Гласови са запада: Капитал и генетски модификована храна

"Године 1985. методом генетског инжењерства у свиње је уметнут хумани ген који производи хумани хормон раста. Циљ научника био је стварање свиње која брже расте. Оно што су добили, била је ревија чудовишта. „Са својом чекињастом длаком и широким њушкама те животиње нису нимало наликовале на свиње на фарми мог деде”, написао је Били Ламбрехт, новинар листа St. Louis Post Dispatch. У једном од првих легла са уметнутим генима хуманог хормона раста једно женско прасе није имало анус нити полних органа. Неке свиње биле су превише летаргичне да би стајале. Друге су имале артритис, чиреве, повећано срце, дерматитис, проблеме са видом и бубрежне болести. Био је то први пример у дугом низу експеримената са непредвидљивим резултатима. Наравно, најучесталији исход генетског инжењеринга био је изненађење.

- Научници су модификовали дуван како би произвео одређену врсту киселине. То је било све што су желели: киселину и ништа друго. Али, биљка је произвела и отрован састојак који се иначе не налази у дувану.

- "Монсанто" је произвео две врсте памука: једну која је требала поднети примену њиховог хербицида "Roundup" и другу која је требала произвести свој властити инсектицид назван "Bt". Биљке нису требале имати никаква друга нова својства. Међутим, прве године кад је посејан ГМ памук, пропало је неколико десетака хиљада хектара засејаних овом културом. У Мисурију су биљке одбацивале своје чахуре; друге су у контакту са хербицидом којег су требале толерисати, угибале. У Тексасу готово 50% "Bt" памука није производило предвиђен ниво инсектицида и „бројни су фармери имали проблема са клијањем, неравномерним растом, слабим уродом и слично.”

- Научници који су генетски модификовали квасац како би му повећали способност ферментације, били су шокирани откривши да поседује 40 до 200 пута повећан ниво природног отрова. У свом раду, објављеном у часопису International Journal of Food Science and Technology, аутори су признали да би резултати могли „у средиште пажње ставити питања везана уз сигурност и прихватљивост генетски модификоване хране и тако барем деломично потврдити страхове потрошача који још нису спремни да прихвате храну произведену употребом техника генетског инжењеринга.” Такође су истакли да њихов квасац, у који нису били уметнути страни гени него вишеструке копије властитих гена квасца (клон), није био “потпуно једнак” нормалном квасцу, као што су претпостављали многи владини заговорници ГМО-а.

- Научници са Универзитета Оксфорд, који су покушавали потиснути један ензим у кромпиру, случајно су повећали удео скроба у њему. Професор Крис Ливер, управник одсека за ботанику, рекао је: „Били смо изненађени као и сви други.” Ливер је напоменуо: „Ништа у нашем тренутном схватању метаболизма биљака није указивало на то да би наш ензим могао имати тако велики утицај на производњу скроба.”

Зашто научници који модификују организме како би постигли један резултат, тако често постижу нешто сасвим друго? Један од разлога је тај што још увек не разумемо већи део улоге гена. Други разлог је тај што су се многа научна начела на којима се темељи генетски инжењеринг показала погрешним.

Како бисмо схватили могуће узроке деформације свиња или отрова у дувану, или пак Пустаијевих отровних кромпира, морамо схватити процес генетског инжењеринга. А објашњење започиње с ДНК.

...

МУДРОСТ КРАВА

Године 1998. Хауард Влигер на својој фарми у Морисо, Ајова, пожњео је природни и генетски модификовани "Bt" кукуруз. Хтео је да види како ће његове краве реаговати на "Bt" кукуруз који производи властити инсектицид па је једну страну јасли дугу девет метара напунио "Bt", а другу природним кукурузом. Његове би краве иначе појеле сав кукуруз који би им дао и не би ништа оставиле. Но, кад је двадесет пет крава пустио у обор, све су се скупиле на страну јасли у којој се налазио природни кукуруз. Кад га више није било, мало су грицнуле "Bt" кукуруз, али брзо су се предомислиле и отишле.

Неколико година касније, Влигер се придружио групи фармера у Амесу у држави Ајова како би чуо говор председничког кандидата Ала Гора. Забринут због Горовог некритичног прихватања ГМ хране, Влигер је затражио од њега да подржи закон, недавно уведен у Конгресу, који захтева да се ГМ храна означава. Горе је одговорио како научници кажу да нема разлике између генетски модификоване и генетски немодификоване хране. Влигер је рекао да се не слаже и описао како су његове краве одбиле појести ГМ кукуруз. Додао је: “Моје су краве паметније од тих научника.” Просторијом се заорио пљесак.

Гор је упитао да ли је још неки фармер приметио разлику у реакцији својих животиња на ГМ храну. Подигло се петнаест руку. “Ако је на пољу било генетски модификованог и генетски немодифицираног кукуруза, стока би увек најпре појела онај генетски немодификован.”

Гејл Лаш, Небраска
“Комшија је узгајао "Bt" кукуруз компаније "Pioneer". Кад је стока зашла меду стабљике, није га хтела јести.”

Гери Смит, Монтана
“Моје краве више су волеле јести старе сорте од хибридних сорти кукуруза, али оба су типа волеле више од новог "Bt" кукуруза.”

Тим Ајзенбис, Јужна Дакота
Према чланку из часописа Acres USA из 1999. године, стока је чак срушила ограду и прошла кроз поље "Roundup Ready" кукуруза како би дошла до генетски немодификоване сорте коју је појела. ГМ кукуруз није ни дотакнула.

...

“Сведочење научника пред одбором канадског Сената било је попут призора из ТВ серије "Досије Икс".” Тако су водеће канадске новине, "Globe and Mail", описале причу о шест канадских владиних научника који су се покушали супротставити снажној иницијативи да се одобри производ који су сматрали ризичним. Њих шестеро били су запослени у агенцији "Health Canada" - канадског еквивалента ФДА. Године 1998. анализирали су генетски модификовани (рекомбинантни) говеђи хормон раста, који, кад се уметне у краве музаре, повећава производњу млека за 10 до 15%. Њихов је посао био да утврде да ли је то млеко сигурно за људе. Нису мислили тако, али виши канадски службеници и "Монсанто", корпорација која је створила производ, покушали су их присилити да га ипак одобре за употребу. Лист "Ottawa Citizen" овако је описао призор: “Сенатори су запањено седили док је др. Маргарет Хавдон причала о састанку са службеницима "Монсанта Инц.", произвођача лекова, који су научницима из агенције "Health Canada" понудили између 1 и 2 милиона долара - била је то понуда која се могла објаснити само као мито, како је рекла сенаторима.”

Сенатори су слушали док је “Хавдон причала како су белешке и досијеи критични према научним подацима које је дао "Монсанто", украдени из закључаног ормара у њеној канцеларији.” Дрхтавим гласом Хавдон је причала да је суспендована јер је одбила да одобри препарат због забринутости за његове последице на здравље.

Научници су рекли одбору Сената: “Произвођачи лекова имају превелик утицај на процес одобравања лекова.” Научници “често имају осећај како су им каријере угрожене ако стану на пут леку за који сматрају да није сигуран”. “А директори без научног искуства редовно надгласавају њихове одлуке.”

Један од научника, који су дигли узбуну и сведочили, Шив Чопра, открио је како је политика одсека “служити клијенту”. Али, дефиниција клијента не односи се више на јавност: “Клијент је сада индустрија.”
“На нас су вршили притисак и застрашивали нас да одобримо лекове сумњиве сигурности, укључујући и rBGH”, Чопра је рекао одбору. Он је “сведочио како је један од његових директора запретио да ће преместити њега и његове колеге у друге одсеке, гдје 'више нико неће хтети ни чути за њих', ако не пожуре с повољним оценама rBGH.” Додао је да све досијее везане уз rBGH “сада контролише један виши службеник и како се могу прегледати једино уз посебно допуштење.” То је специфично само за rBGH; ни једном другом досијеу није допуштен чак ни такав ограничени приступ.

