Пут ка манастиру, манастир, зима, снегови...

Пријатељу и брате далеки!

У бескрајним круговима веје вејавица; финим снежним прахом засипа прозор и удара у прозорска стакла. На грм - испод прозора - полегао је ледени нанос и та снежна пирамида расте сваког трена. Путељци се пуше; када покушаш да изађеш напоље, испод ногу избија снежни дим. Фију, фију! - звижди кроз отворе одушка на пећи; с налетима ветра завија из оџака. Увек изнова ковитлају се снежни бели вихорови. С дрвећа је оборен зимски украс и оно стоји са огољеним, раширеним гранама које се увијају.

Ослушкујем хуку у оџаку, фијуке одушка. Душу обузимају мутне успомене (или предосећања?) и чини се као да тоне у хук. И чини се још као да се читав претвараш у хучећу вејавицу. Прозор је већ допола завејан. Соба лагано тоне у полумрак сутона. Нејасна модрикаста сена пада не предмете. Палим кандило. Светлије је, злати се светлосни сноп. Палим још испред Мајке Божије мирисну медну свећу од ћилибарско-жутог воска, коју донесмо оданде где смо заједно пловили. Убацујем неколико зрна воска у глинену кадионицу у којој тиња жеравица и дувам у жар. Праменови дима се шире у свим правцима; потом се преплићу и мешају у модрикаст усковитлани облак.

Нека мећава завеје прозорско окно. Добро је тако. Тако снажније гори кандило унутра, дим када је миомириснији, равномерније гори воштаница. Опет сам с тобом. Сваки дан се сетим нечега о теби, а потом седам да пишем. Тако, из дана у дан, неприметно клизи мој живот ка "оној обали" да бих, макар отуда, могао да угледам тебе,

"што си љубављу смрт
и смрћу патње победио".

Отац Павле Флоренски, Једанаесто писмо: Пријатељство, књига "Стуб и тврђава истине"