Она је из Архангелска

понедељак, 25. мај 2009.

Када си ми то рекла ја сам
Казала си да можемо да држимо по цвет

Живела си на обали Белог
Зелене и јарило никада не залази
Бореј по твом лицу а ја то чекам

И чекам да ми се осмехнеш
И кад год то урадиш ја

Знам да сањаш ноћу како Северна Двина у Бело

Стајала си данас тамо и ја
Стајала си са белом марамом а ја

Тихо си ми пришла
Дала просфору и био сам

Стајала си данас и јарило
Рекао сам ти да дођеш у хлад
И дошла си...

Read more...

Тајна Русије: Октобар 1993. - Дани када су бела и црвена Русија били са исте стране барикаде

недеља, 24. мај 2009.

У знак сећања на борце "Памјата" и чланове комунистичке партије СССР-а који су се борили раме уз раме за једну родину, Русију, против демократе Бориса Јељцина.






































































Песня о последнем бое

Стихи и музыка Александра Крылова


Всё случилось, как было предсказано -
Моей песней. А может - судьбой...
Только нам с тобой выжить приказано,
Нам теперь продолжать этот бой!

Припев:

"Нас расстреливают! Нас расстреливают!" -
Он кричал и кричал в телефон...
"Нам уснуть не дают, нам пройти не дают!"
А в ответ - залп и раненых стон.

Мы теряли любимых товарищей -
В мясорубке всех войн и фронтов.
Снились дома потом нам пожарища -
Сквозь оскал перекошенных ртов...
Вдруг из снов наших, прошлым контуженных,
Словно вырвался этот кошмар:
Баррикад, под обстрелом разрушенных,
Над восставшей столицей пожар!

Припев.

Приднестровье, Абхазия, Сербия -
Вновь сошлись в том последнем бою...
Жгли враги даже письма посмертные -
Пусть прочтут их святые в раю!
И с небес ваши души глядят теперь -
Сквозь крестов православных прицел:
"Не убий, браток, сотни раз отмерь -
Здесь никто умирать не хотел!"

Припев.

13 ноября 1993 г. (40 дней...)

Read more...

Приче из Канаде: Беспризорни геноцид у Канади

субота, 23. мај 2009.

Молим све оне које интересује истина да обрате пажњу на текст који следи.

Прича о томе да је на западу све добро је чиста пропаганда, што значи да је та прича, заправо, неистинита. Ево примера Канаде, која се често узима као пример државе и друштва за пример. Међутим, истина је другачија. Сада ћете прочитати потресну причу о томе како је у Канади вршен геноцид који је остао некажњен.

Кроз канадски такозвани резидентални школски систем, такозване хришћанске цркве, заједно са државним званичницима, правним системом, докторима и полицијом спроводили су политику геноцида над канадским Индијанцима.

Џаспер Џозеф, 64-оро годишњи Индијанац из Порт Хардија у Британској Колумбији се са сузама у очима сећа како је његов рођак убијен смртоносном инекцијом од стране особља у "Нанаимо" индијанској болници 1944.-те године. Он је 10.-ог новембра 2000.-те године рекао да је када је имао 8 година био послат из англиканске резиденталне школе у Алерт Беју у "Нанаимо" индијанску болницу, коју је основала такозвана Уједињена Црква Канаде. Казао је да су га држали изолованог три године у једној соби као лабораторијског пацова, кљукали га пилулама и давали му инекције да га направе болесним. Двојица од његових рођака су осећали велику узнемиреност, вриштали су и тукли се. Затим су им сестре дале инекције и они су одмах умрли. Џаспер каже да је то урађено да би их ућуткали.

Резиденталне школе у Канади су основане 1884.-те године. Већ 1907.-ме године доктор Питер Брјус извештава да су у тим школама здравствени услови криминални и да је стопа смртности око 40%. У организовању и раду резиденталних школа у Канади су учествовали канадска влада и Католичка, Англиканска, Презветеријанска и Методистичка црква. У мају 1919.-те године стопа смртности у неким резиденталним школама због туберкулозе је и до 75%. 1920.-те године канадска влада је донела одлуку да је обавезно да свако индијанско дете које напуни седам година мора да иде у резиденталну школу. 1928.-ме године је донет закон о стерилизацији индијанских жена. Најмање 3500 индијанских жена је стерилисано по овом закону. 1933.-ће године се почиње са стерилизацијом у Британској Колумбији. Два највећа центра за стерилизацију на западној обали Канаде су била основана од стране такозване Уједињене Цркве Канаде у Бели Бели и Нанаиму у којима је стерилисано хиљаде индијанских жена од стране доктора који су радили под окриљем Уједињене Цркве Канаде све до 1980.-те године. 1933.-ће године сваки родитељ Индијанац је морао да преда своју децу на легално старатељство запошљенима у цркви или да се суочи са затвором. Оснивање резиденталних школа се наставило од 1948.-ме до 1969.-те године широм Канаде са пуним знањем цркве, полиције и званичника за индијанске послове. Последња резидентална школа је затворена 1984.-те године. 1990.-те године такозвана Скупштина Прве Нације (Индијанци) по први пут јавно почиње да говори о ономе што се дешавало у резиденталним школама. У току 1994.-те и 1995.-те године појављују се први сведоци убистава који почињу јавно да сведоче са предикаонице свештеника Уједињене Цркве Канаде Кевина Анета у Порт Албернију. Око месец дана после тога свештеник Кевин Анет је отпуштен, а 1996.-те године ја избачен из Уједињене Цркве Канаде. Међутим, Кевин Анет наставља борбу и успева да, и поред јаког отпора од стране Уједињене Цркве Канаде, покрене преко 5000 тужби против цркве и државе. Од 12.-ог до 14.-ог јуна 1998.-ме године оснива се први независни трибунал који закључује да су влада Канаде и Католичка, Уједињена и Англиканска црква криви за геноцид над канадским Индијанцима и препоручују Уједињеним Нацијама да спроведу истрагу о злочинима. Током 1998.-ме и 1999.-те године Уједињене Нације, под снажним притиском канадске владе одбијају документе трибунала. Даља евиденција и извештаји о геноцоду у резиденталним школама се прикривају у званичним медијима широм Канаде. У октобру 1998.-ме године, у Ванкуверу, адвокати Уједињене Цркве Канаде признају да је та црква учествовала са канадском владом у злочинима у "Алберни" индијанској резиденталној школи најмање од 1960.-те године. Борба Кевина Анета се наставила и до данашњих дана уз велике отпоре оних који су учествовали у геноциду.

Али, да се вратим самом геноциду. Сматра се да је око 50000 жртва геноцида нестало. Као да никада нису ни постојали. Али, они су постојали. Они су били невина деца које су тукли и терорисали, да бих их затим изложили туберкулози и другим болестима. То су све радили плаћени службеници цркви и владе. Тако на пример, Мабел Спорт сведочи да су је терали да спава у истом кревету са другом децом која су умирала од туберкулозе. То се дешавало у католичкој "Кристи" резиденталној школи око 1942.-ге године. Она је рекла да су покушавали све да их побију и да су у томе скоро успели. Такође је рекла да се исто дешавало у протестантским индијанским школама, по три детета у кревету, здрава са онима која умиру. Вилијам Спорт сведочи да је директор "Алберни" школе терао њега и још осам других дечака да једу специјалну храну која је имала чудан укус. Он је рекао да је он био једини који је преживео и то зато што је његов отац провалио у школу једне ноћи и одвео га одатле. На жалост, остали дечаци су сви умрли од туберкулозе и никада нису били лечени. Он је још рекао да је постојао план да их све побију у тајности. Малтретирања и мучења којима су била подвргавана деца у резиденталним школама су, заиста, страшна. О свему томе можете прочитати на следећим адресама:

http://www.hiddenfromhistory.org
http://www.whale.to/a/annett.html

А ако мислите да је све ово измишљотина, одмах ћу вам доказати да је све ово истина. Заправо, нећу вам ја то доказати него нико други до садашњи председник владе Канаде, Стивен Харпер, који се недавно, 11.-ог јуна 2008.-ме године, јавно, у канадском парламенту, пред телевизијским камерама извинуо канадским Индијанцима за почињена злодела. Ево снимка тог извињења:



А ево и реакција из Монтреала на Харперово извињење:



Ово је истина о Канади! И није се све ово дешавало у 18.-ом или 19.-ом веку, већ у 20.-ом веку и то у доба демократије и капитализма, који се и нама Србима данас силом намећу као једини модел организације друштва и економије. Сви знамо да су победници у Другом светском рату на Нирнбершком процесу осудили побеђене, то јест нацистичке вође за њихове злочине. Такође су они који су бомбардовали Србију 1999.-те године осудили у Хагу побеђене, то јест скоро све оне који су били на челу Србије током 90-тих година прошлог века. Победници су осудили побеђене. А када ће да буде основан неки нови Нирнбершки процес или Хашки суд за људе из врха канадских влада и такозваних хришћанских цркава који су починили геноцид над канадским Индијанцима у 20.-ом веку? Где су међународне осуде Канаде? Где су економске санкције Канади? Где је правда? Где су сада приче о томе да злочин не застарева? Зар је довољно извињење? Па није овде неко некога случајно нагазио у аутобусу, па да му се извине и да иде даље. Па, тако су могле и нацистичке вође да се извину и да иду кући после тога.

Браћо и сестре, пре него што донесете одлуку којим ћете правцем кренути на основу информација које поседујете, проверите те информација и видите има ли, можда, и неких других информација. Можда не знате довољно...

Read more...

Руска култура: Први ДВД групе "Пелагеја" или контра-удар копна!

петак, 22. мај 2009.



Руска група "Пелагеја" је издала свој први ДВД под називом "Сибирский драйв"!

Ради се о видео снимку фантастичног концерта који је група одржала 15.-ог марта 2008.-ме године у "Леденом дворцу" у Петрограду. Специјални гост је била фолклорна група "Забајкаље".

Браћо и сестре, препоручујем свима да набаве овај ДВД и да осете како копно узвраћа ударац. Ово је прави контра-удар копна!

Пелагеја, девојка из Новосибирска, са својим невероватним гласом, млади талентовани руски музичари у њеној групи, да, Паша Дешура на гитари (ко је тај Кит Ричардс?), сјајна фолклорна група "Забајкаље" са својим певањем које дозива древну Свету Русију, руске народне ношње, словенско шаренило, весела игра, хук Евро-Азије, понекад право аријевско дивљање.

Ја сам већ добио овај ДВД са "Торента", али сам наручио и оригинал који би ускоро требало да набавим из Москве.

Другови саборци, Пелагеја, Русија, Евро-Азија, тутњава копна, моћна слава Арије!

Када сам чуо песму "Калинушка" коју певају заједно Пелагеја Сергејевна и Александар Авдејев, одузео сам се. Сибирска царица трепери на бини у плавом светлу, у хипнотичком трансу уз тутњаву бубњева који обзнањују наступање трупа сутрашњице, Пашина гитара која се ваља у позадини, Александар који не пева, већ грми, сједињени мушки и женски принцип, Александар и Пелагеја, једно поред другог, без да се додирују, без да се гледају, сједињени грмљавином са истока, уједињена црвена коњица Казимира Маљевича и бела коњица Петра Николајевича Врангела, уједињена у једну једину гвоздену песницу са истока, Калинушка...

Read more...

Руска идеја: Валеријан Муравјов о Светој Русији и староруском човеку

понедељак, 18. мај 2009.

"Руски народ је у старини нашао своју истину. Била је то Русија. И ту истину је стекао цео ондашњи руски народ, народ који се тада није делио на више слојеве и просте људе. Онда су класне супротности можда биле и заоштреније него сада. Мржња угњетених према угњетачима у сваком случају није била ништа мања. Историја настанка козаштва, кретање бегунаца према пограничним подручјима, честе побуне и крвави обрачуни сведоче о томе да нема ничег новог у радикалним манифестацијама руске социјалне револуције. Али душа руског народа била је онда јединствена. И било да је седео у бојарској думи, било да је спасавао своју душу у скитовима, обрађивао земљу, пљачкао по путевима - био је то један исти руски народ. Он је живео једним доживљајем света. И у том доживљају света био је кључ за сва његова достигнућа.

Тај доживљај света је и била Русија. Света Русија није легенда и није метафора. Она је заиста постојала. Не у оном сладуњаво-бајковитом облику какав приказују сликари и песници, него у облику живе целине, пуне својеврсне лепоте, звукова и слика, и, у сваком случају, велике животности. Покаткад се она појављивала "у сиромашно-смерну одећу обучена" и показивала је своју светост у сазрцању и узвишеној молитви. Покаткад је одлазила у страствена земаљска трагања, заборављала Бога ради хлеба и плотске истине, и у томе је она такође себе замишљала као свету, јер је све жртвовала ради те привидне истине.

Основа доживљаја света старе Русије била је невиђена целовитост духа. Руски човек се и онда, као и данас, вечно бацао у крајности, чинио злочине и духовне подвиге. Али у њему није било раздвојености између мишљења и деловања. Он није познавао мисао у оном смислу у каквом је ми данас схватамо. За њега су мисао, опажање, осећање и деловање, које из њих проистиче, били истоветни.

...

Схватићемо да тамо где није постојала мисао у европском смислу, да је тамо можда постојало нешто випше од мисли, наиме - целовито осећање стварности. Мисао је такође улазила у њега, али није доминирала, није руководила човеком, одвајајући га од стварности. Та мисао је у њему била потчињена дејству целог његовог бића, свих његових способности и, захваљујући томе, није у њему стварала никакву раздвојеност.

Снага староруског човека била је у исконској целовитости.

...

Руски народ уопште није познавао апстрактне појмове, те плодове интелекта одвојеног од стварности. Његова везаност за обреде није била случајна, већ пуна дубоког смисла. Обред је мистични чин, и у њему учествују сви верници. То као да је надвременски поредак живота саборног тела. Одбрана обреда од стране ревнитеља старе вере била је одбрана симбола и речи који су изражавали тајанствени поредак Цркве, њено пројављивање у историји. Обред је правило и његово значење је обавезујуће за све људе: прошле, садашње и будуће. Обред превазилази време и увек претставља надлично начело.

...

Корен староруског деловања и доживљаја света, који га условљава, јесте у православљу. Унутарња суштина православља је у његовој самодовољној пуноћи. Римокатолицизам је чврста стена која држи човека споља. Православље је благи талас који га прожима и уједно окружује са свих страна.

...

Апстрактно божанство се појављује само у оним учењима у којима људи себе супростављају Богу. Напротив, у православљу човек не може себе ничему да супротставља пошто је у њему све унутарње. Бог се уопште не промишља него се спознаје изнутра, баш као што истину Цркве сваки њен члан спознаје изнутра; она није закон који неко споља намеће.

...

Везу са прошлошћу људи у старој Русији нису успостављали умом нити разумским сазнањем историје, већ целовитим сазнањем, опажањем прошлог у деловању, свим бићем староруског човека. Он није боравио ван историје, већ у њој, и није је мислио, већ ју је живео. И у томе се састојала чудотворна моћ која, упркос одсуству интелектуалног разумевања, у његовим чиновима обезбеђује власт тих чинова над околним животом. У тим чиновима био је сам живот и није га он споља мењао, већ се сам у њему препорађао и мењао. Поступци староруских људи служе као карактеристичан пример јединства и нераскидивости мисли и дела. Тада није било теорије, већ само остварења. Али то је остварење није било слепо. Оно је бивало одухотворено целовитим сазнањем Великог Чина који укључује Мали Чин појединца. Тај Велики Чин је дело историјске саборне целине. Веза времена иста је као и веза људи бивших и садашњих, сједињених у таквој целини. Саборност и временитост су неодвојиве.

...

Најпотпунији идеал старог руског доживљаја света био је идеал Царства Божијег на земљи. Том идеалу свест је прилазила истовремено кроз Цркву и Државу, стапајући их у слици велике, најпре руске, а затим и васељенске теократије. Велика питања која вечно узнемиравају човечанство, питања која једнако подлежу решавању правне државе и социјалне револуције, у таквом друштвено-духовном уређењу несумњиво би нашла одговор који би у већој мери задовољавао него у било којим савременим Утопијама или Атлантидама. Камен спотицања савремене државе и, исто тако, главна препрека за социјалну револуцију налази се у немогућности да се међу несавршеним људима изгради савршени закон. Али тамо где људи кроз религију долазе до закона, тамо се у њиховој души уништава отровно семе које омета како њихово општење с другим људима, тако и њихово потчињавање изнутра, без принуде, саборном правилу."

Read more...

Руска идеја: Екстатични доживљај стихије руског народа Валеријана Муравјова

"Ноћу, док су сви спавали, изашао сам на Црвени трг. Тамо се, причали су ми, збивају велика чудеса. Мртви, сахрањени без опела, јаучу ноћу, устају из гробова, покушавају да се, сећајући се своје последње битке, попну на зидине уснулог Кремља. Али свете зидине су неприступачне, и мртви падају са шкргутом зуба, и поново се укопавају у земљу, и јече плашећи становнике, који се скривају иза капака спуштених до краја. Тамо је, причали су ми, Никола Угодник, светитељ чудотворне Русије, на дан слома кренуо у бој за свету Русију и верници су од чудесног мача добили снагу и исцељење.

Али, трг је ћутао и на њему се ништа није видело. Мрачне цркве су се непокретно уздизале к небу, а зидине су гледале мрачно и злокобно. Само су се одмереним кораком између зубаца померале сенке стражара. И причињавало ми се да живим пре три века и да су преда мном древне руске светиње, поробљене и неме... Било је сувише рано.

Пођох даље и изађох на велико бескрајно поље без краја и конца, и то поље беше Русија. Тамо је била тишина коју ништа не ремети, и од земље и шума мирисало је на младост која устаје и помаља се. Поклоних се покајнички мајци црној земљи. У њој сам тражио снагу и знао сам да су у мени њен старији син, орач Микула и млађи - вољени Аљоша. Она ће обојици дати још недоживљену снагу, повешће их у битку са својим благословом, наоружаће их знањем, чврстином и светошћу.

И овде је такође све ћутало, и само су у виду пролећне граје у шуми цвркутале птице, гуска је у лету гакала и зец је жалосно цичао. Али ја сам знао неизречену реч и заветно место.

И по мојој речи то више није било непознато поље, већ се оно звало поље Куликово и изјутра се на њему очекивала битка, битка невидљивих али великих војски. И ја сам, као некада Димитрије, стао између страна и слушао језик обају табора.

Најпре се ништа није чуло. Затим сам у једном табору зачуо жагор и бестидно весеље. Оданде су допирали жагор и тресак од разбијеног посуђа, грмљавина таламбаса, пијане псовке, бука демонских плесова. Смеса гласова на различитим језицима звучала је богохулно и чинило се да су безбројни народи заједно с руском безбожницима кренули да пљачкају и разарају руске светиње.

Али у другом табору је била велика тишина и ја нисам знао шта да мислим. Шта значи то ћутање? Чега будућег је оно знак?

Али, ноћ је пролазила и даљина је бледела и превлачила се маглама. И пригушеније и слабије, чинило се, пева и весели се руља, док није сасвим умукла. А за то време у другом, немом табору нешто се збивало. Претећи жамор се родио и, уз тутњаву уздрхтавши, одјекнуо у тишини. Чинило ми се да лупају у безбројне тимпане или да хиљаде рогова истовремено завијају. Али звуци су постајали све гласнији, и то више није био жамор људи, већ шум мора. И море се, изгледа, подиже и бесни, и хучи вапијућом и нарастајућом хуком, са чудовишном снагом разбијајући околне обале. И схватио сам да то није хука мора, већ хука народа, хука племена.

И у ужасу од те неподношљиве хуке која својом грмљавином испуњава васиону, почео сам да бежим, али нисам имао где да се сакријем. Као грмљавина таласа, она се надвила нада мном, и ја сам знао да ћу сада бити у власти стихије и да ћу такође урлати нељудским гласом, надјачавајући сву буку земље. И талас ме сустиже, и ја се препустих њему, прождирућем. И он ме захвати и понесе на свом врху. И ја видех да је сав он од таквих као што сам ја и схватих да његово кретање потиче од безбројних људи који беже, а хука од безбројних гласова, и да је њихова снага од њихове јединствене, вером покретане страсти.

И ја потрчах, појурих с њима, и од тог тренутка у мени више нема мог страха, већ само њихова велика нада, њихово претеће негодовање, њихова непобедива воља да скрше супротне обале."

Read more...

Моја музика: Фела Аникулапо Кути, афрички устаник



"REVOLUCIONARNA ESENCIJA MUZIKE FELA KUTIJA

autor: Oke Ogunde


U ovom članku drugovi iz nigerijskog marksističkog žurnala Workers' Alternative ulaze u suštinu muzike gospodara afrobeat-a, pokojnog Fela Anikulapo Kutija, koji je preminuo 2. avgusta 1997. Ovaj članak je originalno napisan na godišnjicu njegove smrti. Ovaj umetnik, malo poznat izvan afričkog kontinenta, bio je ekstremno popularan među afričkom radničkom klasom i omladinom zbog revolucionarnog sadržaja njegovih stihova i muzike.

Felin muzički život se proteže koroz skoro četiri decenije, od 60-tih pa sve do druge polovine 90-tih. Kada je počinjao 60-tih, svirao je "Highlife" vrstu muzike koja se izvodila u mnogim noćnim klubovima u Lagosu.

Pa ipak, krajem 60-tih, početkom 70-tih, odlazi u Sjedinjene Države gde dolazi u kontakt sa Crnim panterima i idejama Malkolm X-a. Do vremena kad se vratio u domovinu, njegova muzika već počinje da poprima pan-afrički sadržaj.

Na isti način, pređašnja politička aktivnost njegovih roditelja je definitivno uticala na uobličavanje njegovih shvatanja kasnije u životu. Njegov otac, sveštenik Ransome Kuti bio je prvi predsednik nigerijskog učiteljskog sindikata dok je njegova majka bila poznati aktivista za ženska prava koja je u svoje vreme predvodila protest Egba žena protiv visokih poreza koje su nametali britanski kolonijalisti.


Pan-Afrikanizam

U skladu sa svojim pan-afričkim identitetom, Fela menja svoje prezime Ransom-Kuti , mešavinu ropskog i afričkog imena, u Anikalupo-Kuti, koje je u potpunosti afričko. "Anikulapo" doslovce znači "onaj koji je prevario smrt".

Felini politički stavovi uskoro su privukli široke mase ka njegovoj muzici. Kasnije prisvaja 'broken english' (tzv. pidgin) kao jezik svojih stihova. Pidgin je jezik kojim govori većina radničke klase i običnog naroda u Nigeriji. Ovo je omogućilo da njegovi stihovi uspostave komunikaciju a njegova kritika moćnika postane vrlo jasna širokim masama.

U početku, pevao je pesme koje generalno nisu bile politički angažovane na svom maternjem Joruba dijalektu i na Engleskom (albumi kao što su "water e no get enemy" i " A Lu Jon Jon ki Jon". Ali uskoro počinje da peva anti-establišment pesme koje su ga brzo dovele u sukob sa imperijalizmom i njegovim lokalnim agentima na vlasti u Nigeriji.

Uskoro je postao zakleti neprijatelj vladajuće vojne hunte generala Obasandža i njihovih saradnika kao sto su MKO Abiola. Ne popuštajući pred pritiscima i ucenama vojne hunte i njihovih imperijalističkih prijatalja - kao što su vlasnici multinacionalnih kompanija kao što su Shell, ITT, Mobil, itd.

Okrutna invazija njegove "narodno - kulturne" "Kalakuta republike" u Odžuelegbi, Lagosu od strane "neidentifikovanih vojnika" koji su mučili i silovali njene stanovnike, opljačkali I spalili naselje do temelja, jeste indikacija toga koliko je mržnje hunta gajila prema Feli i koliku su pretnju videli u njemu.

Album "Unkown Sodier", objavljen nakon ovog događaja, opisuje u emocijama natopljenim tonovima ono što se desilo tokom te brutalne invazije njegovog imanja od strane agenata hunte. Vladin "sudski panel" kroz istragu koju je sproveo došao je do zaključka kako su napad izvrsili "nepoznati vojnici", konfiskovao imanje, uhapsio stanovnike (uključujući Felu) i oterao preko 200 stanovnika Kalakute.

Oni koji su mislili da će gorko iskustvo Katakuta republike baciti Felu na kolena, grdno su pogrešli. Uskoro je nastavio sa svojom kritikom vojnog poretka. Album "Zombie" bio je pokušaj da se objasni "komandna priroda" vojske. To je bila poruka nižem sloju vojnog osoblja i običnim vojnicima da razmisle o naredbodavnom zombi principu "izvrši pa se onda žali". Ali možda i, još važnije, ta filozofija je bila ubrizgana u civilno društvo koje je bilo pod huntom. On je želeo da istakne da će , za razliku od vojske, civilno društvo, uključujući i njega samog definitivno da se žali bez izvršavanja.


Kritika se nastavlja

Fela nikada nije prestao ni sa razotkrivanjem pljačke koju su sprovodili vojni vladari i njihovi saradnici iz civilnog krila nigerijske vladajuće klase. Kao primer takve kritike ističe se album ITT (oficijalno - International Thief Thief) slova koja su inace simbol multinacionalne kompanije International Telegraph and Telecommunications . Ovaj album predstavlja remek delo u kom Fela jasno pokazuje kako su milioni dolara (u formi precenjenih ugovornih cena) izvlačeni iz Nigerije od strane ITT-a. ITT ostaje zabeležen kao album koji ima jasan revolucionarni, klasni pristup ka prošlosti I sadašnjosti nigerijske političke i ekonomske krize.

Dalje, album kao što je "Army Arrangement" objavljen 1985. razotkriva zloupotrebu ekonomske vlasti od strane bivših nigerijskih vlasti - vojnih i civilnih. On, izmedju ostalih stvari, otkriva njihove metode krađe. On slično pokazuje kako ništa dobro ne može proisteći iz "civilne vlasti" , koja će, kako je Fela predvideo, doći od strane istih starih političara koji su vladali i uništili Nigeriju u prošlosti. Ovaj album bacio je svetlo na naslednu klasnu povezanost između vojnih generala i civilnog krila (tzv. političkog sloja) vladajuće kapitalističke klase.

"Suffer Head" je još jedno remek delo 80-tih. Objavljen u vreme kada su životni uslovi siromašnih masa postajali sve gori. On je uspeo da grafički opiše užasne životne uslove radnih masa. Opisujući, između ostalog, kako "deset ljudi spava u jednoj maloj sobi" u getima; kako je javni transport tako loš da su "moji ljudi popakovani u autobusima poput sardina"; kako su voda, hrana i struja nedovoljni i neadekvatni - on zatim povezuje ove činjenice sa ciničnom nomenklaturom nerazvijenih nacija.

On je takođe kritikovao cinični program Ujedinjenih Nacija - "hrana - dom - zdravlje za sve do 2000-te". Nazvao ih je programima prevare. Fela je pokrenuo revolucionarni poklič: "Patnja mora da ide - Dž'eba mora da dođe" (Dž'eba je popularno jelo u Nigeriji).

Albumi kao što su "Overtake Don Overtake" - ODOO i "Big Blind Country" (velika slepa zemlja) bili su pokušaji da se razotkrije kako su različiti vojni prevrati u Africi u suštini isti u svojim metodama diktature. Na ODOO uspeo je da razotkrije internacionalnu saradnju i izdaju u slučaju ubistva i svrgavanja sa vlasti levo orijentisanog mladog radikalnog vojnog lidera Burkine Faso, kapetana Tomasa Sankare. Fela međutim nije izneo šta bi mogla biti alternativa raznim vojnim diktaturama širom kontinenta.

Na "Perambulator-u", takođe iz ranih 80-tih, objašnjava kako se situacija nikad ne menja : "Mi odlazimo, oni se samo premeštaju sa mesta na mesto". Možda još važnije, uspeo je da vidi svet kroz oči običnog radnika, na primer u državnoj službi. Fela peva kako: "nakon što je dobio svoje 'kolonijalno obrazovanje', on počinje da radi i bio je u službi 35 godina. Nakon toga on ostaje bez ikakve imovine (u najboljem slučaju poseduje svoj stari bicikl) on je sada umoran, oni će ga penzionisati; oni će mu dati jedan zlatan sat - 35 godina službe, sva imovina jedan stari bicikl".

Između ostalih ističe se i Felino revolucionarno opijajuće remek delo "Authority Stealing" gde je elaborirao metodologiju krađe među vladajućom elitom. Podjednako vredan spomena je i jedan od najuspešnijih albuma "Beast of No Nation". On je napravio remek delo od ovog albuma jasno otkrivajući licemernu prirodu Ujedinjenih Nacija i ističe kako je "razjedinjena Ujedinjena Nacija". On napada smešnu pricu o apstraktnim "ljudskim pravima". On zaključuje pravilno kako "ljudska prava nisu moja svojina - zver mi ne može dati ljudska prava".


Felina ograničenja

"Lady" je kontoverzan album izdat sredinom 70-tih. U njemu Fela kritikuje "damsku" orijentaciju nove generacije žena. On se zalagao za povratak starim "vrlinama" koje su posedovale afričke žene, među kojima su potpuna subordinacija muškarcu, i protiv veštackog izbeljivanja kože koje su afričke žene praktikovale.

Fela je, s pravom, tvrdio kako beljenje kože odražava kolonijalni mentalitet, međutim on nije uspeo da shvati dvostruku eksploataciju ženskog pola radničke klase - koja ukjučuje polnu diskriminaciju (potpuna subordinacija muškom polu) i klasnu eksploataciju. Nema ničeg progresivnog u tome da se insistira da se žena subordinira svom muškarcu.

Uprkos njegovim generalnim pogledima na društvo, od kojih se neki odlikuju dubokim razumevanjem, Fela nije ponudio ređenje za krizu društva; nije rekao kako se može zaustaviti ugnjetavanje niti je uvideo potrebu da se radnička klasa organizuje u borbi. Zbog toga je Fela našao utočiste u misticizmu. Verovao je kako jedino intervencija bogova može doneti promenu.

Uopšteno govoreći, Fela je legenda za sebe, njegov ponekad ekstremni pan-afrikanizam to ne isključuje. Na primer, njegova korektna kritika prevare koja dolazi u obliku stranih religija kao što su Hrišćanstvo ili Islam ne čini ga automatski materijalistom-ateistom. Naprotiv, on je zamenio "belu prevaru" za drugu zabunu - afričku religiju, u kojoj je on sebe proglasio za vrhovnog sveštenika i redovno je obožavao ranije pan-afrikance kao što su Kwame Nkrumah i njegovu pokojnu majku.

Još jedna zabuna u Felinim shvatanjima bio je i njegovo ekstremno pan-afričko gledanje na ortodoksnu medicinu. Na primer, na "Perambulator-u" on je oštro kritikovao oficijelnu ("belu") medicinu jer, kako je tvrdio, nije afrička. Sve do svoje smrti nije verovao da je sida stvarna, uvek je govorio da je to bolest "belog čoveka".


Ali borba se nastavlja

Pa ipak, uprkos svojim ograničenjima i nemogućnosti da vidi dalje od kontinentalnih granica (Afrike) u borbi za bolje društvo, on je ostavio trag. Zadatak je svesnih radnika i omladine da razumeju i progresivne aspekte Felinog rada i njegova ograničenja. Cilj sadašnje borbe je obaranje kapitalizma širom Afrike i internacionalno i uspostavljanje socijalizma pod kojim će se društveni resursi pravično koristiti i distribuirati.

Mnoštvo običnih ljudi, posebno omladine, koja se okupila na Felinoj sahrani je očigledan izraz njegove opšte popularnosti. Fela nije bio viđen kao predstavnik jedne etničke grupe u zemlji u borbi protiv druge već kao glasnogovornik svih potlačenih masa. Zbogom Fela, borba se nastavlja!"

Read more...

Хиперборејска зрачења: Памћење и писменост као назадовање

"Овакав приступ писању сутри представљао је аспект једног другог дистинктивног обележја санскртске језичке културе, а то је изражена амбивалентност према важности и вредности језика у писаном облику. Сматрало се да пуко ослањање на писани облик језика не допушта да се преузме потпуна контрола над језичким садржајем. Отуда и следећа пословица:

Знање у књизи - новац у туђој руци.

По овоме је древна Индија била веома налик многим другим културама широм света као што је била друидска култура Гала из првог века пре н. е. и култура савремене Гватемале (где становништво мајанског порекла сматра да странци не записују нешто да би то запамтили, већ да то не би морали да памте). Чак и Сократ наводи причу према којој краљ Египта није уопште био импресиониран када је бог Тот понудио да му открије тајну вештине записивања језика: "То ће унети заборавност у умове ученика услед недовољног вежбања памћења." Доајени индијске науке веома су озбиљно схватили овај неоспорни ефекат учења из књига.

Иако је језик до петог века пре н. е. већ био потпуно фонолошки анализиран, при чему се та анализа огледа у званичном реду речи у алфабету, ослањање на писане текстове када је реч о важним документима (посебно када је реч о духовној важности) строго се осуђивала."

Read more...

Бела Хамваш: Веза између суштине технике и псовке

"Ако човек псује, не чини то само због тога што су ствари непослушне. За сада не располажемо задовољавајућим објашњењем о псовању. У сваком случају и поуздано мантра (магијска формула) призива силе, и ако већ не могу да помогну, бар се свете, и тиме што се непослушна ствар проклиње, она је кажњена. Псовање ослобађа демонске силе. Ствари би требало да су послушне, и човек се врло добро сећа бивства у којем су ствари заиста и биле послушне; када је човек још поседовао моћ која му је обезбеђивала неограничену власт над стварима. Човек понајмање може да поднесе непослушност ствари. Неподношљиво је ако он нешто испусти, оно падне, дотакне врело гвожђе, опече руку. Човек улаже колосалне напоре да би поново васпоставио своју моћ, и цивилизација, наука, техника коначно и нису ништа друго до покушај поновног задобијања безусловне моћи којом је изворно располагао, али ју је изгубио. У оном бивству, којег се човек сећа, између хуманог и поретка ствари реч (језик) је имала такву посредничку улогу да су ствари извршавале изговорену реч. Језик је изворно морао поседовати природу мантре, али је она сасвим поуздано била легална. Човек је касније (као последица корупције) желео да нелегално користи ствари, и због тога ствари нису биле послушне. Цивилизација, наука, техника, пак, не траже легалну примену ствари, него чине напор да пронађу метод како да искористе ствари за своје нелегалне циљеве. У овом процесу циљ магијских мантри (данас обично чаробне речи у виду математичких формула) није коришћење ствари према основном поретку - начелу, него безусловно подјармљивање ствари. Ствари не престају да протестују, и одупиру се. Човек на вишем степену увек измишља нове формуле за подјармљивање, а на нижем степену, ако му се ствар одупире, он псује.

...

Наравно, под стварима не треба подразумевати само метал и камен и ваздух и воду. Није вероватно да ће њихово подјармљивање бити успешно, али су могући делимични успеси, само да би на концу крах био што већи. Ствар над којом је човек изгубио власт јесте ствар-свет људских односа, множина односа приватног и колективног људског живота. И то је неупоредиво теже. Човек више није господар односа и истински и не слути шта се збива. Нов разлог за псовање. Ствари су непослушне. Следе сопствене законе, и не извршавају човекове заповести. По свему судећи човекови захтеви нису легални. Нису захтеви поретка, него самовоље. Због тога човек не тражи како да успостави легалност својих захтева, него хоће да реализује своју самовољу, и то по сваку цену. То је оно што се назива насиље. Псовање је чаробна формула демонског насиља. Потпуно је бесмислено и бесциљно, као и свако демонско очитовање.

...

Заиста, једва да постоји глупља ствар него да предмет, који није подупрт и није обешен, сигурно пада. Целокупна техника је изграђена на овој непомерљивој глупости. Поред тога, многи се усуђују да ово назову законитошћу природе."

На основу ових речи Беле Хамваша, мислим да се може закључити да је појава модерене науке и технике само израз побуне палог човека против Божанског поретка, то јест модерна наука и техника нису никакав напредак, осим ако се под напретком не мисли на напредак у побуни, то јест безакоњу, већ назадовање.

Read more...

Бела Хамваш: Сен-Мартен о Њутновом закону гравитације

"Оно мишљење које историјски, а поготово човек његовог доба назива науком покушавало је да крупне чињенице бивства разуме интелектом индивидуалног Ја, а не непосредном интуицијом универзалног човека. Пошто је то мишљење обрнуто поставило полазиште, мора се доспети и до обрнутих резултата. Тако је настало схватање да је порекло бивства доле; тако је настала мисао о напретку или развоју одоздо према горе.

Довољно је ако човек промисли шта каже Сен-Мартен о Њутновом закону гравитације, који је постао чврста догма целокупне нововековне теорије природе. Закон гравитације извире из темељног неспоразума. Њутн каже да необешени и неподупрти предмети падају зато јер их привлачи снага земљине теже. Насупрот томе, Сен-Мартен каже да је сила поларна: са земљином привлачном силом потпуно је паралелна тежња предмета према центру. У слободном паду је тежња назад у централну силу земље исто тако карактеристична као и привлачност центра. Предмети не "падају на земљу" из пуког пасивитета, него због "активитета" тежње назад у центар."

Read more...

Хиперборејска зрачења: Хипербореја и Русија

субота, 16. мај 2009.

"Познати руски научник Лав Николајевич Гумиљев је изучавао степске народе Евроазије и при томе се користио изразито мултидисциплинарним приступом, повезујући знања из бројних научних дисциплина, чиме је дошао до веома оригиналних и убедљивих закључака. Тако он (на с. 21) констатује да је крајем последњег леденог доба (између 20.000 – 12.000 година пре Христа) у Сибиру постојала бујна степа, над којом је сијало вечно плаво небо (над ледницима је стајао стабилан антициклон, а кишоносни облаци су обилазили Сибир са јужне стране).

Воде је у рубним зонама било у изобиљу од топљења ледника и у рекама и језерима је било пуно риба и птица. У степи је било мало падавина, али је обиље траве хранило стада мамута, говеда, јелена и газела. У таквим условима је постојао период од више хиљада година стабилног живота у хармонији са природом, чиме је лако објаснити настанак веома развијене животне философије, религије и обичаја код Индоевропљана (нпр. култ Сунца, велики значај говечета – симбола благостања и јелена – симбола Сунца).

Потпуним завршетком леденог доба, клима се мења и циклони доносе влагу у Сибир, северну Русију и Скандинавију. Степе се претварају у тајге, а животиње које пасу преселиле су се на југ у преостале суве степе. За њима су кренули и ловци и већина осталог становништва. Остали су само риболовци и птицеловци са обала река.

...

Тајанствена Хипербореја је приказивана на картама и о њој су испредане легенде, а римски аутор Плиније Старији у својој “Природној историји” (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о реалном древном становништву Поларног круга (детаљније о овоме пише Валериј Демин), који је са Јелинима у вези преко култа Аполона Хиперборејског.

Плиније описује дуге сунчане периоде од пола године, изобиље хране и богатства, у коме људи умиру само кад се презасите животом.

Према Диодору Сицилијском, у Хипербореји се налази храм Аполона, бога Сунца, који по грчкој митологији потиче са Севера. Демин наводи мишљење руског научника Черткова да се у имену Аполон налази исти корен као у руским речима опалять, опаленный, опаляющий, тј. исто значење као у српској речи опалити. Даља Деминова истраживања указују на више разлога за заснованост оваквог мишљења.

...

Изучавајући Веде, Индус Локамања Махарађ Бал Гангадхар Тилак открива низ података, које нормално није могуће логички објаснити, али постају потпуно јасни и логички повезани ако се претпостави да су творци Веда у време њиховог настанка (према Тилаку, најмање 4.500 година пре Христа) живели у поларној зони и да су располагали великим знањем из астрономије.

Тек тада постају разумљиви описи дугих зора, кружења Сунца по хоризонту и дани и ноћи од по шест месеци. Тилак гради теорију, по којиј су Индоевропљани пре последњих великих климатских промена у Евроазији живели дужи период у Арктичкој области.

Пре упуштања у излагање чињеница Тилакове теорије, напоменимо да оваква теорија има дубоку логичку заснованост. Најједноставнија компаративна етнолошка анализа индоевропских народа, нарочито уз Вељтманово осветљавање, показује велику улогу епске поезије, која је служила као преносилац свих видова знања и велику улогу култа Сунца и светлости.

Епска поезија са уграђеним тако дубоким и обимним знањима и философским принципима, никако није могла да буде резултат медитација појединаца током периода од неколико векова. Прилично је логично да је тако грандиозан резултат духовности могао да буде формиран тек после више хиљада година живота у стабилним условима, уз велику улогу Сунца и његовог циклуса.

Тилак у свом закључивању користи резултате астрономских изучавања Земљиног кретања око Сунца и теорију осунчавања као објашњење за циклусе ледених доба. У време Тилакових анализа још није постојала Миланковићева теорија, која је ово у потпуности потврдила и дала веома прецизне параметре циклуса ледених доба у последњих више стотина хиљада година.

Тилак прорачунава да је максимум хладних зима на северној хемисфери наступио око 9250. године пре Хр. и да је постглацијални период наступио најкасније око 8000 година пре Хр. (он сматра да је ледено доба завршено на око 10 миленијума пре Христа). На основу до тада расположивих резултата научних истраживања, он полази од претпоставке да на самом почетку неолита Европу настањују расе, чији су потомци данашњи народи Европе који говоре индоевропске језике, искључујући могућност да су они досељени од некуда из Азије у постглацијалном периоду, али наглашавајићи да то још не значи и да се ради о аутохтоном становништву Европе.

Тилак такође сматра да постоје добри разлози за претпоставку да су коришћење метала у Европу донели страни народи. Такође полази од чињеница да је човек постојао и пре ледених доба, а да су током промена ледених доба мењани и облици континената. Он сматра да постоје довољни разлози да се сматра да је у арктичкој области током међуледених доба владала блага клима. Такође Тилак наглашава да нова научна открића ничим не оповргавају тврдње унете у Веде, које указују на то да су њихови творци некада давно живели у арктичким просторима.

Анализом рељефа Северног Сибира и дубине Арктичког Океана, Тилак закључује да постоји велика могућност да је у време краја последњег леденог доба постојало пространо копно у близини Северног пола са благом климом. Он такође прати кретање поларне звезде током прецесије земљине осе са циклусом од око 21.000 година и њено премештање кроз сазвежђа; кружење звезда по небу и хоризонту, као и кружење Сунца по хоризонту; поларну светлост; дуге зоре и поларне ноћи итд.

Посматрајући све те појаве као реалност и стављајући се у позицију посматрача, Тилак у својим анализама у Ведама налази делове које лако препознаје као одговарајуће описе оваквих појава.

Анализирајући неке од описаних појава и узајамне положаје звезда и сазвежђа током последњих миленијума, Тилак долази до закључка да описи у Ведама, осим што су настали у арктичкој области, описују ситуације које су према међусобном положају звезда старије од 4.500 година пре Хр.

Тилак даје своје коначне закључке, према којима су стари Индоевропљани живели у међуледено доба на пространом Арктичком копну у близини северног пола. У периоду од 10.000-8.000 година пре Хр. ова земља је уништена залеђивањем и тоњењем.

У периоду од 8.000-5.000 година пре Хр. настају сеобе и лутања преживелих представника индоевропске расе Европом и Северном Азијом. То је период када пролећна равнодневица још не улази у сазвежђе Ориона.

У периоду 5.000-3.000 година пре Хр. наступа раздобље Ориона, када пролећна равнодневица улази у сазвежђе Ориона. Бројне ведске химне спадају у први период овог раздобља.

У периоду од 3.000-1.400. година пре Хр. пролећна равнодневица улази у сазвежђе Плејада. У том периоду настају компилације ведских химни, а сећање на арктичку прапостојбину је избледело.

Милутин Миланковић је својим истраживањима климатских промена успоставио веома прецизан модел, који је последњих деценија наишао на опште прихватање, јер се показао као изузетно прецизан. У једној од својих анализа Миланковић чак веома прецизно лоцира период када би могао да постоји период благе климе у зони Арктика:
“За време оне хиљаде године коју полови година 9500 пр. Христа уздигао је се над Северном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и у најсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке које сада више не могу.”

Спајањем чињеница Миланковићеве и Тилакове теорије и придруживањем анализа Лава Гумиљева за област Северног Сибира, слика поларне прапостојбине Индоевропљана почиње да добија сасвим реалне контуре.

Новији резултати палеогеолошких и палеоклиматских истраживања су подстакли руске научнике да овоме посвете већу пажњу и да у својим истраживањима дођу до нових чињеница које говоре у прилог хиперборејској теорији порекла Индоевропљана.

Ове теорије такође показују дубоке заједничке корене индоевропских народа и откривају огромну количину информација о старој историји словенског пранарода очувану у руској митологији, причама (скаскама), бајкама у стиху (билинама) и у мноштву очуваних материјалних и писаних трагова.

Александар Фомич Вељтман је то схватио још пре готово 150 година. Његове анализе засноване на повезивању чињеница из историјских списа и народне поезије дале су невероватно добре закључке. Нови докази показују колико је Вељтман био испред свога времена и колико су његови закључци још увек драгоцено упутство за даље истраживање.

...

Оживљавање Хипербореје у новим руским истраживањима

Гумиљев са својом теоријом о Сибиру пружа реални основ за постојање једне широке просторне зоне са стабилном повољном климом током дугог временског периода. Тилакова теорија све то још више помера на север, а узајамно слагање са Миланковићевим прорачунима указује на могућност да је такав период постојао око 10.000. – 9.000. године пре Христа. Наставак тог периода би могао да се протегне на наредних неколико миленијума, уз померање становништва према југу.

Новија истраживања Валерија Никитича Демина употпуњују претходно наведене теорије. Демин наводи резултате новијих међународних истраживања на северу Шкотске, која потврђују да је још пре 4000 година клима на Северу била далеко гостољубивија него данас.

Такође Демин наводи податак ранијих истраживања руских океанографа и палеонтолога, који су утврдили да је у току 30-15 миленијума пре Христа клима Арктика била блажа и да је Северни Ледени океан био топао, без обзира на присуство ледника на континенту. Демин наводи да су до сличног резултата дошли и амерички и канадски научници. Он су утврдили да је у време Висконскинског залеђења у центру Северног Леденог океана постојала зона умерене климе у којој је могла да постоји флора и фауна која није могла да опстане у поларним и приполарним зонама Северне Америке. Овај закључак је још повољнији за одрживост хиперборејске теорије, него што то допуштају Тилакова теорија и Миланковићеви прорачуни климатских промена.

Нови резултати палеогеографа и палеоклиматолога, доступни на бројним сајтовима Интернета, доносе бројне потврде теоријама о топлом периоду крајем леденог доба у Арктичкој зони и о постојању великог броја језера у Сибиру око 10.000 година пре Хр., од којих је највеће прекривало већи део северозападног Сибира. Такође је утврђено да су постојале степе и да је живело пуно мамута (нпр. на Врангеловом острву све до 3.500 година пре Хр.). Тако Роберт Мек Ги у својим анализама арктичке климе крајем леденог доба утврђује да је клима у арктичкој зони 7.000 година пре Хр,. била заначајно топлија него данас и да је то трајало наредних 3.500 година.

Валериј Демин је организовао две експедиције 1997. и 1998. године (под именима Гиперборея 97 и Гиперборея 98), пошавши путем првог систематско истраживања простора у којима је могла да се налази Хипербореја, спроведеног у Русији 1922. године од стране Александра Барченка и његовог сарадника Александра Кондјајина на полуострву Кола у Руској Лапландији, на обалама старог воденог светилишта народа Саами – Сејдског језера (Сейдозера). Резултати ове експедиције су, заједно са подацима који су инспирисали истраживање, нестали у архивама КГБ-а, а сами истраживачи су изгубили животе у чисткама током наредних година до 1938. године.

Познато је да је Барченко користио као полазне податке историософску концепцију да су у V миленијуму пре Хр. преци Индоаријаца на челу са вођом Рамом били принуђени да услед климатских промена мигрирају на југ (све док нису доспели у Индију), као и чињеницу да на северу полуострва Кола постоји више топонима који у себи садрже корене инд, ганг и рам (С.В.Жарникова из Вологде утврђује постојање основе инд у именима шест река – Индога, Индоманка, Индега, Индигирка и две реке са имено Индига, као и постојање основе ганг у именима река и језера – Ганго, Гангрека и по два пута Ганго и Гангозеро; а у близини Сејдозера постоји Рамозеро и река Индичјок).

Демин је пронашао више доказа који говоре у прилог постојања трагова прастаре Хипербореје у култури, митологији и религији старих Руса и северних народа (Саами-Лопари), мноштво топонима у Мурманској области са типичним аријским коренима инд и ганг. Такође је у својим експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98 дошао до више археолошких налаза који су се уклопили у полазну хипотезу.

Демин објашњава разлоге за тражење прапостојбине Индоевропљана на Северу бројним аргументима. Између осталог, он наводи чињенице да је у тим областима одувек познат култ Сунца. На Мурману су и данас очувани петроглифи са приказима Сунца (тачка унутар једног или два круга), а познато је и да је култура лавиринта настала на Северу. Демин наводи да је руски научник Д.О.Свјатски давно доказао да лавиринти представљају сликовни приказ кретања Сунца по поларном небу.

Анализирајући култ Аполона, Демин цитира стихове грчког античког писца из II в. Паусаније, према којима се први свештеник – пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олењ, тј. Јелен. (већ смо из ранијих анализа видели да је јелен симбол Сунца).

Име полуострва Кола потиче од имена реке Кола и Демин закључује да то име означава Сунчеву земљу. Он такође наводи руски народни назив Кол за непомичну Поларну звезду, објашњавајући ово име чињеницом да у поларној зони Сунце кружи око Поларне звезде.

У Лапландији се налази светилишта направљена од наслаганог камења и јелењих рогова (раније их је било свуда, а сада су очувана само на планинама и слабо проходним областима). Такво светилиште – Лопарски сејд, као и камене пирамиде Саама, Демин објашњава као копију Поларне планине Меру, која представља Прадомовину у митологији Индоевропљана. Демин закључује да је култ пирамиде настао на Северу и да је миграцијама пренет на југ у Египат и у Мексико. Он то поткрепљује чињеницом да је код старих Египћана пирамида називана mr, у чему он препознаје име Меру.

Демин анализира трагове појма Меру у руском језику и традиције и утврђује да се тај појам налази у речи мир, која се јавља у три суштинска значења: васиона, народ и сагласје, али и мера, море, мор (смрт, смерть), мраз (мороз). Даље проналази трагове ове митске планине у руским бајкама у облику кристалне (стаклене) горе или стуба (столпа) до небеса.

Описујући теорије Татишчева и Ломоносова о пореклу Руса и Словена од Скита, који су дошли из Северног Сибира и који су у историји забележени под различитим именима у делима античких, кинеских, арапских и персијских аутора, Демин подсећа и на библијску причу о постојању једног језика међу људима и том приликом се позива на новије откриће лингвиста, који су компјутерском анализом преко 200 данас постојећих језика утврдили да сви они потичу од једног Прајезика.

У анализама климатских промена на Северу током последњих неколико десетина миленијума, В. Демин разрађује наведене новије теорије руских и америчких научника, према којима током последњих ледених доба на Северу није било толико леда као што се мислило. У прилог тим тврдњама Демин наводи пример палеолитског налазишта Березовска стајанка на обали Печоре, које потиче из периода 40.000 – 20.000 година пре Хр., што је у супротности са теоријама ледених доба, јер би требало да је та област у то време била дубоко под ледом.

Посебну пажњу Демин усмерава на топониме који се односе на Туле, легендарну прапостојбину и цитира Страбона, према коме се Туле налази северно од Британије на шест дана пловидбе. Он претпоставља да су древни становници Хипербореје мигрирали на југ и новој постојбини дали име Тула (притајено место). Тако се тај топоним проширио на више места (у Русији се налази стари град Тула, у Украјини Туљчин, у Француској су Тулон и Тулуз, у Мексику стара престоница Астека Тула - Тољан, у Карелији је језеро Тулос, у Мурманској области река Тулома, итд.). Трагове овог назива налази у више руских речи које имају значење некаквог птигушивања, скривања, завијања. То исто можемо запазити и у српском језику у коме се јављају речи тулити, утулити, притулити, тулајка, тулузина, тулац итд.

Такође Демин долази до закључка да би легенда о сеоби Варјага на југ до Грчке могла да буде одраз много старијег памћења о сеоби народа из северне прапостојбине. Он такође објашњава значење речи Бореј (Северни ветар) помоћу санскритског bhurati, која има значење кретати се, стресати, праћкати се. У старом руском језику, према Демину, се ово име очувало као бурw, а реч бора означава урагански ветар код Руса, Турака и Италијана.
Трагове имена Бореја Демин налази у античком имену Дњепра Борисфен, као и у скандинавском називу простора између Белог Мора и северног Урала Бьярма (Biarmia), из кога произилази име Перм.

Посебну пажњу Демин посвећује руским бајкама у стиху – тзв. билинама. У њима посебно анализира лик Соловеја Будимировича, позитивног јунака, и његову супротност Соловеја Разбојника. Из тих анализа он долази до закључка да се под Соловејевом земљом крије Колско полуострво, односно Сунчева земља.

Валериј Демин је покушао у својим експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98 да пронађе материјалне доказе за своју теорију о хиперборејским траговима на полуострву Кола. Један од материјалних доказа представљају лавиринти (један цртеж таквих лавирината приказан је на слици 6.), који су направљени од облутака и имају пречник до 5 метара. Деминова експедиција је утврдила постојање најмање 10 оваквих лавиринта на обалама полуострва Кола.

Упоредо са лавиринтима, на полуострву Кола се јављају и камене пирамиде, нарочито у Лапландији где се налазе упоредо са саамским светилиштима од наслаганог камења и јелењих рогова сејдима. На стени крај Сејдског језера пронађен је петроглиф димензија око 100 метара, на коме се оцртава крстолика контура човека.

У близини Сејдског језера у Ловозерској тундри (средишњи део полуострва Кола) експедиција је 1997. године на 500 метара изнад површине језера у планини Нинчут пронашла трагове мегалитског комплекса (слика 7.) са остацима делимично затрпаних џиновских степеница и зидова који окружују простор са траговима урезаних необичних знакова и остатке 15 метара дугог насипа опсерваторије (скица приказана на слици 8.). Ове остатке Демин назива руинама Хипербореје, повезујући откривене остатке са Диодоровим помињањем Аполоновог храма у Хипербореји.

Истраживања Валерија Демина и његове две експедиције на полуострво Кола представљају само археолошки доказ теоријама. Руски научник Александар Игоревич Асов је порекло руског народа и трагове старе Прапостојбине потражио у анализама старе руске митологије. Осим Велесове књиге, о којој је већ било речи, предмет његовог истраживања биле су старе руске билине. На основу тих изучавања он је реконструисао збирку старе руске митологије, коју је назвао Златна књига Коладе и своју компилацију старих руских митова под именом Руске Веде.

Александар Асов упоредно изучава митологију многих евроазијских народа и у њима налази заједничке корене. У њима је нарочито наглашен култ Сунца. Поређењем имена појединих божанстава и митских јунака код ових народа, Асов налази обиље подударности и варијација на исте теме. Из свега тога он извлачи логичне закључке о заједничким коренима и пореклу митова из заједничке Прапостојбине.

Асов сматра да су преци Индоевропљана (Прааријци, а тиме и Прасловени), припадници Артичке цивилизације (Арктиде), из северне прапостојбине (тј. Хипербореје) кренули на југ после ширења леда у XXIII миленијуму пре Хр. и да је други талас њиховог померања на југ уследио у VII миленијуму пре Хр.

Асов уочава да је још у VI миленијуму пре Хр. на Балкану и у Трансилванији цветала земљорадничка култура, која је се служила писмом откривен у налазишту Винча, које подсећа на сдалеко млађе сумерске знаке. Он наглашава да је са обала Дунава у VI - V потекла вештина топљења метала. Такође утврђује везу између подунавске и украјинске културе, наводећи откриће записа сличним винчанским и постојање трагова утврђених насеља са преко 10.000 становника са двоспратним породичним кућама. Напоменимо само да су грађевински прорачуни неких носећих дрвених стубова сагорелих остатака кућа откривених на налазишту у Винчи показали да се највероватније радило о двоспратним зградама од набоја.

Асов у својим истраживањима не анализира само хиперборејске корене и хиперборејску прапостојбину. Он посебну пажњу усмерава и на митску Атлантиду, чије наслеђе такође препознаје у митологији. При томе он има интересантну теорију, према којој је се Атлантида (заправо, једна од две које су постојале и то она која нам је просторно и временски ближа) налазила на обалама Мраморног мора, које је, према овој теорији, до IV миленијума пре Хр. било само језеро, спојено Босфорском реком са Црним Морем мањих димензија од данашњих. Према тој теорији, Дарданели још увек нису били мореуз, а услед пораста нивоа Средоземног Мора долази до пробоја Дарданела и до потапања најпре Мраморног Мора, а потом и до наглог пораста Црног Мора. Та велика поплава је узрок настанка легенде о потопу у области Атлантиде (заправо обала Мраморног мора) и северног црноморског приморја.

Преживеле избеглице од ове катастрофе се, према Асову, стапају са својим сродницима хиперборејског порекла у области северно од Црног Мора и настаје новија Прапостојбина Индоевропљана. У овој земљи украјински научник Јуриј Алексејевич Шилов препознаје свештену земљу Бхарат из ведске традиције и сумерских записа и зове је Арта, Артанија - постобина Аријаца. Асов се придружује Шилову у указивању на след назива прапостојбине Индоевропљана током више миленијума: Арата – Арта – Артанија. Истраживања Шилова откривају прапостојбину Аријаца у области северноцрноморских степа и око Дњестра и доказују јаке везе са каснијом културом Сумера (што се уклапа у сумерске легенде о прапостојбини Арати).

Александар Асов сматра староседеоце Балканског полуострва потомција ових Аријаца који имају израженију црту наслеђа Атлантиде, док је хиперборејско наслеђе јаче код севернијих Словена. Ову другу Атлантиду (са обала Мраморног Мора) Асов идентификује са Атлантидом грчких митова. Према Асовљевој интерпретацији Шиловљевих истраживања, потоп ове Атлантиде и настанак Арате – Арте – Оријане – Орисије збио се пред крај IV миленијума пре Хр. У својим истраживањима Хипербореје и њеног наслеђа у индоевропским народима, Асов полази од тога да је на северу Азије и арктичким острвима од IX – VII миленијума пре Хр. владала суптропска клима и да је цивилизација Хипербореје цветала у овим областима од VII до V миленијума пре Хр. и да је промена климе наступила од V до III миленијума пре Хр. када се индоевропски народ усмерава ка југу и потискује негроидно прастановништво Евроазије.

Асов налази нове топониме на северу који се слажу са Деминовом теоријом и односе се на култ Сунца: Карелија, Карско море, у којима се крије реч Хорс, Корс, која такође означава Сунце, о чему је већ било речи. Асов објашњава топоним Сејдско језеро паралелама из словенске митологије, из којих се види да појам Сед има значење свети, па се ради о имену Свето језеро, за шта Деминова експедиција налази и конкретне археолошке доказе.

Истраживање Живојина Андрејића о старом божанству Сафону – Бал Сафону – Сафи – Сипону – Сифону – Тифону који се из из Подунавља (у том смислу се поклапа са Вељтмановим закључцима о пореклу Савина, Сајвана, тј. Словена из Подунавља и Паноније) проширио на широк простор Средоземља и Блиског Истока кога многи научници препознају у Јахвеу-Саваоту. У тим сеобама старо божанство, од симбола светлости и Сунца у каснијим верзијама постаје побеђено божанство и добија форму змаја, инкарнације зла. У тим представама је птица симбол дневног сунца које се бори са подземним силама оличеним у змији. Чак и површним упоређивањем Андрејићевих анализа са Вељтмановим анализама Сиве и Сајвана и Змајем Гориничем из студије Мирољубова, стиче се утисак да постоје бројне додирне тачке и широке могућности (и потреба) за даље анализе.

Култ змаја и ратника који се бори против њега широко су распрострањени у словенском свету, о чему сведочи преглед бројних истраживања руских научника. Ова истраживања доводе до веома интересантног повезивања појма митског ратника – борца против змаја са реалном физичком појавом – поларном светлошћу, која се јавља у поларној области. У суровим климатским условима поларне климе симболика Сунца се своди на драстичан ниво сталне борбе светлости и мрака, живота и смрти. У тој борби се преплићу старије и новије верзије митова, у којима се као симбол Сунца јавља змај, односно змај постаје непријатељ Сунца са којим се митски ратник бори.
Према овим теоријама, једна од персонификација врховног словенског бога је Велес (лако се уочава паралела са Андрејићевим истраживањима о Белбогу, Балу, Саваоту), који у првобитним верзијама има облик змаја, а по неким верзијама облик вука (корен *uel или *uol, је са овим у логичкој вези, а интересантно је да је исти корен и у вези са појмом волети, желети). Према овим истраживањима, на далеком евроазијском северу је настао мит о борби светлости и таме и у том простору њиховог раздвајања је смештана деобна линија између овоземаљског и загробног света. Господар света мртвих се јавља у облику бесмртног Кошчеја. Анализом руске митологије долази се до низа испреплетаних митолошких слојева, које је веома тешко пратити и узајамно поредити, а мотив змаја и ратника који се са њим бори је веома чест. Тако се јављају Огњени Змај, Змај Огњени Вук, Змајевић, Иван Царевић, Баба Јага, Иван Сучич, итд. Руске анализе указују на паралеле са Чајкановићевим закључцима о преношењу функције некадашњег врховног словенског бога на зимске свеце итд. Такође, резултати анализа С. Сендеровича показују да се појам борца против змаја (змејеборца) са примањем хришћанства претаче у лик Георгија Победоносца, тј. Св. Ђорђа, у коме се обједињују и појмови земљорадника, енергије и небеског крсташа. Основна нит ових резултата се у великој мери допуњава са поменутим анализама Живојина Андрејића.

Лада Виољева и Дмитриј Логинов у својим изучавањима симбола везаних за хиперборејско наслеђе посебну пажњу указују појму свастике, која је један од симбола Сунца. Они сматрају да је он проистекао из закошеног једнакостраног крста, данас углавном познатог као Андрејиног крста (на таквом крсту је разапет св. Андреј), смештен у кругу заправо симболични приказ Хипербореје (копно са четири канала до централног вртлога). Свастика је добро позната међу Словенима и међу свим азијским народима као симбол Сунца и промене. Она се као Кресењ-коло јавља изрезбарено над вратима првих руских камених православних храмова (црква Покрова на Нерли у Владимиру и црква Преображења Спаса у Новгороду).

Анализирајући митове евроазијских народа и старе руске билине и митове, Асов налази мноштво паралела у мотивима и именима митских јунака и прати развој тих назива од прастарих времена, преко времена описаних Велесовом књигом, све до античких митова, који се сасвим уклапају у тај след.

Новија руска истраживања показују да је појам православље код Словена много старији од хришћанства и да је дубоко укорењен у народну религију и традицију и да су његови корени прастари. Кирил Фатјанов износи мишљење да су стари Руси од хиперборејских предака наследили веру (Северну Традицију) у којој је постојало 12 светских сила и 12 богова посвећених свакој од њих, али је владао принцип Откровења Јединог Бога и у коју је био усађен принцип Светог Тројства. По Фтјанову, то је разлог што је у време апостола Павла хришћанство (са принципом Дванаестице садржаном у 12 Светих Апостола) масовно и лако прихваћено код Словена без икаквог отпора и буквално се сјединили са старом вером.

Касније се јавља велики отпор хришћанству код Западних Словена, не толико због његовог присилног наметања, већ првенствено због тога што се аријанска јерес није уклапају у укорењене принципе Светог Тројства. Словени нису могли да прихвате римску јерес о Светом Духу. Из истих разлога отпор хришћанству није постојао код православних Словена.

