Бела Хамваш: Болест

"Болест човековог тела одговара космичкој чињеници света да у низу прогресија Један достиже пропаст и додирује је. Болест не настаје у материјалном телу, него у недостижној духовној сфери, одатле силази у кругове судбине и реализује се у неком кругу универзалне забуне која је настала у изворној духовној сфери. Одавде се спушта даље у круг који непосредно окружује материјални свет и тек одавде у људску душу: душа је предаје даље машти, несвесном, на концу нервима, и преко нерава настаје органска промена која се назива болест. Бадер каже да је болест губитак законитог стања људског тела и прелазак у незаконито стање: болестан човек не зависи од идеја и не добија од њих светлост и снагу, него зависи од супротности идеја, Парацелсусовим речима: таму и пропаст човек добија од евеструма. Тако, дакле, болест изражава абнормалну зависност вишег реда од нижег реда - човек је деградиран, недостојан је сопственог бивства - материја влада њиме или што је још горе: тешка тама која пребива у материји. Према учењу Кабале, болест је резултат намерне зле воље - намерног ступања у круг броја пет. Јер никада није примарна телесна болест. Исти онај однос, пише Ал Газали, који постоји између тела и сенке, исти тај однос постоји између спиритуалног и материјалног света. У архаичком добу никоме не би пало на памет да говори о болести сенке. Прво би погледали у каквом је стању тело, право тело, односно невидљиво. И с тим је, наравно, једнаке вредности било да никоме не би пало на ум да у поседу пуких спољних средстава гаји такве наде да се болест може потпуно прогнати из материјалног живота. Један део болести је резултат таквог начина живота који се може поправити и одстранити повратком исправном начину живота. Међутим, постоје болести које су својом одређено одлучном физиономијом и печатом неизбежност судбине и њена последица. То извире из самог индивидуалног бивства и разрешава се тек онда када се индивидуално бивство поново разреши у универзалном. Јер ни људско бивство није ништа друго до абнормална зависност спиритуалног бића вишег реда од материјалних сила нижег реда. Ова болест је веома тесно повезана с оним што баштина назива материјализацијом, издвајањем из Једности, сагрешењем или праотачким грехом.

...

Аналогија вели да је свака болест учествовање у судбини бога патње. Човек може да бира судбину Бога с будном одлучношћу, и онда патња, болест, било какве да су, односе се само на кругове материјалног тела, дубље и више делове не дотичу: човек је изнутра, у души и духу остао цео, нетакнут, здрав. Ако човек не прихвата божанску судбину, он протестује; пошто протестује, он је негативан, и пошто је негативан, управо мора да пати у свом дубоком и високом духу и души. Порекло болести у сваком случају води изван материјалног устројства и у сваком случају је метафизичке природе. Ако човек зна да треба да пати, јер треба да прихвати учешће у судбини бога патње, он је на себе преузео судбину бога - то му доноси достојанство, смиреност, поузданост и пре свега светлост. А ако је душа светла, тело се смеши сваком свом пропадању."