Православље и друштво са освртом на Веде и Хипербореју

Друштво треба да воде свештеници. Када то кажем онда полазим од тога да неко верује у Бога. Већина Срба су православци. Ако смо православни, то би онда требало да значи да верујемо у догмате Православне Цркве. Ако смо православни, то би онда требало да значи да верујемо да су догмати Православне цркве истина. Ако су догмати Православне Цркве истина, онда треба да следимо ту истину. Ако је нешто истина, онда нема разлога да идемо за нечим другим што је полу-истина или неистина. Наравно, под условом да верујемо у ту истину. Да ли је Православље благодатно за свеукупан живот човека? Јесте. Када кажем свеукупан живот човека, онда ту мислим на све сфере људског живота. Значи, нема сфере живота за коју би могло да се каже да ту Православље не делује благодатно и да је то изузетак.

Зашто се онда на челу друштва налазе људи који нису свештеници? Који је то квалитет који је тим људима омогућио да буду на челу друштва? Или им је квантитет омогућио да буду на челу друштва. Какве везе има, на пример, политичка пропаганда са истином Православља? По мени, нема никакве везе. Да ли је слобода избора да се заокружи једна, друга или трећа политичка партија на гласачком листићу? За мене није. За мене је слобода избора да се иде ка добру или ка злу. При томе, добро и зло посматрам онако како ме то учи Православна Црква. Дакле, једна је истина и она је садржана у догматима Православне Цркве и ја не видим да треба додатно да се опредељујем за некакве друге политичке или друштвене организације да бих био слободан. Неко ће рећи да би избор неке политичке партије могао да значи боље остваривање интереса гласача. Ја се не слажем са тим, јер политичке партије постоје да би владале, то јест да би управљале једним друштвом. Рецимо да постоје политичке партије које у свом програму имају доста ствари које су повезане са догматима Православне Цркве и да бих ја, можда, могао да гласам за неку од тих партија. Али, зашто бих ја гласао за некога ко само има везу са Православљем, па чак и да је та веза веома велика, уместо да ме води онај ко је директно у Православној Цркви? Мени не треба замена за свештеника у виду професионалног политичара. Ако је Православље пут Истине, шта ће ми онда замена за Православље да ми уређује све сфере живота? Не требају ми политичари. Не требају ми политичке партије. Не треба ми политичка пропаганда. Не треба ми слобода избора на гласачком листићу. Требају ми људи који ће да створе услове за благодатни живот у коме ћу моћи духовно да напредујем. Има ли бољих људи за то од свештеника Православне Цркве? Ја мислим да нема.

Модерно друштво је подељено и организовано по иметку. Ако више имаш, више си на друштвеној лествици. Значи, циљ модерног друштва је - имати. То није мој циљ. Ја сам Православац и мој циљ је - духовни напредак. Треба и имати, али имање није примарни циљ. Имање је само средство које је човеку неопходно да би задовољио своје потребе, али не више од тога. Примарни циљ је духовни напредак и мени је, као Православцу, потребно духовно руководство свештеника Православне Цркве у свим сферама живота.

Где се у Библији помињу политичке партије и парламентарна демократија као нешто што треба упражњавати? Нигде. Ако је Православље истина, а јесте, онда је то свеобухватна истина. Православље није некаква ограничена истина, која треба да се примењује у неким сферама живота, а у некима не. Ако је нешто истина у религиозном смислу, онда се та истина односи на све сфере људског живота и не би требало да постоји било која област људског живота где се та истина не следи.

Ко су најквалитетнији људи који могу да саветују друге људе у вези са истином Православља? То су свештеници Православне Цркве. Значи, ако неко за себе каже да је Православац, онда не видим да би могао да подржава било кога другог да управља друштвом до свештеника Православне Цркве. Зашто би један Православац имао као руковођу неког политичара, па ма колико он био на путу Православља, уместо свештеника Православне Цркве? Свештеник је свештеник, а лаик је лаик.

Дакле, највиши слој у једном друштву, које би могло да се окарактерише као верујуће у истину Православља, би требало да буду свештеници Православне Цркве.

Други слој у таквом једном друштву би требало да буду војници и мајке. Војници као они чија је дужност да, ако затреба, бране то друштво од спољашњег непријатеља. То је висока дужност, јер војник може да погине бранећи то друштво. Значи, војник залаже свој живот за одбрану друштва и то треба да буде високо вредновано. Мајке, такође, треба да се налазе у другом слоју друштва које верује у истину Православља, јер оне рађају децу и тако продужавају људски врсту. Наравно, ту је и отац, али отац је потенцијални војник и он има своје дужности са друге стране. Жена је, пре свега, мајка и за то треба да буде награђена. Жена се не еманципује кроз трку да се изједначи са мушкарцем на начин како то пропагира модерно друштво. Ја мислим да се жена само деградира као жена следећи упутства модерног друштва. Жену треба наградити зато што је жена, а жена је, као што сам већ написао, пре свега, мајка.

Трећи слој друштва које верује у истину Православља би требало да буду људи који се баве са различитим пословима који су од користи за све остале. Ту би, дакле, требало да буду произвођачи разних производа, занатлије, трговци и сви други који се баве економијом. Дакле, и они су корисни за једно друштво, али вредност коју они стварају је мања од вредности коју стварају свештеници, ратници и мајке.

Четврти слој друштва би требало да чине сви остали који у њему живе.

При томе, желим да кажем да сваки слој друштва који сам описао не би требао да буде недоступан за људе из других слојева, то јест да је могућ прелазак из слоја у слој.

Претпостављам да ће многи у опису ових друштвених слојева препознати индијски кастински систем и у праву су, с тим што је ово заправо мало промењен модел оригиналне аријевске организације друштва из ведског периода (ја сам убацио мајке у друштвени слој војника, ратничка каста у Индији, по угледу на немачког национал-социјалисту Грегора Штрасера) где је, за разлику од индијског кастинског система, било могуће прелажење из једног друштвеног слоја у други. Ево како је изгледала друштвена структура у Индији: брахмани - духовна елита, кшатрије - краљ са војском, вајшије - произвођачи материјалних добара и шудре - слуге.

Ево и једне занимљиве ствари која се тиче поделе времена на четири велика раздобља по индијској философији:

"1. Сатја-југа, Златно доба, доба Истине, када није постојао вео привида између материјалног и оностраног, када су људи били као богови и са вољом управљали својим животом. Доба без болести, лажи, сујете, туге и страха. Активност: медитација. Континент: Хипербореја. Почетак пре 1,728,000 година

2. Трета-југа, Сребрно доба, доба развоја умних способности, телепатије и магије на уштрб моралних и духовних вредности. Активност: жртвовање. Континент: Атлантида. Почетак пре 1,296,000 година

3. Двапара-југа, Бронзано доба, у којем из света потпуно нестаје божанска премудрост и више нема човека који говори само истину. Људе нападају болести и јављају им се страсти и (телесне) жеље. Кастински систем је потпуно изграђен. Нестаје умна комуникација и почиње писање. Активност: кајање. Континент: Азија. Почетак пре 864,000 г.

4. Кали-југа, Гвоздено или Мрачно доба, где су људи свесни само физичког аспекта свог постојања, Јаје света је затворено за утицаје одозго, а отворено за утицаје одоздо. Људи следе лажна учења и лажне учитеље, убиства у породици, народима управљају најгори - парије. Глад, болести, ратови, непрестана сексуална жеља, уништавање природе,... Почетак пре 432,000 г."

Овај цитат је са једне интернет дискусионе групе.

Иначе, велики број научника сматра да је прапостојбина Аријеваца митска Хипербореја. По грчкој митологији, то је земља на далеком северу, на самој ивици поларног круга, с оне стране северног ветра ("бореја") или изнад северног ветра ("Хипербореја"), где сунца сија двадесетчетири часа дневно и где су људи дуговечни. Ево шта о Хипербореји, у свом предговору за књигу "Арктичка прадомовина Веда" од великог индијског писца, философа и политичког активисте (претходника Махатме Гандија) Бала Гангадхар Тилака каже Драгош Калајић:

"Nostalgija za našom hiperborejskom pradomovinom je i nostalgija budućnosti; ona je snaga koja dolazi iz daleka i daleko smera, sa one strane horizonta krajnjih ishoda ove nakazne, trovačke i lihvarske, »moderne civilizacije« i njene podkulture, njenih kultova i idolatrija demona i fetiša ekonomije nastajanja i nestajanja, njenih sistema »liberalnog« ili »državnog« kapitalizma. Istorijsko iskustvo nas uči da je demonija ekonomije i kapitalizma svoju moć sticala eksploatišući i podstičući nacionalne i druge razlike koje pripadaju svetu pukih kontingencija. Stoga su perspektive hiperborejske ili indoevropske spoznaje samobitnosti i originalnosti, sa one strane svetova istorijskih kontingencija, eminentni putevi oslobađanja od opsena i uslovljavanja »mračnog doba« kali-yuga ili »doba kaljuge«, u znaku dominacije demonije ekonomije i kapitalizma.

Svojim delima Lokamanya Maharaj Bâl Gangâdhar Tilak pružio je i veličanstveni doprinos spoznajama indoevropske samobitnosti, pedagoški demonstrirajući suverensku metodu prevladavanja tame neznanja i privida, po formuli drevne mudrosti: »ne bori se protiv mraka — upali svetlost«. Lokamanya Maharaj Tilak je nadahnuto osvetlio jedinstveno, nad-istorijsko, ishodište, uporište i odredište našeg pogleda na svet te smisla naše akcije u svetu. Hiperborejsko, idealno i neosvojivo uporište nedostižno je za nihilističke sile i mržnje, otrove i prljavštine demonije ekonomije te njene moderne civilizacije i kulture. Hiperboreja je naša idealna domovina u kojoj je ukorenjena tradicija čiji nam darovi osmišljavaju, osnažuju i upućuju život ovde, u tuđini.

Oni koji u ovoj lihvarskoj i trovačkoj, »modernoj«, civilizaciji ne mogu prepoznati svoj dom — zahvaljujući Tilakovim lekcijama mogu spoznati najviše razloge svog nepristajanja, svog stranstva u ovom svetu, svog nepokolebljivog otpora: čini ih različitim i idealno izdvojenim upravo sjaj onog hiperborejskog »nepobedivog Sunca« koje blista i u njihovim grudima."

Каква је веза између друштва које следи истину Православља и друштва ведских Аријеваца, иначе наших далеких предака? Веза је у традицији. Која је то традиција која спаја та два друштва? То је традиција поштовања Бога на највишем нивоу, која треба да резултира и у организовању друштва по верским принципима. Ако постоји верска истина, а постоји, онда је она свеобухватна и онда би они који верују у ту истину, требало да се залажу за њену примену у свим сферама живота, а не да делимично или у потпуности подржавају организовање друштва на принципима који нису у складу са верском истином.

Управо је начело модерног друштва да Црква треба да буде одвојена од државе настало са циљем да се друштво десакрализује, то јест посветовњачи. Као резултат те десакрализације модерног друштва, то јест његовог посветовњачења, настала је промена у редоследу друштвених слојева, то јест трећи друштвени слој, слој привредних предузетника је избио на прво место. Некада први друштвени слој, свештенички слој, практично је потпуно избачен из управљачке хијерархије модерног друштва. Као последицу такве промене имамо данас свет у коме је врховни циљ - имати. Бити је скоро потпуно избачено са скале вредности. Када кажем "бити", онда ту не мислим на "бити" како га пропагира индивидуализам, већ мислим на "бити" као постојање човека као Божијег детета.

НЕ БОРИ СЕ ПРОТИВ МРАКА, УПАЛИ СВЕТЛО!

СА КРСТА СЕ НЕ СИЛАЗИ, СА КРСТА СКИДАЈУ!