Сенатор Јуџин Велан је одговорио: “Не могу веровати да сам у Канади кад чујем да су вам досијеи украдени и да се сада сви налазе у рукама једне особе... До ђавола, какав нам је то систем?”

Систем је додатно разоткривен кад се након сведочења Чопра вратио на посао након чега је убрзо суспендован на пет дана без плате. Узрок суспензије, како је касније испричао другом одбору Сената, била је освета због његовог сведочења. Оно што се догађало канадским научницима 1998. године била је “реприза” онога с чим су се амерички научници сусрели током 80 тих, кад је ФДА евалуирала rBGH. Процес одобрења овог фармацеутског производа пример је сукоба интереса, немарне науке и индустријског утицаја који прожимају и политику према ГМ храни. Међутим, важно је напоменути како ФДА третира ГМ храну као нешто потпуно различито од лекова. И док је провела неколико година евалуирајући rBGH, за ГМ храну се не траже готово никаква испитивања.

...

Наука у интересу корпорација

Будући да се радило о милијардама, биотехнолошка индустрија очајнички је покушавала сузбити побуну против ГМ хране. Морала је нешто учинити и то брзо. Али корпорације, нарочито "Монсанто", нису се смеле директно бранити. „Сви нас овде мрзе”, признао је Ден Веракис, "Монсантов" представник за Европу. Он се нашао под светлом рефлектора након што је 21. фебруара у дневним новинама "The Observer" објављен чланак под насловом: „Противречност око хране: човек са најгорим послом у Британији”.

Заиста, Норман Бејкер, члан британског парламента и припадник либералних демократа, у марту је изјавио у Доњем дому како је "Монсанто" „јавни непријатељ број један”. Па је додао: „Они инсистирају на укидању права потрошача на избор, на рушењу изабраних влада и на наметању својих одвратних производа светском становништву.” Захтевао је да се активности корпорације почну сматрати противзаконитим.

"Монсанто" и индустрија очигледно су морали деловати путем посредника. А судећи по Гринберговом документу који је процурио у јавност, имали су пријатеље на високим положајима. Извештај је открио како је стратегија "Монсанта" придобијање „друштвено-економске елите” коју чине чланови парламента и „виши државни службеници”.

Али, показало се како несклоност Нормана Бејкера према "Монсанту" не деле вође владајуће Лабуристичке странке. Према извештају објављеном у часопису "Globe and Mail" у фебруару 1998. године, откад је Лабуристичка странка преузела власт годину дана раније, „владини службеници и министри сусрели су се 81 пута са представницима компанија које производе ГМ храну (23 пута само са "Монсантом")”. Труд корпорација и те како се исплатио. „Више од 22 милиона долара одвојено је за помоћ британским биотехнолошким корпорацијама”, а представници владе бесрамно су подржавали биотехнологију.

...

Новац окреће свет

Будући да постоји тако мали број истраживања сигурности ГМ хране и да се појављују тако велики ризици, зашто је цењени институти, научни одбори, истраживачки часописи, па чак државни службеници бране као да је доказано сигурна? И зашто тако брзо осуђују доказе који се могу употребити за заштиту јавности? Лако ће следећа поглавља илустровати колико су ти трендови опасни и продорни, кључ разумевања разлога због којих се то догађа јесте праћење трага новца.

Будући да је у државном прорачуну на располагању све мање новца за истраживања, све више научника у САД и Европи зависи од корпорацијских спонзора, а тиме и о корпорацијском прихватању њихових истраживања и резултата. На пример, у врхунским британским истраживачким Универзитетима, приватно финансирање чини од 80 до 90% укупног истраживачког буџета. Али, ослањање на корпорацијско спонзорисање може имати скривену цену.

На узорку од петсто научника који раде у државним, или недавно приватизираним истраживачким институтима у Великој Британији, откривено је како је од њих 30% спонзор тражио да промене закључке истраживања. Према извештају објављеном у британском часопису Times Higher Education Supplement у јуну 2000. године, „тај број је укључивао 17% научника од којих је затражена промена закључака како би одговарали жељеном исходу странке, 10% научника од којих је промена затражена како би добили даљње уговоре и 3% од којих је промена закључака затражена како би се спречило њихово објављивање.”

Ако је 30% научника признало да се од њих захтевала промена резултата, поставља се питање колико је других научника, који су се подредили захтеву својих странака, било превише постиђено да би искрено одговорило на ово питање.

Чланак под насловом „Од научника се тражи да наместе резултате за спонзоре” износи да се научници жале „како комерцијализација научних истраживања прети стандардима непристраности”.

Др. Ричард Смит, уредник British Medical Journal, каже да „сукоби интереса” који спонзоришу истраживања, имају „велики утицај на закључке”. Он упозорава: „Заваравамо сами себе ако сматрамо да је наука потпуно непристрана.”

У САД су за мање од десет година донације корпорација порасле са 850 милиона долара 1985. године на 4,25 милијарди долара 1995. године. Према часопису Atlantic Monthly, „новац све чешће прате и одређене обавезе... У високом образовању корпорације не само да спонзоришу све већи број истраживања - оне све чешће диктирају услове њиховог спровођења.”

Размотрите случај калифорнијског универзитета Беркли. У новембру 1998. године биотехнолошка компанија "Novartis" дала је одсеку за биологију биљака и микроба 25 милиона долара за истраживање. За узврат, "Novartis" има право првенства у издавању дозвола за око трећину открића одсека. То укључује открића која је финансирао "Novartis", али и она која финансирају савезни и државни извори. Корпорација "Novartis" такође има право одложити објаву истраживања до четири месеца што јој осигурава време за патентирање, као и време за употребу информација које поседује. Надаље, "Novartis" има два представника у петерочланом одбору који одлучују о трошењу новца за истраживање.

Чувши за уговор, многи професори факултета били су бесни. Више од половине веровало је како ће имати „негативан” или „врло негативан” утицај на академску слободу, око половине је веровало како ће ометати „истраживања за добробит јавности”, а 60% је сматрало како ће ограничити слободну размену идеја међу научницима.

„Од проблема присилне тајности и одгађања”, пише у чланку часописа Atlantic Monthly, „још је гора могућност да иза затворених врата неки корпорацијски спонзори манипулишу радовима пре објављивања како би послужили њиховим комерцијалним интересима... Истраживање спроведено у великим истраживачким центрима са подручја инжењеринга открило је како би 35% научника допустило корпорацијским спонзорима да пре објављивања уклоне информације из њихових радова.”

Надаље, многи професори имају деонице у компанијама које спонзоришу њихова истраживања, или седе у њиховим одборима, или се једноставно ослањају на корпорацију за наставак финансирања истраживања. Чак и универзитети улажу у компаније које финансирају универзитетска истраживања или имају од њих користи. „У истраживању осамсто научних радова објављених у академским часописима, Шелдон Кримски, професор јавне политике на универзитету Тафтс и водећи ауторитет на подручју сукоба интереса, открио је како је мало више од трећине аутора имало значајан финансијски интерес у својим извештајима.” Међутим, ни један од тих радова није открио ту информацију. Милдред Чо, виша истраживачица из Центра за биомедицинску етику са Стенфорда (Center for Biomedical Ethics), каже: „Кад имате толико научника у одборима компанија и толико њих који спроводе спонзорисана истраживања, запитате се како се та истраживања осмишљавају? Која се истраживачка питања постављају? Која се не постављају?”

Истраживање објављено у часопису Journal of the American Medical Association открило је да су истраживања лекова против рака, која су финансирале непрофитне групе, осам пута чешће долазила до неповољних резултата од истраживања која су финансирале фармацеутске компаније. Или размотрите случај генетски модификованог вештачког заслађивача: до 1995. на њему је спроведено око 165 истраживања која су рецензисали други стручњаци. Готово су равномерно подељена између оних која нису открила никакве проблеме и оних која су довела у питање сигурност сладила. Од истраживања која нису открила никакве нежељене последице, њих 100% финансирао је произвођач заслађивача. Сва истраживања која су финансирали невладини и изван-индустријски извори поставила су питање сигурности. Успут, произвођач заслађивача је "GD Searle", у то време у целости у власништву "Монсанта".

Многи се људи слажу да је биотехнолошка индустрија велику подршку добила управо из академских кругова. Социолог Валтер Пауел „верује како су блиске везе универзитета и индустрије главни разлог због којег америчке корпорације сада доминирају биотехнолошким тржиштем”. Али, према професорици Ан Капушћински са универзитета у Минесоти, која проучава ГМО, иста та веза научницима отежава постављање питања везаних уз сигурност ГМО-а. То је потврђено кад је Дајвид Кронфелд писао чланке и писма ветеринарском часопису, којима је довео у питање истраживања здравља животиња третираних генетски модификованим говеђим хормоном раста (rBGH). Према листу The Milkweed: „Због те 'јереси', службеник "Монсанта"... написао је три писма Политехничком институту Вирџинија, универзитету на којем је радио Кронфелд током 1989. године, јасно запретивши да би Монсанто могао прекинути сва финансирања истраживања тог универзитета ако Кронфелд не прекине са својим критикама истраживања rBGH.”

„Не може се очекивати да научници буду независни и поуздани саветници у вези сигурносних питања, с обзиром на све већу зависност науке од финансијске потпоре индустрије”, пише др. мед. Јан Суркула у уводнику PSRAST-а (Лекари и научници за одговорну примену науке и технологије - Physicians and Scientists for Responsible Application of Science and Technology). А колумнист из часописа New Scientist упозорава: „Научници са залеђем у индустрији имају утицај на високим положајима - крећу се владиним ходницима.”

...

Ти кажеш парадајз - ја кажем “више не”

“Овај парадајз је убран пре седам дана.” Човек је подигао јарко црвени парадајз пречника око 6 цм и показао је публици.

“Овај парадајз убран је пре тридесет дана.” Привукао је пажњу готово петсто учесника састанка Биотехнолошког удружења Минесота. Парадајз је био идентичан претходном.

“Овај парадајз убран је пре 90 дана. Овај парадајз убран је пре 120 дана. Ова парадајз убран је пре 150 дана”, наставио је човек.

Положио је на сто свих шест парадајза. Сви су били свежи, црвени и зрели. Сви су имали нове гене у својој ДНК како би изгледали свежи.

Говорник је застао допустивши присутним да се диве овим бесмртним примерцима парадајза.

Након неког времена устао је човек шездесетих година из приближно двадесетог реда гледалаца. Сви су се окренули како би га послушали, јер прекинуо је дуги мук. “Као биохемичар, имам проблем. Ако парадајз није иструнуо нити пропао за 150 дана, шта сте учинили с хранљивом вредношћу?” Био је то Бил Ласмет. Провео је највећи део свог живота проучавајући пољопривреду и начине унапређивања продуктивности, нутриционизма и екологије тла. А парадајз од 150 дана није одговарао његовој дефиницији унапређивања.

Говорник није одговорио. Према Ласметовим речима, двојица младића из првог реда су устала, пришла му и тихим гласом рекла како сматрају да о томе не би требало расправљати, и замолила га да им се придружи изван дворане.

Њих тројица изашли су напоље, затворили врата за собом и онда је један од младића рекао: “Нас не занима хранљива вредност. Занима нас само хоће ли домаћица купити парадајз и 180 дана након што је убран.”

Ласмет се наљутио и то им је и рекао. Објаснио им је да су, уколико парадајз не труне, морали учинити нешто са шећером и ензимима. С биолошког стајалишта, то би било лоше.

Младићи су били љубазни и допустили су му да неко време говори - вероватно задовољни што свој бес искаљује на њих, а не у конференцијској дворани.

На конференцијској вечери Бил и његова супруга су вечерали потпуно сами. “Помислили бисте да сам губав”, рекао је Ласмет. “Људи би нам пришли, погледали нас и удаљили се.”

Свестан да је у мањини, напустио је Биотехнолошку асоцијацију и с тугом и бесом посматрао како се ГМ усеви шире.

Ово је текст из књиге "Семе уништења" од Џефрија Смита.

Ја сам против капитализма и верске догме да профит, то јест зарада, треба да буду главни покретач економије. А ви?