Бела Хамваш: О систему и реду

"Темељ светих књига је ред. Ред је само један, преегзистентни, што значи да је био и постоји пре него свет. Ред себе самог из себе регулише, непрекидно уређује и држи у реду. Метафизички ред (Индија, Кина), објективни ред космоса (Орфеј), религиозни етички ред (Иран, Јудеја), ред људског бивства овде и у вечности (Јеванђеље).

Када се изгуби свест о реду, настају системи. Систем је оно што жели да буде ред, али не може, нешто се негде увек згреши и на тој тачки пропадне.

Ову мисао је овако формулисао Рудолф Каснер.

Језик реда препознатљив је по томе што не доказује (није софистички), него изјављује (објављење).

Историјске државе и друштва, религије и погледи на свет и филозофије нису у знаку реда, него система. У Европи, изузев неколико изузетних мислилаца, грађени су само системи. Самовољне мисли с недогледним (софистичким, дијалектичким) низовима доказа који се бар на једном месту покажу неодрживим и распадну се. Док данас живимо на руинама свих порушених система.

Ако је мисао неопходно доказивати, вели Вовнарг, значи да је лоше формулисана.

...

У сваком случају систем је слика апарата власти. О апарату власти, пак, знамо да је у сваком случају поробљивач бивства. Систем стоји на путу остваривању реда.

Систем карактерише завршеност једном за свагда, а ред бескрај. Систем је грч; ред је смисао. У реду постоји све; из система увек нешто изостане. Сваки систем је педантан и због тога је без хумора. И отуда је комичан. Ред је у сваком трену другачији, па ипак је увек исти. Ред је увек отворен; систем је затворен и пружа најповољније могућности за скривање.

У систему човек опширно доказује; већином оно што је неодрживо. Доказивање у систему је одбрамбена тактика човека који се скрива.

...

Сакрални ред је тиха свакодневница.

...

Ко је свестан реда, томе није потребан систем (тао). Систем је облик очајне анархије, а од свих је најочајнија утопија."