Јулијански и грегоријански календар и њихова прецизност

недеља, 25. октобар 2009.

Јулијански календар је календар где се време рачуна са Земље у односу на далеке звезде које изгледају непокретно. Јулијански календар је у употреби у србској, руској и још неким Православним црквама.

Грегоријански календар је календар где се време рачуна са Земље у односу на Сунце. Грегоријански календар је данас у званичној употреби у свету.

Да ли овде има некакве догматске разлике? Рекао бих да нема директне догматске разлике и да се више ради о науци, то јест о астрономији. Дакле, ради се о два различита система мерења времена и то је више научно, а мање догматско питање.

Време мерено по јулијанском календару се назива и сидеричко, то јест звездано време, а време мерено по грегоријанском календару се назива соларно или сунчево време. Сидерички, то јест звездани дан је за 3 минута и 56 секунди краћи од соларног дана. Ево објашњења зашто је то тако према једној анимацији:


Кликните мишем на слику и сачекајте неколико секунди да бисте погледали анимацију

Док гледате ову анимацију, важно је да пратите жуту стрелицу, јер то је, уствари, посматрач који се налази на земаљској кугли која ротира око своје осе и око Сунца.

Проблем са соларним временом је тај да се Земља, заправо, не обрће око Сунца за 360 степени у току једног соларног дана, већ за 1 степен дуже, то јест за 361 степен. Али, по грегоријанском календару, соларни дан, а то је дан на Земљи, је подељен на 24 часа, час на 60 минута, а минут на 60 секунди, што се не поклапа са 361 степеном за колико се Земља обрне око Сунца.

Зато се у астрономској науци користи сидеричко, то јест звездано време које је погодније за праћење небеских појава у дужем временском периоду. Сидерички дан је, такође, подељен на 24 сидеричка часа, сидерички час на 60 сидеричких минута, а сидерички минут на 60 сидеричких секунди.

Read more...

Потпуни преокрет на листи водећих светских универзитета у информатици

недеља, 18. октобар 2009.



"ACM International Collegiate Programming Contest" је такмичење светских универзитета у програмирању које се одржава сваке године. Спонзор такмичења је америчка компанија "IBM".

У последњих 10 година побеђивали су универзитети са истока, од тога 6 пута руски универзитети, 2 пута пољски и 2 пута кинески. Ове године победник је руски Универзитет за информационе технологије, механику и оптику из Петрограда. Последњи пут је један западни универзитет победио пре 10 година и то је био канадски Универзитет из Ватерлуа. Последњи пут је један амерички универзитет победио 1997.-ме године, а то је пре 12 година.

Ево листе победника у последњих 15 година:

2009 - Saint Petersburg University of Information Technologies, Mechanics and Optics, Russia
2008 - Saint Petersburg University of Information Technologies, Mechanics and Optics, Russia
2007 - University of Warsaw, Poland
2006 - Saratov State University, Russia
2005 - Shanghai Jiao Tong University, China
2004 - Saint Petersburg University of Information Technologies, Mechanics and Optics, Russia
2003 - University of Warsaw, Poland
2002 - Shanghai Jiao Tong University, China
2001 - St. Petersburg State University, Russia
2000 - St. Petersburg State University, Russia
1999 - University of Waterloo, Canada
1998 - Charles University, Czech Republic
1997 - Harvey Mudd College, United States
1996 - University of California, Berkeley, United States
1995 - Albert-Ludwigs-Universität, Freiburg, Germany

А ево и резултата са последњег такмичења одржаног ове године:

1. St. Petersburg State University of IT, Mechanics and Optics
2. Tsinghua University
3. St. Petersburg State University
4. Saratov State University
5. University of Oxford
6. Zhejiang University
7. Massachusetts Institute of Technology
8. Altai State Technical University
9. University of Warsaw
10. University of Waterloo

Као што можете видети међу првих 5 налазе се 3 руска универзитета, 1 кинески и 1 енглески, а међу првих 10 су 4 руска, 2 кинеска, 1 пољски, 1 енглески, 1 амерички и 1 канадски. Дакле, убедљива победа истока.

Ово је још један доказ да су универзитети са истока, а посебно из Русије, бољи од западних универзитета. Тако је још једном показана снага истока и то на пољу информатике која спада у дисциплине које се веома динамично развијају.

А ја бих извео још један закључак. И поред "одлива мозгова" свих ових година са истока на запад, мада је то сада увелико смањено, исток опет побеђује, што значи две ствари: да имају бољу методологију у раду са студентима и да нису најбољи отишли.

Окренимо своја лица ка истоку, браћо и сестре.

Извор: ACM International Collegiate Programming Contest

Read more...

Николај Берђајев: Личност и заједништво (комунитарност) у руској свести

недеља, 11. октобар 2009.

Ево једног сјајног текста великог руског философа Николаја Берђајева који може да послужи за разумевање новије руске историје из угла који није толико познат широј јавности:

"Постоје шаблони који се непрестано понављају и који изгледају убедљиви. Такав је шаблон западних људи о Русији као земљи у којој или не постоји личност, или је пак она слабо изражена. Русија изгледа као безлични Исток. То западним људима, задовољним властитом цивилизацијом, пружа могућност да руски народ сматрају за народ који је још увек варварски, јер јачање личне свести сматрају ознаком развијеније цивилизације. О слабости личности у Русији је, још недавно, говорио и тако талентован писац какав је Зигфрид. Али сви скупа би требало да постану свесни тога да Русију врло рђаво знају и разумеју. Након што се разоткрила огромна снага Русије у светском рату, почињу да осећају потребу за бољим упознавањем те земље. Али, при томе, лик совјетске Русије почиње да заклања лик вечне Русије. С чим је у вези неспоразум по питању личности у Русији? Мислим да је то пре свега повезано са чињеницом да је руски народ - најкомунитарнији народ на свету. Французима је веома тешко да разумеју ту комунитарност јер су они за тако нешто сувише велики индивидуалисти. Комунитарност се изједначава са безличношћу. Али то је огромна заблуда. Ја чак желим да поставим тезу која је потпуно супротна општеприхваћеној. У Русији је личност увек била израженија него у нивелираној, обезличеној, механизираној цивилизацији савременог Запада, него у буржоаским демократијама. Тиме ја уопште не желим да негирам огроман значај који су имали векови западне хуманистичке историје за тему о личности. Али индивидуализам уопште не означава бљештаво изражавање личности, он може чак да доведе до безличности, до губитка оригиналне индивидуалности. Западну цивилизацију XIX и XX века упоредо карактеришу и крајња социјализованост човекова, његова превасходна, искључива одређеност друштвом у размишљањима и наравима, и крајња индивидуалистичка изолованост човекова, губитак сваке стварне комунитарности, јер су социјализованост и комунитарност различите ствари. Руска комунитарност није само природно својство руског народа, већ је исто тако и последица православног хришћанског васпитања. Та се комунитарност увек испољавала у руским карактерима и обичајима, у отворености руских домова, у гостопримству, у потреби Руса за општењем, у одбојностима према условностима и формалностима у општењу, у самилости и чудесној способности за жртву руског народа. У руској револуцији и у рату открива се та способност за жртву, која постаје основни мотив совјетске литературе. Без хришћанског темеља у формирању руске душе таква пожртвованост не би била могућа. Комунитарност претпоставља постојање личности и њену способност да прекорачи своје затворене границе. Комунитарност, која потпуно негира личност и човека, постоји у немачком натуралистичком пантеизму, она је задобила своју крајњу форму у расизму, у теорији и пракси националсоцијализма.

Религиозна основа сједињавања принципа личности и слободе са принципом комунитарности садржана је у идеји саборности, коју је изразио оснивач словенофилске школе и њен најзначајнији богослов, Хомјаков. Сама реч саборност тешко се може превести на стране језике, и западни хришћани, католици и протестанти, веома рђаво схватају ову идеју. Западна хришћанска мисао се исувише вртела у кругу створеном супротстављањем слободе и ауторитета. Ако ви афирмишете принцип слободе насупрот принципу суверенитета, то онда значи да ви упадате у протестантски индивидуализам. Ако пак афирмишете принцип комунитарности Цркве, онда упадате у католичку ауторитарност. Међутим, саборност не значи ни једно ни друго, ни индивидуализам ни ауторитарност. Саборност се не налази изван човекове личности, као споља постављен ауторитет, него унутар ње, као њен квалитет комунитарности, као живот у Духу Светом. У суштини, учење о ауторитету претпоставља индивидуализам, некомунитарни карактер индивидуализма, који се споља присиљава на комунитарност. Саборност је трећи принцип, који је апсолутно различит и од религиозног индивидуализма, и од религиозног ауторитета. Црква није спољашња институција, која тражи гаранције и критеријум, није институција попут државних и правних институција, већ је живот у Духу Светом, и само Дух Свети јесте гаранција и критеријум. То претпоставља метафизички принцип комунитарности, који има један свој израз у религиозном животу народа, а други - у социјалном животу народа. То се може третирати као негација личности само ако се личност изједначи са индивидуумом и ако се не разуме шта је то комунитарност. Саборност и комунитарност нису колективизам, мада могу да се изроде у колективизам. Колективизам јесте гушење личности, гушење човека помоћу колективног, масовног принципа. Саборност, комунитарност, јесте унутрашње, квалитативно начело у човеку, у самој његовој личности. Данас нам се непрестано указује на чињеницу да у саборној православној Цркви исувише дуго није било сабора, да је црква робовала држави. Фактички, то је тачно. Али саборност уопште није идентична са саборима, чији је спољашњи ауторитет Хомјаков негирао. Он је сматрао да Дух Свети не дејствује тамо где је сабор, сазван по формалним обележјима, већ је сабор тамо где дејствује Дух Свети. То и јесте сав проблем постојања духовне комунитарности као највише реалности.

II

Управо је у руској мисли и литератури XIX века било постављено питање о личности и њеном конфликту са светом и историјом, и то са највећом оштрином. У свом чувеном писму Боткину, Белински објављује побуну против Хегеловог светског духа, против све светске историје, у име личности и њеног страдања. Од тог бунта почиње последњи период живота Белинског, када он поставља темеље свога револуционарног социјализма. То је пре свега добило форму борбе против хегеловског антиперсонализма. Белински не пристаје да жртвује живу личност у име светске хармоније која има да наступи. Он антиципира дијалектику Ивана Карамазова о сузици детета, он такође враћа карту за улазак у светску хармонију, која се плаћа безбројним патњама живих људских личности. Противречност Белинског је била у томе што је он, ослободивши личност од робовања светском духу, општем и универзалном у смислу хегеловског идеализма, потчинио ову социјалности која се исто тако показала општом и универзалном. Код њега је већ било дефинисано много тога што се потом разоткрило у руској социјалној мисли друге половине XIX века. Ништа мање није интересантан ни Херцен, који је изградио за своје време изванредну философију историје, али коју, уосталом никада није изложио у систематској форми. Херцен је био одлучни персоналиста, мада саму реч он не користи и не уме да направи разлику између персонализма и индивидуализма. Он не дели за његово време уобичајену оптимистичку теорију прогреса. Њега је мучило то што жива човекова личност пада као жртва историјског прогреса: он не жели да постојеће покољење људи жртвује у име среће будућих покољења. Људска личност није само средство за будућност, она је и циљ по себи. Херцен је био оснивач руског народњачког социјализма, он је, као и многи Руси XIX века, непријатељ буржоаског света. Он је разобличио малограђанштину Запада, он је видео ту малограђанштину и у социјализму и веровао је да ће руски народ, пре свега руски сељак, сјединити принцип личности, који све више ишчезава на обезличавајућем Западу, са принципом заједништва, комунитарности, који лежи у основи руског сеоског света. Уз то, Херцен је био у потпуности имун на илузије оптимистичке вере у прогрес. Закон прогреса не постоји. Прогрес је ствар људске активности. Херценов поглед на свет није био религиозан, али он је поставио исте оне проблеме који су код нас постављени и на тлу религиозног погледа на свет. Попут Михајловског и Лаврова тих година, и Херцен је исповедао изразито руски индивидуалистички социјализам. То је, што се тиче западних социјалних мислилаца, најближе Прудону, кога су веома ценили. Међутим, тема о личности и њеном судару са светским поретком, достиже највећу оштрину код Достојевског. Што се тога тиче, с њим се на Западу може упоредити само Кјеркегор кога у Русији нико није знао. Већ је у "Записима из подземља" објављена побуна човека из подземља против светског поретка, против власти општости, против нужности, против "два пута два јесу четири", против претварања јединствене, непоновљиве личности у шрафчић, у средство за остварење њој туђих циљева. Достојевски и сам иступа као заговорник живе личности, и спреман је да свој бунт изрази и у најпарадоксалнијој форми. Највећу оштрину и изванредност, егзистенцијална дијалектика личности и светског поретка достиже код Достојевског у разговору Ивана Карамазова и Аљоше. То је оно чувено место кад Иван Карамазов поставља питање: може ли се пристати на изградњу света, ако се она заснива на сузици макар једног јединог измученог детета? Може ли се прихватити светски поредак заснован на патњама живих личности? И Иван Карамазов враћа Богу карту за улазак у светску хармонију. То је изразито руска тема, тема о Теодицеји, она се изоштрила кроз тему о судбини живе личности, о њеном сукобу са светским процесом. У "Легенди о Великом Инквизитору" наставља се та иста дијалектика, али се углавном повезује са централном темом Достојевског - темом о човеку. Проблем личности је узбуђивао и целокупну нашу мисао с почетка XX века. Међутим, индивидуализам нам је увек био туђ, и ми нисмо с њим повезивали наш патос личности. Достојевски је мање од свега био индивидуалиста, он је тврдио да су сви одговорни за све.

III

Западни Европљани понекад веома високо цене руску литературу, руску музику, што им не смета да Русе сматрају варварима. Али руска литература XIX века не може а да не задиви својом изванредном човечношћу. Она је прожета саосећањем према човеку, болом због човекове судбине, због судбине народа, због судбине све твари која стење и чека избављење. Задивљујућа је Пушкинова универзална човечност. Код њега још нема оне скаредности, која се касније појавила у руској књижевности. Пушкину ништа људско није било страно, код њега постоји универзална осећајност, која је Достојевском дала повод да каже да је руски човек - свечовек. Целокупно стваралаштво великог руског песника прожето је човечним односом према човеку. Та човечност није била моралистичка, није била апстрактна идеја, на пример, идеја добра човечанског, то је непосредна, жива човечност. Један од најсјајних резултата руске револуције јесте култ Пушкина у руском народу. Он је заиста постао свенародни песник, њега читају и сељаци и радници, и одушевљавају се њиме. Читају га сви народи Совјетског Савеза. Он је пророчки предвидео своју судбину:

Подигох споменик нерукотворени,
Неће га начети заборава зуб...
О мени Русијом жив глас пронеће људи,
Поменуће ме свуд народа њених круг -
Словена горди син, и Тунгуз дивље ћуди,
Финац и Калмик, степа друг
Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежњи глас,
У веку окрутном опевао слободу,
За сужње увек звао спас.

Народни култ Пушкина означава испољавање осећања човечности, које је потенцијално увек постојало у руском народу. Али човечност увек открива однос према конкретном човеку, према личности. Револуција, свака револуција је сурова и она је у великој мери беспоштедна према човеку. То су искушења кроз која пролазе људска друштва. Али после очигледне нечовечности може да се појави нова човечност уколико је она похрањена у народном духу. Први оригинални руски поглед на свет, словенофилство, без обзира на неке погрешне идеје, био је прожет човечношћу. Словенофили су били присталице самодржавне монархије, коју су разликовали од западног апсолутизма, међутим, мислили су да је то форма у којој је држава сведена на минимум и били су ватрени заштитници слобода човекових - слободе савести, слободе мишљења, слободе речи. Комплетна идеологија словенофилства је прожета исповедањем љубави према човеку. И љубав према човеку није код њих била љубав према апстрактном човечанству, према апстрактној идеји. Они су исповедали идеал заједништва, били су непријатељи индивидуализма, али су бранили човекову личност и видели су у њој образ и подобије Божије. Они су разобличавали рационализам Запада, у коме су видели извор свих зала. Али, било би погрешно мислити да су они потпуно негирали Запад и да у њему нису видели ништа позитивно. У словенофилским размишљањима о Западној Европи постојала су преувеличавања и једностраности. И на самом Западу било је много тога блиског идејама словенофила, на пример, у антирационализму Паскала, у богословским идејама Адама Милера, немачког католичког богослова с почетка XIX века, који је веома близак идеји саборности, или у религијској философији Франца Баадера, који је био веома близак православној Цркви. Међутим сам Хомјаков је назвао Запад "земљом светих чуда". Словенофили никада нису исповедали нељудски национализам, који се код нас појавио у извесним мисаоним токовима 80-тих година и који је разобличавао Владимир Соловјов. У Русији је постојао снажан елеменат хришћанског универзализма. Ма како то изгледало чудно на први поглед, и совјетска Русија се у резултату револуције враћа многим словенофилским идејама о посебној мисији Русије и руског народа у свету. И то наводи на мисао да је у руској револуцији много више традиционално руских елемената него што се то обично мисли. Марксистичка симболика, под којом се одвијала руска револуција, носи условни карактер, и у њу се смешта специфичан руски садржај. Много тога је застарелог у словенофилским идејама, али оно што је у њима најтрајније и што најбоље изражава руску народност јесте уједно и оно што је најљудскије. То је јединство слободе и љубави, персонализма и комунитарности. Месијанизам пролетеријата као да се изједначава са месијанизмом руског народа.

Позната је човечност Достојевског и Л. Толстоја. Ти руски генији су били дубоко погођени људским патњама, тражили су спас од патњи и достизање радости. Код Достојевског се најбоље одражава поларизованост руског народа. Њему је била својствена необична саосећајност ка људској патњи. Али, Достојевског су звали "суровим талентом", и за то су постојали извесни разлози. Елеменат суровости је код њега био у вези са вером у искупљујућу моћ патње. И он је мислио да је човек противречно биће у коме постоји потреба за патњом. Он је био хуманиста у оптимистичком и нетрагичном смислу речи. Али је у средишту његовог стварања стајао човек и његова тешка судбина. У томе је постојала изузетна осетљивост према личности. Он је атаковао на револуционарне правце свога времена зато што је мислио да су они непријатељски према начелу личности. Велика, али другачија човечност постоји код Лава Толстоја, без обзира на космички карактер његовог уметничког стваралаштва. Лав Толстој, велики срећник међу генијалним људима, био је шокиран бесмислицом и неправдом читаве људске историје и цивилизације, ужасом смрти, он је за људе тражио спасење од небројених патњи живота. Религиозна философија до које је дошао заиста није била хришћанска, али је његова тема била хришћанска. Он је велики трагалац за правдом и смислом живота, велики критичар неправде и бесмислице живота. Целокупно стваралаштво Достојевског и Толстоја било је прожето религиозним немиром, хришћанском сапатњом. Али, сетимо се само и оних руских писаца који, како се чини, ничега заједничког са хришћанством нису имали и који нису директно постављали религиозне теме - Тургењева и Чехова. Они су такође гласници руске човечности. Такву човечност није могуће наћи код великих француских романсијера XIX века - Балзака, Стендала, Флобера. У европској књижевности њу је могуће наћи само код Дикенса. Посебно фасцинира Чеховљева човечност, која није била повезана ни са каквим погледом на свет и изражавала се кроз задивљујући уметнички таленат. Руска човечност се не односи само на достигнућа највишег људског квалитета, него на све, на најскромније, најмање, последње људе. Исто тако, позната је и човечност Максима Горког, али је она код њега била повезана са револуционарним погледом на свет. Руска револуција, која је била сурова као и свака друга револуција, мада, можда, у мањој мери него француска, заклонила је за људе са Запада тако карактеристична руска својства као што су саосећање и сапатња. Тако је, на пример, период тријумфалног борбеног атеизма у руској револуцији заклонио источник руског атеизма и отежао његово разумевање. Руски атеизам је првобитно потекао из сапатње и хуманитарних осећања. У томе је по унутрашњем осећању било нечега сличног са појавом маркионизма, то јест са тешкоћом да се помири постојање Творца света, свемогућег и свеблагог, са злом и патњама света. Али у интелектуалној атмосфери XIX века то је, наравно, задобило другачије форме него у доба Маркиона. Касније руски атеизам од састрадалничког постаје агресиван, и у моменту победе оних који су га исповедали, од прогоњеног постаје прогонитељ. У вези с тим Русија је прошла кроз моменат који је данас већ преживљен. Ту је постојала кобна егзистенцијална дијалектика, у којој је било могуће да се човечност преобрази у нечовечност. То се често догађало у историји. Али остаје изван сваки сумње да је човечност, која се одразила у целокупној руској култури, карактеристично својство руске душе. То се на нов начин разоткрива у совјетској књижевности и у совјетском трагању за неохуманизмом. На последњем сверуском конгресу, народни комесар просвете Потемкин је изјавио: "Основна карактеристика совјетског просветитељства јесте хуманизам, демократија, ватрена вера у стваралачку снагу знања и васпитање омладине у патриотском и народном духу. Његова задатак је да мудро приђе детету и развије у њему добре квалитете који постоје код руског народа: радиност, скромност, безусловну преданост Отаџбини и љубав према слободи." Огроман значај имају педагошке идеје Лава Толстоја. Повратак хуманизму означава признање вредности људске личности. Остаје, наравно, сложено и узнемирујуће питање, зашто социјално преуређење друштва пролази кроз фазу слабљења осећања љубави, тј. антихуманизма.

IV

Најутицајнији токови руске мисли XIX века били су социјалистички обојени и, чак и када нису били јасно и децидно социјалистички, у сваком случају су били снажно антикапиталистички и антибуржоаски. Русија је у лику своје мислеће интелигенције, у лику својих најутицајнијих мислилаца и писаца, себе одредила као свет који је непријатељски према буржоаском свету. То је традиционални руски мотив, заједнички и за такве антиподе као што су револуционар Херцен и реакционар Константин Леонтјев, словенофили и западњаци, људи религиозне и антирелигиозне мисли, народњаци и анархисти, Достојевски и Л. Толстој. Када се код нас испољавало непријатељство према Западној Европи, онда то није било непријатељско према Западу уопште, него према западном буржоаско-капиталистичком свету. И то непријатељство је било одређено тиме што је тај свет антиљудски, свет који дави живу човекову личност. Отац леве руске интелигенције и претходник руског социјализма у XVIII веку, Радишчев је говорио: "Душа је моја страдањима људским рањена". Фуријерист Петрашевски, глава кружока у чијем раду је учествовао и Достојевски (због чега је био упућен на робију) говорио је да он, пошто међу мушкарцима и женама није нашао никога достојног љубави, посвећује себе служењу човечанству. Могуће је утврдити четири периода у историји руског социјализма. Први период је утопијски социјализам у духу Сен-Симона и Фуријеа. Други период - народњачки социјализам, близак Прудону, али у највећој мери специфично руски. Тај тип социјализма може се назвати индивидуалистичким социјализмом. Такав је социјализам Херцена и Михајловског. Али упоредо са принципом највише вредности човекове личности као циља, он афирмише комунитарни карактер руског народа, ослања се на сељаштво, повезује се традиционалним формама сеоске општине и радничким удружењима и не жели да допусти развој капитализма у Русији. Човек се поставља изнад државе, националног богатства, коме се насупрот ставља народно благостање, човек се поставља изнад цивилизације, која може да буде антихумана. У вези с тиме је и руски однос према власништву, које веома разликује Русију од Запада. Познато је да руски народ није познавао римске појмове о својини, у складу са којима је власник имао право не само да се користи својином, него и да је злоупотребљава и тиме претвара у апсолутно и противљудско начело. Руси нису толико везани за својину као западни људи, чак ни као западни социјалисти. Руски трговци, стичући понекад милионе на прљав начин, у дубини душе нису сматрали своје власништво светим и у светлим тренуцима свог живота могли су све да одбаце и да постану монаси или боготражитељи. Ово сам донекле изразио у таквом облику као да су Русима били својствени буржоаски пороци, али им нису биле својствене буржоаске врлине, као људима Запада. И то је карактеристична особина. Због таквих својстава у Русији није могла да се формира снажна буржоазија, убеђена у своју исправност, није могла да се изрази утицајна буржоаска идеологија. Током читавог XIX века Руси су веровали да ће Русија пре и квалитетније од Запада решити социјално питање. Руски однос према својини повезан је с руским односим према човеку. Човек се ставља изнад својине. Непоштење је увреда нанета човеку а не увреда нанета својини. У западном буржоаском друштву вредност човека се превише одређује тиме шта човек поседује, а не тиме шта је он сам.

Али руска је природа противречна и поларизована, и већ крајем 60-тих и почетком 70-тих година код нас се испољила и обрнута, нехумана страна социјализма. То видимо код Нечајева, који је написао катехизис револуционара, уплашивши њиме чак и Бакуњина. Нечајев је оправдавао и најгора средства само ако она могу да допринесу остваривању циљева које је сматрао добрима. Седамдесетих година Ткачев је био представник оног типа социјализма у коме је вредност човекове личности сасвим нестала. За разлику од антиетатистичке, готово анархистичке тенденције већег дела руских социјалиста-народњака, он је био присталица снажне, диктаторске државе. По неким својим мислима он је претходник Лењина. У лику Жељабова, вође партије "Народна воља" и учесника атентата на цара Александра II, човека који је осуђен на смртну казну у првомартовском процесу, социјализам опет постаје хуманији и у њему се испољавају чак и елементи свеснога хришћанства, без обзира на то што је допуштао терор. Трећи период руског социјализам је марксистички социјализам, који се појавио деведесетих година прошлог века. Његове темеље је поставила загранична група Плеханова, Аксељрода и Вере Засулич. У почетку је то био класични западни марксизам, који је био схваћен као социолошки детерминизам и еволуционизам, а остварење социјализма се чинило зависним од индустријског развоја, од развоја производних снага земље и формирања фабричког пролетеријата. Та форма социјализма је била усмерена на борбу с народњачким социјализмом и нанела му је ударце од којих овај никако није могао у потпуности да се опорави. У њему као да је била пронађена база за ослободилачки покрет, коју није могло да чини сељаштво. У марксистичком социјализму, у највећој могућој мери позападњаченом, слабије је био изражен принцип вредности људске личности, мада није било и ничег нарочито антихуманистичког. Део марксиста, који је крајем деведесетих година поседовао највишу философску културу, био је зачетник идеалистичког покрета с почетка XX века. Међутим, у Русији је постојао још и четврти тип социјализма, који је и победио у револуцији. То је бољшевички или комунистички марксизам. У њему се западни марксизам подвргава снажној русификацији. У њега улазе извесни елементи револуционарног народњаштва (могућност да се заобиђе капиталистички стадијум развоја) и чак словенофилства (светлост са руског Истока). Тај тип социјализма ја називам волунтаристичким, у њему револуционарна воља доживљава егзалтацију, а месијански елементи марксизма постају јачи од научно-детерминистичких. У њему личност игра активнију улогу него у западном класичном марксизму, али личност унутар недара партије, у комунитарности. За тај тип социјализма је карактеристична идеја да човек, организован у колектив, може да мења лице света. Свет постаје пластичан. Није потребно чекати резултате детерминисане економске еволуције. Самој материји се приписују самокретање и слобода. То називају дијалектичким материјализмом, силујући терминологију тако што материји приписују квалитете духа. Тај се тип социјализма, кроз развој револуције, подвргавао великим променама, и у њему ће национално-руски моменат играти све већу улогу.

V

Потпуно је нетачно да код Руса не постоји осећање слободе и љубави према слободи. У старом деспотском политичком режиму постојала је већа слобода свакодневнице, слобода обичаја него код других народа. Руси су много мање били подвргнути социјалној дресури него људи западне цивилизације. У православљу постоји много више слободе него у католичанству. Најснажнији патос слободе, и религиозне слободе, постојао је код Хомјакова и Достојевског. Хомјаков је чак мислио да руски народ треба да народима Запада открије "тајну слободе". Руска мисао XIX века, споља стешњена цензуром, била је изнутра необично слободна. У суштини, "Легенда о Великом Инквизитору" била је објава слободног религиозног анархизма. Руску идеологију анархизма, ма како то необично изгледало, изградили су представници вишег слоја рускога племства: Бакуњин, кнез Кропоткин, гроф Лав Толстој (на религијском тлу). Али поларизованост руског народа, спајање супротности, веома отежавају суд о Русији и руском народу, а посебно о руском односу према слободи. С једне стране, руски народ који, насупрот мњењу словенофила, поседује државотворни инстинкт, створио је огромну државу и бивао је превише покоран деспотским формама државе. Међутим, с друге стране, увек се испољавао и други пол. Постојала је слободица као излазак из државе и побуна против ње. Постојао је религиозни раскол, апокалиптички расположен, који је у свом левом крилу мислио да власт поседује антихрист. Руски народ је био незадовољан земаљским градом и трагао је за градом Китежом, скривеним на дну језера. Током читавог XIX века руска интелигенција се бунила против империје и била је револуционарно расположена. Руски народ је исто тако у себи спајао покорност и слободољубивост, као што су се необична саосећајност и сапатња могли спајати са манифестацијама суровости. Али, то уопште не означава безличност. Најсложеније питање је питање о односу према личности и слободи у комунистичкој револуцији и систему који је након ње створен. Дух комунитарности и способност за жртвовање испољили су се у руској револуцији у најјачем степену. Али, као што је већ речено, стихија револуције и ново уређење након ње нису повољни за личност и слободу. Социјална револуција представља покрет огромних маса, и у том покрету личност у својој јединствености и непоновљивости може да потоне. Руска револуција, у свом првом совјетском стадијуму није стајала под знаком хуманизма. Хуманизам је превише суптилан, он претпоставља сувише висок степен културе да би дао симболику за социјалне преврате, који имају скоро геолошки карактер, и та покрете маса. Потребне су елементарније лозинке. У судбини руског народа, у реализацији његових највиших циљева, суђено му је било да прође кроз период ограничавања личности и слободе, што уопште није особина руског народа, а јавља се као својство карактеристично за масовне револуције. Али већ се показује тенденција ка стварању неохуманизма. Треба схватити да су извори погледа на свет самог Маркса били хуманистички. То је јасно видљиво у његовим младалачким радовима. Он се побунио против капитализма зато што је у њему видео обезљуђење, отуђење људске природе радника, постварење (Verdinglichung). Пуноћа људске природе мора да буде враћена радницима и свим људима. Маркс је развијао Хегелову и Фојербахову мисао о отуђењу преносећи је у социјалну сферу. Међутим, у даљем развоју марксизма хуманистичко-идеалистички елементи били су потиснути у други план. Када у Русији прођу почетни стадијуми послереволуционарне изградње, који су усредсређени на материјалну страну живота, онда ће, због особина руског народа, уследити повратак ка духовним принципима и вредностима живота на религиозном тлу, и афирмација вредности личности ће пре свега бити хришћанска, то јест сједињена са комунитарношћу, дакле, неће бити индивидуалистичка.

Неопходно је схватити да је руски народ склон саблазнима и сањарењу, и да понекад урања у мутну атмосферу. То чак може бити показатељ духовне надарености. Није случајно што је самозванство у политичком животу било типично руска појава. Лажни Дмитриј, Пугачов, који се издавао за Петра III, јесу специфично руске појаве. Сумњало се да се антихрист увукао у власт, да је Петар антихрист. Могуће је трајно бркање кесаровог земаљског царства са Царством Божијим. Жудња за социјалном правдом је дубоко усађена у срж руског народа, али се за остварење те жудње дозвољавају средства која нису ни налик на тај циљ. Земаљско се меша са небеским, релативноме се придаје апсолутно значење. Дешавају се подметања која је понекад тешко разликовати. У руској духовној култури с почетка XX века, коју је могуће назвати правом руском ренесансом, временом процвата руске поезије и философије, постојала је атмосфера која је омогућавала отровна подметања. Логос се замењивао Софијом. То је повезано са искривљавањем природе личности, јер је личност повезана пре свега са Логосом, тј. са Христом. Владимир Соловјов је питао Русију: "Какав ти желиш да будеш Исток, Исток Ксеркса или Христа?" По идеји коју је за њу измислио њен Творац, Русија је Русија Христа, и само ако остварује ту идеју, она је верна себи и својој мисији. Али одступања према Русији Ксеркса могућа су, и она су увек постојала у манифестацијама руског империјализма. У царској Русији те су саблазни биле веома јаке, мада и преувеличаване на Западу. То је оно против чега се непрестано мора водити духовна борба. И појединац и читав народ достижу највише стање кроз духовну борбу са саблазнима и искушењима. Христос се подвргао искушењима у пустињи и победио их је. Руском је народу у његовој историјској судбини пало у део да оствари праведније и човечније социјално уређење од оног које постоји на Западу. Он треба да оствари братство људи и братство народа. Таква је руска идеја. Руски народ мора да створи нови свет, али не капиталистички и не буржоаски свет. Међутим, на путевима тога остварења он може бити подвргнут сваковрсним саблазнима. Могући су неуспеси и падови. Ништа се у историји не остварује правим, директним и лаким путевима. Једна од главних саблазни јесте саблазан монизма, негирање многоликости. Целокупна будућност Русије и руског народа повезана је са питањем да ли ће у њој доћи до духовног преокрета. Већ се виде знаци тога. Променио се однос између световне власти и Цркве. И овде није најважније то што више нема религиозних прогона, борбеног атеизма, спољашњег ограничавања Цркве, овде је најважније изражавање силе религиозног веровања руског народа коју власт не може а да не призна. Усмеравање односа између принципа личности и принципа комунитарности не зависи од совјетског социјалног система формираног у Русији и потпуно спојивог са принципом личности, него од духовног стања руског народа и духовног кретања у Русији. Јер, принцип личности јесте духовни принцип. Мислим да је то тачно и за Запад, где ствар с личношћу не стоји баш најсрећније, како то желе да представе западни писци, склони да негирају личност у Русији. У Русији је могућ само комунитарни хуманизам, тј. речено религиозном терминологијом, може да се оствари једино саборност. Овај чланак је написан да би се западним људима показало да то уопште не значи безличност. Обрнуто, индивидуализам доводи до обезличавања, до разлагања личности. Како да се схвате узајамни односи Русије и Запада? То узнемирује западне људе, премда више у политичкој перспективи.

VI

Ја уопште нећу то питање постављати у перспективи међународне политике влада. Политика влада може да одступа од историјских задатака народа, али и у том случају она је присиљена да се базира на идејама кадрим да надахњује народе и да изражавају њихову душу. Када се Петрова реформа упореди са превратом који се догодио у совјетској Русији, могуће је на тај начин одредити њихов узајамни однос. Кроз Петрову реформу Западна Европа је ушла у Русију, кроз комунистичку револуцију Русија улази у Западну Европу. Совјетска Русија је прошла кроз период затворености и изолованости од Европе, али тај период је сада иза ње и она је изашла на светске просторе. Баш то и узнемирава људе са Запада. У светском рату је испољена огромна снага Русије и нови историјски период који започиње биће у значајном степену под знаком Русије. Огромни потенцијал руског народа се актуализије, велики таленти руског народа, који су до сада били спутани и нису могли да се испоље, налазе снаге да се реализују. До сада је себе разоткривао само највиши културни слој, у коме се формирао највиши тип културе. Сада се одвија процес демократизације, подиже се културни ниво најнижих социјалних слојева, народне масе добијају образовање, читају руску литературу XIX века, траже светлост и знање, али се квалитет културе у таквој врсти процеса у почетку увек снижава. У новој совјетској Русији данас не постоје људи са тако високом и префињеном културом, као у ренесанси с почетка XX века. Али на то треба гледати с гледишта дијалектичког развоја, који се одвија кроз противречност. У вези с тим је код Хегела постојала велика истина. И ево, нема сумње да ће се кроз катастрофичне процесе Русија и руски народ вратити својим вечним идејама, које их најдубље изражавају. У Русији су постојале националистичке и империјалистичке саблазни и падови као негативан пол. Те саблазни и порази постојали су код свих народа. Али није у томе руска идеја и њена мисија у свету. Русима је својствен универзализам у већем степену него другим народима. (Мисао Достојевског да је руски човек - свечовек, била ја заснована пре свега <неразмуљиво> на универзалном генију Пушкина.) Руси су били патриоти Западне Европе. То је постојало и код Словенофила. Рус, без обзира на специфичну душевну структуру која се разликује од структуре западног човека, био је веома отворен и пријемчив за сва западна кретања духа, која је на свој начин прерађивао. У руску идеју је увек улазило обједињавање Истока и Запада, два тока светске историје. То је присутно и у руском комунизму, који је западног порекла, али је упио у себе и словенофилске елементе. Светска улога совјетске Русије повезана је пре свега са социјалним реформисањем света. Први пут је у светској историји у основу друштвеног уређења велике земље постављен принцип који не дозвољава ескплоатацију човека од стране човека. Лично власништво је утврђено уставом из 1936. године, али уз услове који не дозвољавају експлоатацију. Страх од руског комунизма, који је често само буржоаски страх, бојазан да ће изгубити своје социјалне привилегије, изопачава и раслабљује западну свест. Он је и породио фашизам, према коме неизбежно води антикомунистички фронт. Из страха ништа добро не може да произађе, и победа над страхом је више духовни задатак човека. Али на Западу постоје људи код којих тај страх није себичан и одређује се највишим идејним побудама. Тада он објективно задобија форму страха за судбину личности, страха од безличног Истока. Те фантоме који плаше неопходно је растерати. Са истим успехом као што се говори о одрицању принципа личности у Русији, могуће би било говорити о негацији принципа личности у Француској у време Велике француске револуције. Ни из чега се не може видети да је Мара више афирмисао највишу вредност личности него што су то чинили активисти руске револуције. У размишљањима о тим питањима потребно је све време имати на уму то да је техничка цивилизација сама по себи - моћ, обезличавајућа и античовечна, мада је човекова техничка сила оруђе његовог ослобађања, уколико је потчињена духу. Обезличавајућа снага техничке цивилизације достигла је најјачи израз у Западној Европи и Америци. Капиталистичка индустрија је безлична, у већој мери безлична него што је безличан Исток који плаши Европљане. И зато Запад преживљава кризу човекове личности. Русија може да помогне да се изађе из те кризе, која не може бити превладана старим индивидуализмом. Схватити противречности совјетске Русије, могуће је само у историјској, тачније, у историјској перспективи која обично није присутна у негативним судовима, руским и иностраним. У Русији се одвија процес оштре индустријализације, процес суров и мало упоредив са вредностима човекове личности, какви су, уосталом, и многи други историјски процеси. У Русији је индустријализација протицала под знаком комунизма. У Енглеској, почетком XIX века, она се одвијала под знаком индивидуалистичког капитализма. Да ли је процес првобитне акумулације у Енглеској, који је описао Маркс, био мање суров и више човечан? Капиталистичка индустрија је ушла у свет са суровошћу која је била беспоштедна према човеку. Али, ево шта би Запад требало да запамти када суди о совјетској Русији. Индустријализација Русије, која је имала и своје ружне аспекте, довела је до руске победе над Германијом и спасла не само Русију него и читаву Европу од претећег ропства. Русија је већ једном спасла Европу од татарске најезде. Данас ју је она спасла од најезде хитлеровске Немачке. Међутим, дубље гледано, само духовни хришћански препород, који обједињује принцип личности и принцип комунитарности може да отвори пут ка превладавању безличности и нељудскости које прете свету. Ми се налазимо на почетку нове светске епохе у којој постоји много тога што је за нас загонетно. Али радости је мало, чак и након праведног завршеног рата, зато што се свет који иде ка своме крају налази у ужасном стању раздора и непријатељства, у њему не преостаје ништа чврсто. Свет је обузет мржњом, као да га је Бог напустио. Нови свет нове епохе није само социјални свет, него и нови духовни свет. Ако у човековом свету не буде пронађено ново духовно јединство, ако не буду пронађене нове духовне форме за хришћански универзализам, неће помоћи ни социјална престројавања. Али, ми не треба на будућност да гледамо фаталистички, она увек зависи и од људске слободе.

1945-46."

Read more...

Документарни филм о руској православној класичној гимназији "Ковчег"

недеља, 04. октобар 2009.

Док Србија међу шљивама и под бомбама хистерично хрли ка Европској Унији, Руси настављају да граде сакрална царства.











Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP