Православље и друштво са освртом на Веде и Хипербореју

недеља, 26. октобар 2008.

Друштво треба да воде свештеници. Када то кажем онда полазим од тога да неко верује у Бога. Већина Срба су православци. Ако смо православни, то би онда требало да значи да верујемо у догмате Православне Цркве. Ако смо православни, то би онда требало да значи да верујемо да су догмати Православне цркве истина. Ако су догмати Православне Цркве истина, онда треба да следимо ту истину. Ако је нешто истина, онда нема разлога да идемо за нечим другим што је полу-истина или неистина. Наравно, под условом да верујемо у ту истину. Да ли је Православље благодатно за свеукупан живот човека? Јесте. Када кажем свеукупан живот човека, онда ту мислим на све сфере људског живота. Значи, нема сфере живота за коју би могло да се каже да ту Православље не делује благодатно и да је то изузетак.

Зашто се онда на челу друштва налазе људи који нису свештеници? Који је то квалитет који је тим људима омогућио да буду на челу друштва? Или им је квантитет омогућио да буду на челу друштва. Какве везе има, на пример, политичка пропаганда са истином Православља? По мени, нема никакве везе. Да ли је слобода избора да се заокружи једна, друга или трећа политичка партија на гласачком листићу? За мене није. За мене је слобода избора да се иде ка добру или ка злу. При томе, добро и зло посматрам онако како ме то учи Православна Црква. Дакле, једна је истина и она је садржана у догматима Православне Цркве и ја не видим да треба додатно да се опредељујем за некакве друге политичке или друштвене организације да бих био слободан. Неко ће рећи да би избор неке политичке партије могао да значи боље остваривање интереса гласача. Ја се не слажем са тим, јер политичке партије постоје да би владале, то јест да би управљале једним друштвом. Рецимо да постоје политичке партије које у свом програму имају доста ствари које су повезане са догматима Православне Цркве и да бих ја, можда, могао да гласам за неку од тих партија. Али, зашто бих ја гласао за некога ко само има везу са Православљем, па чак и да је та веза веома велика, уместо да ме води онај ко је директно у Православној Цркви? Мени не треба замена за свештеника у виду професионалног политичара. Ако је Православље пут Истине, шта ће ми онда замена за Православље да ми уређује све сфере живота? Не требају ми политичари. Не требају ми политичке партије. Не треба ми политичка пропаганда. Не треба ми слобода избора на гласачком листићу. Требају ми људи који ће да створе услове за благодатни живот у коме ћу моћи духовно да напредујем. Има ли бољих људи за то од свештеника Православне Цркве? Ја мислим да нема.

Модерно друштво је подељено и организовано по иметку. Ако више имаш, више си на друштвеној лествици. Значи, циљ модерног друштва је - имати. То није мој циљ. Ја сам Православац и мој циљ је - духовни напредак. Треба и имати, али имање није примарни циљ. Имање је само средство које је човеку неопходно да би задовољио своје потребе, али не више од тога. Примарни циљ је духовни напредак и мени је, као Православцу, потребно духовно руководство свештеника Православне Цркве у свим сферама живота.

Где се у Библији помињу политичке партије и парламентарна демократија као нешто што треба упражњавати? Нигде. Ако је Православље истина, а јесте, онда је то свеобухватна истина. Православље није некаква ограничена истина, која треба да се примењује у неким сферама живота, а у некима не. Ако је нешто истина у религиозном смислу, онда се та истина односи на све сфере људског живота и не би требало да постоји било која област људског живота где се та истина не следи.

Ко су најквалитетнији људи који могу да саветују друге људе у вези са истином Православља? То су свештеници Православне Цркве. Значи, ако неко за себе каже да је Православац, онда не видим да би могао да подржава било кога другог да управља друштвом до свештеника Православне Цркве. Зашто би један Православац имао као руковођу неког политичара, па ма колико он био на путу Православља, уместо свештеника Православне Цркве? Свештеник је свештеник, а лаик је лаик.

Дакле, највиши слој у једном друштву, које би могло да се окарактерише као верујуће у истину Православља, би требало да буду свештеници Православне Цркве.

Други слој у таквом једном друштву би требало да буду војници и мајке. Војници као они чија је дужност да, ако затреба, бране то друштво од спољашњег непријатеља. То је висока дужност, јер војник може да погине бранећи то друштво. Значи, војник залаже свој живот за одбрану друштва и то треба да буде високо вредновано. Мајке, такође, треба да се налазе у другом слоју друштва које верује у истину Православља, јер оне рађају децу и тако продужавају људски врсту. Наравно, ту је и отац, али отац је потенцијални војник и он има своје дужности са друге стране. Жена је, пре свега, мајка и за то треба да буде награђена. Жена се не еманципује кроз трку да се изједначи са мушкарцем на начин како то пропагира модерно друштво. Ја мислим да се жена само деградира као жена следећи упутства модерног друштва. Жену треба наградити зато што је жена, а жена је, као што сам већ написао, пре свега, мајка.

Трећи слој друштва које верује у истину Православља би требало да буду људи који се баве са различитим пословима који су од користи за све остале. Ту би, дакле, требало да буду произвођачи разних производа, занатлије, трговци и сви други који се баве економијом. Дакле, и они су корисни за једно друштво, али вредност коју они стварају је мања од вредности коју стварају свештеници, ратници и мајке.

Четврти слој друштва би требало да чине сви остали који у њему живе.

При томе, желим да кажем да сваки слој друштва који сам описао не би требао да буде недоступан за људе из других слојева, то јест да је могућ прелазак из слоја у слој.

Претпостављам да ће многи у опису ових друштвених слојева препознати индијски кастински систем и у праву су, с тим што је ово заправо мало промењен модел оригиналне аријевске организације друштва из ведског периода (ја сам убацио мајке у друштвени слој војника, ратничка каста у Индији, по угледу на немачког национал-социјалисту Грегора Штрасера) где је, за разлику од индијског кастинског система, било могуће прелажење из једног друштвеног слоја у други. Ево како је изгледала друштвена структура у Индији: брахмани - духовна елита, кшатрије - краљ са војском, вајшије - произвођачи материјалних добара и шудре - слуге.

Ево и једне занимљиве ствари која се тиче поделе времена на четири велика раздобља по индијској философији:

"1. Сатја-југа, Златно доба, доба Истине, када није постојао вео привида између материјалног и оностраног, када су људи били као богови и са вољом управљали својим животом. Доба без болести, лажи, сујете, туге и страха. Активност: медитација. Континент: Хипербореја. Почетак пре 1,728,000 година

2. Трета-југа, Сребрно доба, доба развоја умних способности, телепатије и магије на уштрб моралних и духовних вредности. Активност: жртвовање. Континент: Атлантида. Почетак пре 1,296,000 година

3. Двапара-југа, Бронзано доба, у којем из света потпуно нестаје божанска премудрост и више нема човека који говори само истину. Људе нападају болести и јављају им се страсти и (телесне) жеље. Кастински систем је потпуно изграђен. Нестаје умна комуникација и почиње писање. Активност: кајање. Континент: Азија. Почетак пре 864,000 г.

4. Кали-југа, Гвоздено или Мрачно доба, где су људи свесни само физичког аспекта свог постојања, Јаје света је затворено за утицаје одозго, а отворено за утицаје одоздо. Људи следе лажна учења и лажне учитеље, убиства у породици, народима управљају најгори - парије. Глад, болести, ратови, непрестана сексуална жеља, уништавање природе,... Почетак пре 432,000 г."

Овај цитат је са једне интернет дискусионе групе.

Иначе, велики број научника сматра да је прапостојбина Аријеваца митска Хипербореја. По грчкој митологији, то је земља на далеком северу, на самој ивици поларног круга, с оне стране северног ветра ("бореја") или изнад северног ветра ("Хипербореја"), где сунца сија двадесетчетири часа дневно и где су људи дуговечни. Ево шта о Хипербореји, у свом предговору за књигу "Арктичка прадомовина Веда" од великог индијског писца, философа и политичког активисте (претходника Махатме Гандија) Бала Гангадхар Тилака каже Драгош Калајић:

"Nostalgija za našom hiperborejskom pradomovinom je i nostalgija budućnosti; ona je snaga koja dolazi iz daleka i daleko smera, sa one strane horizonta krajnjih ishoda ove nakazne, trovačke i lihvarske, »moderne civilizacije« i njene podkulture, njenih kultova i idolatrija demona i fetiša ekonomije nastajanja i nestajanja, njenih sistema »liberalnog« ili »državnog« kapitalizma. Istorijsko iskustvo nas uči da je demonija ekonomije i kapitalizma svoju moć sticala eksploatišući i podstičući nacionalne i druge razlike koje pripadaju svetu pukih kontingencija. Stoga su perspektive hiperborejske ili indoevropske spoznaje samobitnosti i originalnosti, sa one strane svetova istorijskih kontingencija, eminentni putevi oslobađanja od opsena i uslovljavanja »mračnog doba« kali-yuga ili »doba kaljuge«, u znaku dominacije demonije ekonomije i kapitalizma.