Пре више од 70 година Спасоје Васиљев, при описивању прелаза старе словенске религије у хришћанство (због чега је оно и опстало), новонасталу веру је назвао Расним Словенским Хришћанством. Оваквом тумачењу словенског Православља се у потпуности придруже новији руски историчар Јуриј Д. Петухов, који сматра да је хришћанство настало као “крвна вера” и заживело због тога што се потпуно слагало са дотадашњим паганским обредима. Због тога он сматра да је урођени паганизам, Ведска вера, заправо “крвно” Руско Православље.

Својом реконструкцијом Влесове књиге, Александар Игоревич Асов је створио својеврсну словенску Библију, која пружа огромну количину драгоцених података за изучавање словенске и индоевропске историје. Његова реконструкција и тумачење Влесове књиге представља велики извор за изучавање ране историје и религије Словена.

У својим коментарима Влесове књиге, Асов прати упоредно поменуте чињенице и пореди их са другим скаскама, билинама и другим изворима за изучавање руске митологије. Он показује логичку повезаност и природно претакање појединих појмова и назива током времена. С обзиром на то да је се истраживањима Асова, Демина и Шилова придружио велики број истраживача из Русије и Украјине, треба очекивати обиље доприноса наредних година, јер и оно на шта је већ указано пружа огромне могућности за даља изучавања."

Read more...

Бела Хамваш: О систему и реду

четвртак, 14. мај 2009.

"Темељ светих књига је ред. Ред је само један, преегзистентни, што значи да је био и постоји пре него свет. Ред себе самог из себе регулише, непрекидно уређује и држи у реду. Метафизички ред (Индија, Кина), објективни ред космоса (Орфеј), религиозни етички ред (Иран, Јудеја), ред људског бивства овде и у вечности (Јеванђеље).

Када се изгуби свест о реду, настају системи. Систем је оно што жели да буде ред, али не може, нешто се негде увек згреши и на тој тачки пропадне.

Ову мисао је овако формулисао Рудолф Каснер.

Језик реда препознатљив је по томе што не доказује (није софистички), него изјављује (објављење).

Историјске државе и друштва, религије и погледи на свет и филозофије нису у знаку реда, него система. У Европи, изузев неколико изузетних мислилаца, грађени су само системи. Самовољне мисли с недогледним (софистичким, дијалектичким) низовима доказа који се бар на једном месту покажу неодрживим и распадну се. Док данас живимо на руинама свих порушених система.

Ако је мисао неопходно доказивати, вели Вовнарг, значи да је лоше формулисана.

...

У сваком случају систем је слика апарата власти. О апарату власти, пак, знамо да је у сваком случају поробљивач бивства. Систем стоји на путу остваривању реда.

Систем карактерише завршеност једном за свагда, а ред бескрај. Систем је грч; ред је смисао. У реду постоји све; из система увек нешто изостане. Сваки систем је педантан и због тога је без хумора. И отуда је комичан. Ред је у сваком трену другачији, па ипак је увек исти. Ред је увек отворен; систем је затворен и пружа најповољније могућности за скривање.

У систему човек опширно доказује; већином оно што је неодрживо. Доказивање у систему је одбрамбена тактика човека који се скрива.

...

Сакрални ред је тиха свакодневница.

...

Ко је свестан реда, томе није потребан систем (тао). Систем је облик очајне анархије, а од свих је најочајнија утопија."

Read more...

Бела Хамваш: Идила

"Идила је аналогија присног спокојства вечности, овде и сада. Од ње се остварује колико желим. Ако неко ступи у неку кућу, по томе како су распоређене столице и сто, постеља и орман зна да ли људи који ту станују живе у идили или поремећено. Свакоме се у очима види шта зна о идили, и колико је живи. Не живети идилу значи несрећу. Кад неко пређе преко границе, он зна шта је у тој земљи остварено од идиле. Оно што човека двадесетог века толико престрављује јесте помаман насртај анти-идиле на ред и мир, на сразмере и присност. Животиње се боље сећају идиле; не поричу своју сродност с анђелима; али још више птице, цвеће и звезде.

Идила је животни поредак чистог бивства; свеједно је какво је знање чува, тао или хришћанство.

Човек идиле се не сме побркати с оним веселим (gemutlich) бићем које, истина, исто тако не воли да похита, чува се претеране активности, не подноси лоше расположење, радије седи, расправља, пријатно је, смешка се и пијуцка. Ово gemutlich биће, међутим, већином има стомачину. Оно је срозало своје захтеве, и не живи у идили, него у баналности. Ништа не зна о интензивној геометрији орфичког поретка који је у музици и души и моралу тако чист и прозиран као у бројевима. Gemutlich је карикатура човека идиле.

Постоје неосетљиви на идилу, свађалице и брбљивци, нетактична и наметљива бића, која ни за тренутак нису у стању да седну и заћуте и да гледају другима у очи. Њихов поглед скаче, глас вибрира и увек хитају. Ништа није тако далеко од идиле као што је журба.

Идила је наша праслика о бивству; у свакоме је спремна намера да поново преузме основно стање. Знам за основно стање, знам и да сам се у почетку корумпирао. Паскал пише да онај ко нема знања о овој корупцији, он не разуме ни зашто пада камен који је бачен у вис. Али знам и за то да се идила може поново васпоставити. Људски живот се може ренормализовати. И знам да је у сваком човеку најснажнији инстинкт поново успостављање идиле у њему самом и у свету."

Read more...

Служење потребитима: Не штрајк глађу! Преузмите фабрику!

недеља, 10. мај 2009.

Читам шта се дешава у Србији и видим да је народ препуштен на милост и немилост пошасти капитализма. Држава је та која је допустила да некакви приватни власници могу да раде шта хоће, а то што је држава допустила да некакви приватни власници могу да раде шта хоће је део демократско-капиталистичке верске догме која се у Србију силом утерује са запада. Кажу да држава не треба да се меша, већ да ће тржишни закони све сами да регулишу. Ма да. Ево, видимо како се водеће капиталистичке држава итекако мешају не би ли спасле своје привреде од краха у овој светској економској кризи. Дакле, свима је јасно да је капиталистичка прича о такозваном саморегулишућем слободном тржишту, најобичнија превара.

Међутим, хоћу овде да говорим о нечем другом. Немају обични људи, радници, времена да чекају да се држава опасуљи и да почне да се брине о њима. Обични људи, радници, треба да схвате да се демократско-капиталистичка држава брине о својим спонзорима, то јест о приватним власницима, капиталистима, који су велика мањина и да се то неће променити. Тако је свугде у свету где хара капитализам. Није Србија по ономе што се у њој дешава никакав изузетак. Није само у Србији неправедна или, како је неки зову, дивља приватизација. Приватизација је увек неправедна, па је, према томе, увек и дивља. Оно што мени смета је начин како се радници у Србији боре за своја права. Они се, углавном, боре тако што самима себи угрожавају здравље. То је лоше. Не радите то, другови радници! Не угрожавајте сами себи своје здравље. Не штрајкујте глађу! Док ви штрајкујете глађу и мучите се, приватни власници једу и пију, а властодршци не показују довољно агилности да вам помогну, јер кад би вам помогли то онда не би било у складу са демократско-капиталистичком верском догмом коју они следе у складу са условима које им поставља запад. Другови радници, морате сами да се изборите за своја права, али немојте то да радите на штету свог здравља! То никако не! А шта да радите? Ево шта - ПРЕУЗИМАЈТЕ ФАБРИКЕ! Неко ће рећи да је то комунизам, револуција. Да. Па шта? И треба да буде револуција, ако људи не могу нормално да раде, примају плату и да живе од те плате. Али, преузимање фабрика није само специјалитет комунизма. О не! Није! Све више радника широм света преузима фабрике и то управо у капиталистичким земљама. Ево доказа.

""Наше предузеће постоји само зато што је још кооператива!". Ако Салвадор Боланс, шпански металац пред пензијом, са убеђењем употребљава једну застарелу реч - самоуправљање - то је зато што су он и његове колеге успели да "оживе" једно металуршко предузеће. То се десило у Барселони 1981. Послодавац је престао да плаћа раднике и једноставно је нестао. Обузети бесом, тридесетак радника поново је ставило машине у погон, и користећи постојеће сировине, затражило од својих клијената да им директно плаћају и присилило велике произвођаче аутомобила да прихвате њихов захтев. "У то доба требало би им најмање годину дана, смеје се овај бивши пословођа, да направе нову траку за производњу каросерија".

Салвадор Боланс и његови другови отишли су корак даље. Сину власника који је дошао у предузеће они су то предузеће секвестирали а онда потписали споразум. Затим су уз помоћ адвоката на трговинском суду изложили план поновног преузимања фирме. Суд им је уступио машине уместо исплате њиховог потраживања. Мада нешколовани, радници су на себе преузели одговорност управљања. Током три године радили су не водећи рачуна о дужини радног времена, и задовољили се малим платама, које су у почетку биле једнаке. "Узети на себе улогу власника, то је у почетку додатни рад, кажу они. Али и то је такође рад."

Данас ова каталонска кооператива под именом "МОЛ-МАТРИК" заузима 5000 квадратних метара у индустријској зони Барбера дел Валес, и годишње склапа послове од 5 милиона евра. Од ње живи 45 запослених, који су плаћени на основу лествице примања по којој изабрани управитељ добија три пута већу плату од радника. Захваљујући инвестирању у машине вредне више од милион евра, ови радници намеравају да се суоче са делокализацијама на исток Европе које угрожавају шпански аутомобилски сектор. Они су прешли на израду железничких вагона и производњу генератора на ветар. "Усмеривши се на спасавање фирме а не на поделу вишкова створили смо резерве које сад можемо да инвестирамо, објашњава Салвадор Боланс, убеђен да би неки предузетник са стране уместо да штеди, себи напунио џепове.

Овакво оживљавање предузећа у стечају од стране његових радника у Шпанији није реткост. Напротив, оно се дешава у оквиру једног широког друштвеног покрета који је почетком 80-тих омогућио заузимање 38000 радних места у земљи (од тога 6000 у Баскији и 7000 у Каталонији). "Овај покрет рођен је 1978. у политизованим предузећима која су имала до 100 запослених, истиче госпођа Изабел Видал, професор економске теорије на Универзитету у Барселони. "Постепено он се све више ширио".

Ова узбуђеност подсећа на креативност аргентинских радника испољену после кризе 2001. Суочени са стечајним управницима на јавним продајама фирми, шпански радници су певали: "Живело радничко право на својину"; исто се дешавало 20 година касније у Буенос Аиресу. Шпански радници позивали су се на Устав из 1978. који признаје и право на рад (уписано и у француски устав), и који подстиче државне власти да унапређују партиципацију радника у управљању предузећем, и да им олакшају приступ власништву над средствима за производњу."

1997.-ме године у Шпанији је донет закон који омогућује формирање "Радничког удружења са ограниченом одговорноћу" са капиталом од 3000 евра. Од тада опет долази до повећања броја партиципативних предузећа. Данас у Шпанији има неколико врста самоуправљачких предузећа, тако да је Шпанија са 25667 кооператива, 2484 РАД-а и 17666 РУОО-а по броју друштвених предузећа на челу Европске Уније.

Поред Шпаније, самоуправљачка предузећа се оснивају и у Италији, Француској, Аргентини и Венецуели.

Другови радници у Србији, не дајте се! Не дајте своја радна места и своје здравље да га газе они који наступају у име капиталистичке верске догме!

Салвадор Боланс, каталонски металац, тврди да се разлог његовог и успеха његових колега из "МОЛ-МАТРИКА" налази у чињеници да су они човека ставили на прво место. Зато што су себи рекли: "То је могуће...".

Другови радници! У свету већ пламти отпор ваших колега, радника, који се боре за опстанак против капиталистичке пошасти. Придружите им се у тој борби! Борите се за себе и своје породице! Борите се за своју децу!

Парола под којом се боре радници Аргентине је - ЗАУЗМИ, ПРУЖИ ОТПОР, ПРОИЗВОДИ! Под том паролом, уједињени против капиталиста, радници фабрике "Занон" су успели да победе и да наставе нормално да раде и да тако обезбеде нормалан живот за своје породице. Ево једног видео записа о радницима фабрике "Занон":



Радници из "Занона" нису штрајковали глађу, него су кренули у офанзиву. Кренули су да се боре. Зашто да радници уништавају своје здравље, док капиталисти уживају плодове њиховог рада? Другови радници, капиталисти не могу без вас! Али ви можете без њих! Доказ за то су ваши другови из фабрике "Занон" у Аргентини. Нека дух праведне побуне аргентинских радника дође и до вас и нека вам да снагу да се и ви борите и да победите!

QUE SE VAYAN TODOS! СВИ ОНИ МОРАЈУ ДА ОДУ!

Сви капиталисти морају да оду! Све политичке странке морају да оду! Зашто? Зато што све њих није брига за вас и ваше породице!

Зато у борбу другови радници! Напред!

Read more...

Моја музика: Јевгенија Смољјанинова



Read more...

Истинска култура: Андреј и Ингмар

Нема праве културе без култа, то јест нема праве културе без тежње ка божанским висинама у њој.

Ево два доказа из света филмске уметности: Рус Андреј Тарковски и Швеђанин Ингмар Бергман.

Андреј Тарковски је говорио да никада није могао да разуме како уметник може да се налази у стању среће током креативног процеса. При томе је још рекао да човек не постоји из разлога да би био срећан, то јест да постоји много виши циљ. Андреј је, такође, рекао да уметност коју је он правио је могућа само када он не изражава самог себе, него радије износи оно што је примио од других. И још је рекао да сматра да је уметност која би служила његовим личним циљевима, грешна. Такође, Андреј Тарковски је често користио реч - духовност. У том контексту он је говорио о томе да би уметник требао да жртвује самог себе као креатора и као пример узима руске иконописце од 1200 до 1400 године када су осликаване иконе без потписа, где уметник није видео себе као уметника, већ пре као слугу Божијег, чији је таленат употребљен у част Бога. Отуда и прича из његовог филма "Андреј Рубљов" о младићу који се бави прављењем црквених звона, као пример за то испуњавање своје мисије, у складу са својим талентима, у свету.

Ингмар Бергман је на странице сценарија за филмове из његове чувене трилогије "Кроз стакло, тамније", "Зимско светло" и "Тишина", који се баве религиозним темама, исписивао S.D.G., што на латинском значи "Soli Deo Gloria", то јест "Слава самом Богу". Исте иницијале је на дну страница са својим композицијама исписивао и велики немачки композитор Јохан Себастијан Бах.

Read more...

Бела Хамваш: Заједница, индивидуализам, Заратустра и мрави

"Човечанство златног доба и човечанство апокалипсе раздваја шестота година пре Христа. Ово време је на граници два човечанства, завеса између отвореног бивства и затвореног живота. Када баштина говори о златном добу, она мисли о човечанству које је живело у отвореном бивству; када говори о апокалипси, она мисли да се ово бивство изгубило и да се човечанство срозало у затворени живот.

...

Историјски човек носи у себи сталну могућност будности, али не доспева да разбуди сопствену будност. Отуда права будност живи утонула у таму, у полусан, у сумрачно стање, у многим случајевима у потпуни мрак, док човека води свест, ноћни-орган. То је психолошко обележје апокалипсе.

Коначан израз је, дакле, следећи: свест је орган који се односи на свет чаролија деградираног Ја потонулог човека; свест припада индивидуалном Ја. Будност је интензивна осетљивост која се односи на стварност универзалних личности које живе у отвореном бивству; будност припада универзалном Ја.

...

Индивидуално Ја нити је бесмртно, нити је вечно, нити је божанско. Управо због тога није ни слободно. Не ледби нити се њише у отвореном свету. Средиште божанског Ја је Бог. По привлачности, снаге из тог Ја враћају се Богу. Због материјалне тежине индивидуално Ја увек пада поново у себе самог. Али је најважније: божанско је Ја, као што сматра свака древна књига од Веде до Платона, вечито бивство. Индивидуално Ја, пак, настаје овде у материјалној природи. А настало је у околностима и под претпоставком како их је означио Ниче. Индивидуално Ја није ништа друго до стална сметња инстинктима који не могу да се пробију.

Када се на размеђи древности и историје изгубила непосредност, или како вели Конфучије: на место Велике Заједнице је ступило Мало Благостање, тежиште живота је постало индивидуално Ја.

...

Укратко: Ја је постало Бог.

Седиште сталних сметњи, немогућност пробоја, Ја је постало средиште живота. Разуме се да је овај преокрет сместа укинуо однос и удруженост живих бића, нарочито човека и његову везу са Ти. Непосредност је нестала, а уместо ње је дошла: рефлексија.

Рефлексија је карактеристичан животни поредак индивидуалног Ја: црта која нагиње и враћа се себи, усмерава се и срозава се у себе, црта која себи самом говори, дела, ужива, прибира, радује се и живи. Природни животни круг божанских Ја јесте непосредност у великој заједници бића. Животни круг индивидуалног Ја јесте усамљеничка рефлексија. У отвореном бивству жива бића живе у животној заједници; нема власништва, закона, амбиције, себичности, таштине. У затвореном животу жива бића живе у осами; што је живот затворенији, осама је већа, а тиме је већи инстинкт власништва, моћ закона, драж амбиције и таштине и активитет себичности. Али је тако већи и страх, оријентација је несигурнија, омамљеност све тежа и мрачнија. У древно доба свет је био мера човека, сада је човек постао мера ствари. Духовну владавину у вођењу држава заменила је власт без духа. Бивство је оповргнуто, и почело се веровати да је оно само безваздушан простор. Настојало се да се из руку Бога отргне судбина и да се препусти индивидуалним одлукама. На земљи се слободно раширило оно што санкхја назива сансара: што није ништа друго до бесмислена и хаотична ужурбаност индивидуалног Ја.

...

Рефлексија је стање када се човек налази изван свега: изван живота, изван бивства, изван заједнице, изван стварности, изван будности, изван постојања. Рефлексија је управо зато неметафизичка и нерелигиозна и зато је без заједнице. Једини садржај рефлексије јесте - илузија. То је - индивидуално Ја. Веда ово стање назива абхимана, сулуда пометња, када човек самог себе потпуно утопи међу слике материјалног света и деградира на привид, човека чији су циљ, жудња, жеља, страст само материјални, коме се судбина простире само до краја његовог живота, који види само до граница материјалног и кога после живота без душе и духа чека пропаст.

...

Баштина древног човечанства је знала да је заједница жив организам, и у тренутку његовог настанка, који не полази одоздо, из материјалне природе, него одозго, из мисли стваралачког божанства, из идеје, исто је таква целина као и у време највећег распростирања. Заједница је у сваком тренутку заједница, онај праколектив који је реализација идеје заједнице у материјалној природи јесте: народ.

...

Народ је праслика примарне заједнице бивства. Народ је праколектив.

...

Индивидуалан човек никада не уме да ствара језик, мит, уметност, морал и никада и не може умети. Народ је створио језик, мит, морал: процват и блиставило интензитета заједничког бивства. Управо то раздваја народ од пуке гомиле људи. Пуко мноштво, маса значи деградирање индивидуалног бивства човека, народ, празаједница духовног, трансцендентног порекла јесте појачавање индивидуалног бивства човека. Ко живи у маси, он интелектуално, осећајно, у својој делатности, знању, у апсолутној вредности свог живота живи у стању сурваности. А ко, пак, живи у народу, он интелектуално, осећајно, у својој делатности, знању, у апсолутној вредности свог живота живи у сталној уздигнутости.

...

Народ се распао и срозао се и ниво интензитета бивства. Заједница је постала пука маса у којој уместо да се живот људске индивидуе отвори и појача, он се затворио и потонуо.

...

Жиже се гасе, интензитет бивства опада: уздигнути ниво бивства народа тоне, човечанство се претвара у несређену гомилу. То је оно стање које Хераклит назива poloi, светина.

...

Да је распад народа на граници архаичког времена и историјског доба била усамљена појава, могло би се рећи да је то била највећа катастрофа која је уопште задесила човечанство у његовом земном животу. Међутим, распад није усамљен, чак човеково бивство нема таквог подручја где се катастрофа не би јављала, сурвавање у дословном значењу речи, у истој тој и у истој таквој мери и исто тако. Потпуно истовремено с распадом народа потресла се вечна хијерархија човечанства, започео је раздор касти; али се потрес могао збити само због тога јер, као што вели Конфучије: краљ није био краљ, роб није био роб, отац није био отац, син није био син.

...

Човечанство је престало да буде народ: постало је неповезана гомила разноврсних бића. Та гомила је маса.

Крајњи напор ни код једног народа древног човечанства није био тако потресан као код Иранаца. Заратустра је, целокупним знањем своје архаичке сакралне личности и свом својом натприродном снагом, покушао још једном да истргне народ. Заратустра је знао да ако човечанство само себе преда силама материјалне природе и препусти материјалним силама моћ над животом, овај процес се више не може зауставити.

...

У иранској баштини мрав је увек имао посебно значење: мрав је слика оне заједнице која је на почетку такође била људски, сакрални, узвишени народ, али је народ починио грех и грех није исправио. Тако је морао да постане маса, да се распадне на бесмислену гомилу. Моћ материјалних сила је све више расла, све се беспомоћније покоравала слепим, нижим силама и све је јачи постајао глас тамних сила. Тако се народ одвајао од људског обличја и преображавао у инсекта.

...

Ако се човек колективно ретроградно дегенерише и у заједници иступи из људског бивства, мора постати инсект, мрав који врви, механички, мрав који јури и кулучи. Сужено, све тамније, једноличније бивство се све више ретроградно развија. Мрав више нема судбину, бивство, ништа не зна о сакралном кругу, не зна ни за Бога, ни за дух, ни за ослобођење, ни за процват живота, ни за радост, ни за лепоту, само монотона стрка, бесмислена обавеза, механички рад у безнадежној сивој једноличности."

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP