Вечерас у Москви...

понедељак, 28. фебруар 2011.

Кренуо вечерас после посла да купим преносни „хард-диск” у тржни центар „Гарбушкин двор” или краће „Гарбушку”. Иначе, пише се „Горбушка”, али Руси „акају”, то јест „о” често изговарају као „а”. Као на пример, Москва, они изговарају „Масква”.

Притисла зима. Лед на улицама. Ту је негде око -11, -12...

Иначе, „Гарбушка” је огромно место одмах поред станице метроа „Багратионовскаја”, које кад уђете унутра изгледа као лавиринт. То су тесно нанизане мале или средње радње у којима се продаје сва могућа техника овог света. Радње, радње... Па, онда рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Па онда опет радње, радње... Па опет рачунари, штампачи, мобилни телефони, дискови... Радње, радње, рачунари, штампачи... И тако у бескрај... Лавиринт...

У „Гарбушки” се јасно види разлика између Истока и Запада. Два света, две философије. Ево како изгледа продаја у „Гарбушки”. У свакој радњи је продавац, који је често и газда. На средњем делу који је шири као неки мали трг унутар тржног центра, стоје момци који вас запиткују шта вам треба. Значи, не морате да идете много да се цимате да тражите нешто. Момци су ту и могу врло брзо да вам нађу место, то јест радњу где се продаје то што тражите. А сви су повезани. И сви знају све. А можете и сами да тражите. Ко како хоће. Помоћ је ту, а ви изаберите шта вам више одговара. И ту се одмах нађе момак који ме пита шта ми треба. Ја му кажем треба ми „внешниј жосткиј диск” и одведе ме човек негде у тај лавиринт. И дођемо ми тако у једну лепу радњу. Значи, тај момак је одрадио свој посао. Довео ме ту и „всјо”. Међутим, није „всјо”. Тада на сцену ступа Велики Исток. Момак који ме довео само је кратко рекао продавцу у радњи шта ми треба. Продавац полако устаје иза пулта и излази у радњу. У том тренутку момак који ме довео ме пита ти си из Југославије? А уопште нисамо причали одакле сам. Значи, одмах ме препознао одакле сам по тврдом акценту. Ја му кажем да сам из Србије. Југославија више не постоји. Онда момак заврће рукав и показује ми доњи део подлактице. Ја видим црвенкасте бројанице са малим крстићем. Личе ми на наше. Он ме пита јел знам шта је то? Ја га гледам пар секунди и кажем му на србском - бројанице. Он ме гледа. Изгледа да није разумео. Ја му онда кажем на руском - „ћотки”. Разумео је. Он ми онда каже да је то за 33 греха. Пошто бројанице имају 33 чвора. Ја га гледам пар секунди. Онда му кажем да то није за 33 греха, већ за молитву. Све у реду. Момак ми пружа срдачно руку и одлази. Лако купујем „внешниј жосткиј диск”.

Хоћу да купим и један Земфирин ДВД са снимком њеног чувеног концерта у „Зеленом позоришту”, а који је режирила њена добра пријатељица Рената Литвинова. Крећем да га тражим по „Гарбушки”, по лавиринту. Није га лако наћи. Питам на пар места, али немају. На следећем месту где питам човек који ради одлази ко зна где у лавиринт и враћа се после пет минута са ДВД-ом. Купујем га.

Крећем ка излазу. Наилазим опет на момка који ме одвео до првог места где сам купио „внешниј жосткиј диск”. Стоји са неким људима. Пита ме онако успут да ли сам купио. Кажем да јесам. Пружа ми руку. Одлазим полако. Виче за мном „Православље!” Док одлазим, осмехујем се, окрећем главу до пола и подижем руку са стегнутом песницом...

То је Русија, браћо, другови...

Свој са својима...

Read more...

Филм "Кућа поред пруге"

недеља, 20. фебруар 2011.

Read more...

Филм "Чувар плаже у зимском периоду"

Read more...

Далека села: Барице

Барице (општина Пландиште, Банат)

У серијалу о прошлости наше општине, поштовани слушаоци, данас вам представљамо Барице.

О времену настанка селе Барице постоје две приче поткрепљене историјским подацима.

Прву верзију, која се налази у Јеванђељу цркве из Барица, написао је по "древном сећању", парох Иоан Неагое, 21. јануара 1861. године.

Парох Иоан Неагое пише да је општина носила име СЕНТ ИОАН и да је основана пре него што су Турци дошли на ове просторе, још 1521. године, када су потомци Баричана у пролеће исте године дошли као колонисти из области Вецхиул Регат и Ардеал (у преводу Старо краљевство и Ердељ). Први становници, оснивачи Сант Иоана настанили су се код места званог "Пиетри", што у преводу значи Плоче, које се налази у атару Ерментаза, садашњих Јерменоваца где је један дрвени крст очуван до данас. Ту су живели 64 године, све до 1585. када су се, у страху од турских напада, преселили на друго место које је било окружено трском и шибљем, заклоњено - где се општина и сада налази - писао је парох Неагое.

Куће су зидане без икаквог реда, (расуте у свим правцима). Тако је било све до 1789. године када је општина добила садашњи изглед, односно када су куће почеле да се зидају у шору.

Прва црква саграђена је од брвна и њу су мештани приликом пресељења на ново станиште превукли са 20 волова. У тој цркви служила се служба 311 година. Први парох, који је заједно са оснивачима и првим породицама које су настаниле село из Трансилваније, био је Раду Неагое.

Парох Иоан Неагое пренео је ове историјске податке, који су, како је и сам написао, били забележени у старом Јеванђељу које је уништено 1848. у Револуцији о којој је писао и професор др. Глигор Попи у књизи "Румуни у српском делу Баната" (Издавач, Либертатеа 1993.) где такође помиње да је у биткама од 1848. и 1849. погинуло доста Румуна. Професор Попи наводи да је поред осталих страдало и село Сен Ианош. Мештани су били 4 месеца у избеглиштву, од 13. септембра 1848. до 20 јануара 1849. Они су у повратку затекли село у руинама, скоро уништено.

У истој књизи, налази се податак да сведочења о стању популације у Банату крајем XВИ и у XВИИ веку постоје у Пећком катастиху из 1660. - 1666. године. У том периоду патријарх пећки Максим послао је своје калуђере у Валахиу (Влашку), како се за време Турака називо равничарски део Баната, да сакупе прилоге за патријаршију. У Катастиху, као општина донатор уписан је и Сент Ианош.

Ово би требало да буде сведочење у корист верзије да је село настало у XВИ веку.

Феликс МИЛЕКЕР, кустос вршачког музеја и библиотекар градске библиотеке Вршца, у Летопису општина подунавске области пише да се село први пут помиње 1713. под називом ЈАНОШ, касније, 1717. као СЕНТ ЈАНОШ и 1922. као СВЕТИ ЈОВАН.

Насеље Јанош имало је 6 кућа и вероватно је добило име по свом црквеном заштитнику. Оно је 1716. године припало Вршачком дистрикту, а 1717. насеље се повећава и има 8 домова. Убрзо затим бива напуштено да би након досељавања Румуна 1740. године, већ наредне 1741. године била саграђена црква - брвнара.

Најстарије матрикуле (писане књиге)потичу из 1778. године.

У аустро-турском рату, октобра 1788. у близини Сент Јаноша царска кавалерија одбила је турску коњицу која се кретала од правца Алибунара, а у пролеће следеће године ту је и таборовала (ту се улогорила).

Црква је зидана од 1830. до 1832. године под наџором свештеника Андреја и Петра Поповића и по времену настанка значајан је историјски и културни објекат.

Почетком XIX века, 1837. године пописано је 1523 становника од којих 1511 православаца, 8 католика и 4 јевреја.

У Сент Јаношу је 1812. године прокопан Шулхов канал о коме је у Географској монографији општине Пландиште магистар Лазар Лазић писао да је то канал који почиње на 2,5 километра јужно од Ватина а улива се у Канал ДТД. Дужина овог канала је 13 километара од којих се 8 налази на територији општине Пландиште.

У Сент Јаношу су била 2 велепоседника и 210 малопоседника. Атар је обухватало 5094 ланца земље. Тридесетих година XIX века у атару је било 50 посто поданичких сесија. Насеље, 1867. године нема ниједног занатлију.


Легенда о проклетству села

Легенда каже да је у селу живео брачни пар који је био у пријатељским односима са сеоским свештеником. Често су се посећивали па је после извесног времена муж постао сумњичав.

Једног дана, свештеник је, као и обично дошао да посети пријатеље. Гласно је дозивао и након тога ушао у кућу. Затекао је жену како преде.

Само што је упитао где јој је муж, муж је ушао у кућу и напао свештеника да му ради иза леђа, те да жели да му преотме жену.

"Научићу ја тебе памети" - викао је гневни муж и несрећног свештеника свезао за дрво насред дворишта.

Вест о томе се надалеко прочула, па је тако доспела и до Владике, који је дошао у село, одржао велику Службу и гласно се помолио:

"Ако је свештеник крив нека се осуши тако везан за дрво, али ако није крив нека се осуши дрво. У селу нека заувек завлада неслога и мештани све што им буде потребно нека траже у другим местима".

Неколико дана касније дрво се осушило а клетва је све више почела да се остварује.

Ову легенду је на основу казивања старих мештана записао Викентије Јовановић, новинар и уредник Радио Новог Сада, редакције на румунском језику, и објавио у Алманаху на румунском језику за 1995. годину.

Доктор Борислав ЈАНКУЛОВ у својој књизи "Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку "пише да до доба Марије Терезије и није било румунских општина у Банату јер су Румуни живели у повременим покретљивим насељима. Прва трајнија румунска насеља била су у источном Банату. Царица је штитила Румуне и настојала да се Немци што више насељавају управо у источном Банату, међу Румунима.

Румуни, међутим нису радо гледали на немачка насеља. Сматрали су их за опасне такмаце те су их стално узнемиравали. Због тога администрација настоји да расели Румуне из тог краја. Марија Терезија сматра Румуне равноправним колонистима па их дотацијама изједначује са Немцима, али им ненавикнуте на пољопривредне радове јер су били номади и бавили се сточарством, уместо целе сесије (34 ланаца обрадиве земље,утине и пашњака) додељује половну или четвртину сесије.

Колонизацију Румуна спроводи у то доба и војна власт у јужном Банату где је потреба за оружаном снагом била стално велика.

Но, да се поново вратимо на причу о Светом Јовану. Село је 1910. године имало највише становника, 1568 и од тада овај број стално опада.

У времену од 1869. до 1881. село су задесиле честе поплаве тако да је живаљ гладовао 12 година. То је био разлог да се 23. априла 1878. 23 породице иселе у Добруџу предвођени Николаем АЛБУ.

Пар година касније, 1882. још 48 породица, односно 222 душе покушало је, не само из Светог Јована већ и из околних села, да емигрира. Они су у највећој беди, из Крајове били враћени назад.

Као велика непогода памти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана камти се да је 11. јула 1887. године јак ветар, ураган својом јачином однео кров са цркве и чупао дрвеће из земље. Годину дана каколска зграда.

Почетком XX века, 1918. године у село је ушла српска војска а Свети Јован је 1919. припојен торонталско-тамишкој жупанији.

После пописа који је спроведен 31. јануара 1921. године село има 1456 становника од којих, 1334 Румуна, 54 Срба, 51 Мађар и 17 Немаца.

Пошто су несловенске мањине биле искључене из аграрне реформе у којој се делило 700 ланаца општинске земље, 82 румунске породице је 1927. године прешло у српску православну заједницу да би добиле обрадиву земљу.

Из села је у Првом светском рату погинуло 40 особа које су биле мобилисане у аустроугарској војсци. У време фашистичке окупације, 45 млађих мушкараца послато је на принудни рад.

Средином 50-тих година XX века село мења име у Барице. Највероватније због окружења и ниског, воденог терена на коме је изграђено.

Барице 1960. године добија електричну енергију.

На крају приче о Барицама, ево још једне приче.

Реч је о виђенијим Баричанима који су почетком тридесетих година XX века кренули у Румунију да траже учитеље за своју децу и за сву осталу децу чије су школе остале без наставника за наставу на румунском језику. Предвођени Димитријем ГРУЕСКУ, Николае ОПРЕА, Петру КОРНЕА, Октавијан МИКША, Јоца МИОК, Ника МИКША и Јон КОМАНЕСКУ из Барица и Василе ДРЕГА из Ритишева, сачињавали су делегацију која је имала част да буде представљена и примљена на двор румунског краља КАРОЛА И ХОЕНЦОЛЕРА.

Краљ их је примио у летњем двору Пелеш који се налази у Синаји. Причу о посети чула сам априла 1994. године од деда Нике Микша који је тада имао 88 година и био једини живи актер ове јединствене посете, о којој се иначе мало зна. Деда Ника је умро у августу, четири месеца након нашег разговора.

Велико изненађење за људе који су ретко путовали, осим дугог путовања које је трајало десетак дана, пријема и почасти које су им током посете биле указане, за ову необичну делегацију је представљало Црно море.

Нису могли да се начуде тако великој води која уз то може да буде и тако топла и пријатна за купање. Деда Ника је рекао да нису одолели, сви су се окупали у мору!

Своју посету, Баричани су овековечили у дворишту малог двора Пелишор где се и данас налази ресторан у којем су пре 70 година обедовали они а ових година и ја, моја маленкост, потомак великог Димитрија Груеску.

Гест вредан поштовања, гест којим се потомци поносе.

И тако, реч по реч, стигосмо до самог краја данашње шетње кроз прошлост.

Захваљујем Трајану Гилезану ,свештенику из Барица и Ћипријану Мусти, студенту из Пландишта на помоћи у реализацији данашње емисије.


Аутор емисије:

Родика Грујеску

Read more...

Инокиња

субота, 19. фебруар 2011.

Ево одличног документарног филма "Инокиња" Галине Адамовић о Ирини Денисовој и њеном животном путу. Ирина Денисова је била диригент и композитор, засновала је породицу, извела децу на пут, а сада је монахиња.

Read more...

Пут ка манастиру, манастир, зима, снегови...

субота, 12. фебруар 2011.



Пријатељу и брате далеки!

У бескрајним круговима веје вејавица; финим снежним прахом засипа прозор и удара у прозорска стакла. На грм - испод прозора - полегао је ледени нанос и та снежна пирамида расте сваког трена. Путељци се пуше; када покушаш да изађеш напоље, испод ногу избија снежни дим. Фију, фију! - звижди кроз отворе одушка на пећи; с налетима ветра завија из оџака. Увек изнова ковитлају се снежни бели вихорови. С дрвећа је оборен зимски украс и оно стоји са огољеним, раширеним гранама које се увијају.

Ослушкујем хуку у оџаку, фијуке одушка. Душу обузимају мутне успомене (или предосећања?) и чини се као да тоне у хук. И чини се још као да се читав претвараш у хучећу вејавицу. Прозор је већ допола завејан. Соба лагано тоне у полумрак сутона. Нејасна модрикаста сена пада не предмете. Палим кандило. Светлије је, злати се светлосни сноп. Палим још испред Мајке Божије мирисну медну свећу од ћилибарско-жутог воска, коју донесмо оданде где смо заједно пловили. Убацујем неколико зрна воска у глинену кадионицу у којој тиња жеравица и дувам у жар. Праменови дима се шире у свим правцима; потом се преплићу и мешају у модрикаст усковитлани облак.

Нека мећава завеје прозорско окно. Добро је тако. Тако снажније гори кандило унутра, дим када је миомириснији, равномерније гори воштаница. Опет сам с тобом. Сваки дан се сетим нечега о теби, а потом седам да пишем. Тако, из дана у дан, неприметно клизи мој живот ка "оној обали" да бих, макар отуда, могао да угледам тебе,

"што си љубављу смрт
и смрћу патње победио".

Отац Павле Флоренски, Једанаесто писмо: Пријатељство, књига "Стуб и тврђава истине"

Read more...

Хотел "Бауен" - победа самоуправљања

четвртак, 10. фебруар 2011.

Хотел "Бауен" у Буенос Аиресу, у Аргентини, је био затворен у децембру 2001.-ве године и 80 људи је остало без посла. Почетком 2003.-ће године неки радници су одлучили да формирају кооперативу и да преузму хотел. Данас, хотел "Бауен" нема приватног власника. Његови власници су људи који раде у њему. У хотелу је запослено 150 радника. Ово је пример како функционишу такозване кооперативе или самоуправљачка предузећа у свету. Значи, људима није неопходан некакав приватни власник да би се организовали и да би успешно радили. Прича о неопходности приватизације је само капиталистичка пропаганда и ништа више.

На жалост, услед медијске блокаде људи у Србији немају велике могућности да упознају и неки други свет који постоји ван назадног западног, нео-либералног и капиталистичког, који му се представља као једини исправан ка коме треба тежити. Неко би рекао: "Људи у Србији су притиснути свакодневним егзистенцијалним проблемима. Немају времена да се баве алтернативама постојећем систему." Па, у томе и јесте ствар. И људи у Аргентини су били притиснути свакодневним егзистенцијалним проблемима, али су баш зато почели да мисле о алтернативи постојећем систему. И као резултат размишљања и тежње за бољом будућношћу, почели су да се повезују и да раде у своју и корист својих породица. Нису седели и кукали и чекали милостињу од капиталиста, већ су се борили.

Погледајте како изгледа хотел "Бауен":



А ево и званичне интернет презентације хотела "Бауен":

Хотел "Бауен"

Read more...

На једном ормару у канцеларији где радим

На једном ормару у канцеларији где радим налази се следећа композиција:

Кликом на слику добијате увећану верзију

Read more...

Тише!

недеља, 06. фебруар 2011.

Погледајте необичан документарни филм "Тише!" Виктора Косаковског, који је снимљен са прозора једног стана у Петрограду.

Read more...

Электричка

субота, 05. фебруар 2011.

Погледајте документарни филм пољског режисера Мацеја Цуске - "Электричка". Поетика руских електричних возова...

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP