Руско сликарство - Иља Глазунов

недеља, 27. септембар 2009.

Ако кликнете мишем на слику добићете увећану верзију.


На Волге. 1983


Христос в Гефсиманском саду. 1992


Русский север. 1968


Русская зима. 1998


Первый снег. Ферапонтово. 1968


Вечная Россия. 1988


Русский мужик. 1967


Сергий Радонежский. 1990


Русская земля. 1995


Древняя Вологда. 1994


Весна. Спас на Нерли. 1994


Лето. Суздаль. 1994


Боян. Слава предкам! 1992


Облако. Волга — русская река. 1995


Сергий Радонежский и Андрей Рублев. 1992


Легенда о граде Китеже. 1986


Россия, проснись! 1994


Ф. М. Достоевский. Ночь. 1992

Read more...

Три године интернет дневника "Светлост Востока" - Востани Сербие!

недеља, 20. септембар 2009.



Ево данас је три године од како пишем на овом свом интернет дневнику. До данас сам објавио 246 прилога.

Као што знају они који читају мој интернет дневник, овде се бавим доста широким спектром тема, а тежиште је на представљању духовних садржаја, као и политички утицај. Када кажем представљање духовних садржаја, онда ту, пре свега, мислим на Православље. Ипак, моје схватање Православља се променило од времена док сам живео у Србији, где је то умногоме било партијашко, што је, по мени, било погрешно. Православље, то јест хришћанство је Откровење Истине целом човечанству и нема никакве везе са било чиме партијашким у ширем смислу, а то значи, ни са политичким партијама, ни са идеологијама, ни са нацијама. Православље је Свечовечанско. Друга ствар коју сам на овом свом интернет дневнику хтео да кажем у вези Православља је да не треба све друге вероисповести, мада само Православље није вероисповест као све друге, третирати као сатанистичке, већ треба имати према њима један избалансиран став, а то значи, ненапуштање Православља, али проучавање и разумевање и других религија. Ја мислим да више знања, значи и више толеранције. Када кажем знање, онда не мислим само на рационално знање, већ, пре свега, на духовно.

Што се тиче политичког система, ја сам против свих политичких партија и парламентарне демократије. Ја сам за друштво које ће да води свештенички ред, то јест за друштво у коме влада духовна хијерархија. Било која држава је за мене царство ћесара, али више ценим оне државе које у својим законима више чувају духовне вредности. Политички систем који би, ипак, био у реду за мене је самодржавље које чува духовне вредности у својим законима, било монархија, било нешто као сталешка скупштина, мада ја више волим монархију, али не парламентарну монархију, већ самодржавну монархију.

Што се тиче Србије, ја, тренутно, не видим ниједну политичку снагу који би могла да преокрене смер у коме се Србија креће. При томе полазим од чињенице да је Србија окупирана земља, јер се на једном делу њене територије налазе непријатељске стране војне снаге, а сама влада Србије, углавном, спроводи налоге окупатора са запада. У таквој ситуацији окупације, прави начин борбе би, по мом мишљењу, био брз револуционарни, то јест ослободилачки удар. Пошто у Србији нема политичке снаге која би ово могла да изведе, већ се све своди на борбу политичких партија за власт, а то значи и привилегије, као и на, углавном, јалове акције неколико нестраначких организација, ја мислим да је други начин борбе неучествовање у таквој политичкој утакмици. Неучествовање у било којој организацији која се бори на политичкој сцени Србије је, такође, политичка борба јер неучествовањем одбијамо да дамо политички легитимитет самом систему парламентарне демократије и пратећих невладиних организација. Неучествовање је у вези са тежњом да се иступи из историје која носи људску цивилизацију ка колапсу и да се ступи у архаичке пределе чистог духа. Неучествовање је у вези са монашким повлачењем из света. Неучествовање је, такође, у вези са појмом анарх који је увео Немац Ернст Јингер, а које значи одбијање света, повлачење у такозвану унутрашњу емиграцију. Можда некоме изгледа да се овде ради о две радикалне супротности, или промена револуцијом, то јест устанком или повлачење из светске гунгуле и тежња за пребивањем у просторима чистог духа, али ја не видим да се нешто значајније може постићи трговачко-маркетиншким политиканством, то јест учествовањем на вишестраначким изборима или шетњама и трибинама. Атланске, то јест снаге мора су толико јаке да им се, по мом мишљењу, може супротставити само са или-или приступом, а то значи победа силом или одбијање да се учествује у њиховим верским ритуалима у које спадају вишестраначки избори и капиталистичка економија.

Такође, заступам принцип политичког умиротворења, а то значи пружања руке било коме, укључујући и оне који имају потпуно супротне идеолошке ставове од мене. Овде, пре свега, мислим на обичне људе. Ово кажем зато јер мислим, као што сам већ написао, да власт у Србији треба оборити, јер власт у Србији ради директно против интереса народа, без обзира ко коју идеологију следи. Важан део овог концепта политичког умиротворења је избалансиран приступ историји. Ту мислим на закопавање ратних секира између завађених табора у циљу постизања јединства србског народа. Сматрам да треба престати са међусобним оптуживањем, на пример четника и партизана и да треба поштено рећи које су биле добре и лоше стране оба покрета, као и друштвено-политичких система за које су се они борили. Овај концепт политичког умиротворења сам научио од наше браће Руса видевши како то они спроводе у Русији. Наш политички циљ би требало да буде једна воља, а не једноумље. Та једна воља би требало да буде воља за Благословеним животом.

У области економије, ја сам против капитализма, а за економију засновану на социјалној правди чији циљ није некакво такмичење на некаквом тржишту, већ задовољење материјалних потреба људи са квалитетним производима. Када кажем да сам за економију засновану на социјалној правди, то значи да мислим да људи треба да имају своју кућу или стан, аутомобил, комад земље и, ако хоће, некакав породични посао, али сам против приватног власништа над средњим и великим предузећима, јер сматрам да је капитализам отимачина од онога што радници зараде. То значи да радницима не треба никакав газда да би успешно радили, већ да радници могу сами да управљају предузећима, што сам и показао на овом свом интернет дневнику представљајући такозвани кооперативни или самоуправљачки модел управљања предузећима који постоји у многим земљама света. Новац треба да иде онима који раде. Капиталиста не може без радника, али радници могу без капиталисте. На жалост, велики део народа у Србији не зна да у свету постоји огроман број радничких кооператива које су по својој структури веома сличне самоуправљању које смо имали за време социјалистичке Југославије. Народ у Србији живи у својеврсном кавезу, где му се сервирају ствари које "немају алтернативу". На жалост, то сервирање ствари које "немају алтернативу" све више се претвара у насилно наметање, а за које опет неки кажу да све то треба прихватити као реалност, а то прихватање реалности се, заправо, своди на перфидну западњачку тежњу да замрзимо слободу и да прихватимо као нормално да постанемо робље западних, капиталистичких корпорација.

Ја живим у Канади нешто више од осам година и за то време сам променио нека своја мишљења. Захваљујем се Богу да сам имао прилику да видим шта је запад и како се живи на западу, тако да више не живим у лажи. Пре него што сам отишао на запад, био сам у одређеној мери позападњачен и, мада сам био србски националиста, као што сам и сада, ипак сам имао у себи усађен тај западњачки поглед на свет. Тај западњачки поглед на свет се у мени формирао на основу пропаганде у СФРЈ и у Србији током девесетих година прошлог века. Овде на западу сам видео да много тога што сам слушао и читао у Србији о самом западу није тачно. Много тога што се прича о западу у Србији је чиста пропаганда. О томе сам писао на овом свом интернет дневнику. Живећи у Канади, имао сам прилике да видим шта је капитализам, а то је једно велико зло и зато су ми сада много ближе неке левичарске идеје него за време док сам живео у Србији.

У последње време сам радио на себи у смислу чишћења од западњачког погледа на свет и окретања Истоку. Велики део тог духовног и душевног окретања Истоку се односи на моје орусовљење. Имам више од четрдесет књига од руских писаца из области Православља, философије, политике и културе. Доста сам слушао и слушам руску музику и гледам руске филмове. Такође, почео сам да учим и руски језик.

Једна од најважнијих ствари на овом мом интернет дневнику је културни преокрет који се, као што сам већ написао, односи на окретање лица Истоку. Сматрам да се политичка борба у Србији, а и другде, води на културној бази, то јест да је култура у ширем смислу основа за политичку борбу. На мом интернет дневнику скоро да и нема више западне културе. Има понешто, што је, по мени, било вредно објављивања, али већина културних садржаја се односи на Исток. Исток је културно супериоран у односу на Запад, јер је култура Истока у својој суштини орјентисана ка Апсолуту. Урањање у културу Истока је једна велика авантура и ја се трудим да овде представим људима лепоту Истока. Ја сматрам да када се у Србији буде добио културни рат, да ће онда и Србија кренути путем слободе и бољитка.

Ово окретање лица ка Истоку је повезано и са концептом Евро-азијства, који ја видим као пут којим Србија треба да се креће у својој политици и култури. У том смислу сам и написао неке прилоге везане за Кину, Индију, Иран и неке друге азијске земље и регионе.

Такође сам, недавно, покренуо још један мањи интернет дневник који је везан за родослов моје породице Тешић.

Лично, радим на томе да се вратим у Србију или да се преселим да живим у Русију.

Што се тиче неких техничких ствари везаних за овај мој интернет дневник, радим на томе да пребацим на ћирилицу оне текстове који су још увек на латиници. То су, углавном, старији текстови. Као што већина која чита овај дневник зна, увео сам овде и визуелне и звучне садржаје. Визуелни садржаји су, за сада, са "YouTube"-а, а звучни садржаји су представљени кроз читач који репродукује звучне садржаје које сам пре тога поставио на интернет презентацију "Ourmedia".

Током ове три године колико пишем овај свој интернет дневник, повезао сам се са интернет презентацијама и дневницима који се баве сличним темама и који су на сличном идеолошком путу. Те интернет презентације и дневнике можете наћи у секцији "Везе ка сродним интернет презентацијама".

Од данас, наслов овог интернет дневника ће уместо "По небу смо тражили светлост востока", бити само - "Светлост Востока".

Користим ову прилику да се захвалим свима онима који читају мој интернет дневник и који остављају коментаре на њему.

Не Европској Унији! Не Западу! Да Русији! Да Истоку!

ВОСТАНИ СЕРБИЕ!

Read more...

Моја музика: Астор Пиацола - бандонеон и ослободилачки танго

Астор Пиацола је велики аргентински музичар који је свирао на инструменту који се зове - бандонеон и који је сличан хармоници. Музички опус Астора Пиацоле је веома широк, а посебно је занимљив његов рад на развоју танга којим је одступио од класичног извођења, због чега је имао и противнике у родној Аргентини. Овде можете чути како звучи дивна музика Астора Пиацоле.

Soledad:


Libertango:

Read more...

Моја музика: Грлено певање из Туве

субота, 19. септембар 2009.

Тува је руска средње-азијска република која је чувена по такозваном грленом певању. Послушајте како то сјајно звучи.

Steppe Kargiraa:


Sigit "Alash":

Read more...

Моја музика: Компај Сегундо и Омара Портуондо, Куба

Chan Chan, Компај Сегундо:


Sarandonga, Компај Сегундо:


Increible, Омара Портуондо:


Queiro Hablar Contigo, Омара Портуондо:

Read more...

Гаврил Стефановић Венцловић: Слово похвално крсту, веснику копна

СЛОВО ПОХВАЛНО КРСТУ, ВЕСНИКУ КОПНА

Радуј се, крсте,
пловећим тишино и покрове!
твојим знамењем
свирепо и ричуће
укроћује се море.
Радуј се, крсте,
крмилара хитрости!
јер они који тобом разум примају,
управљени бивају с малим дрветом
и тамоносне корабље исправљају
и у тесна ушћа и пристаништа
уводе и укотвљују.
Радуј се, крсте,
корабљима благодушије
и покојиште који си;
сваки тобом страх одбачен бива и одлази.
Велику пучину
и широту морску раздирући,
тима надежду блиску јављаш,
који у стране долазе несвоје.

Read more...

Васко Попа, Свети Сава и вукови

Путовања Светога Саве

Путује по мрачној земљи

Штапом пред собом
Мрак на четверо сече

Хитне дебеле рукавице
Претворене у мачкетине
На сиву војску мишева

Одвеже вериге сред олује
И земљу од старе храстовине
За стајаће звезде везује

Пере шапе својим вуковима
Да трагови мрачне земље
На њима не преживе

Путује без пута
И пут се за њим рађа

...

(Из циклуса "Вучја земља")

Видим сине земљу нашу распету
Измеђи четири оцила
На којима вук зубе оштри

Вук се над њу надноси
И огледа љутито
У зеленим њеним очима

Искре се оцила
Стварају му златокруг над златокругом
Око лепе главе

Четири ће оцила знати сине
Оштри ли вук зубе за њу распету
Или за оне који су је распели

Read more...

Запад, рат у Афганистану и производња опијума

недеља, 13. септембар 2009.

Др. Џон Колман у својој књизи "Хијерархија завереника: Комитет 300" каже следеће:

"Запамтите да је ДРОГА = ВЕЛИКИ БИЗНИС, а не челу великог бизниса стоје олигархијске породице Европе и источног либералног система Сједињених Америчких Држава. Бизнис дрогом нису појединачне операције мафије нити њим управљају колумбијски картели дрогом. Аристократске породице најмоћнијих људи Велике Британије и Америке неће баш своју улогу да стављају у излог - пред очи јавности. Оне увек имају више слојева истурених људи који за њих обављају прљаве послове."

Једна од земаља у којој се највише производи опијум је Афганистан, што значи да су за Афганистан веома заинтересовани људи који се баве пословима са дрогом. Обратите, молим вас, пажњу на следећи графикон:


На овом графикону можете видети како се кретала производња опијума у Афганистану од 1994.-те до 2007.-ме године. Овде постоји нешто необично, а то је нагли пад производње опијума 2001.-ве године. Шта се десило? То је било време када су талибани били на власти у Афганистану. У јулу 2000.-те године, талибански вођа Мула Омар је рекао да гајење опијума није у складу са исламом и почела је једна од најуспешнијих кампања против дроге у свету, која је довела до тога да је производња опијума опала за 91% у односу на претходну годину. Спречавање узгајања опијума је било толико ефикасно да у афганистанској провинцији Хелманд током 2001.-ве године није забалежено никакво узгајање.

Сетите се, такође, шта се десило 11.-ог септембра 2001.-ве године. У Њујорку су нападнуте зграде светског трговинског центра. Убрзо после тога је уследио напад НАТО пакта, предвођеног САД и Великом Британијом, на Афганистан и талибани су пали са власти. Ако погледате графикон, видећете да је производња опијума почела нагло да расте после пораза талибана, да би се њен раст даље наставио током окупације земље од стране НАТО пакта. Не тврдим да је производња опијума једини разлог зашто је НАТО напао Афганистан, али изгледа да ту постоји нека веза.

Read more...

Ернст Јингер - ратник и анарх

понедељак, 07. септембар 2009.



Ернст Јингер је био немачки мислилац, писац, зоолог, ратник и анарх. Живео је 103 године. Умро је у Вилфлингену. Ја сам тада био у Немачкој где сам радио за једно немачко предузеће и нисам ни знао да је умро. Да сам знао, вероватно бих отишао на његову сахрану.

Мисао Ернста Јингера је једна велика, велика авантура. Читање његових књига је за мене било својеврсно откровење. У његовим књигама сам пронашао много сличности са мојим мислима. Ту, пре свега, мислим на отпор модерном, технолошком добу и стремљење ка потпуној духовној слободи.

Ернст Јингер је рођен 29.-ог марта 1895.-те године у Хајделбергу, у породици добростојећег апотекара, пореклом из Доње Саксоније. Са непуних 18 година је побегао од куће и отишао у Африку где се пријавио у "Легију странаца", одакле отац, ипак, успева да га врати. Учествовао је у Првом светском рату као добровољац. Био је рањен 14 пута. Због примерног јунаштва је био одликован највишим немачким одличјем, орденом "За заслуге", који је установио Фридрих II. После Првог светског рата је био повезан са национално-револуционарним круговима, посебно с национал-бољшевицима Ернста Никиша, кога је Хитлер ухапсио 1937.-ме године и послао га у концентрациони логор, одакле је Никиш изашао тек 1945.-те године полуслеп и парализован. У то време је писао и у ултра-националистичким часописима када се надао да може да уједини све националистичке снаге у Немачкој. Због тога је једно време имао благонаклон став према Хитлеру и чак му је послао примерке својих ратних књига са посветом од којих је сачувана само једна, примерак књиге "Ватра и крв", са посветом "националном вођи Адолфу Хитлеру". Заузврат, Хитлер му је послао примерак "Моје борбе". 1927.-ме године, Хитлер је понудио Јингеру место национал-социјалистичког представника у парламенту, што је овај одбио, јер је био против парламента и политичких партија. 1933.-ће године је одбио да постане члан Академије уметности у којој су већину чинили нацисти. Учествовао је и Другом светском рату када је је био мобилисан у чину капетана. За време рата је био у Француској, где се истакао спасавањем једног рањеника и заштитом културног блага града Лиона. Касније је радио у главном штабу у Паризу где је био задужен за надзор преписке немачких официра са њиховим породицама и пријатељима у Немачкој. Био је и на источном фронту како би се, за своје пријатеље око генерала Штауфенберга, који је касније био један од вођа атентата на Хитлера, распитао о реакцијама немачких официра на евентуални атентат. После неуспешног атентата Јингер је удаљен из немачке војске. Због своје књиге "На мермерним литицама", коју је написао 1939.-те године, а која је била уперена против тоталитаризма, и због свог понашања док је радио у главном штабу у Паризу, нацистичке главешине, на челу са Гебелсом, су покренуле предлог да се Јингер ухапси и пошаље доживотно у концентрациони логор. На тај предлог Хитлер је одговорио: "Оставите Јингера на миру!". После Другог светског рата, Ернст Јингер је писао и путовао. 1984.-те године је учествовао на свечаностима у Вердену, где је у пратњи француског председника Франсоа Митерана и немачког канцелара Хелмута Кола одао пошту жртвама оба велика светска рата. Ернст Јингер је умро 17.-ог фебруара 1998.-ме године.

...

Књиге Ернста Јингера су фантастичне. Он у њима дубоко промишља свет. Ернст Јингер се, поред многих ствари, бавио и утопијама и митским градовима. У једној од својих књига које се баве митским градовима "Eumeswill", Ернст Јингер уводи појам - анарх. То је реч коју је измислио сам Јингер. Анарх је у истом односу према анархији, као монарх према монархији. Анарх је самотничко биће које жели да сачува своју унутрашњу слободу. То је оно што и мене занима, лична слобода. Када се говори о личној слободи, онда се често употребљавају речи одметник и анархиста. Јингер је увео појам анарха. На питање какав је однос између одметника и анарха, Јингер одговара:

"Суштинска разлика је у томе што је одметника одбацило друштво, док је анарх тај који одбацује друштво. То су два различита приступа пред опасностима света. Анарх никада не губи из вида своју омиљену тему: слободу. У односу на власт, анархист је њен смртни непријатељ. Анарх јој не признаје легитимитет. Он не тежи да је освоји. Анарх може бити било ко. Док сам седео у својој канцеларији у "Мажестику" 1941.-ве године, држао сам се, што сам више могао, по страни од сваког политичког проблема. Анарх је у неку руку суверен, али и камелеон. Он је краљ шаховске партије, у игри чија сврха није у томе да еволуира, већ да постоји. Анарх се ослања на свој сопствени живот.

...

Одметник у исто време тежи и спасу и борби. Он се ставља у службу ствари која му одговара. Али пазите! Он задржава слободу пред њом! Плаћеник који одлази тамо где му плате само је варијанта одметника.

...

Као што сам, у ствари, написао, одметник је против свих аутоматизама. Он се не осећа добро ни у једном систему."

А ево шта Ернст Јингер пише о томе како се мења свет:

"Нисмо без мерила. Када су ноћ провели у подземним ћелијама цирка, снаге су им биле истрошене. Претходно су прошли кроз ужасе, прогоне, хапшења, саслушања, мучења, понижавања. У току ноћи звери су тресле шипкама; њихов немир, њихово завијање дубоко се урезало у опажање. Још је страшнији био метеж гласова с којим је гомила од раног јутра почела да пуни трибине. Био је весео, пун очекивања. Људи су се свађали око места; извикивачи су нудили освежење. Касније су дошли нотабилитети, витезови и сенатори, на крају сам Цезар. Они који су другачије мислили и осећали били су у огромној већини.

Затим су подигнуте решетке; шачица људи је гурнута у арену. Сунце је блештало. Али било је слабије од унутрашње светлости. Тако падају империје, тако се мења свет."

Такође је занимљив и Јингеров поглед на Исток:

"Бог нам се понекад приближи и постане видљив као судија, као законодавац, као отац: у томе се објављује старо наследство, богатство, близина Истока. То је исконско право; упуђује Запад изнова на Исток, као што су појмови упућени на слике. Многи су аутори са Истока, Толстој, Љесков, Достојевски, то схватили; говоре о томе са поузданошћу. Код Еугена Гагарина, Руса, рођеног 1907, налази се једно лепо место:

"Осећај да непосредно стојимо пред Богом, то је вероватно оно што нас разликује од Запада и због чега су нам Европејци неразумљиви. Ми имамо један другачији свет, а свакако и нашег властитог Бога.""

А ево шта је написао Ги Депре о Ернсту Јингеру:

"Године 1918. добровољно ступа у слободне стрелце и стиче највеће одликовање за немачку храброст. Године 1940, као командант чете, добија гвоздени крст, али не за подвиг у боју већ зато што је, под ватром неког француског склоништа, изнео са терена једног од својих рањених официра. Нема расцепа између капетана окупационе војске који је једног дана 1941. године, у хотелу "Мажестик", написао на празној страници наслов свог есеја: "Мир", и поручника из 1918. године који је својим људима рецитовао "Пијани брод" очекујући да куцне Велики Час. Насупрот оном који Заостаје, ма био и Супериоран, он је онај велики који Напредује и кога његово усавршавање никада није навело да се одрекне ни аскезе ни ловорика ратника. Ми који не волимо сврзимантије, волимо што је он, чак и у утроби Левијатана, поштовао и чувао успомену, лозинке и част свога сталежа."

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP