Хиперборејска зрачења: Арктик и ведске зоре

уторак, 05. мај 2009.

Из књиге "Арктичка прадомовина Веда" Бала Гангадхар Тилака:

"У своме делу "Paradise Found" др Warren наводи известан број ауторитета који показују да је током једног релативно скорашњег геолошког раздобља огроман простор арктичког тла, чији су део Нова Земља и Спицберг, био потопљен; а један од закључака које он одатле изводи јесте да садашња острва Арктичког Океана, попут ова два споменута, нису ништа друго до планински врхови који још избијају над површину мора које је освојило и прекрило праизворни континент којем су она припадала. Сви геолози су допустили постојање једног огромног околополарног континента у миоцену, па иако не можемо јемчити његово постојање током читавог плеистоцена, ипак имамо добрих разлога за тврдњу да су континенти око Северног Пола показивали другачију конфигурацију током међуледеног доба, и да је тада, као што примећује проф. Geikie, палеолитски човек, заједно са осталим квартарским животињама, насељавао целину арктичких области.

И сада постоји знатно пространство према Арктичком Кругу, у старом свету, посебно у Сибиру, а ми имамо доказ да је на њему владала блага и умерена клима. Дубина Арктичког Океана северно од Сибира сада је мања од 200 метара, па ако су се значајне географске мене догодиле у плеистоцену, није невероватно да је то тло, сада потопљено, у једном тренутку могло премашивати разину мора. Другим речима, имамо довољно показатеља за доказивање постојања једног континента који пре последње гласијације окруживаше Северни Пол.

...

Несумњиво је да су људске расе очувале своја древна предања, премда су многа од њих током времена искварена, па је на нама да увидимо слажу ли се она или не са оним што полазећи од последњих научних истраживања знамо о преисторијском човеку. У случају ведских предања, митова и веровања, имамо ту додатну предност да су она пре више миленијума била сакупљена и до нас пренета неизмењена још од тих далеких времена. Ако је индоевропски човек некада живео у Арктичком Кругу, један део Риг-Веде се још сматра неразумљивим по свим до сада познатим методама тумачења, иако су му речи и реченице на многим местима просте и јасне. Др Warren се позивао на ведска и друга предања ради подупирања своје теорије која тврди да су арктичке области биле колевка човечанства. Али што се тиче ведских текстова, тај је покушај остао мртво слово на папиру, у мери у којој ове ведске легенде и предања није до тада никада испитивао ниједан научник специјализован за Веде полазећи од нове тачке гледишта коју испоручују најновија научна открића, и у мери у којој је др Warren у потпуности зависио од постојећих превода. Ја ћу, дакле, предложити да се Веде испитаију са те нове тачке гледишта.

...

Чест је случај да се поларне области карактеришу светлим и тамним раздобљима од по шест месеци, јер као што свако зна, Сунце на Северном Полу непрекидно сија шест месеци, затим силази испод хоризонта и тада шест месеци влада ноћ. Али једно продубљено проучавање показује да је тај став тачан само приближно и у различитим тачкама захтева преиспитивање пре но што узмогне да се прихвати као научан. На првом месту, морамо правити разлику између Пола и поларних области. Пол је само тачка, па сви они становници исконске земље, уколико се ова налазила покрај Северног Пола, нису могли живети баш на тој тачки.

Поларне или арктичке области, с друге стране, сачињавају пространства око Северног Пола обухваћена Арктичким Кругом. Трајање дана и ноћи, као и годишњих доба, на различитим местима арктичке области нису, пак, нити могу бити иста као она у тачки названој Северни Пол. Одлике околополарне области морају, додуше, бити изведене из оних које владају на Полу; ипак, оне се од њих битно разликују, и то не треба сметнути с ума када будемо истраживали доказе за околополарно порекло Индоевропљана у древним временима. Људи који су живели у близини Пола или, тачније, у областима око Северног Пола обухваћеним Арктичким Кругом када су те области биле настањиве, зацело су познавали дан и ноћ од по шест месеци, али како су живели нешто јужније од Пола, њихов властити календар морао је бити различит од строго поларног календара; а зато је и неопходно одвојено испитивање поларних и околополарних одлика, да би њихове разлике постале очигледне.

...

Зора је у тропским или умереним појасевима напротив кратка и непостојана, и јавља се свака 24 часа. Она је и поред тога предмет песничких описивања у различитим земљама. Ако је то тако, лако ћемо замислити у колико би већој мери призор дуге и блиставе зоре који настаје после двомесечне тмине задивио поларног посматрача и са колико би он нестрпљења ишчекивао прво светлуцање на хоризонту. Наводим овде одломак из дела др Warren-а "Paradise Found", који описује ту дугу поларну зору, а на њега посебно скрећем пажњу зато што предочава једну од главних одлика Северног Пола. Пошто је назначио да су блесци поларне зоре неописиви, др Warren додаје: »Најпре се на хоризонту ноћнога неба појављује једва приметно светлуцање. На почетку, под њим само бледи неколико звезда, али мало после видимо га како расте и бочно се шири дуж још увек тамног хоризонта. Двадесет четири часа касније, оно завршава потпуни круг око посматрача чинећи да избледи још неколико звезда. Ускоро растућа светлост блиста као источњачки бисер. Она наставља своје кружно кретање све док се њена бела боја не претвори у пламтеће црвенило оивичено пурпуром и златом. Дан за даном, тај блистави призор наставља да кружи и зависно од тога да ли су атмосферски услови и облачност више или мање повољни за одбијање зрака, он постепено пролази кроз ступњеве распламсавања и утрњавања, али трне само зато да би се затим распламсао са још више жара, док се Сунце, вазда скривено, приближава својој излазној тачки. Најзад, када после два дуга месеца тај пророчки призор испуни небо све сјајнијим и сјајнијим блесцима, Сунце почиње да провирује из своје дуге повучености и да се обелодањује човековим очима. После једног или два круга, његова горња реса расте док се не образује потпуни диск, блистав, који сија над хоризонтом, и током пуних шест месеци окретаће се, увек видљиив, око велике осе света, никада не допуштајући да падне ноћ на његову изабрану земљу, Пол. Чак и када на крају стане да поново силази ка хоризонту, оно прикрива своје повлачење смењивањем час јаког, час бледећег блеска, током свог дугог заласка, као да овим све удаљенијим трептајима светлости подсећа свет који је напустило на обећање и пророчанство једног скорог повратка.«

...

ВЕДСКЕ ЗОРЕ

Као што смо видели, Риг-Веда не садржи изричита упућивања на дан и ноћ од по шест месеци, премда тај мањак увелико надокнађују аналогни одломци из иранских рукописа. Али у случају зоре, дуге обрћуће зоре, особене за Северни Пол, не сусрећемо се са том потешкоћом. Ушас, богиња зоре, важно је и обожавано ведско божанство, слављена је у тридесетак химни Риг-Веде и спомиње се више од три стотине пута, час у једнини, час у множини. По Муиру, ове су химне међу најлепшима, ако не и најлепше; а божанство којем су упућене Macdonell сматра за најљупкију творевину ведске поезије, као што се ни у било којој другој религиозној књижевности не налази дражесна личност.

Укратко, Усхас, или богиња зоре, описана је у химнама Риг-Веде са изванредним стилским богатством, а што је за нас још значајније, физички вид божанства није у химнама ни најмање заклоњен описивањем и персонификацијом. Овде, дакле, имамо добру прилику за доказивање ваљаности наше теорије показавши, у мери у којој је то могуће, да је најстарији опис зоре збиљски поларног карактера. А приори, не изгледа вероватним да су се ведски песници могли на тај начин усхићавати кратким зорама тропских или умерених појасева, или да је одуговлачење зоре могло изазивати такво неспокојство просто зато што ведски барди нису имали ни електричног осветљења ни свеће да се осветљавају током кратке ноћи од мање од двадесет и четири часа. Али химме зори нису до сада биле испитиване са те тачке гледишта. Чини се да су сви тумачи Веда, како источњачки, тако и западњачки, прећутно сматрали да су Усхас из Риг-Веде могле бити само зоре које познајемо у тропском и умераном појасу. Сасвим је природно да су један Yâska или један Sâyana могли мислити тако, али су чак и западњачки научници усвојили то становиште, вероватно под утицајем теорије о средње-азијском пореклу Арија. Отуда је више израза који би могли подстаћи истраживања о физичком или астрономском карактеру ведске зоре било или непознато или избачено из ведских химни погрешним објашњењима научника који би зацело били у стању да на тај предмет баце више светлости да нису били под утицајем горе наведене теорије. Ми се суштински занимамо управо за таква места, а сада ћемо видети да, уколико их здраворазумски протумачимо, она у потпуности установљују поларну природу ведске зоре."



















  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP