Победа социјализма!

недеља, 21. септембар 2008.

"Вашингтон – Америчка влада се спрема да уложи стотине милијарди долара за откуп вредносних папира везаних за лоше стамбене кредите да би спасла банке од ненаплативог хипотекарног дуга, као најновију у низу мера предузетих да се земља избави из финансијске кризе. Америчке власти су обећале да ће брзо усвојити владин план санације такозваних токсичних зајмова, а вредност плана се процењује на око 700 милијарди долара.

Овај потез је уследио после недеље која се сматра најтежом на финансијским тржиштима од велике депресије тридесетих година прошлог века, и која је претила опстанку националних привреда и светског банковног система.

Овог месеца америчка влада већ је морала да преузме хипотекарне компаније Фани Ме и Фреди Мак да би их спасла, као и да ускочи да помогне водећој осигуравајућој кући АИГ, док је четврта највећа банка у Америци Лиман брадерс банкротирала. Ово се десило само шест месеци пошто је влада интервенисала да спасе банку Бер Стернс.

...

„Слободно тржиште је мртво у Америци”, рекао је сенатор Џим Банинг из Кентакија, иначе члан Бушове Републиканске странке, и додао да ће се овим мерама „одузети слободно тржиште и увести социјализам у Америци”."

Међутим, то да је такозвано слободно тржиште мртво у Америци није се десило тек сада. То се одавно десило, а о томе је писао и чувени професор са МИТ-а Ноам Чомски. Молим вас, погледајте другу тему о томе на овом интернет дневнику:

http://svetlostvostoka.blogspot.com/2008/09/blog-post_6113.html

Дакле, као што сам већ доста пута до сада рекао, капитализам није никакав најприроднији економски систем или да до сада није нађен ниједан бољи. Капитализам је један од најгорих економских система у историји и то се и у случају последње велике финансијске кризе, пре свега у Америци, а и у целом свету, показало.

Ово "подруштвљавање" губитака великих америчких банака је, заправо, њихово спасавање од пропасти од стране државе, то јест друштва, јер се у спашавању тих великих америчких банака користи друштвени новац, то јест новац пореских обвезника. Зашто су те велике америчке банке требале да пропадну? Зато јер су лоше пословале. Према верској догми о такозваном слободном тржишту, онај ко у слободној конкуренцији на тржишту не послује добро, може да се деси да пропадне. Лепо. Ове велике америчке банке нису добро пословале на тржишту, али их сада америчка влада спашава да не пропадну? Што се саме не спашавају? Што америчка влада није спашавала од пропасти многа мала предузећа која су водили разни Џонови и Роберти, а која су пропала на тржишту због лошег пословања? Значи, као што је то лепо рекао професор Ноам Чомски, једна правила важе за једне, а друга за друге. Па, јел то поштено? Није. А јел то спровођење верске догме о такозваном слободном тржишту у пракси? Јесте. Значи, двоструки аршини. За једне, то јест за велике америчке банке, верска догма о такозваном слободном тржишу важи само дотле док добро послују, а када не послују добро, онда верска догма о слободном тржишту више не важи и онда се примењује механизам социјалистичке планске привреде о подруштвљавању губитака предузећа које треба да пропадне. Па зар није социјалистичка Југославија критикована од стране љубитеља западне религије (парламентарна демократија и капитализам) да је планска привреда неефикасна и да не може у својој ефикасности да се пореди са капиталистичком тржишном привредом? Ево необоривог доказа да то није тачно и то из срца најкапиталистичкије земље света САД. Ево нама и планске, то јест државно регулисане привреде и у САД. Ево нама такозване уравниловке, како су критичари југословенског социјализма, често оцењивали југословенску привреду. А као најјачи доказ о поразу верске догме о такозваном слободном тржишу је изјава из срца најкапиталистичкије земље на свету, из САД, од стране сенатора Џима Банинга из Кентакија: "Слободно тржиште је мртво у Америци". Па, шта би било да ове велике америчке банке нису спашене од стране америчке државе, то јест подруштвљавањем њихових губитака? Пропале би и финансијска тржиштва би се још више урушила. Онда би на ред, можда, дошле и последње велике америчке банке и онда се би се цео амерички финансијски систем срушио и са њим цела америчка привреда. И то најефикаснији економски систем у историји човечанства? Не. То је један од најнеефикаснијих и најгорих економских система у историји човечанства. Капитализам је заснован на трци за профитом на основу туђег рада, то јест на основу отетог вишка вредности који, својим радом, стварају радници у фабрикама и сељаци на њивама.

Толико о капитализму и такозваном слободном тржишту.

Read more...

Гласови са запада: Понашање и генетски модификована храна

субота, 20. септембар 2008.

"Године 1996. Грегу Бретхауеру понуђен је посао који је сматрао сјајним - управник за студенте при Централној алтернативној средњој школи у Аплтону у држави Висконсин. Али, кад је посетио школу и видео како изгледа, није хтео прихватити посао. Тинејџери су били “непристојни, одбојни и без манира”, рекао је, и школа је била без икакве контроле. Био им је потребан полицајац који би се бавио дисциплином и одузимањем оружја.

Али, 1997. године школа се почела мењати на готово чудесан начин захваљујући Барбари Рид Стит, аутору књиге "Food and Behaviour, A Natural Connection" ("Храна и понашање, природна веза"). О снажном деловању исхране сазнала је радећи као саветница за криминалце на условној слободи. Најпре би сваком клијенту који јој је био поверен променила исхрану. То би им сваки пут променило живот.

“Преко 80% клијената на условној слободи с којима сам радила од 1970. до 1982. године постали су здрави, продуктивни чланови друштва након што бих започела с терапеутским програмом промене исхране”, каже Стит. Промене у њиховим животима биле су тако видљиве да је један судија непрестано говорио новим клијентима: “Послаћу вас Барбари Рид и држаћете се исхране коју вам она одреди. Ако то не учините, опет ћете упасти у невоље - а следећи пут идете у затвор!”

Стит је била уверена како су многи проблеми с којима се суочавају школе у Америци узроковани лошом исхраном. Након што је успела променити понашање криминалаца, веровала је да ће утицај на средњошколце бити дечја игра.

Она и њен супруг Пол, биохемичар, дошли су у своју локалну школу с необичном и великодушном понудом. Хтели су избацити аутомате за продају сокова и прерађену храну и нахранити ученике свежом, целовитом храном, пратећи притом како им се понашање побољшава. А Ститови ће платити рачун. Заравно, будући да су посједовали фирму "Natural Ovens", пекару за целовите пекарске производе, њихова компанија слаће школи своје здраве производе и запослити свог кувара у школској кухињи.

Управа школе спремно је прихватила ову понуду без обавеза, а чак је и очекивала неке промене. Оно што су добили, било је револуционарно.

Школа је постала мирна, деца су се добро понашала, неоправдани изостанци нису проблем, а свађе су биле ретке. Оцене су се поправиле, а учитељи су се могли посветити подучавању уместо да непрестано дисциплинирају ученике. “Више у разреду нема ометања нити потешкоћа с понашањем ученика какве сам имала пре новог програма исхране”, каже наставница Мери Брувет.

Чак су и проблематични ученици захваћени овом револуцијом. Бројеви су импресивни. Откад је програм започео пре пет година, није било уношења оружја, одустајања од школе, избацивања, самоубистава, па чак нити дрога.

Бретхауер је посетио школу четири године након што је одбио посао декана и запањио се над оним што је видео. Каже: “Дошао сам на разговор ради другог посла и открио како се атмосфера потпуно променила.” Ипак је одлучио прихватити посао.

И друге школе затражиле су такве промене. Средња школа "Ајнштајн" увела је неке мање промене и према декану, деца су готово одмах постала “пажљивија и боље усредсређена”. Наставник природних наука у средњој школи каже: “Предајем овде готово тридесет година. Видим да су ове године деца мирнија и да је с њима лакше разговарати. Чине се разумнијима. Ове сам године хтео поћи у пензију, али остајем још једну годину - толико ми је забавно!”

Ученици су приметили промене до којих је дошло због здравије исхране. Једна је девојчица изјавила: “Сада кад се могу концентрисати, лакше ми је слагати се с другима јер пазим шта они говоре, а не размишљам само о ономе што ја њима желим рећи.” Друга ученица је рекла: “Ако имаш важан тест, мораш јако добро јести.”

“Научили су да ће их здравија храна учинити бољим особама”, каже надзорник Томас Скалин. “Боље су усресређени и срећнији су.” Многи ученици постали су заговорници здраве хране. Вести о трансформацији школе заинтересовале су многе широм света. Свакодневно добијају захтеве на својој wеб страници, а између осталог, гостовали су у емисији “Добро јутро, Америка”, на новозеландском радију и у италијанском часопису.

Један наставник из исте школе неколико година раније спровео је сличан експеримент с мишевима. У једном кавезу три су миша јела нездраву храну; у другом су три миша јела целовите намирнице. Разлика између две групе била је шокантна.

Мишеви који су јели нездраву храну, каже Стит, постали су “врло усамљени и недружељубиви.” Кад су ступали у интеракцију, често су се тукли.

У сваком кавезу налазила се картонска цев начињена од ролне папирнатих убруса. Мишеви храњени нездравом храном подерали су своју цев на комадиће, док је група храњена здравом храном користила своју цев као спаваоницу. Чинило се да су мишеви храњени нездравом храном заборавили на своје нормално ноћно понашање, јер су током дана толико јурили уоколо да их је наставница морала прекрити како би стишала буку у разреду.

Након два месеца храњења нездравом храном два су миша убила трећег и појела га.

На крају тромесечног експеримента два преживела миша храњена нездравом храном почела су јести целовите намирнице. За око три седмице њихово је понашање поновно постало мирно и питомо.

Кад је наставница Луиђи Фриго чула за експеримент с мишевима, одлучила га је спровести са својим другим разредом у Кудахију у држави Висконсин, и понављала га је од тада сваке године, током седам година. Али, како би заштитила мишеве, ограничила је нездраву исхрану на само четири дана. Она и њени ученици најпре су седмицу дана посматрали мишеве, радећи белешке о њиховом понашању. Затим су три миша нахранили намирницама као што су зашећерене житарице, слаткиши или колаши и дијетна сода. До следећег дана “њихово се понашање драстично променило.” Мишеви храњени нездравом храном променили су се из друштвених, активних животиња у лење, недруштвене животиње. Више се чисте, чине се нервознима, скривају храну, и више не могу изводити неке “трикове” које су раније изводили. Потребне су им две до три седмице храњења целовитом храном да се опораве од нездраве хране. Неколико месеци касније разред је још једном покушао поновити експеримент на истим мишевима, али животиње су одбијале јести нездраву храну.

Храна која мења ум

Иако Стит није била усредсређена на уклањање генетски модификоване хране, уклонивши продајне аутомате, припремајући храну од почетка и користећи маслиново уместо биљног уља, њен је програм елиминисао готово сву ГМ храну с јеловника.

Није јасно које су намирнице узроковале проблеме у понашању. Али, јасно је да храна може снажно утицати на понашање, расположење, срећу и целокупни квалитет наших живота. Истраживање из 2002. године показало је да “молекули хране делују као хормони регулишући телесне функције и подстичући деобу ћелија. Молекули могу проузроковати менталну неравнотежу, од недостатка пажње и хиперактивног поремећаја до течких менталних болести.” Храна може бити “моћнија од лекова”. Истраживачи су рекли да храна такође може утицати на “гене који одређују хоћемо ли добити рак, срчано обољење, депресију, шизофренију или дислексију.” Исхрана здравом храном не само да нам продужава живот, већ “што је још важније, одржава високи квалитет наших живота док старимо.”

Истраживање британског "Asthma and Allergv Research Center" ("Центра за истраживање астме и алергије") потврђује овај закључак. Током две седмице 277 трогодишњака храњено је воћним соком којије садржавао четири вештачке боје укупне тежине 20 мг и конзерванс натријум бензоат. Те су количине знатно ниже од нивоа допуштених у пићу и храни за децу. Следеће две седмице деца су добијала обичан воћни сок.

Родитељима није речено током која две седмице су деца добијала обичан сок, нити током којег раздобља су добијала сок с додацима. Од њих је затражено да пишу извештаје о понашању својих трогодишњака. Описали су понашања као што су “прекидање, концентрација, ометање других, тешкоће с успављивањем, поигравање с предметима и изливи беса.” Подаци су указивали на значајне разлике између два експериментална раздобља. Заправо, истраживањем се закључило како је боја у храни могући узрочник проблема сваког четвртог детета које има нападе беса.

Истраживачи кажу како се “значајне промене хиперактивног понашања детета могу постићи уклањањем боје и адитива из исхране.” Тврде како би “сва деца осетила корист од такве промене, а не само деца која већ показују хиперактивно понашање или која су склона алергијским реакцијама.”

Ако адитиви и нездрава храна могу тако снажно утицати на децу, ученике и криминалце на условној слободи, колики део начих нервоза, мањка концентрације, немира, несаница, беса или депресија одређује оно што једемо? Наука још нема одговор. Утицај хране на ментално и емоционално здравље није процењен у традиционалним проценама сигурности хране. А ниједно истраживање није проучавало везу тих учинака и ГМ хране.

Међутим, један је експеримент случајно открио неке ствари. Холандски студент, хранећи једну групу мишева ГМ, а другу природним кукурузом, открио је више од обичне разлике у тежини. Било је и значајних разлика у понашању. Мишеви храњени ГМ храном “чинили су се мање активним у кавезу.” А кад су измерени на крају експеримента, они храњени ГМ храном били су “узнемиренији” од других мишева. Према речима истраживача: “Многи су трчали уоколо по корпи, очајнички копали по пиљевини, па чак панично скакутати, што никада раније нисам видео.”

Не могу се само на темељу овог запажања извући закључци о учинцима ГМ хране на људску психу. Али, и закључци да психолошких учинака нема, једнако су неутемељени."

Ово је из књиге "Семе уништења" од Џефрија Смита.

Не дајте да вам капитализам уђе у кућу.

Read more...

Гласови са запада: Капитал и генетски модификована храна

петак, 19. септембар 2008.

"Године 1985. методом генетског инжењерства у свиње је уметнут хумани ген који производи хумани хормон раста. Циљ научника био је стварање свиње која брже расте. Оно што су добили, била је ревија чудовишта. „Са својом чекињастом длаком и широким њушкама те животиње нису нимало наликовале на свиње на фарми мог деде”, написао је Били Ламбрехт, новинар листа St. Louis Post Dispatch. У једном од првих легла са уметнутим генима хуманог хормона раста једно женско прасе није имало анус нити полних органа. Неке свиње биле су превише летаргичне да би стајале. Друге су имале артритис, чиреве, повећано срце, дерматитис, проблеме са видом и бубрежне болести. Био је то први пример у дугом низу експеримената са непредвидљивим резултатима. Наравно, најучесталији исход генетског инжењеринга био је изненађење.

- Научници су модификовали дуван како би произвео одређену врсту киселине. То је било све што су желели: киселину и ништа друго. Али, биљка је произвела и отрован састојак који се иначе не налази у дувану.

- "Монсанто" је произвео две врсте памука: једну која је требала поднети примену њиховог хербицида "Roundup" и другу која је требала произвести свој властити инсектицид назван "Bt". Биљке нису требале имати никаква друга нова својства. Међутим, прве године кад је посејан ГМ памук, пропало је неколико десетака хиљада хектара засејаних овом културом. У Мисурију су биљке одбацивале своје чахуре; друге су у контакту са хербицидом којег су требале толерисати, угибале. У Тексасу готово 50% "Bt" памука није производило предвиђен ниво инсектицида и „бројни су фармери имали проблема са клијањем, неравномерним растом, слабим уродом и слично.”

- Научници који су генетски модификовали квасац како би му повећали способност ферментације, били су шокирани откривши да поседује 40 до 200 пута повећан ниво природног отрова. У свом раду, објављеном у часопису International Journal of Food Science and Technology, аутори су признали да би резултати могли „у средиште пажње ставити питања везана уз сигурност и прихватљивост генетски модификоване хране и тако барем деломично потврдити страхове потрошача који још нису спремни да прихвате храну произведену употребом техника генетског инжењеринга.” Такође су истакли да њихов квасац, у који нису били уметнути страни гени него вишеструке копије властитих гена квасца (клон), није био “потпуно једнак” нормалном квасцу, као што су претпостављали многи владини заговорници ГМО-а.

- Научници са Универзитета Оксфорд, који су покушавали потиснути један ензим у кромпиру, случајно су повећали удео скроба у њему. Професор Крис Ливер, управник одсека за ботанику, рекао је: „Били смо изненађени као и сви други.” Ливер је напоменуо: „Ништа у нашем тренутном схватању метаболизма биљака није указивало на то да би наш ензим могао имати тако велики утицај на производњу скроба.”

Зашто научници који модификују организме како би постигли један резултат, тако често постижу нешто сасвим друго? Један од разлога је тај што још увек не разумемо већи део улоге гена. Други разлог је тај што су се многа научна начела на којима се темељи генетски инжењеринг показала погрешним.

Како бисмо схватили могуће узроке деформације свиња или отрова у дувану, или пак Пустаијевих отровних кромпира, морамо схватити процес генетског инжењеринга. А објашњење започиње с ДНК.

...

МУДРОСТ КРАВА

Године 1998. Хауард Влигер на својој фарми у Морисо, Ајова, пожњео је природни и генетски модификовани "Bt" кукуруз. Хтео је да види како ће његове краве реаговати на "Bt" кукуруз који производи властити инсектицид па је једну страну јасли дугу девет метара напунио "Bt", а другу природним кукурузом. Његове би краве иначе појеле сав кукуруз који би им дао и не би ништа оставиле. Но, кад је двадесет пет крава пустио у обор, све су се скупиле на страну јасли у којој се налазио природни кукуруз. Кад га више није било, мало су грицнуле "Bt" кукуруз, али брзо су се предомислиле и отишле.

Неколико година касније, Влигер се придружио групи фармера у Амесу у држави Ајова како би чуо говор председничког кандидата Ала Гора. Забринут због Горовог некритичног прихватања ГМ хране, Влигер је затражио од њега да подржи закон, недавно уведен у Конгресу, који захтева да се ГМ храна означава. Горе је одговорио како научници кажу да нема разлике између генетски модификоване и генетски немодификоване хране. Влигер је рекао да се не слаже и описао како су његове краве одбиле појести ГМ кукуруз. Додао је: “Моје су краве паметније од тих научника.” Просторијом се заорио пљесак.

Гор је упитао да ли је још неки фармер приметио разлику у реакцији својих животиња на ГМ храну. Подигло се петнаест руку. “Ако је на пољу било генетски модификованог и генетски немодифицираног кукуруза, стока би увек најпре појела онај генетски немодификован.”

Гејл Лаш, Небраска
“Комшија је узгајао "Bt" кукуруз компаније "Pioneer". Кад је стока зашла меду стабљике, није га хтела јести.”

Гери Смит, Монтана
“Моје краве више су волеле јести старе сорте од хибридних сорти кукуруза, али оба су типа волеле више од новог "Bt" кукуруза.”

Тим Ајзенбис, Јужна Дакота
Према чланку из часописа Acres USA из 1999. године, стока је чак срушила ограду и прошла кроз поље "Roundup Ready" кукуруза како би дошла до генетски немодификоване сорте коју је појела. ГМ кукуруз није ни дотакнула.

...

“Сведочење научника пред одбором канадског Сената било је попут призора из ТВ серије "Досије Икс".” Тако су водеће канадске новине, "Globe and Mail", описале причу о шест канадских владиних научника који су се покушали супротставити снажној иницијативи да се одобри производ који су сматрали ризичним. Њих шестеро били су запослени у агенцији "Health Canada" - канадског еквивалента ФДА. Године 1998. анализирали су генетски модификовани (рекомбинантни) говеђи хормон раста, који, кад се уметне у краве музаре, повећава производњу млека за 10 до 15%. Њихов је посао био да утврде да ли је то млеко сигурно за људе. Нису мислили тако, али виши канадски службеници и "Монсанто", корпорација која је створила производ, покушали су их присилити да га ипак одобре за употребу. Лист "Ottawa Citizen" овако је описао призор: “Сенатори су запањено седили док је др. Маргарет Хавдон причала о састанку са службеницима "Монсанта Инц.", произвођача лекова, који су научницима из агенције "Health Canada" понудили између 1 и 2 милиона долара - била је то понуда која се могла објаснити само као мито, како је рекла сенаторима.”

Сенатори су слушали док је “Хавдон причала како су белешке и досијеи критични према научним подацима које је дао "Монсанто", украдени из закључаног ормара у њеној канцеларији.” Дрхтавим гласом Хавдон је причала да је суспендована јер је одбила да одобри препарат због забринутости за његове последице на здравље.

Научници су рекли одбору Сената: “Произвођачи лекова имају превелик утицај на процес одобравања лекова.” Научници “често имају осећај како су им каријере угрожене ако стану на пут леку за који сматрају да није сигуран”. “А директори без научног искуства редовно надгласавају њихове одлуке.”

Један од научника, који су дигли узбуну и сведочили, Шив Чопра, открио је како је политика одсека “служити клијенту”. Али, дефиниција клијента не односи се више на јавност: “Клијент је сада индустрија.”
“На нас су вршили притисак и застрашивали нас да одобримо лекове сумњиве сигурности, укључујући и rBGH”, Чопра је рекао одбору. Он је “сведочио како је један од његових директора запретио да ће преместити њега и његове колеге у друге одсеке, гдје 'више нико неће хтети ни чути за њих', ако не пожуре с повољним оценама rBGH.” Додао је да све досијее везане уз rBGH “сада контролише један виши службеник и како се могу прегледати једино уз посебно допуштење.” То је специфично само за rBGH; ни једном другом досијеу није допуштен чак ни такав ограничени приступ.

Сенатор Јуџин Велан је одговорио: “Не могу веровати да сам у Канади кад чујем да су вам досијеи украдени и да се сада сви налазе у рукама једне особе... До ђавола, какав нам је то систем?”

Систем је додатно разоткривен кад се након сведочења Чопра вратио на посао након чега је убрзо суспендован на пет дана без плате. Узрок суспензије, како је касније испричао другом одбору Сената, била је освета због његовог сведочења. Оно што се догађало канадским научницима 1998. године била је “реприза” онога с чим су се амерички научници сусрели током 80 тих, кад је ФДА евалуирала rBGH. Процес одобрења овог фармацеутског производа пример је сукоба интереса, немарне науке и индустријског утицаја који прожимају и политику према ГМ храни. Међутим, важно је напоменути како ФДА третира ГМ храну као нешто потпуно различито од лекова. И док је провела неколико година евалуирајући rBGH, за ГМ храну се не траже готово никаква испитивања.

...

Наука у интересу корпорација

Будући да се радило о милијардама, биотехнолошка индустрија очајнички је покушавала сузбити побуну против ГМ хране. Морала је нешто учинити и то брзо. Али корпорације, нарочито "Монсанто", нису се смеле директно бранити. „Сви нас овде мрзе”, признао је Ден Веракис, "Монсантов" представник за Европу. Он се нашао под светлом рефлектора након што је 21. фебруара у дневним новинама "The Observer" објављен чланак под насловом: „Противречност око хране: човек са најгорим послом у Британији”.

Заиста, Норман Бејкер, члан британског парламента и припадник либералних демократа, у марту је изјавио у Доњем дому како је "Монсанто" „јавни непријатељ број један”. Па је додао: „Они инсистирају на укидању права потрошача на избор, на рушењу изабраних влада и на наметању својих одвратних производа светском становништву.” Захтевао је да се активности корпорације почну сматрати противзаконитим.

"Монсанто" и индустрија очигледно су морали деловати путем посредника. А судећи по Гринберговом документу који је процурио у јавност, имали су пријатеље на високим положајима. Извештај је открио како је стратегија "Монсанта" придобијање „друштвено-економске елите” коју чине чланови парламента и „виши државни службеници”.

Али, показало се како несклоност Нормана Бејкера према "Монсанту" не деле вође владајуће Лабуристичке странке. Према извештају објављеном у часопису "Globe and Mail" у фебруару 1998. године, откад је Лабуристичка странка преузела власт годину дана раније, „владини службеници и министри сусрели су се 81 пута са представницима компанија које производе ГМ храну (23 пута само са "Монсантом")”. Труд корпорација и те како се исплатио. „Више од 22 милиона долара одвојено је за помоћ британским биотехнолошким корпорацијама”, а представници владе бесрамно су подржавали биотехнологију.

...

Новац окреће свет

Будући да постоји тако мали број истраживања сигурности ГМ хране и да се појављују тако велики ризици, зашто је цењени институти, научни одбори, истраживачки часописи, па чак државни службеници бране као да је доказано сигурна? И зашто тако брзо осуђују доказе који се могу употребити за заштиту јавности? Лако ће следећа поглавља илустровати колико су ти трендови опасни и продорни, кључ разумевања разлога због којих се то догађа јесте праћење трага новца.

Будући да је у државном прорачуну на располагању све мање новца за истраживања, све више научника у САД и Европи зависи од корпорацијских спонзора, а тиме и о корпорацијском прихватању њихових истраживања и резултата. На пример, у врхунским британским истраживачким Универзитетима, приватно финансирање чини од 80 до 90% укупног истраживачког буџета. Али, ослањање на корпорацијско спонзорисање може имати скривену цену.

На узорку од петсто научника који раде у државним, или недавно приватизираним истраживачким институтима у Великој Британији, откривено је како је од њих 30% спонзор тражио да промене закључке истраживања. Према извештају објављеном у британском часопису Times Higher Education Supplement у јуну 2000. године, „тај број је укључивао 17% научника од којих је затражена промена закључака како би одговарали жељеном исходу странке, 10% научника од којих је промена затражена како би добили даљње уговоре и 3% од којих је промена закључака затражена како би се спречило њихово објављивање.”

Ако је 30% научника признало да се од њих захтевала промена резултата, поставља се питање колико је других научника, који су се подредили захтеву својих странака, било превише постиђено да би искрено одговорило на ово питање.

Чланак под насловом „Од научника се тражи да наместе резултате за спонзоре” износи да се научници жале „како комерцијализација научних истраживања прети стандардима непристраности”.

Др. Ричард Смит, уредник British Medical Journal, каже да „сукоби интереса” који спонзоришу истраживања, имају „велики утицај на закључке”. Он упозорава: „Заваравамо сами себе ако сматрамо да је наука потпуно непристрана.”

У САД су за мање од десет година донације корпорација порасле са 850 милиона долара 1985. године на 4,25 милијарди долара 1995. године. Према часопису Atlantic Monthly, „новац све чешће прате и одређене обавезе... У високом образовању корпорације не само да спонзоришу све већи број истраживања - оне све чешће диктирају услове њиховог спровођења.”

Размотрите случај калифорнијског универзитета Беркли. У новембру 1998. године биотехнолошка компанија "Novartis" дала је одсеку за биологију биљака и микроба 25 милиона долара за истраживање. За узврат, "Novartis" има право првенства у издавању дозвола за око трећину открића одсека. То укључује открића која је финансирао "Novartis", али и она која финансирају савезни и државни извори. Корпорација "Novartis" такође има право одложити објаву истраживања до четири месеца што јој осигурава време за патентирање, као и време за употребу информација које поседује. Надаље, "Novartis" има два представника у петерочланом одбору који одлучују о трошењу новца за истраживање.

Чувши за уговор, многи професори факултета били су бесни. Више од половине веровало је како ће имати „негативан” или „врло негативан” утицај на академску слободу, око половине је веровало како ће ометати „истраживања за добробит јавности”, а 60% је сматрало како ће ограничити слободну размену идеја међу научницима.

„Од проблема присилне тајности и одгађања”, пише у чланку часописа Atlantic Monthly, „још је гора могућност да иза затворених врата неки корпорацијски спонзори манипулишу радовима пре објављивања како би послужили њиховим комерцијалним интересима... Истраживање спроведено у великим истраживачким центрима са подручја инжењеринга открило је како би 35% научника допустило корпорацијским спонзорима да пре објављивања уклоне информације из њихових радова.”

Надаље, многи професори имају деонице у компанијама које спонзоришу њихова истраживања, или седе у њиховим одборима, или се једноставно ослањају на корпорацију за наставак финансирања истраживања. Чак и универзитети улажу у компаније које финансирају универзитетска истраживања или имају од њих користи. „У истраживању осамсто научних радова објављених у академским часописима, Шелдон Кримски, професор јавне политике на универзитету Тафтс и водећи ауторитет на подручју сукоба интереса, открио је како је мало више од трећине аутора имало значајан финансијски интерес у својим извештајима.” Међутим, ни један од тих радова није открио ту информацију. Милдред Чо, виша истраживачица из Центра за биомедицинску етику са Стенфорда (Center for Biomedical Ethics), каже: „Кад имате толико научника у одборима компанија и толико њих који спроводе спонзорисана истраживања, запитате се како се та истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? Која се не постављају?”

Истраживање објављено у часопису Journal of the American Medical Association открило је да су истраживања лекова против рака, која су финансирале непрофитне групе, осам пута чешће долазила до неповољних резултата од истраживања која су финансирале фармацеутске компаније. Или размотрите случај генетски модификованог вештачког заслађивача: до 1995. на њему је спроведено око 165 истраживања која су рецензисали други стручњаци. Готово су равномерно подељена између оних која нису открила никакве проблеме и оних која су довела у питање сигурност сладила. Од истраживања која нису открила никакве нежељене последице, њих 100% финансирао је произвођач заслађивача. Сва истраживања која су финансирали невладини и изван-индустријски извори поставила су питање сигурности. Успут, произвођач заслађивача је "GD Searle", у то време у целости у власништву "Монсанта".

Многи се људи слажу да је биотехнолошка индустрија велику подршку добила управо из академских кругова. Социолог Валтер Пауел „верује како су блиске везе универзитета и индустрије главни разлог због којег америчке корпорације сада доминирају биотехнолошким тржиштем”. Али, према професорици Ан Капушћински са универзитета у Минесоти, која проучава ГМО, иста та веза научницима отежава постављање питања везаних уз сигурност ГМО-а. То је потврђено кад је Дајвид Кронфелд писао чланке и писма ветеринарском часопису, којима је довео у питање истраживања здравља животиња третираних генетски модификованим говеђим хормоном раста (rBGH). Према листу The Milkweed: „Због те 'јереси', службеник "Монсанта"... написао је три писма Политехничком институту Вирџинија, универзитету на којем је радио Кронфелд током 1989. године, јасно запретивши да би Монсанто могао прекинути сва финансирања истраживања тог универзитета ако Кронфелд не прекине са својим критикама истраживања rBGH.”

„Не може се очекивати да научници буду независни и поуздани саветници у вези сигурносних питања, с обзиром на све већу зависност науке од финансијске потпоре индустрије”, пише др. мед. Јан Суркула у уводнику PSRAST-а (Лекари и научници за одговорну примену науке и технологије - Physicians and Scientists for Responsible Application of Science and Technology). А колумнист из часописа New Scientist упозорава: „Научници са залеђем у индустрији имају утицај на високим положајима - крећу се владиним ходницима.”

...

Ти кажеш парадајз - ја кажем “више не”

“Овај парадајз је убран пре седам дана.” Човек је подигао јарко црвени парадајз пречника око 6 цм и показао је публици.

“Овај парадајз убран је пре тридесет дана.” Привукао је пажњу готово петсто учесника састанка Биотехнолошког удружења Минесота. Парадајз је био идентичан претходном.

“Овај парадајз убран је пре 90 дана. Овај парадајз убран је пре 120 дана. Ова парадајз убран је пре 150 дана”, наставио је човек.

Положио је на сто свих шест парадајза. Сви су били свежи, црвени и зрели. Сви су имали нове гене у својој ДНК како би изгледали свежи.

Говорник је застао допустивши присутним да се диве овим бесмртним примерцима парадајза.

Након неког времена устао је човек шездесетих година из приближно двадесетог реда гледалаца. Сви су се окренули како би га послушали, јер прекинуо је дуги мук. “Као биохемичар, имам проблем. Ако парадајз није иструнуо нити пропао за 150 дана, шта сте учинили с хранљивом вредношћу?” Био је то Бил Ласмет. Провео је највећи део свог живота проучавајући пољопривреду и начине унапређивања продуктивности, нутриционизма и екологије тла. А парадајз од 150 дана није одговарао његовој дефиницији унапређивања.

Говорник није одговорио. Према Ласметовим речима, двојица младића из првог реда су устала, пришла му и тихим гласом рекла како сматрају да о томе не би требало расправљати, и замолила га да им се придружи изван дворане.

Њих тројица изашли су напоље, затворили врата за собом и онда је један од младића рекао: “Нас не занима хранљива вредност. Занима нас само хоће ли домаћица купити парадајз и 180 дана након што је убран.”

Ласмет се наљутио и то им је и рекао. Објаснио им је да су, уколико парадајз не труне, морали учинити нешто са шећером и ензимима. С биолошког стајалишта, то би било лоше.

Младићи су били љубазни и допустили су му да неко време говори - вероватно задовољни што свој бес искаљује на њих, а не у конференцијској дворани.

На конференцијској вечери Бил и његова супруга су вечерали потпуно сами. “Помислили бисте да сам губав”, рекао је Ласмет. “Људи би нам пришли, погледали нас и удаљили се.”

Свестан да је у мањини, напустио је Биотехнолошку асоцијацију и с тугом и бесом посматрао како се ГМ усеви шире.

Ово је текст из књиге "Семе уништења" од Џефрија Смита.

Ја сам против капитализма и верске догме да профит, то јест зарада, треба да буду главни покретач економије. А ви?

Read more...

Ноам Чомски: Истина о "слободном" тржишту (I)

"Видови неолибералне доктрине


Овде долазимо до друге важне одлике модерне историје. Доктрина слободног тржишта се појављује у два вида. Први је онај званични који се намеће незаштићенима. Други је онај који бисмо могли назвати ”стварно постојећом доктрином слободног тржишта„ која гласи: тржишна дисциплина је здрава за тебе али није за мене, осим ако ће ми донети привремену предност.

...

Секретар ваздухопловства председника Трумана јасно је објаснио ствар: не треба да користимо реч ”субвенција„ рекао је он; реч коју треба користити је ”безбедност„. Он се постарао да војни буџет подмири захтеве ваздухопловне индустрије”, како он то каже.

...

Према томе, сасвим је исправно од Клинтона што је узео Боинг за „узор компанијама широм Америке”, док је са великом помпом проповедао своју „нову визију” будућности слободног тржишта на Азијско-пацифичком самиту 1993. Леп пример стварно постојећих тржишта, производња цивилне авијације је сада углавном у рукама Боинг-Мекдоналда и Ербаса а ови своје постојање и успех дугују широким друштвеним субвенцијама. Иста схема преовладава и у компјутерима, комуникацијама, у ствари у готово сваком динамичном сектору економије.

...

Да би илустровали „стварно постојећу теорију слободног тржишта” другачијим мерама, у опширној студији транснационалних корпорација (ТНЦ), Винфрид Раигрок и Роб ван Талдер су нашли да су „готово све велике светске фирме-језгра искусиле одлучујући утицај владине политике и/или баријера које је тржиште поставило на њихову стратегију и конкурентну позицију” и „најмање двадесет компанија са листе” Fortune 100 „не би преживеле да их нису спасиле њихове владе”, тако што су подруштвиле њихове губитке или их једноставно преузеле када су запале у неприлику.„

Ово је извод из књиге ”Профит изнад људи„ (”Profit over people„) од професора Ноама Чомског.

Read more...

Висока Србија: Истина о француској револуцији

"Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан, звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја. А чувени кољач Жув, који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке увек буду огрезле у крви. Једном винарском трговцу, по имену Гас, санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. Приликом мучеништва свештеника Пјера Де Лартига, једна жена му је испалила пушку у лице, друга му је одсекла главу, а њихови саучесници су одмах похитали да рубље натопе његовом топлом крвљу. Уживање мучитеља не би било потуно, да убиства нису била праћена касапљењем удова њихових жртава. Тако су 1792. године, у месту званом Ванс тројицу свештеника искасапили комад по комад. Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правила звечке. 1796, гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клод-Франсоа Гијерме-а његове остатке - главу, прсте, језик - су растурили по кафанским столовима или на улици окачили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници. Дешавало се често да исечене удове испеку на ражњу. Та судбина је снашла Гијена-Димоншела кога су искасапили и парчад меса на лицу места испекли. А бивало је да мученике и живе испеку на ватри, као 1872. године каноника Александра у Ремсу. Када би знали се да у близини налазе рођаци или пријатељи њихових жртава, кољачи би похитали да им покажу одсечене главе. У Паризу су пекару Фулону одрубили главу, натакли је на копље и показали је његовој трудној жени која је пред тим призором пала у несвест; сачекали су да се она освести, па су је онда приморали да пољуби главу свога мужа. Одрубљену главу херцегиње де Ламбал, која се није хтела одрећи краља и краљице, су на копљу пронели крај прозора краљевске породице заточене у Тамплу. Међу револуционарним злочинцима било је омиљено и скрнављење лешева, нарочито женских. Зна се да је над обезглављеним трупом те исте херцегиње де Ламбал, разуларена гомила извршила страшне оргије. Звери у људском облику су слично поступиле и 1794. године, са четири монахиње Урсулинског реда у месту Касел. Убилачка екстаза француских револуционара знала је да падне и у људождерство. Већ августа месеца 1789, официра Белзенса који је покушао да заустави једну уличну манифестацију у Кану су исекли на комаде које су затим појели. Августа 1792, забележени су многи случајеви када су жене из париске руље нестрпљиво грабиле и прождирале крваве комаде свежег меса својих жртава, не чекајући ни да ове прво испеку на ражњу. Глумац Грамон био је чувен по томе што је лобање гиљотинираних разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара.

...

Забаве ради, практиковали су често и тзв. ”републиканско венчање„. Младиће и девојке би међусобно голе везивали, тако да не могу пливати, па би ох онда бацали у воду и чекали да се ови заједно удаве.

...

”Паклене колоне„ републиканског генерала Тироа добиле су наредбу да у Вандеји бајонетом пробуразе све живо, не изузимајући девојке, жене и децу."


Из књиге "Истина о француској револуцији", доктора Марка С. Марковића.

Read more...

Гласови са запада: Шведска

четвртак, 18. септембар 2008.

"Како је држава благостања упропастила Шведску


Некада су људи у Шведској говорили да бити Швеђанин значи сам обезбеђивати себе и своју породицу, бринути се сам о себи и никад не бити неком на терету. За њих, пристојан и моралан живот значио је независност и вредан рад. Тако је било пре мање од сто година. Моја покојна бака често је говорила да са светом нешто није у реду. Била је поносна што никад није тражила помоћ, што је увек могла да се ослони на свог супруга и себе, поносна што су целог живота могли сами да обезбеде све што је било потребно за своју породицу. И када је напустила овај свет са навршених 85 година живота, њено достојанство није било нарушено. Никада и ником није била на терету. Моја бака, рођена 1920. године, припадала је последњој поносној генерацији Швеђана, генерацији са јаким осећањем моралне обавезе да се буде независан у животу - да човек мора да буде господар своје сопствене судбине. Људи њене генерације доживели су и преживели један или оба светска рата (иако Шведска није била захваћена ниједним), а подигли су их и васпитали сиромашни Шведски сељаци и индустријски радници. Били су сведоци и учесници Шведског “привредног чуда”. Њихов морал помогао им је да опстану у свакаквим условима. Онда када нису могли да живе од својих зарада, радили би још више и дуже. Били су и архитекти и градитељи својих сопствених живота, иако је то значило да морају много да раде и да преживљавају и наизглед безизлазне ситуације. Иако ни они сами нису имали пуно, радо су пружали помоћ онима за које су мислили да им је потребна, али они сами тешко би прихватали понуђену помоћ. Били су поносни на то што су у стању да брину о себи. Високо су ценили независност и одсуство потребе да траже помоћ. Мислили су да, ако нешто нису могли сами себи да обезбеде, немају право да траже помоћ других. Па ипак, поверовали су обећањима тадашњих политичара да ће “помагати слабима”, врсти људи која у то време у ствари није ни постојала јер тада нико не би признао да није у стању да се брине о себи. Они су били добри и вредни људи и вероватно су мислили да ће мали допринос за оне који су били у много тежем положају бити добро дело. Теоретски, то је можда разумљиво па чак и пожељно. Они и њихови родитељи добровољно су били део (приватне) заједнице која је новчано помагала болесне и незапослене. У тешким временима рецесије или брзих друштвених промена ово је било оптерећење, али прихватано је добровољно и било је у њиховом сопственом интересу. Увећана (државна) верзија исте врсте међусобне помоћи је вероватно звучала као добра идеја, и поред тога што је била финансирана принудно – опорезивањем. Проблем је у томе што је тиме створена држава благостања, која ће драматично изменити људске животе и променити морал из темеља. Држава благостања можда је могла да буде успешан пројекат да су људи и даље имали понос и морал који их учи да брину о себи и да траже помоћ само када им је заиста потребна. То значи, држава благостања могла је да успе да се људи (тј. њихова схватања и морал) нису променили, јер то је претпоставка овакве државе. Али свет се непрекидно мења а држава благостања захтева људе који су још чвршћи и моралнији него људи у друштвима без ње. Ово тада није било схваћено--а није ни данас. Људи су тада сматрали да је природно да буду поносни на свој рад и на своју породицу. Са те тачке гледишта, држава благостања је морала изгледати као добра ствар. Све што је трабало да ураде, рекли су им, било је да оставе политику (и нешто мало моћи) политичарима. Жао ми је што морам да констатујем да већина становника Шведске и данас верује у то. Швеђани углавном одобравају предлоге да се политичарима да још више власти, па чак одобравају и предлоге за даље повећавање пореза. Пристојан морал је ствар далеке прошлости. Потпуно је уништен током нешто више од две генерације – кроз јавне програме социјалне заштите и концепт права на социјално благостање.


Деца државе благостања

Деца генерације моје баке, међу њима и моји родитељи, брзо су научила и прихватила нови морал утемељен на “правима” на социјално благостање која је нудио државни систем социјалне заштите. Иако је за старију генерацију било неприхватљиво да зависе од других (укључујући и државу и њене програме социјале), они се ипак нису успротивили слању своје деце у државне школе да тамо стекну образовање. Сигуран сам да никад нису помислили да имају некакво “право” на то да њихова деца буду образована. Пре ће бити да су прихватили и били захвални за могућност да њихова деца добију шансу коју они никад нису имали--кроз “бесплатно” образовање. И тако је генерација мојих родитеља ишла у државне школе где су их учили о математици и језицима, а такође и о предностима и моралности државе благостања. Упознали су рад машинерије државе благостања и прихватили потпуно ново (погрешно) схватање права, према коме сви грађани имају право на образовање, здравствену заштиту, помоћ у случају незапослености и социјалну заштиту--просто зато што су грађани. Бити индивидуа, учили су их, у ствари значи имати право на помоћ у задовољавању индивидуалних потреба. То значи да свако има право на све ресурсе који су потребни за обезбеђење своје сопствене и друштвене среће, говорили су им. На пример, свако треба да користи своје право да своју децу смести у државно обданиште док је на послу, што омогућује да свака породица има две плате (али не и време да подиже своју децу). Могућности за “удобан живот”, бар новчано, старијим генерацијама сигурно су изгледале феноменално. Нови морал се проширио и постао “природно” стање ствари, бар у главама људи. Ова генерација, рођена током две или три деценије након ИИ светског рата значајно се разликује од генерације својих родитеља и морално и филозофски. Навикли су на огроман послератни економски раст (који је резултат незахваћености Шведске светским ратовима) и стално растућа права на социјално благостање чије је уживање обезбеђивао све већи Шведски државни апарат. (Да би одржала раст државе благостања и задовољила тражњу за социјалним програмима, Шведска влада је више пута девалвирала Шведску круну током 1970-их и 1980-их година.) Одрастање ове генерације и њен улазак на тржиште рада имао је две последице: повећан притисак јавности да се води прогресивна политика и опште-друштвени неуспех у подизању деце која би требало да буду независна и да имају морал потребан да свако од њих буде сам свој газда у животу. Већ тада је морална и филозофска промена у друштву постала очигледна. Док су почетком 20. века социјалдемократи, водећа политичка партија у Шведској политици током читавог века (а и касније), захтевали смањење пореза да би ослободили раднике непотребног терета, тада су хитро постали партија која тражи повећање пореза и ширење државе благостања и која се залаже за “либералну” реформу друштва. Масе гласача, деца државе благостања одрасла у логици зависности, подржале су раст пореза који је убрзо прешао 50%. Такође су захтевали социјалне програме на терет пореских обвезника чија је цена убрзо превазишла и ове повећане порезе. Политичке промене изазване одрастањем деце државе благостања и њиховим уласком у политику биле су огромне. Прилично комунистички обојени студентски протести 1968. године били су вероватно максимум захтева ове радикалне генерације да за себе добије више кроз механизам државне прерасподеле богатства. Нису прихватали никакву личну одговорност за своје животе, нити су икада помислили да треба да се за себе сами потруде. “Ја имам своје потребе” тврдили су и из те тврдње непосредно изводили закључак да имају право да задовоље те потребе--било да је су то потребе за храном, за станом или поседовањем новог аутомобила. Док су моји родитељи на неки мистериозан начин наследили “стари” морал, већина људи њихових година, а поготово млађи од њих, дијаметрално се разликују од генерације њихових родитеља. Они су деца државе социјалног благостања и потпуно су свесни социјалних програма на које имају “право”. Они не размишљају о томе одакле ове бенефиције долазе, али су врло сумњичави према политичарима за које сумњају да би могли да их њима одузму. “Промена” је убрзо постала ружна реч, јер она означава промену система од кога људи паразитски зависе. За ову генерацију, некада општеприхваћени став да производња мора да претходи потрошњи, замењена је веровањем да постоји неповредиво и природно “људско право” на социјалне услуге које обезбеђује држава. Посредовањем утицајних синдикалних организација, запослени Швеђани добијали су повишице сваке године, независно од стварне продуктивности и са временом годишње повећање плате постало је уобичајено. Људи који нису добили повишицу сматрали су себе “кажњеним” од стране злог послодавца и све чешће захтевали судску помоћ у борби против послодаваца. Размишљање је ишло отприлике овако: човек има “право” на већу плату следеће године, као што овогодишња плата мора бити већа од прошлогодишње. Промени у схватању, као што смо видели, претходила је промена у вредностима. Друштвена промена довела је до промена у филозофији и такође до појаве нових, деструктивних теорија. Деца ове генерације, рођена у 1970-им, 1980-им и 1990-им годинама углавном су расла “слободно” (у складу са идеалима из 1968. године), што у суштини значи детињство “без правила” и “без одговорности”. За ову генерацију уопште не постоје узроци и последице у друштвеном животу. Шта год да урадиш, ниси одговоран за последице--чак ни ако је то одлука да се има дете. Ова генерација--то су одрасли људи у Шведском друштву данас.


Унуци државе благостања

И ја припадам тој, другој по реду генерацији одраслој и формираној у држави благостања. Значајна разлика између моје генерације и претходне је да већину нас уопште нису подигли наши родитељи. Подигла нас је државна власт у државним обдаништима од најранијег детињства. Потом смо прошли кроз државне основне школе, државне средње школе и државне факултете. А онда смо се запослили у државним предузећима и придружили моћним синдикатима и прошли кроз њихове образовне организације. Држава је увек и свуда присутна и за многе је једини начин да опстану - а њени социјални програми једини начин да се стекне независност. Разлика у односу на старије генерације је очигледна. Генерација моје баке (тј. родитеља мојих родитеља) живела је у морално и филозофски потпуно другачијем свету, а моји родитељи још имају остатке тог “старог” осећаја за правду и разлику између доброг и лошег. Док је генерација мојих родитеља “донекле покварена” (што је довољно лоше), моја генерација је потпуно упропашћена. Одрасли без здравих резона наших деда и бака, и уместо тога под патронатом државе-дадиље, унуци државе благостања немају појма о томе како функционише економија. Уобичајено схватање правде међу “унуцима” је да појединци (индивидуе) имају вечито право да им друштво обезбеди шта год сматрају за потребно (или пријатно). Недавно је Шведска државна телевизија преносила дискусију у којој су представници генерација деце и унука државе благостања дискутовали проблем незапослености и друге проблеме са којима се суочавају млади приликом одрастања и уласка на тржиште рада. Захтев представника генерације “унука” дословно је био да “стари људи” (рођени у касним 1940-им, 1950-им и 1960-им годинама) треба да се склоне (то јест, да престану да раде) јер њихов рад „краде“ посао младима! ”Логика благостања” којом се објашњавају овако бесмислени захтеви иде отприлике овако. Премиса је да сваки појединац има право на угодан живот. Будући да је живот угодан само онда када човек не мора да брине о материјалном богатству, неопходно је постојање програма социјалног благостања за стицање финансијске “независности”. Даље, финансијска независност захтева престижан, добро плаћен и не превише захтеван посао. Тако се долази до закључка да је добро радно место људско право. Старији људи који имају посао дословце заузимају нечије место и према томе представљају препреку - свако од њих крши моје право на посао. Према томе, свако ко има више од одређеног броја година и истовремено има посао крши моја права и зато је криминалац. А сви знамо шта се ради са криминалцима: треба их бацити иза решетака. Овакву пресуду захтева за сада малобројна, али све бројнија група младих људи у Шведској - за власнике фирми који не желе да их запосле или за старије људе који заузимају позиције које они прижељкују. Појављује се “потреба” за прогресивнијим законодавством. Међутим, ову идеју не заступа само неука омладина. На дан 14. маја, национални синдикат изнео је захтев да држава “прерасподели” радна места тако што ће људима у шездесетим годинама живота понудити државне пензије ако се повуку а њихови послодавци запосле младе, сада незапослене људе уместо њих. Према калкулацијама синдиката, оваква мајсторија би “створила” 55,000 нових радних места. Ово показује да “ослобађање” старијих људи од њихових радних места младима изгледа као једини замислив начин да за себе обезбеде радна места. Чињеница је да радних места нема довољно и да незапосленост расте иако истовремено расте и потражња за производима и услугама - све ово се дешава захваљујући државној регулацији тржишта. Држава благостања прави проблеме и сукобе на свим нивоима друштва, присиљавајући људе да се између себе боре за део све мањег “колача” богатства. А као решење за ову ситуацију се нуди још више државне регулације која доводи до још споријег развоја економије. То је оно што се догађа онда када и у јавном и у личном моралу на место врлине и искуства ставимо потребе и жеље.


Захтеви да друштво преузме одговорност

Деформисани морал и одсуство разумевања стварног и природног поретка ствари је очигледно и у ситуацијама које захтевају личну одговорност и поштовање за своје суграђане. Стари људи сада су више третирани као баласт него као људска бића и блиски рођаци. Припадници младе генерације осећају да имају “право” да буду ослобођени бриге за своје родитеље, деде и баке, и зато сада захтевају да их држава ослободи овог терета. Као последица тога, већина старих у Шведској или живе сами и депресивни, чекајући крај живота у својим домовима или су смештени у државне старачке домове како не би били на терету радно активној млађој генерацији. Неки од њих виде своје унуке и рођаке тек на сат-два за Божић, када њихове породице учине напор да посете своје “проблеме”. Ипак, стари људи нису једини који се налазе на периферији друштва благостања у држави која брине о запосленом становништву. Исто се дешава и најмлађима које родитељи предају држави на бригу и старање, уместо да их сами подижу и образују. Моја мајка, предавач у средњој школи, суочавала се са захтевима родитеља да “уради нешто” у вези са њиховом напетом породичном ситуацијом. Они захтевају да “друштво” преузме одговорност за подизање њихове деце јер су они већ уложили “превише година” у бригу о њима. (“Брига” се обично односи на остављање деце у државном обданишту у 7 ујутро и узимање у 6 увече.) Они бучно захтевају “право” да буду ослобођени овог терета. Очекују да проблеме са неваспитаном и непослушном децом изазване код куће треба да решавају наставници у школским учионицама и васпитачи у вртићима. ”Деца треба да се виде, али не и да се чују” и ни на који начин не смеју да ометају права родитеља на успешну каријеру, дуга летовања у иностранству и уживање у изласцима и забавама. Да би обезбедила одраслу популацију која ради и производи богатство које се може опорезовати (пореска стопа већ за ниске зараде сада је око 65%), Шведска држава благостања непрестано покреће напредне програме заштите од свих могућих неугодности и проблема. Слобода у држави благостања је егзистенција без проблема, без одговорности и са пуно погодности које ствара та држава. Стање које сада можемо да видимо у Шведској је савршено логична последица државе благостања. Када држава испоручује услуге социјале и тиме отклања потребу да појединац буде одговоран за свој живот, тиме се ствара нова врста појединца - незрео, неодговоран и несамосталан. Држава благостања створила је тако становништво које се састоји од психолошке и моралне деце - исто као што родитељи који никада не дозволе да се њихова деца суоче са проблемима, преузму одговорност и сама их реше, стварају неспособно, размажено и бескрајно захтевно потомство. Аналогија са размаженом децом показује се тачном и у свакодневном животу људи који раде у јавним службама и сусрећу се са захтевима становништва. Сазнајем да није реткост да млади родитељи приговарају наставницима због “непотребног “ оптерећивања деце домаћим задацима. Деца имају право на знање, али изгледа да им није потребно образовање, јер оно захтева напорно учење. Очигледно је да они мисле да се улога наставника састоји у томе да испоруче деци знање које могу да усвоје без потребе да мисле (а камоли да уче). ”Угњетавање” је по њима кад човек нешто мора сам за себе да уради. “Обавеза”, чак и када је последица закона природе, потпуно је неправедна и представља кршење права човека на безбрижан живот. Чак и сама природа, са својим законима, постаје “терет”.


Економија зависности

Можда овакав менталитет објашњава све већу популарност теорија супротстављених реалности, као што су скептицизам и постмодернизам, према којима ништа не може бити одређено. Логика је, тврди се, само друштвена конструкција која нема никакву везу са реалним светом (ако он уопште постоји). Величина ових теорија огледа се у чињеници да не могу бити ни доказане ни побијене. Шта год да кажеш, никада не мораш да преузмеш одговорност за своју изјаву - нико не може да утврди њену тачност, нико не може да је критикује, и никоме није ни од какве користи. Твоја је и постоји само за тебе - и истинита је само за тебе. Бескорисност такве теорије требало би да буде очигледна. Такође би требало да буде очигледно да заступници оваквих теорија одређене ствари, као што је обезбеђење услова живота, сматрају унапред решеним - они никада не темеље своје стварне животе на сумњи и на “знању” да се ништа не може знати, односно да ништа није онако као што изгледа. У томе је, изгледа, лепота дотичних теорија. Они на неки начин премису Аустријске школе економије о “субјективним вредностима” узимају сувише дословно. У овим “модерним” теоријама, субјективност је (као принцип) основа реалности, а не начин на који се реалност схвата или тумачи. Ово “схватање” директно је изведено из релативности морала и релативности логике деце и унука државе благостања. За њих не постоји потреба да неко нешто прво произведе да би онда неко то могао да троши - и стога уопште није неопходно да неко поднесе терет обезбеђивања погодности које су мени потребне да бих имао “угодан” живот. Коначно, угодан живот је људско право. А право је једина чврста тачка у заувек променљивом и субјективно заснованом свету. Из перспективе објективног посматрача (каквим себе сматрам) ипак има смисла у овом лудилу: учити људе да не треба да брину о последицама њихових дела од њих ствара добровољно зависне поданике. Држава благостања створила је саможиве наказе од којих је тврдила да нас штити - давањем привилегија и услуга свима на “ничији” рачун. Градитељи државе благостања очигледно никада нису узели у обзир могућу промену у моралу и схватању - једноставно су желели систем који гарантује сигурност свима. Систем у коме способни желе и могу да раде и издржавају себе, али у коме и неспособни могу да живе достојанствено. Ко је могао да замисли да ће се прогресивне реформе са почетка 20. века, са циљем да обезбеде права запослених и напредак за све, изродити у своју моралну и филозофску супротност? Требало би да је очигледно да се ништа није догодило као што је било очекивано - развој друштва не може се предвидети као што је било предвиђено. Нови морал је очигледна супротност моралу претходних генерација. То је морал заснован на тврђењу да се независност може стећи преношењем одговорности на друге и да се може бити слободан само ако сви живимо у ропству. Последица тако деформисаног морала је пропаст друштва: економска, друштвена, психолошка и филозофска. Али ово је исто тако и лична трагедија за хиљаде Швеђана. Изгледа да човек не може да ужива у животу ако за своје изборе и за своја дела није он сам одговоран и да не може да буде поносан и независан ако сам не управља својим животом. Држава благостања ствара несамосталне људе потпуно неспособне да пронађу праве вредности у животу. Такви људи нису у стању да осећају понос, поштовање, неспособни су за разумевање и саосећање. Ова осећања, као и средства да се живи смислени живот, конфисковала је држава благостања. Можда се овим може објаснити раширено коришћење антидепресаната у млађој популацији, без којих су практично неспособни да нормално функционишу у друштву. И можда то објашњава зашто је број самоубистава међу младима који никада нису заиста упознали своје родитеље у драматичном порасту (док је укупан број самоубистава остао приближно исти). Људи нису у стању ни да препознају проблем нити да нађу решење. Као размажена деца, они опет траже “помоћ” од државе. Ово моја покојна бака никада не би могла да разуме."


Пер Билунд

Превод: Андреј Станимировић

Read more...

Руска мисао: Духовни смисао бајке, Иван Иљин

понедељак, 01. септембар 2008.


"Она ни на шта не обавезује, никоме ништа не намеће, ништа не захтева. "Ако ти се не свиди - не слушај"... Она је као цветић, али не вртни, не намерно израстао и вештачки, већ као пољски цветак који се сам сеје, сам укорењује, сам листиће истерује и чашке отвара, Божијим сунашцем се греје, Божијом кишицом измива, Божијом птичицом је опеван, Божијој пчелици мед свој предаје. И мед је рај - чудесан, миомирисан - не даје се гордоме умнику, једном од "школованих", већ га пчела подари само једноставном и мудром пчелару.
+ + +
Стотине година се скупља тај миомирис у неприметним и непознатим душама људским, у руским душама које непримећене цветају и незнано прецветавају на пољима наше отаџбине. Стотине је и хиљаде година томе недрењу националног духовног искуства, скривеног и развијаног у руским народним бајкама.
+ + +
Не слушајте бајку при светлости дана или скептичне и бескрилне свести. Бајку ваља слушати увече, или ноћу, у зачараној тами која скида са ствари познати и једнозначни изглед и придаје им нови лик, неочекиван и тајанствен. Бајку ваља слушати осутоњеном свешћу на граници полусна и полуободрености. У сусрет бајци треба да се отворе хранилишта и јаме несвесног, где душа живи младеначки, сједињујући дете са мудрацом; где опстаје на дечији начин, "глупа", и не стиди се те своје глупости; где је на дечији начин поверљива и искрена, где беспомоћно пита и двоуми се, где се беспомоћно плаши и ужасава; где више не измишља "шалу" и не "игра се", већ се запућује у бајку са свом озбиљношћу и страшћу наде и очајања; где се већ и не сећа шта је то "игра", јер у суштини то више и није игра, него живот, сам живот - и борба, и победа, и догађај.
+ + +
А ми - ако се мучимо, ако тражимо општење са нашим народом, ако примишљамо наше судбине, ако размишљамо о нашој несрећи, или за претешки и опасан живот приправљамо нашу децу - седнимо заједно с Пушкином под зелени храст наше Русије, и нека нам наш мачак мудријаш започне своје песме и доприча своје бајке.
Реч на вечери руске бајке
у Берлину, 3. маја 1934."

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP