и своје значење од овог средишта. Заједничка својина монаха у зависности је од њихове повезаности са Богом, Који је средиште живота.

То се пројављује и у светогорским скитовима. Начин на који су они уређени у већој мери подсећа на православно уређење нашег друштва. Требало је да наше друштво за свој праобраз (прототип) има овај начин живота. Требало је да се у његовом средишту налази црква и да куће са њом буду повезане литургијски, пастирски, итд. Тада би наш живот имао посебан смисао. Некада, у древна времена, на овај начин су била уређена села и мање заједнице. Унутар оваквих заједница, људи су проналазили смисао, развијали здраве и потпуне друштвене односе, доживљавали љубав као личну чињеницу, међусобно делили и радост и жалост.

...

Повезаност цркве и манастирске трпезарије указује на свештенодејствовање и на свештени поредак вештаствених добара. У светим манастирима, трпезарија се налази насупрот светом храму или саборној цркви. Независно од литургијских потреба, свети манастир указује и на један озбиљан богословски разлог. Човек се не састоји само од душе него и од тела које треба нахранити. Исхрана је нужна за људски организам. Божанствена литургија претходи, а трпезарија следи. Тако су хијерархијски (тј. према свештеном поретку) задовољене основе потребе људског живота.

...

Послушања (задужења) су од суштинског значаја за уређену заједницу. У светим манастирима постоје сва служења, јер је манастир уређена заједница. Постоје црквењак, писар, ризничар, трпезар, баштован, коњушар (мазгар), обућар, кројач, гостопримац (дохијар), кувар, пекар, итд. Све се дешава уз благослов игумана и уз молитву. Пре него што започне служење, монах од игумана узима благослов, и послушање врши чистог ума и молећи се Богу.

...

У неким случајевима, када један монах није у стању да обави посао, догађа се "пангениа". То значи да сви монаси помажу. Кажу да је у стара времена, кад би требало да искрцају терет са брода, прву врећу морао да понесе игуман. Рад, дакле, није представљен као присила него као служење. Све се дешава уз послушање, љубав и слободу. То чини истински смисао рада.

За управљање манастиром постоји хијерархија. Ниједан монах не може да ради све што пожели, нити може самовласно да се подвизава. Управа мора да постоји, али се она мора вршити с љубављу и човекољубљем. Постоји герондија, савет стараца - старешина којима председава игуман, као и сабор целокупног братства.

Управљање се изједначује са надзирањем манастира и монаха. Игуман је онај који се бави свим манастирским проблемима, али истовремено и духовни отац који руководи у духовном животу, како би се монаси очистили изнутра и задобили благодатно обожење. Управљање се, значи, не може одвојити од духовног очинства.

Свети Григорије Палама је кроз ту призму посматрао уређење заједнице (друштва), као и везу између становништва и старешина, и обрнуто. Старешине су дужне да народ воде пожртвовано, понизно, по угледу на Христа, Који је љубио Своје овце и жртвовао се за њих. Народ, пак, не би требало да се противи, него да се покори када се старешине, које нешто препоручују, не противе вољи Божијој. Ови односи између подређених и надређених усклађени су љубављу, односно богољубљем и човекољубљем.

У манастирима се у великој мери упражњава и гостољубље. На Светој Гори не може да постоји манастир који не би био гостољубив. То се може рећи за све православне манастире. Гостољубље је свето и оно је бесплатно.

Поклоник се прима са много љубави. Сви се жртвују да би његов боравак у манастиру био угодан. Дочекују га као брата Христовог и као део Његовог тела. Примају га у храм и с њим деле храну. Код њих је све заједничко, па се то односи и на поклоника, којег успокојавају својим човекољубљем и утешном речју, а испраћају молитвом и љубављу. Странац је свети човек, он је брат Христов.

...

Православни манастир нам даје и "модел" једног начина живота, праобраз (прототип) уређења наших заједница (друштава) и породица."

У овим сјајним и јасним цитатима је дато виђење социјалног уређења људског друштва са којим се ја у потпуности слажем. Ово јесте утопија и ова утопија је остварена у историјским условима.

Овде има неколико ствари које су потпуно јасне и без којих не може нормално да се развија ниједно друштво, а то су:

- вера у Бога
- духовна хијерархија
- послушање
- служење
- неимање личних добара, то јест заједничка својина
- гостопримство

У православним манастирима постоје само два реда: свештенички ред и сви остали који имају један главни циљ, а то је спасење душа, то јест обожење. У манастирима нема реда ратника, то јест кшатрија, нема реда ваишија, то јест оних који се баве привредом и нема реда шудри, то јест слугу, већ поред свештеничког реда сви остали се баве са свиме што је потребно за опстанак заједнице. Зато су православни манастири места у којима влада мир и у којима човек може бар у делићу да се сети да је некада живео Благословеним животом у Рају.

Као што сам већ раније написао једини ауторитет који у потпуности поштујем је свештенички ред Србске Православне Цркве. Када кажем да га у потпуности поштујем, то значи да се повинујем упуствима православних свештеника. Световна држава је за мене само нужност, коју могу више да поштујем у оној мери у којој она шити духовне вредности православља, али чак и онда сматрам да је држава само историјска творевина која ограничава слободу у Христу. Значи, у самој својој суштини, држава је негативна, јер је то световна организација. Држава, то је царство ћесара. Али, још једном, према икономији, то јест примењујући принцип снисхођења, ја се покоравам држави, углавном зато што морам. То покоравање држави је уједно и прихватање оног чувеног "дајте ћесарево ћесару и Божије Богу".

У складу са претходним цитатима из књиге "Свети Григорије Палама као Светогорац" од Митрополита Јеротеја Влахоса, по мом мишљењу је јасно да не треба учествовати у оним световним активностима које нису утемељене у духовној хијерархији. Једна од таквих активности је и учествовање у вишестраначким изборима који представљају један од стубова демократског уређења друштва. Ево шта о томе каже византијски историчар Теофилакт Симоката:

"Само је по себи разумљиво да је одсуство поретка могло само да на видело изнесе такво стање ствари које би онемогућавало спасење и човека и нације. Реч ataxia (неред) и њени синоними (tarache - поремећај, akatastasia - преврат, akosmia - salos, sygchysis - поремећај поретка, anhesychia - поремећај, узнемиреност, итд.) означавају стања која воде, духовно, ка "губљењз душе" (psycholethros), а политички, ка поретку беспризорних, ка "демократији", то јест ка узурпацији власти од стране народа, што је светогрђе према цару, једином представнику Богом озакоњене власти."