Путеви ка утопији: Мој живот у Југославији и још понешто

уторак, 25. децембар 2007.

Ја сам лепо живео у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Моја породица је била просечна породица средње класе. Родитељи су нормално радили. Брат и ја само нормално ишли у школу. Имали смо довољно за један добар живот. Храна је у Југославији била одличног квалитета. Одећа и обућа врхунски. Не видим ниједан разлог зашто би, на пример, фармерке биле боље од обичних панталона, осим некаквих комплекса. Издавашто је у Југославији било, такође, добро. Ишли смо скоро сваке године на море, а са школом врло често и на планину. Моја школа је ишла и у једно село поред Крагујевца које се зове Трмбас и где је била нека врста одмаралишта, где се ишло и ван одлазака на зимовање у специјално одмаралиште на Копаонику. У школи нам је било добро, имали смо дневни боравак, ужину, одлично организовану наставу. Били смо пионири и носили смо црвене мараме на којима је било написано име нашег пионирског одреда „Милица Милојковић - Плава”. Поред црвених марама, носили смо и плаве титовке са петокраком звездом. И поред свега тога нисмо били комунисти, већ деца и школски дани и детињство су нам лепо пролазили. У мојој школи је била и саобраћајна секција, тако да смо имали и мале милицијске униформе и опасаче и мале таблице са знаком „Стоп”. Оно што је било најбоље у свему томе је да смо били обучени како да регулишемо саобраћај на пешачким прелазима близу школе, то јест да помажемо да људи и деца прелазе улицу. Једанпут нас је наставник Ћине водио и на слет у Београду на стадион „ЈНА” у тим малим униформама саобраћајне милиције. Касније смо без икаквих проблема куповали плоче и касете са западном музиком. Ми смо прво имали „Фићу”, а после „Кеца”. Моји родитељи су имали приватну својину, то јест плац близу Крагујевца, где смо направили прво једну, дрвену викендицу, а касније другу, зидану од цигле. Ту смо проводили дане свога детињства, на чистом ваздуху, здраво се хранећи, пијући чисту бунарску воду, бавећи се спортом и играјући се рата. Једном смо се брат и ја играли рата и ишли и пуцали по једној ливади изнад плаца. Он је био Ахунбајев, а ја Јенакијев. Јесте да је једно време било некаквих ограничења у куповини уља, шећера и још неких намирница, али то није било тако страшно, а и брзо је прошло. Крагујевац је био сигуран град, без криминала, без наркоманије. Навијали смо за Раднички и са звучника је одзвањала навијачка песма „Црвени качкети”. Навијачи се нису били међусобно. Раднички је био, углавном, друголигаш, а понекад и прволигаш. Ја и сада навијам за мој Раднички, али сада се певају неке друге навијачке песме, а навијачи себе називају „Црвеним ђаволима” и бију се са другим навијачким групама. Раднички више није ни друга лига. Али, сада сви имамо право гласа. Од технике смо куповали телевизоре домаће производње и ништа нам није фалило. Брат и ја смо имали грамофон који је произвела словеначка „Искра” и он је сасвим добро свирао. Од мојих другова и другарица нико није гладовао и сви су живели слично као ја. Поштовали смо своје учитеље, наставнике и професоре. Учитељица Севдалина је понекад ударала шамаре онима који нису баш добро учили или су били претерано немирни и нико није долазио у школу да се буни због тога. После школе, често смо остајали да играмо фудбал. Такође, често смо играли фудбал и на паркингу испред зграде и лопта је ударала у кола која су ту била паркирана. Неки од станара су се помало и бунили, али врло, врло ретко. Нико није писао наређења на вратима од зграде да је деци забрањено да се играју около зграде, већ да могу да се играју само за на то предвиђеним местима. Били смо слободни.

Као деца, брат и ја смо често ишли код бабе и деде, који су имали кућу у граду и кућу и имање на селу. Тамо нам је исто било лепо и могли смо да видимо праве кокошке и прасад, а код деде и бабе у Војводини, коње, краве, гуске и патке. Многа деца су за време летњег распуста ишла у село. Деца на западу немају село, а не знају ни како изгледају праве кокошке, прасад, коњи, краве, гуске и патке. Деца на западу често морају да раде преко лета да би се навикавала на будућност која их чека, а и зато што родитељи морају да отплаћују кредит за стан или кућу од иверице која је понекад облепљена споља фасадном циглом, а понекад и не.

Мој отац је био члан Савеза Комуниста Југославије, али није био никакав функционер, нити је био залуђен за комунизам. Једноставно, то је тада било тако и ништа више.

Касније, после средње школе, ја сам студирао у другом граду од онога где сам живео и студије су биле бесплатне, осим књига. Становао сам приватно и моји родитељи су то без проблема плаћали. На мом факултету је било доста студената и имали смо леп студентски живот. Имали смо студентску мензу где су се студенти хранили и један киоск у граду где су се могли купити храна и пиће за студентске бонове. Касније када је почео распад Југославије и када нам је запад ударио санкције, није било као за време социјализма, али сам завршио студије. Студентски живот ми је био један од најлепших периода у животу.

Иначе, родитељи су нас од малих ногу васпитавали да марљиво учимо и да радимо. Ту мислим и на физички рад. Када су родитељи купили плац, брат и ја смо помагали у прављењу викендица. Касније смо радили и преко студентске задруге.

Моје порекло је србско, сељачко и са очеве и са мајчине стране и ја сам поносан на то.

Ја сам служио војску, која се тада звала Југословенска Народна Армија. Био сам у војсци годину дана у Мостару и ништа ми тамо није било тешко да радим. Нисам се плашио војске. У моје време, у војску нису ишли само они који су имали здравствене проблеме, а таквих је било врло мало. У моје време било је срамота не служити војску.

Ја нешто нисам слушао народну музику. Углавном сам слушао поп и рок музику. Једна од првих група које сам слушао је био легендарни крагујевачки рок састав „СМАК”. Онда сам мало слушао и „Дееп Пурпле”, а затим Мајка Олдфилда. Касније сам више слушао музику Новог таласа, како домаћу, тако и страну.

Не видим ниједан разлог да ја треба било коме да се извињавам због живота који сам живео. Моји родитељи никоме нису нанели никакво зло, већ су нормално живели и радили. Брат и ја никоме нисмо нанели никакво зло. Земља у којој сам рођен није нападала друге земље и убијала народ по њима.

Ја сам овде писао и писаћу још о томе како сам живео у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, а не о идеологији, али могу и о томе.

Ја нисам комуниста и никада нисам ни био комуниста. Комунисти су убијали људе после Другог Светског рата и ја сам против тога. Следио сам чупавог Вука Драшковића који је подбуњивао народ по Србији и причао лажи типа: „Богати појединци значе богато друштво.”. Чиста лаж. Истина је да богати појединци значе само богате појединце, али друштво је сиромашно. То сам видео када сам дошао у Канаду. Једно време сам се бавио Равногорским покретом, али то ми није блиско. Није ми блиска „домаћинска” Србија у којој је једно од највећих налазишта руде бакра у Бору и Мајданпеку за време Краљевине Југославије припадало Французима. Ближа ми је по неким стварима она „недомаћинска” Србија, то јест Југославија, где је тај исти рудник бакра у Бору и Мајданпеку, за време комуниста, национализиван, то јест враћен народу.

Ја сам љотићевац. Равногорство ми је сувише млако, сувише европејско, сувише прозападно. Велика политичка идеја је идеја коју је имала румунска „Легија Светог Архангела Михаила” и њен вођа Корнелије Зелеа Кодреану.

Ја сам против комунизма, али сам за социјализам и то онај национални. Комунизам је имао јако лоших, ригидних ствари и против сам њих, али је имао и јако добрих ствари. Постоји само један начин за национално помирење, а то је онај како су то урадили Руси - у центру Москве могу се видети и Православни крстови и петокраке, али председник Русије се крсти и стоји на Светој Литургији и нема више међусобних оптужби и пребацивања. Мислим, има их али промотери тих међуруских оптужби и пребацивања су маргинализовани. Нема више извињавања због комунизма, социјализма, национализма, евро-азијства и чега све не. Нема више понижавања Русије и Руса! Сада Русија устаје и више је ништа не може зауставити! Устаје сада мајка свих Православних народа и свих народа жедних правде! Руски мач ће ускоро расецати окове које је запад поставио многим народима света! Одјекиваће ускоро оно: „Зовите Александра! Зовите Александра!” из истоименог филма „Александар Невски”, Сергеја Ејзенштајна! Устаје Света Русија!

И ми Срби треба да се угледамо на нашу браћу Русе и да више прекинемо међусобне оптужбе и пребацивања. То је пут националног јединства. То је једини нормалан и здрав пут.

Какве БРЕ инвестиције? Када је капиталиста инвестирао у неког другога осим у себе? Никада. Капиталиста увек инвестира само у себе и ни у кога више. На сву срећу има и оних капиталиста који су део своје непоштене зараде поклонили и поклањају онима који немају ништа или имају мало, мада је то често повезано са смањивањем износа пореза који треба да плате, али ајде, боље и то, него ништа. Али, ако је Карл Маркс, за ишта био у праву, онда је то за вишак вредности.

Иначе, Краљевина Југославија је могла да изнајми тим који би радио на покретању производње у руднику бакра у Бору или чак да га да на одређено време као концесију, али да се такво светско рудно богатство да странцима који ће да убирају профит, то је, по мени, било потпуно недомаћински. По мени је домаћински оно што ради Фидел Кастро на Куби. Хоће странци, капиталисти у нешто да „инвестирају” на Куби? Добро. Може. Али, само као концесија, то јест на неки временски период. Рецимо, 20 година. Нека странац, капиталиста направи хотел и нека га користи. Наравно, има да плаћа порез држави у којој је уложио свој новац. Али, после 20 година, до виђења, хотел се национализује и кубанска држава наставља да га користи, а зарада иде за добро кубанског народа.

И ја сам 90-тих година у Србији, док сам се борио против Слободана Милошевића, причао те причице, које сам чуо од србских тадашњих опозиционих вођа, те причице о светлој капиталистичкој будућности Србије. Причао сам како у Србији неће бити боље све дотле док мач отказа не буде висио изнад главе сваког Србина. А онда сам отишао на запад, у Канаду и - крк! Видим да су кошуље које је правио „Рудник” из, беше, Горњег Милановца или одела и капути које је правио београдски „Беко” бољег квалитета од светски извикане робе исте врсте, а над главама радника у фабрици „Рудник” из Горњег Милановца није висио мач отказа. Па, чекај мало, онда сам се питао зашто смо ми онда демонстрирали 10 година по улицама Србије. Да бисмо правили ово ђубре од робе што се продаје на западу? Да бих имао право гласа? Ма, не треба ми право гласа. Нећу да гласам, али хоћу да једем храну која није пластична и хоћу да купим зимске ципеле које не пропуштају воду. Не треба ми велики, сјајни парадајз који нема ни укус, ни мирис, већ ми треба обичан мали, црвени парадајз који расте у башти на плацу мојих родитеља у једном селу поред Крагујевца, а који има тако леп и укус и мирис. Не требају ми педерске, „фенси” ципеле из неког бутика који се налази у неком од блештавих тржних центара у Торонту, већ ми требају обичне ципеле које не пропуштају воду које прави „Пеко”.

Мене моја учитељица Севдалина никада није ударила, али зато јесте наставник Ђура који нам је предавао физичко, а и наставник Ћине који нам је предавао ОТП (Опште Техничко Образовање) и нисам имао никаквих проблема са тим. Сећам се, после часова физичког васпитања, уђемо у свлачионицу и деремо се. Наставник Ђура нас опомене једном, можда, пар пута, а ако ми не прекинемо, он онда улети и, онако, како ког стигне, млатне и изађе из свлачионице, а у свлачионици остане мир и наше смејуљење... Слично је било и на часовима ОТП-а (Опште Техничког Образовања). Ако постанемо много немирни и гласни, после неколико опомена, наставник Ћине, устане и млатне нас мало и све се смири... Тако је то некада било...

Мирна Бачка, три срца јуначка...

:)

Ипак, коначно су почели да нас разбијају после Титове смрти. Тада је кренуло велико отварање Југославије према западу, а претходница западњаштва је била западна популарна култура и подкултура. Сви смо имали прилике да гледамо светске поп и рок звезде на чувеном концерту „Лајв Еид”, који је организовао Ирац Боб Гелдоф у Лондону у Великој Британији и, ако се добро сећам, у Филаделфији у САД. Борба против расистичког режима Питера Боте у Јужноафричкој републици и оно чувено „Фри Мандела! Фри Мандела!”. Тако је почело завршно идеолошко тровање народа Југославије, а после тога је уследио крвави распад земље, подстрекиван са запада.

Read more...

Карипска светлуцања: Куба као руком преко чела

уторак, 25. септембар 2007.


Био сам са породицом на Куби. Вратили смо се пре пар дана. Били смо у познатом кубанском летовалишту Варадеру. Ипак, искористили смо време које смо провели тамо да одемо и један дан до Хаване (Ла Хабана), а ја сам ишао и на једнодневно путовање од око 800 километара по унутрашњости Кубе и до Карипског мора. Наиме, ишли смо до Санта Кларе (покрајина Виља Клара) где смо постетили гроб и маузолеј Че Геваре, прошли смо кроз град Санкти Спиритус (покрајина Санкти Спиритус), били смо у граду Тринидад (покрајина Санкти Спиритус) и у граду Сиенфуегос (покрајина Сиенфуегос).

Добра је Куба, дух револуције је још увек тамо, изнад Кубе је дух Чеа, тог модерног Дон Кихотеа, планетарног ратника, о Дон Кихоте...

Видео сам поља шећерне трске, поља банана, пашњаке где слободно пасу говеда, људе на коњима, видело смо слободну земљу Кубу. Куба либре!

Видели смо да је данас прва линија одбране - туризам и сваки туристички радник је Че.

+ + +

Куба. Дух Фидела и Чеа. Јефтине, али ефикасне револуционарне поруке поред путева. Поруке о људскости, о алтруизму, о хуманости, о солидарности, о вредностима супротним онима које нам свима намеће капитал. Куба. Видео сам унутрашњост Кубе. Да, говеда нису сапета по аутоматизованим шталама где под инекцијама хормона и анти-биотика дају млеко које је такво какво је, а лошег је квалитета управо због тих хормона и анти-биотика, већ слободно пасу на зеленим пашњацима поред путева. Говеда као да сама пасу, нигде нема пастира, нема људи ту око њих. Куба. Зелена, рајска земља, земља палми, шећерне трске, банана, дувана и осталих субтропских култура. Куба. Земља музике и салсе. Буена Виста Сошал Клаб. Кад смо били у Хавани и док смо ручали у ресторану и док се испред нас, преко канала, пружао поглед на град, дошла је група музичара и почела да свира кубанизмо. У једном тренутку сам вођу групе питао да нам одсвира "Чан Чан", на шта је овај скочио ко опарен и почео да ми показује његов ЦеДе где је била и та песма. Србин је питао да ли може да се одсвира "Чан Чан" и свирао се и певао "Чан Чан"... Морски талас се разбија о обалу, стари амерички аутомобил пролази путем који води поред обале, "Чан Чан", свира и пева Куба, кубанизмо, над земљом лебди дух Фидела, високо изнад земље ледби дух планетарног ратника, Дон Кихотеа, Чеа...

+ + +

Куба. Дух Фидела. Дух Геваре. Било је то туристичко-идеолошко путовање. Видео сам социјализам, који није Богоборан. Фидел. Гевара. Никада нећу заборавити моје путовање од 800 километара у дубину кубанске земље, у средиште једне од последњих слободних територија на кугли земаљској. Сећам се Санта Кларе и приласка Чеовом маузолеју. Жега. Јара. Страховита врућина. Испред Чеовог маузолеја је огроман плато. Са једне стране је споменик до кога се долази степеницама, а са друге стране је као неки простор за држање скупова. Са обе стране тог простора су постављени рефлектори, који се вероватно пале ноћу или када се држе скупови. Санта Клара. Ниске, карипске куће, врелина на улицама, жега, јара... Санта Клара као да спава... Као да сања велике дане када је Че упао у град у блиндираном возу и када га је ослободио од капитала. Видео сам тај блиндирани вагон...

Никада нећу заборавити пут од Санта Кларе кроз покрајину Санкти Спиритус. Никада нећу заборавити пут ка граду Тринидаду. Ка Тринидаду... Зелена, рајска земља... Субтропско растиње, пашњаци, палме и брда... Далека, зелена брда, изнад којих лебде сећања на гериљеросе са собреросима који јашу на коњима са оружјем пребаченим преко рамена... Јашу гериљероси... Као да видим лик младог Фидела изнад врхова зелених рајских брда... Као да видим младог Фидела, како као у трансу води герилске нападе на капитал, како као у трансу ослобађа рајско острво од капитала... Путујем ка Тринидаду. Ка Тринидаду...

Гериљероси. Са сомбреросима. Сећам се храбре Немице, која је кренула са Чеом у његову последњу авантуру, у Боливију, са циљем да из једног жаришта, покрене континенталну револуцију против капитала... Сећам се Тање, "ла гериљере", која је положила свој живот за свет бољи од онога који настаје обожавањем капитала. Тања, "ла гериљера"...

+ + +

Куба је сиромашна земља у смислу да људи нису богаташи. Да се разумемо, и на западу има много сиромашних. Што се тиче запада, капитализам значи сиромаштво и задуженост, а на Куби су људи у просеку сиромашни због санкција САД. Куба је имала велике проблеме 90-тих година када се распао СССР, јер је кубанска економија била везана за СССР и за остале земље источног блока. У последње време, Куба је почела да се опоравља, пре свега, захваљујући туризму. Такође, Куба има нешто своје нафте, али њен квалитет је такав да није погодна за коришћење за гориво за аутомобиле, већ се, углавном, користи за индустрију. Куба, такође, увози нафту из Венецуеле (Уго Чавез) и то по добрим ценама.

Веома занимљиво је то да се на Куби, углавном, возе стара америчка кола из 50-тих и 60-тих година, као и "Ладе" из периода СССР-а. Просто да човек не поверује да ти аутомобили још увек могу да иду.

Међутим, поставља се питање, шта је мерило успеха и напретка једног друштва, да ли бруто национални доходак или бруто национална срећа. Један кубански таксиста ми рече да се и на Куби времена мењају и да нема више романтике која је на Куби била пре 20 или 30 година, већ да се људи све више окрећу новцу. Рече ми то кубански таксиста и поче да пева.

+ + +

Са једне стране рајске земље Кубе, светлуца Атлански океан, а са друге Карипско море. Купио сам књигу "Капитализам у кризи: Глобализација и светска политика данас" од Фидела Кастра. Бритак ум, бритка реч. Седим на тераси хотела "Аренас бланкас" у Варадеру, пружа се поглед на Атлантик, на залив Карденас, врућина је, жега, читам Фидела Кастра...

Read more...

Приче из Канаде: Сестра Ковалчук

четвртак, 22. фебруар 2007.

Враћам се вечерас с посла. Нисам одмах ишао куци. Прво сам ишао нешто да купим. Зима је и Торонто је под снегом. Данима, температура се не пење изнад нуле. Излазим из подземне железнице и идем до перона са кога треба да пође мој аутобус. Нема га још, тако да се шетам и посматрам људе. Приметио сам једну стару Кинескињу како стоји, тако некако, чудно. После неколико минута опет окрећем главу ка њој и видим да јој прилази једна девојка у црном и почиње са њом да разговара. Прво сам помислио да се знају, али онда чујем разговор. Девојка има словенски акценат и прича јој да она живи са једном Кинескињом и даје јој папирић са бројем телефона и каже јој да позове ту Кинескињу и да прича са њом на кинеском. То ми је било још чудније. Шта се дешава? Девојка у црном пролази поред мене. Висока је и лепа. Има црну косу. Погледала ме је и прошла поред мене, отишавши према перону са кога треба да пође мој аутобус кога још увек нема. И ја полако полазим ка перону и почињем да се шетам горе, доле. Имам штап и тако се крећем између људи. Девојка у црном је села у малу перонску стаклену кабину. Ја је повремено погледам. Она ми узвраћа погледом. То ми је чудно. После неколико кругова, док сам се враћао назад, видим да је устала и изашла из кабине. Када сам пришао близе, она је започела разговор са мном. Пита ме како сам. И ја њу питам то исто. Пита ме да ли сам уморан, јер се шетам горе, доле. Кажем да нисам, јер треба да шетам због ноге. Она ми каже да може да шета са мном. Ја јој одговорам са осмехом да ћу сада да стојим. Осећам се чудно. Зашто је та лепа девојка започела разговор са мном, ту, међу људима, на перону? Пита ме колико сам дуго већ у Канади. Ја јој кажем. Питам и ја њу исто питање. Она ми показује прстима да је ту тек два месеца. Пита ме, да ли сам са породицом у Канади. Ја јој кажем да нисам. Она каже да је и она сама и да би могли да будемо пријатељи. Осећам се све чудније. Кажем јој да добро говори енглески. Она казе да је учила пре него што је дошла. Пита ме одакле сам. Ја јој кажем. Питам и ја њу. Каже да је из Украјине. Ја је даље питам који део Украјине. Она каже северо-западни. Питам је да ли зна за покрајину која се зове Бојкија. Не зна. Питам је за градове Ужгород и Мухачево. Зна те градове. Пита ме како се зовем. Ја јој кажем. Питам и ја њу. Рекла ми је две речи од којих прву нисам разумео, а друга је била Ковалчук. Још пар пута је питам за име и никако не разумем шта ми каже. Онда ми она показује црну плочицу која јој је закачена на капуту, на којој је писало "Сестра Ковалчук" и испод тога "Исус Христ". Ја сам, ваљда, очекивао неко словенско име и нисам је разумео кад је изговарала "Систер". Онда долази неки аутобус и стаје на другом перону. Она ме поздравља и одлази. И ја је поздрављам. Нешто ме је дубоко гануло вечерас. Лепа Украјинка је напустила своју родну Украјину и отишла је у далеку Канаду. Она сада иде улицама Торонта и разговара са људима. Да ли ме је ганула њена лепота или њен наступ. Сестра Ковалчук је сада са људима који носе црне плочице на којима пишу имена тих људи испод којих стоји "Исус Христ". Зима је и Торонто је под снегом. Сестра Ковалчук је нестала у ноћи.

Read more...

Приче из Канаде: Призори из Торонта

недеља, 11. фебруар 2007.

Поглед низ улицу Јанг


Весели муслимани у центру Торонта


Отворено друштво у центру Торонта


Далеко је Шкотска, осташе само гајде

Read more...

Приче из Канаде: "Сређена" држава, родитељи и деца

петак, 02. фебруар 2007.

Овај текст преносим у оригиналу са једне интернет дискусионе групе:

"U sto će (i nasa) djeca izrasti u ovoj državi? :-(

-gia-

pravila, pravila, pravila oduvijek su me ovdje (kanada) izluđivala ni za šta covjek da se uhvati a da ne naleti na 'takva su pravila' izludjujuce!!! od kako sam mama to me kaci još i vise i neka mi je Bog na pomoći da slijedecih 15 godina ne provedem u nagudjivanju, frustracijama, prepiranjima (mogu zamisliti kad mi sin podje u skolu... moram se nauciti svadjati :-) dakle, danas je moj sin napunio 3 godine (da mi je ziv i zdrav, ljubav mamina :-) sad blazeno spava poslije dana prepunog aktivnosti, radosti zbog zeljenih poklona, igranja čitav dan :-) pozovem prije nekoliko dana obdaniste i kažem kako bih zeljela da mi sin proslavi svoj rođendan I sa svojim PRVIM 'skolskim' malim drugarima (organizovali smo proslavu i kuci, onako po naski, popodne, a ovo je bilo planirano za prijepodnu proslavu) 'how nice' čujem odgovor i ugovorimo najbolje vrijeme za djecu, uzmem tako danas slobodan dan i uputim se tamo u određeno vrijeme sa mojim sinom i kao tata će mu kidnuti sa posla da nam se pridruzi dodjemo, čestitaju mu, okupljaju se svi (20-tak djecice i 4-5 'uciteljica')... kupila svima po balon (srećom ne platih da ih naduvaju!) i kažem mom sinu - daj tvojim drugarima po balon dok mama iznese tortu iz kola IJAO, NE! čujem jednu od 'uciteljica', 'chocking hazard', ako pukne pa da se ne udave ok, kažem ja, nisu naduvani ne, mogu ih potrgati i progutati i zadaviti se kažem, dajte ih roditeljima kad dodju po djecu (valjda im i oni kupuju!?!) ne! mozete vi lično da im date (da cekam 6-7 sati??) ali mi nemamo to u praksi sklonim baloncice (a bas su bili slatki, tako živih boja i lijepo nasarani) ok, kažem ja sklonim baloncice donesem tortu i vadim svjecice IJAO, NE! protivvatreno pravilo! pozari su tako česti i, oh, znamo koliko su razarajuci, ne? huh sklonim svjecice servirano, djecici stavljene salvetice na sto kažem, samo malo da pricekamo, [ime mog sina] daddy će doći svaki tren NE! ('sorry') jer djeca imaju planirane druge aktivnosti i OVO je vrijeme deserta ok sklonim i dadija :-) vadim fotoaparat i kameru IJAO, NE! mogu slikati/snimati SAMO mog sina i mene!!! jer nemam odobrenje od roditelja! huh sklonim i to (kaže meni moj sin - mama, a kad ću duvati svjecice, znam mama znam kako ću!)... :-(( otpjevamo mu pjesmicu happy birthday i uciteljica svima reze po parce... i vise nisam mogla cekati, izvinem se 'za par minuta' i odem napolje, uplakana tako mi se nešto bilo stislo, u čitavoj dusi (svjecice smo palili na drugoj torti, kuci...) i razmišljam - pa ja ne želim da mi sin tako raste! :-( u svim tim silnim zabranama, pravilima... pa tako pretjeruju! pa ovdje ne možeš posteno zaraditi ni modricu vozeci biciklo, jer bez kacige ne smijes dijete pustiti da se vozika ni ispred kuce! pa i mi smo vozili, ne samo bez kacige već i bez kocnica, pa nas evo... pa ne daj Boze da vozis dijete u kolima bez sjedista za dijete, pa kad je malo i place pa ga uzmes u krilo automatski cinis kriminal!! pa da ne nabrajam vise - ili ću se opet rasplakati ili ću razbiti šta mi je prvo pred rukom (u tom slučaju ne bih vam mogla vise tipkati) kako vi sa ovim, u pravu su kad kažu - kenjadskim pravilima? kako vi i kakvo je stanje u drugim državama?

-gia-

ijao, nisam znala da ovoliko mogu otipkati za 3-4 minute, sto ti je (balkanski) bijes :-)) zaboravih ovo (još samo ću ovo:-) vratim se i vidim parcad torte stavljena - na salvetu! a djeca je jedu - prstima! uciteljicama i meni servirano u zdjelicama, i kasicica za pribor pitam, zar djeca ovdje jedu prstima?? kažu, vrijeme je deserta i danas imamo ananas (sjeckani, vidim otvorene 3 konzerve) i nemamo planirano za 'dodatni desert' (imaju, ali neće da peru!) i djeca umackana, sto je slatko i moj sin umrljao dva prsta pokusavajuci, pa nastavio da je jeducka onako kao mali cuko, lizuci je odozgo (vrlo rijetko kuci jede prstima, nije da nikad ne jede(mo), pa me malo i iznenadilo da nije htio, valjda je bilo previse pecavo?) i ja po cijenu da prekrsim 'PRAVILO'?, uzmem svoju kasicicu i fino ga najedem! ;-)

-gia-

izvin'te ali moram još i ovo dodati :-)) nije da sam mislila praviti sama tortu za obdaniste (ima divnih, za naruciti, sa raznim oblicima i dekoracijama), ali, kad sam ugovarala ”proslavu„ dobijem instrukcije da nikako ne smijem donijeti tortu koju sam ja pravila! i ne samo da je morala biti kupovna već je morala imati i spisak sastojaka!!! sto sam i tražila u prodavnici i divno su mi sve istampali (rolam ocima po ko zna koji put danas) i, naravno, da nema 'koštunjicavog voca', zbog čestih/mogućih alergija! eto :-) kako god odgovorite meni već malo lakse - sad vidim zašto je net za neke divna stvar, da se dobro covjek istrese... ;-)

-gia-

pojasnjenjce: ako kupis tortu u prodavnici, sa prilozenim spiskom sastojaka, onda se zakonski ogradis (ne odgovaras) ako neko ima alergiju na bilo koji sastojak kad kupis, to ima prodavnica, u slučaju sudskih sporova zbog prouzrokovane (i nicim izazvane:-) alergije e sad mozete vi :-)"

Read more...

Приче из Канаде: Србин Србину пише писмо у Канади

недеља, 28. јануар 2007.


"Град у огњу"

Ово је текст писма у електронском облику који ми је послао један познаник и који преносим у оригиналу:

"Jel' zezas da nema cipela i jakni u Kanadi? Hahahahahah... Imaš dobre i kvalitetne muske garderobe u „Marks Verhaus”, posebno su dobre one kosulje koje se ne guzvaju, ne moraju da se peglaju a kvalitet im je veoma dobar. Imaš i gomilu raznoraznih pantalona, carapa itd. Vi's ova prodavnica je kanadska, znaci garderobu svu prave Kanadjani, ne Kinezi ili drugi Azijati i pametni Kanadjani kupuju tamo. Imaš sve, ako radis u fabricetini nekoj, onda možeš da kupis kvalitetnu uniformu za fabricetinu, ukljucujuci obucu, carape, majice, gace, sve je kvalitetno kao kod nas devedesetih ako nije i bolje. Ako radis u kancelariji ili neki drugi posao da ne moras da „cekicas”, isto ti je, imaš dobre pantalone, kosulje, slično za donji ves, sve izgleda prilično dobro, nisu „pederske” ni boje nit' je strukirano nego bas muski. To ti je muska radnja, prava. Možeš da probaš i u „Edi Baueru” ali to je već malo drugacije, kvalitet im je malo losiji. Vi'sh, ljudi kad im pomenes „Mark's Verhaus”, misle na prve dane kad su stigli u Kanadu pa radili neki crnacki posao pa im neko rekao da su tamo najbolje sejftishuz. Jesu, najbolje su ali najbolja je i garderoba... 'Oćeš da kupis zaista dobru jaknu? Imaš kad silazis od Blura niz Jang, sa desne strane, jedan militari shop :)))) Hahaha, da, tamo imaš one zimske jakne koje se nose na severnom polu, to možeš da obuces na majicu sa kratkim rukavima, ta jakna je bez konkurencije. Ja sam kupio na jednom mestu u Kanadi koznu jaknu koja je bila 500$ za 100$... Prava kozna jakna, kao nasi Oznasi posle rata sto su nosili. :) Takođe sam kupio „Kolumbija” jaknu za male pare, nasao u „Vinersu”, tri puta ispod cene... Sve iz Srbije mi još stoji u ormanu, slabo sam imao prilike da nosim. Ovde je iz stana u auto iz auta na posao, slaba vajda od silne garderobe. Za cipele bih ti isto preporucio da odes i kupis „Mefisto”, najbolje su ali i najskuplje, sve imaju od sandala do cipela... Imaš na Jangu sa iste strane ulice gde je taj shop i „Dr. Martin”, šta tome fali? Kad kupujes nešto u Kanadi, gledaj gde kupuje stariji svet. Obično su to mesta gde roba ne izgleda bas najbolje spolja, gde je prodavacica neka malo strarija žena ili neka debela devojka, tamo su ti najbolje cipele... :) Al' ćeš i da i' platis najviše... Sve ostalo je djubre, ne traje dugo ako se nosi, tako je sada po celom svetu. Gde se pravi garderoba, obuca, donji ves, bilo šta... sto je domaće, znaci nema veze jel' kanadsko, svedsko ili srpsko, to je dobro, uglavnom duplo skuplje i deset puta kvalitetnije. Gde odes pa vidis da je „Made in China”, je djubre. Takve su danas skoro sve prodavnice, 90% ovde a na zalos' i kod nas... 'Teo sam to odavno da ti kažem, to je moj subjektivni osecaj kad god „sidjem” u Toronto: Za tebe je rodjace da se preselis u neko manje mesto, izvini sto ovo kažem, nisam ništa loše mislio. I sam imam skoro identicna mišljenja o svemu o cemu ti pišes ali hvala Bogu ne živim u Torontu pa se nisam suocio sa tim, verovatno da bih pisao isto k'o i ti. Meni se Toronto zgadi svaki put kad odem, ima lepih mesta i lepih trenutaka ali uglavnom svaki put kad „sidjem sa planine” jedva cekam da se vrnem nazad. Možda je to jer sam i sam odrastao u manjem mestu pa mi ovde gde sam sada vise odgovora, proziveo sam priličan deo zivota u Beogradu ali Beograd iz godina koje se ja secam i ovo ovde je k'o nebo i zemlja. Vis'h ovde kod mene, Oakville, Burlington, naseljena je kanadska srednja i visa klasa. Znaju oni isto tako kao sto mi znamo šta je dobro. Mi se secamo srećnih vremena iz doba Titoslavije a oni znaju šta je dobro iz godina kad je i Kanada bila malo drugacija zemlja nego sada, vise zatvorena i konzervativna. Jesil' se ti od kako si stigao u Kanadu, jesil' ti ikada prosao kroz Lejk Shor ovde od kraja Misisage pa do početka Hamiltona? Tu rodjace nisu kuce dascare, Okvilske kuce u centru i Burlingtonske su neke stare po 200 godina. Ovde u Okvilu, ima dosta Shvaba, Poljaka, Ukrajinaca, u Burlingtonu su Ukrajinci napravili ogromnu crkvu u centru grada, ovde u Okvilu Poljaci. Ono sto je valjalo u Evropi, doneli su i ovde. Ovde je mirno, tiho, spokojno, oni ovaj „raj” stite sa nenormalno-nerealnim cenama kuca. Kod mene u ulici gde živim, nema taunhausa ispod 800.000 $ Cad... Pa sad ti vidi jel' to normalna i realna cena... Nije, al' oni ne žele da im u komsiluk dodje neki emigrant crne ili zute puti, zato. Zato je ovde spokoj, jer je ovdasnja elita napravila raj za sebe. Isti bogatasi su komsije, vlasnici kompanija, ja znam jednu ženu koja renta jedno 20 zgrada u Okvilu, šta ima u Torontu, ko zna... Njena kuca je nešto sasvim nornalmo i „prosecno” ovde, ne bi nikad rekao da tu živi tako neki truli bogatas, živi na skoro samom jezeru, vozi običan Fordov ven, jedno desetak godina star... Bivši direktor Nortela je ovde na dva minuta napravio kucu za sebe od 15 miliona $... Samo jedna u nizu, to ti je Okvil. Oni koji imaju ovde neku kintu, jako dobro znaju šta je kvalitetno, dobro, šta ima cenu, šta treba platiti... Kod nas je to u srednjim osamdesetim, ako je reč o garderobi, sto me izazvalo da ti napisem ovo pismo, mogao da kupi gotovo svako, ja sam isao kod majstora, rodjaka, krojaca, da mi sasije odelo npr... :) Ovde je to rezervisano za elitu, imaš i ovde elitu... Samo se oni ne mesaju sa nama... Ne bi ni mi sa nekim drugima da imamo priliku i da živimo u Srbiji, takvi smo ti mi ljudi. Ovde gde ja živim, sve ti „pod ruku”, pekar, poslasticar, mesar, zanatlije svih vrsta, sve kvalitetno, evropski, „prva liga”... Ali kosta, plati-pa-klati. Ujutro tisina, leti tisina, ljudi imaju brodove, male jahte, imaju pozoristance gde im dolaze non-stop iz Toronta na predstave, stalno neko malo desavanje pa skupoj ceni... 40-50 restorana tu u blizini. Sve u centru moz' peske... Sve ima, uvece letom čak i k'o neki korzo, kao kod nas... I ima takvih mesta po Kanadi, lepa su mesta i juznije od Hamiltona, tamo gde su vinogradi, vocnjaci itd... Ima i Srba farmera čak... Ja ovde ne pripadam po bilo cemu, sem po boji koze, ovo je fasisticki grad ipak... :) Ali se osecam opet normalnije nego da sam u Torontu. Nasi Srbi su izgradli mali crkvicu i kupili crkvenu imanje iznad Dandasa, na Dandasu bolje reci, tu će već za par godina sa obe strane da niknu kuce kako se gradi. Misisaga vise nema gde da ide pa sada grade Milton koji će po prognozama da se sastavi sa Okvilom i Misisagom u ogroman grad od preko milion ljudi za desetak godina... I ni Milton, manastir nije daleko... Jes' bio ako pišes o onim prezimenima sa grobova? O tome sam i ja pisao pre par godina na SC-u... I tamo, oko manastira ima malo spokoja, shuma itd. Toronto se kad izadjes malo na čistinu vidi a i jezero u onoj magli, smogu... Daleko je a opet blizu. Nema na zemlji nigde spokoja, moz' covek da napravi raj u sopstvenoj dusi ili kuci, ako je mudar i pametan i ako ima malo i sreće, ako smem da napisem i to... Taj kovitlac o kome ti pišes iz Toronta, sa zapada, razumem ja to, osetim svaki put kad dodjem tamo. Još vise osetim kad odem u Square One u Mississaugi. To ti je kanadska buducnost, buducnost kanadske i zapadne civilizacije, rase iz celog sveta izmesane, nakazne, u potrazi za sto vise prodavnica, subotom pre podne... Zato mi je bolje ovde. I meni je Kanada privremena, ona o kojoj ti pišes i jeste prava Kanada, ne ova moja u kojoj ja živim, gde su komsije ljudi sa dosta para i sređenih zivota... E, mi smo to imali svi, najveca sirotinja nekad u Jugoslaviji al' nismo znali da vidimo i cenimo dobro. Jesi ti u pravu kad kažeš „gvozdena zavesa” al' ko da je napravi? Meni je drago svaki put kad odem u nasu crkvu na Diksiju pa vidim mladje ljude koji idu tamo, kako su vaspitani i kako vaspitavaju decu... To su ljudi koji su naših godina. Takvi možda ako se vrate, možda oni nešto promene... Ako 'oćeš prijatelju da se vidimo na cevapima jedared u „Rixu”, javi... Moz' neka nedelja popodne ako ti odgovara... Javi da se ne omrsim ranije :) Pici ti samo i pisi, al' smanji rode, neće niko da te slusa ako budes puno pisao. Vidim sinoć da su se već okupili neki i da i' vabish k'o kerove... Na tom Serbian Kafeu se okupljaju raznorazni likovi a ima na zalost mnogo onih koji Srbe i Srbiju uopste ne vole i samo Srbima o glavi rade, to im je pos'o i zadatak..."

Read more...

Света Гора




Read more...

Руска култура: Ну, погоди! против Волта Дизнија


Рушимо зидове који су подигнути око нас, јер нас зидови спутавају!

Један од тих зидова је свакако онај подигнут у популарној култури, а ту спадају и цртани филмови. Спасимо нашу децу америчког испирања мозга које се перфидно провлачи кроз цртане филмове Волта Дизнија. Сетите се само Баје Патка и његове упућености на доларе. Тако се нашој деци сервира американизовани поглед на свет и тако се формирају "животне" вредности. Долар и само долар! Баја Патак је само почетак. У ранијим издањима цртаних филмова Волта Дизнија се провлачила и пропаганда америчког провинцијалног начина живота. Нећемо цртане филмове Волта Дизнија!

Ево шта хоћемо. Хоћемо сјајне руске цртане филмове, као што је онај о вуку и зецу, легендарни - Ну, погоди! Ко живи у Торонту, може да нађе гомилу одличних руских цртаних филмова у руским радњама, као сто је "Руска књига" (www.knigomania.net). Постоје 4 продавнице "Руске књиге" у Торонту, од којих сам ја посетио ону на Килу и Стилсу. Тачна адреса те радње је 2777 Steeles Av. West и она се налази на плази која се зове "Arcadia". На истој плази се налази и велика руска прехрамбена продавница "ИДФ", унутар које се налази део за продају и изнајмљивање ЦД-ова и ДВД-ова, где можете наћи још већу колекцију руских филмова.
У "ИДФ" радњи се могу купити ДВД-ови са филмовима са обе стране! Ја за ово још нисам чуо, али сам купио један такав ДВД са руским и другим бајкама и - РАДИ!

За праве љубитеље руског филма, ево једне сјајне адресе:

www.ruscico.com

Овде ћете наћи велике руске филмове, међу којима има и оних који су, заправо, екранизоване предивне руске бајке, које су свакако ближе нашој словенској души, него што су то цртани и други филмови Волта Дизнија.

Read more...

Приче из Канаде: Има да гледаш полице и људе који купују

четвртак, 25. јануар 2007.


У Торонту је отворена продавница "органске" хране "Whole Foods Market". Лепа продавница. Улазите у тржни центар и "Whole Foods Market" се налази у доњем делу у који силазите покретним степеницама или лифтом. Продавница је у средини и док се шетате по спрату изнад у круг, она се налази тачно у центру. На спрату изнад се налазе друге радње и док шетате можете да баците око кроз стакло на "Whole Foods Market". У круг, на спрату изнад "Whole Foods Market"-а су постављене фотеље. Али, те фотеље нису окренуте ка путу којим људи шетају, већ ка стаклу кроз које се виде полице "Whole Foods Market"-а.

Неко је смислио да треба да гледамо полице са робом и људе како купују, уместо да гледамо друге људе како пролазе. Бар то. Окрећу нам погледе ка роби, изазивају нас на куповину, што реце британски психоаналитичар Роб Ведерли: "Капитализам испоручује робу и тиме неутралише сваки отпор.". Какав ужас! Продаја слободе за предмете!

Ево и моје песмице о томе:

Песма о раду и резултатима рада

Гомилај скупљај купуј ствари купуј све сто можеш
Купуј и само купуј једи једи храну
Испробавај разне врсте хране пиј пиј пића
Испробавај разне врсте пића купуј купуј
Ако је јефтино купи сто комада
Планови снижења распродаје нуђење продаја
Па онда опет купуј купуј купуј и само купуј
Па онда ради ради тешко
Понедељак уторак среда четвртак петак
Кад дође викенд јуриш у лов за рецку више за долар више
Ко има више рецки ко има више долара
Осмеси срећних људи осмеси срећних жена
Без деце без љубави али срећних
Осмеси где год се окренете осмеси срећни радосни свет
Ко му може одолети

А и зашто би?

Read more...

Приче из Канаде: Један спот на канадској CTV и емигрантска реалност која је супротна пропаганди

На канадској телевизији CTV иде спот у коме се приказује човек који је на интервјуу. Шта је ту необично? Па, тај човек који је на интервјуу је високо образовани емигрант који конкурише за посао у неком од ланаца "брзе хране". У споту се, такође, поставља питање, зашто, ако је Канада земља могућности, високо школовани емигранти траже посао у ланцима "брзе хране". Канада овиме јавно признаје да није земља могућности и да многи високо образовани емигранти пропадају чекајући на шансу која никако или преспоро долази.

Канада је направила и интернет презентацију која треба да покуша да ово промени. Адреса интернет презентације је:

www.hireimmigrants.ca

На насловној страни је сличица из спота који сам поменуо, а изгледа да има и још спотова на исту тему.

Ипак је истина оно што сам говорио на СербианКафе-у и на Крстарици.

Ово је право суочавање са истином о емигрантском животу у Канади. Коначно је и канадска држава признала оно што неки људи који не само да виде шта се дешава, већ о томе и јавно говоре, међу које спадам и ја. Ово је велико признање које потпуно и недвосмислено доказује оно што смо и ми говорили. Ево неких извода:

"Visible-minority immigrants are slower to integrate into Canadian society than their white, European counterparts, and feel less Canadian, suggesting multiculturalism doesn't work as well for non-whites, according to a landmark report."

...

"We need to address the racial divide," Prof. Reitz said. "Otherwise there is a danger of social breakdown. The principle of multiculturalism was equal participation of minorities in mainstream institutions. That is no longer happening."

...

"Engineering Graduates are Flocking to Canada From Overseas, but When They Arrive in Toronto They Find Their Work Prospects are Far From Rosy."

...

"A Scandalous Waste

Too many immigrants can't work because we refuse to accept their credentials

Maclean'sJuly 21, 2003

MARY JANIGAN

PROUD AND practical Scots, the McDougalls figured they had done everything right when they immigrated to Canada. They had wearied of the rain and blustery winds on the wild Firth of Clyde. David had been a quality control expert for the Polaris missile -- but the system was mothballed. Marie could find only supply-teaching jobs when she went back to work after having four children in six years. They both craved a new start. For three years, they took holidays in Ontario and B.C., debating where they should settle. In late 2001, they bought a sprawling house in Durham, a tiny Ontario town 125 km northwest of Toronto. In June 2002, they came back -- as landed immigrants with a few pieces of cherished furniture and big dreams. "We asked at the Canadian High Commission what they thought of us getting jobs, especially my wife," recounts David, 56. "The woman who interviewed us seemed to think there was no problem."

Which has made their plight all the more unsettling. Before they left, Marie, 48, consulted immigration guides and the Web site of the Ontario College of Teachers: with 12 years of elementary school experience, her three-year Scottish teacher training certificate, extra diplomas in French, Italian, English and religious teaching and glowing letters of recommendation, she figured all would be well. The Ontario college rejection was a huge blow: she needs another full year of university before she can teach. "I wish they had been more up front with us in London," she says forlornly. "I wish they had said, 'Look, Mrs. McDougall, you will probably find . . .' " She shrugs, pointing at the rejection letter. "This is a shock."
It happens too often to too many immigrants. And it hurts everyone. In a landmark 2001 study, the Conference Board of Canada estimated the country loses $4.1 billion to $5.9 billion in income annually because it does not recognize the professional qualifications of 540,000 people. That includes almost 350,000 immigrants, most of them from China and India. (It is difficult to imagine how someone with English as a second language tackles the accreditation process: the McDougalls are struggling with the forms.) Between 1991 and 1994, for example, the board pointed out, 10,279 arrivals listed engineering as their intended job; only 56 per cent are now practising."

И све тако и тако даље и све даље и даље...

Read more...

Приче из Канаде: Ову причу ми је послао један пријатељ

среда, 24. јануар 2007.

"Изгубљени аутопут"

Ово је текст писма у електронском облику који ми је послао један познаник и који преносим у оригиналу:

"Evo ti ovaj uvod, ovo ne bih da ostavljam tamo gde pišes, možeš da objavis kad hoćeš, prica je istinita, promeni imena (kao u slučaju tvog prijatelja iz Srbije) pa objavi, ove beleske cuvam u glavi ili na papiru, jednog dana ću da ih sredim nekako i obnarodujem:)

Tek sto sam stigao u Kanadu, upoznao sam tog G. retko posten i dobar covek, Hercegovac. Kaže mi da je velika kriza za poslove pa ako hoću da mogu sa njim da idem na farmu da radimo. Kažem može, pitam ga kada, kaže sutra u pet da budem ispred Fud Bejzika. Spremim se ujutro, kaže da će nas voziti neki M. i njegova žena R., oni su nasi ali su malo nervozni, da pazim šta ću pricati u autu. Eto ga ide, kaže mi, ugledam stvarno, ide covek u nekom plavom Sevroletu, teski krs. (Da je to krs, znam sada, tada kad sam stigao u Kanadu posle voznje Lade od dvadeset godina u Srbiji, meni je ovo izgledao kao dobar auto). Taj mi odmah čim sam usao u auto kaže: ”Ja naplacujem voznju do farme pet dolara na dan, tebi i G. znaci naplaticu deset. Tako se mora, imam ikspensa, skup im je ges, mora se platit' inshurans, ovo mi se auto jadno svo unisti po njiovim rupetinama dok vas vozam po njivama. „ Vidim covek Bosanac, kao da je izasao iz Top liste nadrealista. Žena mu Srbijanka, ne poznaju me a raspituju se i pitaju sve zivo, kako sam dosao, koliko para ima, šta ću, imam li rodbine. Onda krenuli njihovo, ko su, šta su. Kad smo tamo stigli, vidim oko stotinak ljudi. Već mi oni objasnili šta da kažem gazdi, kažu mi da nema problema jer sam sa njima, oni su dobri radnici, primice me odmah. Vidim tamo, nas narod, Srbi iz cele bivše Jugoslavije, ima i par Hrvata, kasnije su stigli i neki Shiptari, bio je i jedan musliman iz Bosne. Nikad jedni drugima, za svo to vreme rada tamo, moje prvo leto u Kanadi, jedni drugima nismo rekli jednu ruznu reč. Ostatak jedne polovine grupe cine žene Poljakinje, Ukrajinke i nekoliko Rumunki. Ima i jedan Rus, za sebe tvrdi kako je tamo bio čak neka vrsta pilota, on se za papire ozenio sa nekom starijom Ukrajinkom, sada bi da se vrati kuci jer vidi da se teško prevario.Ona ga isterala iz kuce i zeleo je da odradi to leto pa da se vrati nazad. Sa njim sam se kasnije sprijateljio, retko dobar momak, zvao se Misa, a svi su ga zvali Ludi Misa Rus. Nekad je znao da se napije uvece od tuge pa sledeći dan jedva da radi, mi ga nekako krijemo da gazda ne vidi, trebao mu je svaki dolar. Druga polovina grupe su crnci iz karipskih zemalja, uglavnom Jamajka, ima ih sa Barbadosa, oni žive tu na farmi po osam meseci, njih je gazda doveo gotovo kao robove, oni su mu prava radna snaga. Preko leta, tu su izbeglice iz bivse Jugoslavije, ponekad dodje poneko iz Istocne Evrope, kao ove godine te žene, Kanadjana pravih skoro da nikada nema, ponekad oni sto ih zovu kako sam čuo vajt tres, oni dodju. Kaže mi taj nas M. kako gazda veruje vise ”tim crnim djavolima nego nama jer mu oni rade odavna a mi smo tu od skoro, oni su ti SEFOVI, ti crni. „To sam ubrzo uvideo da su mi oni bili sefovi. Sad detalj, koji sam hteo da ispricam. Upoznam tu naše ljude, mnogo mi je bilo drago sto sam ih sreo, vidim da nisam jedini u istim govnima. (Ovo molim te izostavi, ime i gde je covek radio u Srbiji). Upoznao sam coveka, masinski inzenjer, bivši tehnicki direktor fabrike u [ime grada] koja se bavila i proizvodnjom [ime proizvoda], kaže za sebe da je ”dizajner alata„. ...Zove se [ime osobe]. Drugi sa njim, vidim da je pravi gospodin, lici na Orsona Velsa, covek oko pedesetak godina, iz Beograda, kažu mi za njega da mu je cerka u skoli, na koledzu pa trebaju mu pare, inače rekose kako je ovde radio prošle godine za sedamdeset hiljada pa ostao bez posla, predstavi mi se kao ”magistar„, rekose mi da je hemicar. Moj kolega G., za njega znam da je zavrsio isti fakulet kao i ja u Srbiji, tako smo se i povezali ovde u Kanadi pre nego sto me je pozvao na ovaj posao. Jedan dan, tako, nas cevorica, tri inzenjera i magistar, krenemo zajedno da radimo jedan vocnjak. Proreda breskve. Sunce upeklo, vrucina teska, vlaga da se covek znoji da se ne može disati. Ja tek stigao u Kanadu, u isto vreme stigao i taj ”dizajner alata„, onaj ”magisitar„ [ime osobe], dosao pre nas, nekoliko godina. On se još ne seca svezih iskustava sa Milosevicem, marsiranja po snegu da prizna rezultate izbora. I tako, radimo mi, polako, ponesto se i prica, moj prijatelj G. se samo smijulji kao hercegovacka devojka. Sami nas cetvorica u vocnjaku od desetak hektara, nigde nikog. Neko pomenu Arkana, ubili ga bas u to vreme pa magistar iznese teoriju ko je to uradio. Ma nije, kažem mu ja, bolje sam obavesten od njega, još sam svez pa se dopisujem sa prijateljima iz Srbije svaki dan, čim sam stigao u Kanadu kupio sam kompjuter i oni me izvestavaju o stanju svaki dan, nije ne znaš ti [ime osobe] ko je on bio, taj Arkan... Tu se on kao malo kanda uvredi, ovaj nas dizajner za masine, stigao i on covek svez, on se smeska, zna o kome je reč, kaže magistru kako je to malo drugacije ali ne želi da se mesa. Tako nas cetvorica dodjosmo do nekih stabala gde smo trebali da se popnemo na njih. Popesmo se, taj magistar [ime osobe] tezak covek, preko sto dvadeset kila, jedva se uspentrao. Ne prestajemo da pricamo, još usput poceli i da vicemo nas dvojica. Ja njega ubeđujem kako je Arkan bio pre svega lopov, za svoj dzep, kriminalac, na stranu sto je Srbin, on je srpstvo iskoristio za svoj dzep, on meni prica kako je Arkan Srbin kakvi bi svi Srbi trebali da budu i steta, kaže sto svi nismo kao Arkan... Tu se rasprava zaostrava, stigosmo na kraju i do Milosevica. 'Ajde, Arkana sam mogao i da mu oprostim, nije informisan covek ali Milosevica već ne mogu, tek sam stigao... On već zapenio toliko da se skoro nagnuo prema meni sa drugog drveta, vice a čujem ga sasvim dobro. U jednom trenuku zbog tezine, puce ona jadna krta grana pod njim i propade mu noga, posle puce još jedna, pokusao jadan da se spase ali pade kao mecka sa drveta. Mi svi povikasmo da li je u redu, da li mu nešto fali i da nije nešto slomio, kad on odmahnu glavom, mi svi u smeh... Tada naidje neki crnac. Njega poslao gazda da prekontrolise šta mi radimo. Nepismen crnac, govorili kreolski, slabo ga razumemo, to nije engleski. Uglavnom, razumemo ga da će on reci gazdi da smo izlomili grane, kaže da radimo brze i da ne pricamo... [Ime osobbe] mu kaže na srpskom da ide u picku materinu, ja uzeh onu granu i zavitlah je dalje da se ne vidi ako dovede gazdu. Razvikao se tu i crnac, nešto mase rukama. Nas cetvorica gledamo i cutimo. Tri inzenjera i jedan magistar. Iz Srbije. Uvece se vracamo umorni na imanje, peske. Tamo ceka taj gazda da nam kaže kako otpusta magistra jer mu je slomio granu. ”Ko ga ...e, kaže on, idemo sutra ja i (masinski inzenjer) u jagode, ako ćete vas dvojica mozete i vi sa nama...„ ”Tamo se vise lome ledja, nećemo„, kaže ovaj moj Hercegovac. U tom trenutku dodje nas vozac, M. On kaže kako je čuo da ima neko mesto gde se vade gliste, kaže kako može da se zaradi po 300-400 $ na dan. Kaže mu jedna žena Bosanka da to mogu Vijetnamci, kaže ”Ne možeš ti sa zutima, oni su mali pa im se lakse saget, šta oni nabibaju sa prstima ti nećeš moći„. Tako, odlucili smo da ostanemo tu. Eto, brate, to mi je prvi posao u Kanadi, davno bilo, ne ponovilo se. :)"

Read more...

Ноћни перон

Ноћни перон

Седим потпуно сам на дрвеној клупи на перону изнад реке. Нигде никога. Ноћ је. Једном давно сам мислио о том перону и та слика се стално враћала с времена на време. Све је исто. Само сам ја остарио. Ноћ је црна. Изнад мале железничке станице у клисури су црна брда. Свет је у мраку. Са оне стране реке је пут који води кроз клисуру. Гледам свице, фарове аутомобилских светала како промичу. Да ли се то срећа вози на точковима? Сигурно, да. Да ли треба да наиђе неки воз ускоро? Не знам. Некада давно сам мислио о том перону, како седим сам у мраку и чекам. Чекам дуго. Док се не зачују кораци. У ноћи по путу, одјекују кораци. Погледам низ пут. Види се да неко иде. Кораци се приближавају. То је нека жена дуге црне косе. То је требала да буде вечна драгана. Али није. Вероватно су сви возови већ прошли и остала је само тишина.

Ту, на рубу реке, испод црних брда, на празном, ноћном перону, испод звезда, док седим на дрвеној клупи, потпуно сам, у потпуном мраку слушам како куца било света и све што је било и све што је прошло претвара се у неухватљиви осмех који је сан доброта, осмех вечне драгане оде ка звездама...

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP