Приче из Канаде: Сестра Ковалчук

Враћам се вечерас с посла. Нисам одмах ишао куци. Прво сам ишао нешто да купим. Зима је и Торонто је под снегом. Данима, температура се не пење изнад нуле. Излазим из подземне железнице и идем до перона са кога треба да пође мој аутобус. Нема га још, тако да се шетам и посматрам људе. Приметио сам једну стару Кинескињу како стоји, тако некако, чудно. После неколико минута опет окрећем главу ка њој и видим да јој прилази једна девојка у црном и почиње са њом да разговара. Прво сам помислио да се знају, али онда чујем разговор. Девојка има словенски акценат и прича јој да она живи са једном Кинескињом и даје јој папирић са бројем телефона и каже јој да позове ту Кинескињу и да прича са њом на кинеском. То ми је било још чудније. Шта се дешава? Девојка у црном пролази поред мене. Висока је и лепа. Има црну косу. Погледала ме је и прошла поред мене, отишавши према перону са кога треба да пође мој аутобус кога још увек нема. И ја полако полазим ка перону и почињем да се шетам горе, доле. Имам штап и тако се крећем између људи. Девојка у црном је села у малу перонску стаклену кабину. Ја је повремено погледам. Она ми узвраћа погледом. То ми је чудно. После неколико кругова, док сам се враћао назад, видим да је устала и изашла из кабине. Када сам пришао близе, она је започела разговор са мном. Пита ме како сам. И ја њу питам то исто. Пита ме да ли сам уморан, јер се шетам горе, доле. Кажем да нисам, јер треба да шетам због ноге. Она ми каже да може да шета са мном. Ја јој одговорам са осмехом да ћу сада да стојим. Осећам се чудно. Зашто је та лепа девојка започела разговор са мном, ту, међу људима, на перону? Пита ме колико сам дуго већ у Канади. Ја јој кажем. Питам и ја њу исто питање. Она ми показује прстима да је ту тек два месеца. Пита ме, да ли сам са породицом у Канади. Ја јој кажем да нисам. Она каже да је и она сама и да би могли да будемо пријатељи. Осећам се све чудније. Кажем јој да добро говори енглески. Она казе да је учила пре него што је дошла. Пита ме одакле сам. Ја јој кажем. Питам и ја њу. Каже да је из Украјине. Ја је даље питам који део Украјине. Она каже северо-западни. Питам је да ли зна за покрајину која се зове Бојкија. Не зна. Питам је за градове Ужгород и Мухачево. Зна те градове. Пита ме како се зовем. Ја јој кажем. Питам и ја њу. Рекла ми је две речи од којих прву нисам разумео, а друга је била Ковалчук. Још пар пута је питам за име и никако не разумем шта ми каже. Онда ми она показује црну плочицу која јој је закачена на капуту, на којој је писало "Сестра Ковалчук" и испод тога "Исус Христ". Ја сам, ваљда, очекивао неко словенско име и нисам је разумео кад је изговарала "Систер". Онда долази неки аутобус и стаје на другом перону. Она ме поздравља и одлази. И ја је поздрављам. Нешто ме је дубоко гануло вечерас. Лепа Украјинка је напустила своју родну Украјину и отишла је у далеку Канаду. Она сада иде улицама Торонта и разговара са људима. Да ли ме је ганула њена лепота или њен наступ. Сестра Ковалчук је сада са људима који носе црне плочице на којима пишу имена тих људи испод којих стоји "Исус Христ". Зима је и Торонто је под снегом. Сестра Ковалчук је нестала у ноћи.