Svojim delima Lokamanya Maharaj Bâl Gangâdhar Tilak pružio je i veličanstveni doprinos spoznajama indoevropske samobitnosti, pedagoški demonstrirajući suverensku metodu prevladavanja tame neznanja i privida, po formuli drevne mudrosti: »ne bori se protiv mraka — upali svetlost«. Lokamanya Maharaj Tilak je nadahnuto osvetlio jedinstveno, nad-istorijsko, ishodište, uporište i odredište našeg pogleda na svet te smisla naše akcije u svetu. Hiperborejsko, idealno i neosvojivo uporište nedostižno je za nihilističke sile i mržnje, otrove i prljavštine demonije ekonomije te njene moderne civilizacije i kulture. Hiperboreja je naša idealna domovina u kojoj je ukorenjena tradicija čiji nam darovi osmišljavaju, osnažuju i upućuju život ovde, u tuđini.

Oni koji u ovoj lihvarskoj i trovačkoj, »modernoj«, civilizaciji ne mogu prepoznati svoj dom — zahvaljujući Tilakovim lekcijama mogu spoznati najviše razloge svog nepristajanja, svog stranstva u ovom svetu, svog nepokolebljivog otpora: čini ih različitim i idealno izdvojenim upravo sjaj onog hiperborejskog »nepobedivog Sunca« koje blista i u njihovim grudima."

Каква је веза између друштва које следи истину Православља и друштва ведских Аријеваца, иначе наших далеких предака? Веза је у традицији. Која је то традиција која спаја та два друштва? То је традиција поштовања Бога на највишем нивоу, која треба да резултира и у организовању друштва по верским принципима. Ако постоји верска истина, а постоји, онда је она свеобухватна и онда би они који верују у ту истину, требало да се залажу за њену примену у свим сферама живота, а не да делимично или у потпуности подржавају организовање друштва на принципима који нису у складу са верском истином.

Управо је начело модерног друштва да Црква треба да буде одвојена од државе настало са циљем да се друштво десакрализује, то јест посветовњачи. Као резултат те десакрализације модерног друштва, то јест његовог посветовњачења, настала је промена у редоследу друштвених слојева, то јест трећи друштвени слој, слој привредних предузетника је избио на прво место. Некада први друштвени слој, свештенички слој, практично је потпуно избачен из управљачке хијерархије модерног друштва. Као последицу такве промене имамо данас свет у коме је врховни циљ - имати. Бити је скоро потпуно избачено са скале вредности. Када кажем "бити", онда ту не мислим на "бити" како га пропагира индивидуализам, већ мислим на "бити" као постојање човека као Божијег детета.

НЕ БОРИ СЕ ПРОТИВ МРАКА, УПАЛИ СВЕТЛО!

СА КРСТА СЕ НЕ СИЛАЗИ, СА КРСТА СКИДАЈУ!

Read more...

Лицем ка истоку: руска и иранска музика

недеља, 19. октобар 2008.

Руска музика:

















Иранска музика:





Read more...

Руска култура: Са концерта Жане Бичевскаје у Торонту

понедељак, 13. октобар 2008.








Read more...

Лицем ка истоку: Истина о "слободном" тржишту (II)

недеља, 05. октобар 2008.

"Пред читаоцима НИН-а су изводи из књиге јужнокорејског економисте Ха-Џун Чанга “Лоши Самарићани: Мит о слободној трговини и тајна историја капитализма” у којој он показује како су се „богате нације лоших Самарићана“ (као контраст библијском добром Самарићанину), првенствено САД и земље западне Европе, обогатиле и технолошки узнапредовале користећи методе које данас ускраћују земљама у развоју. Насупрот проверено успешној „националистичкој политици“ заштите сопствене индустрије и тржишта, преко организација попут Међународног монетарног фонда и Светске банке, намећу им неолиберални концепт отвореног тржишта и потпуног повлачења државе из економије. Концепт који је (досад) одговарао онима који су већ богати и способни за тржишну утакмицу, али је погубан за недовољно развијене.

Чанг, треба и то рећи, није анархистички маргиналац, како би можда могло да се помисли; од 1990. године предаје економију на Универзитету Кембриџ, радио је за Уједињене нације, Светску банку и Азијску банку за развој. У коментару ове књиге, нобеловац Џозеф Штиглиц каже: “Паметна, живописна и провокативна књига која нам доноси уверљиве нове погледе на глобализацију.”
Србија се у овој књизи не спомиње, али све што је речено, нажалост, сасвим је применљиво и на нашу земљу. Од гашења домаћих банака, убрзане приватизације, одржања ниске инфлације и монетарне дисциплине, па све до најактуелнијег, укидања царина и потпуног отварања српског тржишта за производе из ЕУ. Ако је Чанг у праву, све то нам неће донети ништа добро.

...

Овај неолиберални естаблишмент жели да поверујемо да је Кореја, током својих чудесних година између 60-их и 80-их, спроводила неолибералну развојну стратегију. Стварност је, међутим, сасвим другачија. Кореја је, заправо, током ових деценија гајила неколико нових индустрија које је влада одабрала у консултацији с приватним сектором, кроз царинску заштиту, субвенције и друге облике владине подршке, све док те индустрије нису ’порасле’ довољно да издрже међународну конкуренцију. Влада је била власник свих банака, тако да је могла да управља животном течношћу бизниса – кредитима.
Такође, корејска влада стриктно је контролисала стране инвестиције, дочекујући их раширених руку у одређеним секторима, док их је истовремено потпуно забрањивала у другим, у зависности од националног развојног плана.
Популарни утисак о Кореји као економији слободне трговине стечен је због њених извозних успеха. Али извозни успех не захтева слободну трговину, као што су то показали и Јапан и Кина.

Корејско економско чудо било је резултат паметне и прагматичне мешавине тржишних подстрека и државног управљања. Корејска влада није укинула тржиште као што су то учиниле комунистичке земље. Ипак, није имала ни слепу веру у слободно тржиште. Иако је тржиште схватила озбиљно, корејска стратегија препознала је да закони тржишта често морају да буду исправљани државним интервенцијама.
Кореја није изузетак. Практично све развијене државе данашњице, укључујући Британију и САД, наводне постојбине слободног тржишта и слободне трговине, обогатиле су се политиком која је супротна ортодоксном неолиберализму. Британија и САД нису дом слободне трговине; заправо, обе су задуго биле земље које су највише штитиле своје тржиште.

Зашто, онда, богате земље не препоруче земљама у развоју стратегије које су им тако добро послужиле? Зашто им, уместо тога, нуде измишљотине о историји капитализма?

Године 1841. немачки економиста Фридрих Лист критиковао је Британију да другим земљама проповеда слободну трговину, док је своју економску премоћ остварила кроз високе царине и екстензивне субвенције. Оптужио је Британце да ’измичу мердевине’ уз које су се сами попели да би достигли водећу економску позицију на свету.

Историја капитализма је тотално промењена тако да многи у развијеном свету и не перципирају историјски дупле стандарде у вези с препоручивањем слободне трговине и слободног тржишта земљама у развоју. Најбољима су се показале оне економије које су се отварале селективно и постепено. А раст је успорен у последње две и по деценије, када су се тржишта ослободила и границе отвориле.“
Ха-Џун Чанг подсећа на пример јапанске Тојоте. Производњом аутомобила почела је да се бави 1933. године, шест година касније јапанска влада истерала је са тржишта Џенерал моторс и Форд; 1949. године влада Јапана избавила је Тојоту – која је тада правила аутомобил за спрдњу, попут нашег „југа“ - из дугова у које је запала новцем централне банке. „Данас, јапански аутомобили сматрају се природним као и француско вино, али пре мање од 50 година већина људи, укључујући многе Јапанце, сматрала је да јапанска аутомобилска индустрија једноставно не треба да постоји.

Да је јапанска влада током 60-их спроводила неолибералну економску политику, „лексуса“ (луксузни модел Тојоте) не би ни било. У најбољем случају, Тојота би била млађи партнер неког западног произвођача аутомобила, или још горе, не би ни постојала. (...) Наша прича о Тојоти показује да постоји спектакуларни несклад у историји глобализације коју промовишу Томас Фридман и његове (неолибералне) колеге.“

...

Причу о „правој историји глобализма“ Ха-Џун Чанг почиње подсећањем на то како је Хонгконг доспео под британску управу, после Опијумског рата и Споразума у Нанкингу 1842. године: „Растућа британска жеља за чајем изазвала је велики трговински дефицит с Кином. У очајничком покушају да смањи јаз, Британија је почела да извози опијум из Индије у Кини. Пуки детаљ, да је продаја опијума у Кини нелегална, није смео да поремети племенити циљ балансирања књига. Кинески званичници су 1841. године запленили товар нелегалног опијума, што је британска влада искористила као повод за рат.“ У рату је Кина тешко поражена, изгубила Хонгконг и, што је за причу о слободној трговини још и важније, изгубила је и право да сама одређује царине на увоз робе у Кину. Царине на увоз британске робе у Кину, тако, практично су биле укинуте (износиле су свега 3-5 одсто), а сличну политику током XIX века Британија је спроводила и у односу на Јапан, Персију, Отоманско царство, јужноамеричке државе. То је, наравно, повољно утицало на британски извоз и индустријску производњу, али је колонијализмом наметнута „слободна трговина“ ових држава са Британском империјом у њима изазвала, практично, потпуну стагнацију (годишњи раст од свега 0,4 одсто, мање и од Африке у то време).

...

„Да сумирамо: истина о глобализацији после 1945. године скоро је потпуно супротна од званичне историје. Током периода контролисане глобализације подупрте националистичком политиком између 50-их и 70-их светска економија, нарочито у земљама у развоју, расла је брже, била је стабилнија и имала је праведнију дистрибуцију прихода него у последње две и по деценије неконтролисане неолибералне глоба-лизације.“

Ко управља светском економијом, пита се Ха-Џун Чанг.

„Развијене земље приморавају земље у развоју да усвоје одређена економска решења и начине понашања, условљавајући тиме добијање стране помоћи, или им нуде преференцијалне трговинске споразуме у замену за ’добро понашање’ (усвајање неолибералне политике). Још важније, међутим, јесу акције мултилатералних организација као што је ’Несвето тројство’ – ММФ, Светска банка и WTO.“

ММФ и Светску банку основали су савезници 1944. године у Бретон Вудсу у Њу Хемпширу (САД), те се зато понекад називају и Бретон Вудс институције (BWIs); ММФ позајмљује новац државама да би избалансирале дефиците, док је Светска банка основана да би помогла реконструкцију ратом уништених европских земаља и инфраструктурни развој нових, постколонијалних држава. После 1982. године и дужничке кризе „трећег света“, међутим, „улога ММФ-а и Светске банке драматично се мења“. Укратко, обе организације излазе из свог првобитног мандата, а мешање у остале, неекономске сфере, правдају тиме што неуспех у другим областима утиче на економски (не)успех и приморава државе да од њих позајмљују новац. „Но, по том принципу, не постоји део нашег живота у који BWIs не би смеле да се умешају. По овој логици, ММФ и Светска банка требало би да условљавају баш све, од етничке интеграције и равноправности полова до успостављања другачијих културних вредности.“

„У почетку, ММФ је постављао услове само у вези са питањима попут, рецимо, девалвације националне монете. Али онда су почели да постављају услове око буџета, објашњавајући да су буџетски дефицити главни узрок проблема. То је онда довело до захтева за приватизацијом државних предузећа, уз објашњење да су губици ових предузећа важан узрок буџетских дефицита у многим земљама у развоју. Пошто је све повезано са свиме другим, било шта може да послужи као услов.“
„Да ствар буде још и гора, богате нације `лоших Самарићана` своје доприносе пакетима ММФ-а често условљавају тиме што од земље-дужника траже да усвоји економску политику које не служи за сређивање сопствене економије, већ интересима богатих земаља које позајмљују новац. Пошто је прочитао уговор који је Кореја 1997. године склопила с ММФ-ом, један разјарени посматрач је прокоментарисао: ’Неке одредбе плана ММФ-а истоветне су ономе што су САД и Јапан дуго покушавале да наметну Кореји. (...) Реч је о злоупотреби моћи ММФ-а, који је приморао Кореју у тренутку слабости да прихвати трговинску и инвестициону политику коју је претходно одбијала.’ Ово није рекао неки антикапиталистички анархиста, већ Мартин Фелдстин, конзервативни економиста са Харварда који је био главни економски саветник Роналда Регана.“
Структура одлучивања у ММФ-у и Светској банци је, наиме, таква да њихова пристрасност богатим земљама и њиховим интересима није никакво чудо. „Одлуке се доносе према уделу који одређена држава има у капиталу (другим речима, систем гласања је један долар - један глас).“ А САД, захваљујући свом уделу од 17,35 одсто, практично имају право вета у 18 најважнијих области, у којима је за доношење одлуке потребна већина (у капиталу) од 85 одсто. „Због тога, САД могу да уложе вето на сваку одлуку која им се не допада.“
Да би одговорили на критике, Светска банка и ММФ реаговали су тако што су, поред осталог, отворили дијалог са невладиним организацијама (НВО). „Али утицај ових консултација је, у најбољем случају, маргиналан. Штавише, када је све већи број НВО-а у земљама у развоју индиректно финансиран од Светске банке, вредност ових дијалога постаје још сумњивија.“

...

Како су се богате земље обогатиле, пита се Ха-Џун Чанг у поглављу насловљеном „Двоструки живот Данијела Дефоа“. Чувени енглески писац, аутор „Робинзона Крусоа“ и „Мол Фландерс“, аутор је и заборављеног дела из економије, „План енглеске трговине“, у коме је описао како су Тјудори, „нарочито Хенри VII и Елизабета I, користили протекционизам, субвенције, монополе, индустријску шпијунажу и друге видове владине интервенције да би развили енглеску индустрију вуне – европску хигх-тецх индустрију свог доба“. Без ових метода, „било би веома тешко, ако не и немогуће, да се Британија од извозника сировина претвори у европски центар те високо технолошке индустрије. ’План’ разбија у парампарчад основни мит капитализма да је Британија успела зато што је прва открила пут до напретка – слободно тржиште и слободну трговину. (...) У ’Плану’, Дефо јасно показује да није слободно тржиште, већ владин протекционизам и субвенције, оно што је развило британску производњу вуне.“

...

„Практично све богате земље данашњице (изузетак су Холандија и Швајцарска) користиле су националистичке методе (царине, субвенције, рестрикције у трговини с иностранством) да би поспешиле њихову индустрију у раном детињству. (...) Заговорници слободне трговине морају да објасне како то да је слободна трговина објашњење успеха богатих земаља данашњице, када једноставно скоро да и није упражњавана пре него што су се те земље обогатиле.“

...

„’Упркос теоријској претпоставци да директне стране инвестиције имају највише предности од свих различитих видова прилива капитала, није једноставно документовати ове предности’ – наводи се у студији ММФ-а. Зашто? Зато што различити видови ових инвестиција имају различите последице.“
„Најсумњивије“ су браунфилд инвестиције, кад страна компанија купи постојећу домаћу и често не учини ништа да поправи производне капацитете. „Страни инвеститор може да купи компанију за коју мисли да је потцењена на тржишту, посебно у тренутку финансијске кризе, и руководи њом док јој не нађе погодног купца. Понекад страни инвеститор чак активно уништава компанију коју је купио.“ Такав је пример шпанске авиокомпаније Иберија која је 90-их купила неколико јужноамеричких авиокомпанија, заменила своје старе авионе њиховим новим, а потом их отерала у банкрот.
„Кључан а често занемарен“ утицај страних инвестиција јесте њихов удар на постојећу домаћу конкуренцију „која је могла да порасте“ да није прерано суочена са иностраним такмацима. Због тога је најбољи начин приступа страним инвестицијама њихова забрана у појединим секторима, и пажљиво регулисање у осталим.

...

Ха-Џун Чанг одбацује тврдње `лоших Самарићана` да данас живимо у свету без граница у коме је регулисање страних инвестиција непотребно, у коме повезаност компанија са земљом из које потичу нестаје. „Националност фирме и даље је веома важна. Ко поседује компанију одређује колико ће њиховим подружницама бити дозвољено да пређу у виши ниво активности. Било би веома наивно, посебно за земље у развоју, да своју економску политику изграде на претпоставци да капитал више нема националне корене.“
Једна од основних поставки економске филозофије `лоших Самарићана` јесте да државне компаније треба приватизовати, зато што „људи не брину довољно о стварима које нису њихове. (...) Због тога, тврде противници државног власништва, људима треба дати власништво над стварима да би оне биле употребљене на најефикаснији начин“.
Што се фирми у државном власништву тиче, тврде неолиберални економисти, проблем је у контроли менаџмента коме је компанија поверена, те у томе што се оваквом компанијом може управљати далеко „опуштеније“ него приватном, јер се рачуна на владину помоћ у случају невоље. Исти приговори, међутим, могу се ставити и на рачун приватних компанија – акционарима је често подједнако тешко да контролишу менаџмент „своје“ компаније као и грађанима да контролишу менаџмент државне, а „ако су политички важне, приватне компаније такође могу да рачунају на субвенције па чак и владину помоћ у извлачењу.“ Као што, уосталом, најречитије сведоче актуелни догађаји на Волстриту, али и примери које наводи Ха-Џун Чанг: Британија је, да би их спасила од банкрота, национализовала Rolls Royce, British Steel, British Leyland, British Aerospace... током шездесетих и седамдесетих година, деценију касније Реганова администрација спасла је Chrysler у САД. „Као што је један страни банкар рекао Wall Street Journal-у средином осамдесетих: ’Ми смо за слободно тржиште када треба да зарадимо новац, а верујемо у државу када само што нисмо изгубили новац.’“

...

Још један од начина којим нације `лоших Самарићана` спречавају напредак земаља у развоју су патенти и читав концепт заштите интелектуалне својине. „Најштетнији утицај лежи у потенцијалу да блокира проток знања у технолошки заосталије земље, чиме се спречава развој њихове економије. Економски развој се заснива на усвајању напредних страних технологија. Све што отежава то усвајање, био то патентни систем или забрана извоза напредних технологија, није добра за економски развој.“ При том, и овде имамо истоветну ситуацију – док су саме имале потребу за усвајањем нових технологија, богате земље „безбрижно су кршиле патенте, заштитне знакове (trademark) и ауторска права (copyright). Швајцарци су ’позајмили’ немачке хемијске изуме, док су Немци ’позајмљивали’ енглеске заштитне знакове а Американци енглеска ауторска права – све то без плаћања онога што се данас сматра ’праведном’ компензацијом. Упркос таквој историји, богате нације `лоших Самарићана` данас приморавају земље у развоју да ојачају заштиту интелектуалне својине кроз ТРИПС споразум и билатералне споразуме о слободној трговини.“

...

Какав је однос неолиберализма и демократије? За разлику од старих либерала XIX века, који су сматрали да је демократија лоша јер омогућава сиромашној већини да експлоатише богату мањину, неолиберали сматрају да су демократија и отворено тржиште природни партнери. Али то није истина, тврди Ха-Џун Чанг. „Тржиште и демократија сударају се на фундаменталном нивоу. Демократија функционише по принципу један човек - један глас. Тржиште, по принципу један долар - један глас. (...) Мора се пронаћи баланс између демократије и тржишта.“
А „`богати Самарићани` препоручују решења која минирају демократију у земљама у развоју.“ Реч је о покушају да се избегне мешање корумпираних и популистички настројених политичара у сферу економије („уочи избора, могли би да изврше притисак на централну банку да штампа новац, што изазива инфлацију“). Циљ се постиже стриктним одржавањем балансираног буџета, али и оснивањем независних тела – централне банке, регулаторних агенција, чак и независних пореских служби, као што је покушано у Уганди и Перуу. Али, „ако је доношење веома важних одлука одузето од демократски изабраних влада и стављено у руке неизабраних технократа у ’политички независним’ агенцијама, у чему је онда поента постојања демократије? Другим речима, неолибералима је демократија прихватљива само кад се не супротставља слободном тржишту; због тога неки од њих нису уочили контрадикцију између подршке Пиночеу у Чилеу и проповедања демократије. Речено директно, они желе демократију само ако је она у великој мери немоћна – или како је Кен Ливингстон, левичарски градоначелник Лондона, ставио у наслов своје књиге из 1987. године: ’Кад би гласање променило било шта, они би га укинули’.“"


Извор: http://www.nspm.org.yu/ekonomskapolitika/2008_hajuoon1.htm

Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP