Моја музика: Мизар - Македонија

недеља, 28. јун 2009.

Браћо и сестре, Горан Таневски, Горазд Чаповски и другови. Једном речју - "Мизар", Македонија.

Свјат Dreams:


Глас:


Отров во вените:


Градот е нем:


Истекувам:

Read more...

Легија Архангела Михаила: Изградња бране у Вишанију

"ИЗГРАДЊА БРАНЕ У ВИШАНИЈУ
10. ЈУЛА, 1933.

Још претходне зиме, фармацеут Аристотел Георгију, вођа легије у Римнику-Сарату, ми је послао извештај у коме описује стање у селу Вишани, где река Бузау сваке године поплављује њиве површине пар хиљада хектара. Писао је да нас читаво село моли да дођемо и помогнемо им да саграде заштитну брану. Прихватио сам тај захтев и предузео све потребне мере тако што сам тамо послао специјализоване инжењере, направио планове рада и издао наређење да сви легионари у тој регији дођу у Вишани 10. јула, 1933. када је тамо требало да се отвори радни камп. Ево тог наређења:

СВИМ ГНЕЗДИМА И ЛЕГИОНАРСКИМ ЈЕДИНИЦАМА У ЗЕМЉИ
БРАЋО ЛЕГИОНАРИ,
Никада се питање светла не потеже таквим интензитетом као онда када човек изгуби вид. Исто тако, и проблем изградње нарочито често се намеће баш у тренутку када цело човечанство схвати да се све око њега распада. Када се све полако претвара у рушевине, људска душа стреми у супротном правцу, у покушају да се супротстави таквој ситуацији, показујући огромну вољу да све поново гради од темеља, да се радом уздигне и да ствара.
Никада се тај проблем изградње није јавио у Европи таквим интензитетом као данас, када нас је претходни рат оставио у рушевинама и када је у овом послератном периоду из дана у дан све више приметна рушилачка атмосфера.
У нашој земљи, после 15 година помпезних али јалових јавних говора, који нам нису донели ништа осим рушевина, нама је већ доста приче и жељни смо акције. И ми желимо да градимо; од срушеног моста да направимо пут и да искористимо енергију водопада; да ново сеоско имање претворимо у нови тип румунског села, румунског града, румунске државе.
То је историјски позив наше генерације, да на данашњим рушевинама изградимо нову, прелепу земљу.
У нашој држави, каква је она данас, румунски народ не може да испуни своју мисију на овом свету, а то је стварање своје властите културе и цивилизације у Источној Европи.

ЛЕГИОНАРИ,
Претходне чињенице су ме навеле да вас позовем у средиште наше земље, на обалу реке Бузау, како бисте својим властитим рукама подигли ту велику брану, која ће деценијама носити ваше име. Замолио сам вас да и другим Румунима кажете да сте ви ти, који ће изградити нову Румунију.
Нова Румунија не може се стварати по клубовима, кафићима и кабареима; нити на потпетицама, које носе разни заводници у шетњама градским улицама и по разним забавама.
Она ће бити створена вашим радом.

ОБЈАШЊЕЊА И ИНДИКАЦИЈЕ
- Брана ће бити подигнута у близини села Вишани у јужном делу округа Римнику-Сарат, четири миље северно од железничке станице Фауреи, која се налази на прузи Бузау-Браила.
- Место окупљања, село Вишани. Све групе ће бити под локалном командом чим стигну.
- Датум доласка у Вишани: 8. и 9. јул, 1933.
- Пројекат ће бити извршен у две фазе, а свака ће трајати по 30 дана.
Прва фаза: 10. јул - 10. август, 1933.
Друга фаза: 10. август - 10. септембар, 1933.
Свака група ће имати по 500 чланова.
Општа команда биће у рукама Аристотела Георгија, легионарског команданта за округ Римнику-Сарат, који ће организовати:
Снабдевање храном
Смештај
Обезбеђивање алата
И сва друга питања која се тичу општег вођења пројекта.
Под његовом командом биће постављени: 1. Шеф пројекта, легионар кога ћу ја лично изабрати првог дана, 2. Шеф за смештај и храну, и 3. Легионарски командант групе. Они ће се заједно побринути за све потребне услуге (прехрану, итд.).
Прва група ће бити састављена од легионара из Браиле, Бузауа, Римнику-Сарата, Фокшанија, Текуча, Букурешта, Плоештија, Јаломице, Дамбовице, Мусцела, Арђеша, Влашке и Олтеније.
Легионари из Бесарабије ће доћи 15. јула, другим речима, 5 дана касније. Они ће кренути пешке из Чисинауа, проћи ће кроз Градиште, Комрат, Конгаж, Кахул, Колибаши, Рени, Галац. Легионари из Кахула, Тигине, Исмаила и Цетатеа-Албе придружиће се овој групи.
Братства по крсту из целе земље биће такође чланови прве групе.
Друга група ће бити састављена од легионара из преосталих делова Румуније.
Легионари би требало да имају радну одећу, резервну постељину, по један покривач, један ашов.
Остале групе ће долазити пешке или возом уз попуст од 75% за групна путовања.
Пет легионара из Браиле треба да се јаве 5 дана раније, 5. јула, како би припремили терен и примили своје другаре; њих ће именовати командант легије у Браили, Јон Илиеску и они ће одмах успоставити контакт са командантом из Римнику-Сарата, Аристотелом Георгијем.
Главни штаб, где треба да се пријаве доласци и одласци: Аристотел Георгије, фармацеут, Римнику-Сарат.

ПРЕПОРУКЕ:
3.Савршени ред током пута и боравка у кампу. Ако вас испровоцирају, забрањујем вам да реагујете. Ваш главни циљ је да стигнете на своје одредиште. Хоћу да сва места кроз која прођете, сви градови и села, буду импресионирани дисциплином, коректношћу, достојанством и поштењем легионара у свако доба. Вође група сносе сву одговорност.
4.Скрећем вам пажњу на чињеницу да у Вишанију и околини морате показати примерно понашање у сваком погледу; срдачно понашање према народу, а нарочито јунаштво и издржљивост у раду.
5.У случају да међу легионаре успеју да се провуку сумњиви елементи, они ће бити послани кући после првог покушаја да скрену са правог пута и томе ћете обавестити мене лично. Заправо, сваки вођа је одговоран за своје људе.
6.Ја ћу доћи у Вишани у понедељак ујутро, 10. јула, после скупа у Сучави.
У зору, пре него што почнете са радом, отићи ћете на литургију, коју ће служити свештеници из тог краја.

ДРАГИ ДРУГОВИ,
Ви се налазите на прагу исписивања нове странице у историји легионарске борбе. Цела наша земља ће опет гледати на вас као на јунаке, као што је то чинила много пута до сада. Зато своја срца, пуна ентузијазма, усмерите ка бојном пољу, на коме вас чека тежак посао, али кроз тај рад ви ћете принети још једну жртву и тиме се за још један корак приближити нашој победи - легионарској Румунији.
Зато све вас очекујем на нашем новом бојишту.''
Букурешт, 23. јун, 1933. Корнелије Зелеа Кодреану, Вођа Легије
[.]
Преко 200 младих легионара окупило се 10. јула у Вишанију. Они су дошли пешице из Галаца, Фокшанија, Букурешта, Бузауа, Текуча, Јашија, Браиле, под вођством Стелиана Теодорескуа, Николе Константинескуа, Павалуте, Доре Белимачеа, Стоенескуа и Бруме.
Али уместо да буду радосно примљени, уместо да добију нешто за јело и место где ће да преноће, пошто су били гладни и уморни од пута, њих је опколило неколико група жандара, зверски су их напали и оборили на земљу.
Жандарима су тако наредили њихови претпостављени, наредба је стигла из Министарства Унутрашњих послова - где је г. Арманд Калинеску, судећи по његовим властитим изјавама, био главни покретач акција нашег малтретирања - на основу тих наредби они су тукли те младе Румуне са толико мржње као да су у питању највећи непријатељи румунског народа. Међу онима, који су рањени и до крајњих граница понижени, нашли су се легионари Стелијан Теодореску, Брума, Дору Белимаче, отац Јон Димитреску, Стоенеску, Павалута и Никола Константинеску. Они су били озбиљно повређени по четврти пут у последња два месеца.
Вести о овој нечувеној окрутности према младићима, који су дошли да учине добро дело, и о свим понижавањима којима су били изложени, прошириле су се као црни плашт преко сломљених срца целе наше омладине, која се осећала изневереном у својој вери и љубави према отаџбини. Политичке вође ове земље су их издале и предале страном непријатељу. Тада сам схватио да су за нас сви путеви затворени и да треба да очекујемо смрт.
Нашли смо се у стању опште депресије и осећали смо да су наше стрпљење и самоконтрола на измаку снаге. Схватио сам да се све око мене распада и да фали само кап, па да дође до потпуне катастрофе. Дошло ми је да из дубине душе крикнем: Не можемо више!
У тој депресивној атмосфери, обратио сам се председнику Владе следећим писмом, које је објављено у листу Цалендарул (''Календар'') од 20. јула, 1933:

ПРОГОНИ ГВОЗДЕНЕ ГАРДЕ
ПИСМО Г. КОРНЕЛИЈА З. КОДРЕАНУА УПУЋЕНО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ А.Л. ВАИДИ
''Господине председниче,
Услед инцидената у Вишанију, који су с моралне стране толико озбиљни да ме због тога срце боли, одлучио сам да вам напишем следеће редове:
На тај корак ме није подстакао ни тренутни нагон, нити жеља да видим своје писмо објављено у новинама како би ми моји пријатељи аплаудирали, као ни потреба да једноставно обавим своју уобичајену дужност и да протествујем против неправде, која је учињена у Римнику-Сарату.
Приморан сам да вам пошаљем ово писмо, јер ме је на то натерала моја савест, која ми каже да је овај пут, на који сте нас тако лако осудили, за сваког човека од части, кобни пут несреће, која више не може да се избегне.
Нећу моћи овде у пар редова да вам опишем, шта смо све пропатили у последњих десет година у својој властитој земљи, због свог патриотизма и хришћанске вероисповести. Рећи ћу вам само то, да су се за ових десет година све румунске владе већ умориле од напада на нас. Прво су на власти били Либерали, који су нас непрестано нападали; затим је на власт дошао г. Гога и он нас је такође сломио 1926. године; онда г. Михалаче, који је, заједно са својим страним газдама, такође био познат по варварским нападима на нас и по покушајима да нас истреби; затим је дошла влада Јорга-Аргетојану, која је наставила да нас прогања; и коначно сте на власт дошли ви, настављајући исто што су и ваши претходници радили.
Нико међу вама се није питао, г. Председниче, да ли ми можемо да издржимо непрекидно морално и физичко малтретирање, које је много пута надмашивало границу наше издржљивости. За све то време издржали смо стоички све ударце. Пуни смо рана, али никада нисмо спустили главе и предали се. Подносили смо све муке, јер без обзира колико тешке оне биле, поштовано је барем људско достојанство. Међутим, у последње време, под вашом влашћу, наши прогони и мучења ушли су у најгору фазу.
Оно што се догодило у Тејусу када је мој отац претучен, а нарочито оно што се догодило у Вишанију, је неупоредиво озбиљније од свих наших досадашњих патњи. Та злостављања нападају само наше достојанство.
Нећу вам овде нашироко набрајати случајеве.
Сигурно се сећате када сам ја, пре два месеца, дошао код вас и питао вас чиме смо то ми заслужили да нас на такав начин прогањате, а ви сте ми одговорили:
'Зашто не започнете нешто конструктивно?'
'Господине председниче,' одговорио сам, 'Одлучио сам да подигнем брану на реци Бузау. Имате ли нешто против?'
'Не, у реду је. Баш лепо.'
Министарству грађевине сам предао петицију месец дана пре него што је ишта почело да се гради; консултовао сам најистакнутије инжењере у тој области и 10. јула је требало да се крене са радом.
Није планирано да то буде само неки вид рекреације младих, то је био позив нашој омладини да се посвети корисном раду за своју земљу; то је требало да представља васпитање хиљаду младића у конструктивном смеру и да буде пример осталима. То је требало да представља школу за широке народне масе, који су годинама прелазили преко оштећених мостова и путева, чекајући да их држава поправи, а само један дан њиховог заједничког рада био је довољан да се то уради. Представљало је то охрабрење за целу нашу земљу и пример за оне, који су били у заблуди да јака Румунија може да изникне из нечијег сажаљења и милостиње, а не из заједничког рада свих нас.
Пар дана пре почетка радова, послао сам у Вишани тројицу истакнутих младића да припреме смештај и организују прехрану за оне, који ће доћи. Али њих је полиција 8. јула ухватила, транспортовала у Римнику-Сарат, а затим им ланчано ставила лисице, тако да су били спојени један за другог. У таквом понижавајућем положају, послали су их кући као најгоре лопове. Још двојица младића са Универзитета у Букурешту, који су дошли у Римнику-Сарат спремни да предано раде, били су ухапшени од стране полиције и одведени у станицу. Тамо су их шеф градске полиције и двојица полицијских комесара - браћа Јонеску - бесомучно вређали и тукли, а затим их натерали да са рукама, везаним иза леђа, прошетају кроз центар града, све до железничке станице, где су их ставили на воз и послали натраг кући.
И коначно, у понедељак 10. јула, 200 младића је допутовало у Вишани. Већином су то били студенти. Уместо да их тамо дочекају раширених руку због њихових добрих намера, зауставили су их окружни начелник полиције, јавни тужилац, жандармеријски пуковник Игнат, генерал Каплеану, поручник Фотеа, пар стотина жандара са оружјем на готовс, пешадијска чета са спремним митраљезима, и позвали су их да одмах напусте то место са беспотребно увредљивим и агресивним тоном.
У таквој неприлици, они су легли у дубоко блато и у том понижавајућем положају почели су да певају ''Бог је уз нас''.
Жандари су примили наређење да насрну на њих. Почели су да их шутирајуи да им гњече груди и главе чизмама, младићи су све то поднели у потпуној тишини, као прави мученици, не пружајући никакав отпор. На челу оних, који су тукли студенте били су јавни тужилац Рачијеру и пуковник Игнат, који је лично вукао за косу студента Бруму, и поручник Фотеа, који је песницама ударао недужне младиће по грудима. На крају су донели уже и њиме везали руке 200 младића иза леђа, а онда су их такве држали напољу на киши до краја дана.
У међувремену је дошао и отац Димитреску, а јавни тужилац га је питао: 'Шта ви овде тражите?'
'Ја сам свештеник. Дошао сам да служим литургију пре него што почну радови.'
'Ниси ти свештеник, ти си један обичан магарац', одговорио је тужилац. 'Одмах му завежи руке иза леђа.'
И свештенику су завезали руке, као и свим осталима, а онда су сви у тако понижавајућем положају марширали до Римнику-Сарата, где су их тужилац, жандари и полицајци затворили и поново понижавали и стравично мучили. Неке су извлачили из њихових ћелија, а затим их бичевали свом снагом, све док не падну у несвест. После четири дана таквог мучења били су ослобођени, јер нису имали за шта да их оптуже.
Остали, који су ухапшени на свом путу према Вишанију, затворени су у Бузау и Браили и одатле су везаних руку послати својим кућама. Има још њих 15, који се све до данас нису вратили. Њих су приморали да пешке иду од Бузауа до Букурешта, од једне до друге жандармеријске станице, изгладнели и исцрпљени од силних батина.
То нису изоловани случајеви, јер се на владино наређење дешавају широм наше земље. Две недеље смо ми без икаквог разлога били нападани и вређани на сваком кораку; у Букурешту, Араду, Тејусу, Пјатра-Њамцу и Сучави.
Уз дужно поштовање, скрећем вам пажњу да ми, који познајемо светску историју и жртве, које су сви народи поднели за бољу будућност, ми, данашња омладина Румуније не бежимо од жртвовања. Ми нисмо кукавице, да би избегавали патњу.
Али још једном вам скрећем пажњу да сам ја ове младиће учио осећању људског достојанства и части. Ми знамо како да умремо, и када буде потребно то ћемо и доказати. Можете нас бацити у тамницу, наше кости могу да иструле у неком затвору. Можете нас упуцати. Али не можете нас шамарати, псовати и везати нам руке иза леђа. Не памтимо да је наш народ - у својој жалосној али поносној историји - икада трпео да га понижавају. Наша поља су пуна мртвих, али не и кукавица. Ми смо данас слободни људи, свесни својих права. Робови нисмо, нити ћемо икада бити.
Ми прихватамо смрт, али не и понижење.
Будите сигурни, господине председниче, да ми не можемо да поднесемо ово време увреда и понижења.
Будите сигурни, да после десет година патње смогнемо довољно моралне снаге и пронађемо достојанствени излаз из оваквог живота, који нам без части и достојанства не значи ништа.
Молим вас да примите на знање ово моје мишљење.
Корнелије Зелеа Кодреану"

Read more...

Моја музика: Песме изнад истока и запада - "Јован от Елбасан"

Ову песму ми је послала Светлана из Москве. Светлана је Рускиња...

Read more...

Моја музика: Здравко Чолић - "Станица Подлугови"

Read more...

Хеј, хај бригаде!



Све што је неколико генерација изградило у социјалистичкој Југославији, опљачкаше, распродаше или оставише да пропадне идеолошки следбеници истих оних који су владали пре 1941.-ве године. Неки хоће да избришу те генерације које су градиле Југославију и њене републике из историје. Хоће да избришу њихова дела приватизацијама (пљачкама), тендерима, демократијом, "слободним" тржиштем и осталим реакционарним методологијама којима се служе да би владали. Али, ма колико се трудили, никада неће моћи да избришу дела створена рукама људи који су живели у социјалистичкој Југославији. Многа од тих дела су створена на добровољним радним акцијама где су млади људи радили у зноју лица свог. Њима нису биле потребне приватизације (пљачке) и тендери да би направили аутопут. Те људе је, једноставно, позвала држава да раде за добро свих и они су се одазвали. Никада неће успети да избришу имена омладинских радних бригада које су стварале за добро свих. Хеј, хај бригаде!

Read more...

Моја музика: Бора Дугић - "Сећање на Дижон"

понедељак, 22. јун 2009.

Read more...

Моја музика: Ахура - "Баба Тахер"

Групу "Ахура" која је основана 1989.-те године чине Мохамад и Криста Егбал. Мохамад Егбал је Иранац, рођен у Техерану, а Криста је Мохамадова жена и, колико ја то могу да закључим, Аустријанка. Музика коју свира група "Ахура" је инспирисана суфијском музиком и песмама чувеног персијског песника и мистика Мевлана Џелаледина Румија. Овде можете да послушате две песме групе "Ахура" са њиховог албума "Баба Тахер":

Isfahan:


Eastern Valleys I:

Read more...

Моја музика: Сина Вођани - "Заратустра"

Сина Вођани је музичар чији је отац Иранац, а мајка Францускиња. Сина је рођен у Исфахану, у Ирану, а одрастао је у Техерану, Сан Франциску и Паризу. Сина за своју музику налази инспирацију у средње-источним и далеко-источним религијама. Најновији албум који је Сина Вођани објавио се зове "Заратустра", а инспирисан је његовим интересовањем за овог великог пророка старог Ирана, то јест Персије, као и путовањем на коме је Сина био у својој родној земљи где је трагао за Заратустрином баштином. Ево неколико песама са албума "Заратустра":

Choupan:


Ashem Vohu:


Dashti:


Zarathustra:

Read more...

Путеви ка утопији: Село Давидово, православна општина у Русији

субота, 20. јун 2009.

Пре неког времена сам написао текст о животу у Православном манастиру као пример о оствареној утопији. Неко би могао да да замерку да је Православни манастир специфичан случај који се не може применити на остали свет, јер су монаси и монахиње људи који су по својој слободној вољи и великој љубави према Богу одлучили да се повуку из света и да посвете свој живот Богу у манастирским заједницама и да већина осталог света није на том степену духовности. Међутим, ево доказа да је могуће остварити утопију у виду хришћанске општине или хришћанске комуне и у свету на примеру села Давидова. Село Давидово се налази у Русији, у Јарославској области. Село има око 30 кућа и око 100 становника. До октобарске револуције село је било релативно напредно и имало је око 100 кућа. Спровођењем колективизације село је полако почело да умире. У селу је била, такође, и сеоска црква која је била готово пропала. Међутим, 1998.-ме године, група људи из села је почела да ради на обнављању храма и 2006.-те године се почело са регуларним богослужењима. У данашње време целокупан сеоски живот се одвија око Православног храма - рад, култура, образовање. Православна општина села Давидово има своје објекте, фарму и радионице. Село има свој пчелињак, обданиште, основну школу и Православни интернат. У селу се, такође, организује летњи камп за децу-инвалиде. Центар за традиционалну културу "Преображење" организује прославе празника за све становнике села - на Божић, Масленицу, Ускрс, 9.-ти мај, Свете Тројице и Покров. Све ово је суштина новог живота у селу.

Погледајте како изгледа живот у селу Давидову:

























И као што сам рекао на почетку овог текста, ево доказа да је могуће остварити утопијски начин живота и у свету, ван манастира. Село Давидово - то је Православна утопија, Православна општина заснована на добровољности људи који су одлучили да промене своје животе и да живе Благословени живот. У селу Давидову нема слободног тржишта, нема конкуренције, нема маркетинга, нема бесомучног притискања људи да иду тамо негде напред, а где то напред и када ћемо тамо стићи? У селу Давидову нема ексклузивног подивљалог живота. Циљ људи који живе у селу Давидову је да живе нормалан, миран живот, да живе од свог рада, за своју децу, да иду у цркву, да се моле Богу, да спасавају своје душе. И све то у свету. У овом данашњем свету "који подрхтава на ногама од глине".

Значи, могуће је живети у утопији, у Православној општини, само ако се хоће, само ако постоји добра воља, ако постоји Благословени циљ.

Браћо моја и сестре, сећате ли се негде у дубини своје душе Раја? Сећате ли се давно заборављеног Благословеног живота? Браћо моја и сестре, хајдемо у село Давидово...

Више детаља о селу Давидову можете погледати на званичној интернет презентацији села на следећој адреси:

Село Давидово

Read more...

Борис Вишеславцев: Проблем власти и хришћанство

Постоји једна фантастична легенда о руском цару Александру I, који је 1825.-те године званично умро, али је заправо та смрта била само параван да он напусти свет и да постане непознати пустињак. Мало касније у народу се појавио Православни старац Фјодор Кузмич. Руска Православна Црква га је канонизовала 1984.-те године. Фјодор Кузмич је познат и као Фјодор Томски. Ево шта о томе пише велики руски философ Борис Вишеславцев у својој књизи "Вечно у руској философији":

"У Александровом одрицању од власти и Толстојевом негирању власти, међутим, присутан је не само индијски елеменат одрицања и непротивљења, већ и чисто хришћански елеменат истинског анархизма који се провлачи кроз целу Библију од помазања царева до Апокалипсе и одзвања веома громко у Христовим речима: цареви земаљски царују и великаши владају, али да тако не буде међу вама!. Управо ове речи је услишио и испунио Александар. И у тренутку када је постао Фјодор Кузмич, и није се побојао кнуте, он је кудикамо више био хришћанин неголи у тренутку миропомазања или победе над Наполеоном. Руски монархисти који су сматрали да хришћански поглед на власт и царство у целини долази до изражаја у помазању царева, обично заборављају на древни обичај московских царева да пред смрт приме схиму, тј. да се одричу власти у име Христово. А одрећи се у име Христово могуће је само од нижег а не од вишег, само од пролазног а не од вечног. На тај начин се власт сматрала за нижи пролазни принцип: "да не буде тако међу вама". Док се тај обичај одласка и одрицања од света и власти одлагао до последњег момента и, такорећи, није узиман озбиљно, остајући као предсмртни симболички обред, дотле га је Александар, напротив, остварио у свој његовој пуноћи и у свој дубини његовог смисла - а тај смисао се састоји у потврђивању принципијелне греховности власти.

...

Кроз целу Библију, од Прве књиге о царевима до Апокалипсе, провлачи се идеја греховности власти. Самуило зна да "поставити цара" - значи "одбацити Бога" (Прва књига Самуилова 10:19). Он зна да народ чини "велико зло искавши себи цара" и, ма колико било чудно, и сам народ је принуђен да то призна (исто, 12:17-19). Самуило упозорава народ да власт значи тиранију и, најзад, износи следеће пророчанство: "Па ћете онда викати ради цара својега, којега изабрасте себи; али вас Господ неће онда услишити" (исто, 8:7-18). Целокупна историја је бесконачна потврда овог пророчанства. Такво је старојеврејско гледање на власт. Налазимо га код пророка за које се највеће зло на земљи оваплоћује у великим тиранима (Навуходоносор).

...

У власти је присутно нешто демонско, она је у својој суштини "од ђавола": "И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је". Услов добијања власти је - поклоњење ђаволу (Лк 4:5-8; Мт 4:8-9). То је, по свему судећи, нешто најјаче што је било када речено против принципа власти, против етатизма, понекад се чини и претерано. Али Апокалипса потврђује и појачава: демонизам власти ће расти у историји, "звери" и Антихристу биће дата велика власт над свим народима земаљским и он ће је добити из руку аждаје (ђавола) управо због испуњења услова власти: сва земља ће се поклонити ћаволу (Апок 12).

По свој прилици, нема књиге беспоштедније према царевима и властодршцима од Апокалипсе која грабљивим птицама баца "месо од царева, и меса од војвода, и меса од јунака" како би се припремио пут другом доласку Логоса (Апок 19:11-12)."

Борис Вишеславцев је писао и о Божанствености власти и овде је јасно да постоји противуречност у односу на греховност власти. Али, ево како Борис Вишеславцев разрешава ту противуречност или, како је он зове, антиномију власти:

"Полазећи од овог запањујућег закључка треба да приступимо решењу антиномије. Као и у свим решавањима дубоких противуречности, ствар се решава тиме што се власт третира у два различита смисла. Петражицки је за ова два смисла власти својевремено нашао згодне термине "службене" и "владајуће" власти. Власт која је од Бога, и поприма религиозно-морално оправдање, јесте службена власт, она служи правди и праведности. Апостол Павле након свог знаменитог текста одмах говори која власт и у ком смислу може да буде названа влашћу од Бога: само она која служи правди и праведности, над којом постоје ове више божанске вредности."

Овде је очигледно да сам ја више простора дао греховности власти, јер све више осећам одбојност према било каквој светској власти. Мени не треба светска власт, не треба ми светска држава. Ја прихватам реалност и живим у држави, али је нешто баш не волим. Једина власт коју ја признајем је духовна власт Србске Православне Цркве. Полако почињем да одбацујем и активизам у смислу како се он данас схвата, а то је кроз учешће у разним групама које имају политичко-идеолошке циљеве. Не видим никакве стварне резултате рада тих група. Видим само појачавање супротности и видим само разбуктавање рата у чијем огњу ће у будућности доћи и Апокалипса. Излаз и спас видим у повлачењу из тих борби и тражењу утопијског мира, у исијавању светла и високих поетских вредности културе.

Read more...

Огњене реке теку: Архимандрит Софроније - "О слободи душе и црквеним стегама"

"Дакле, ти мислиш да те нећу схватити. Како ми се чини, прво што треба да схватим - то је твоја жеља да се ослободиш оних стега које су ти наметали свештенство и монаштво. А то је тако лако схватити. Колико пута сам и сам доживљавао и доживљавам тескобу и тежину тих окова. Довољно је и најповршније упознавање са канонима Цркве и са законима државе о монаштву и свештенству па да би се схватило како смо стешњени до највећег степена, до облика прогона. За одрицање од света - свет ће нам се осветити одбацивањем и прогоном и мржњом. Посебно монаштву. Желим да питам - на основу чега, из ког разлога је све то предузето против нас?

Зар су нам дата некаква посебна права и предности па да би нас везали одговарајућим обавезама? И мени су познати случајеви када су се свештеници и монаси, озлојеђени бесмисленим садистичким изругивањем владика и других црквених власти, одрицали свештенства и расе, али не и Христа. Одрицали су се да би живели слободно у Христу, да би "стајали у тој слободи" у коју нас је, како вели апостол Павле, Христос искупио. Па ако то осећају Грци и Руси, тим више ти - Енглез - мораш то доживљавати оштрије и болније. А ако бих о себи говорио - зашто све то да сада трпим, или шта ми даје снаге да трпим, или на који се начин ја борим, слично теби, за своју унутарњу духовну слободу - онда ћу ти исповедити и ово.

По мом дубоком убеђењу (а не само по вери), хришћанство не може бити нецрквено, посматрамо ли Цркву као мистично тела Христа или као историјску појаву - друштво хришћана. Бити чланом овог последњег - то јест друштва хришћана - неизбежно намеће извесне обавезе, унутарње и спољашње. Неизбежно је водити рачуна о стању и захтевима сачланова. Мој начин борбе за слободу је у највећем могућем за мене повлачењу и самоограничавању. Тачније, самога себе стежем тако чврсто да не бих осећао од Цркве и друштва наметнуте ми окове. И сматрам да то треба да чиним како не бих изгубио оно позитивно што ми Црква даје, чувајући притом могућу слободу. Шта ми даје Црква? Тајне: крштење, покајање, причешће, свештенство и остало. Ја кроз Цркву, у мери мени доступној - постајем наследник величанствене културе у историји човечанства. Кроз Цркву и у Цркви ја стално осећам најживљу везу са светим Јованом Богословом, и Павлом и апостолима, са светитељима Атанасијем, Василијем и другим Оцима, са преподобнима Антонијем и Сисојем, са Макаријем и Исаком, са Максимом и Симеоном Новим Богословом, са светим Григоријем Паламом, преподобним Серафимом Саровским. Они су моји сродници. Али ја сам их усвојио у црквеном реду. Изван Цркве - веза са њима слаби. Нека је то и у мањој мери, али ја живим заједничким животом са њима. Кроз Цркву ја у својој свести носим лик Христов, по неизмерној љубави распетог за наше грехе, Лик који непрекидно кротко, али снажно привлачи себи душу! И ето, све ми то даје снагу да трпим много шта накарадно и изопачено што стално сусрећемо у црквеној средини.

Говорио сам о свом повлачењу из црквеног друштва. Али у историји Цркве неретко видимо оне који се враћају у ту духовно неуку средину да би по Христовом примеру - положили душу своју за браћу своју. И опет је то у Цркви.

Много је тога негативног, накарадног, ограничавајућег, но ипак је још више позитивног. Мени се чини да ће излазак из Цркве ради слободе у крајњем случају нанети штету. Лично могу да приметим да у својој крајњој тежњи да задобије љубав Христову - душа остаје слободна, уза све окове наметнуте од Цркве и државе, од света."

Из књиге "Подвиг Богопознања" од архимандрита Софронија (Сахарова).

Read more...

Огњене реке теку: Борба против страсти и највиши висови

среда, 17. јун 2009.

"Хришћанин никада неће моћи да достигне ни љубав према Богу нити истинску љубав према човеку ако не преживи веома многе и тешке невоље. Благодат долази само у душу која се измучила.

...

Моје дубоко уверење је (а то важи за сваког човека) да ако не преживите те невоље, беду, понижења, можда и глад, потпуну остављеност од свих, и од људи, па чак и од Бога: Боже мој, Боже мој... зашто си ме оставио, онда никада нећете упознати Божанску љубав. Срце које није постало скрушено од удараца невоља и које се није до краја смирило услед сваке беде (и духовне и телесне), није способно да прими Божију благодат. Она се плаћа веома скупо.

Када нас непријатељ напада, користећи се самом нашом природом, жељом за љубављу људском - душевном, а понекада и просто животињском - телесном, тада ћемо, слично Марији Египатској, павши на земљу, молити Бога да нам Он по Своме милосрђу подари да спознамо Његову Божанску љубав у замену за ту телесну, људску које смо се ради Њега одрекли. Али молећи се тако, треба се молити само до тог тренутка док не угасне свака жеља за телесном љубављу и док се мир не усели у душу и у тело. Више од тога не треба тражити да не бисмо пали у искушење, у прелест.

...

Живот по заповестима Христовим - уистину је Голгота. То је такав пут да онај који је на њега ступио, ако не буде молитвом побеђивао тешкоће које се стално увећавају и ако устукне, ако се врати назад, онда ни тамо куда се вратио, то јест у свету (то јест у животу по страстима), неће наћи ону радост какву имају људи овога света који нису познали Бога.

У прошлом, последњем Великом рату претпостављени су често, шаљући војнике у напад, постављали митраљезе иза оних који нападају или је официр ишао са револверима у обе руке како би стрељао сваког малодушног и спремног да се повуче. Тако је испадало да су за оне који су кренули у напад и спасење и живот само испред, ако победиш непријатеља. Положај нас монаха сличан је томе. Наше је спасење у сваком смислу само испред.

Када су невоље моје душе, стално се увећавајући, достигле чини ми се врхунац, тада сам, не путем апстрактних философских размишљања, него живим и дубоким осећањем срца, спознао вредност људске душе, то јест да је она скупоценија од целог света. Страдања тако велики плод доносе да, када бисмо били разумнији, не бисмо желели "сићи са Крста". Једном нашем јеромонаху јавио се у сну Господ, распет на Крсту, и рекао: "Са Крста се не силази, него са Крста скидају." Те речи је Господ трипут поновио. Потом се виђење завршило.

...

По благослову духовника једно време сам при сваком узбуђењу у телу сам себе био до крвавих модрица, док на крају, дошавши до срца, бол не би гасила и кротила покрете тела. Али сада сам тај начин оставио из два разлога: као прво, због болести тела и због одсуства саблазни код нас на Атону ни блудна страст не досађује тако силно, а као друго - при његовој дуготрајној и честој примени тај начин снажно погађа читав нервни систем тако да треба давати предност самој молитви. Једанпут замало нисам себе убио - крајем комада дрвета, које ми се налазило у рукама, ударио сам себе међу ребра поред самог срца. Две седмице сам се са напором кретао, лева рука ми се скоро одузела. Било је болно лежати, дисати је такође било тешко. Но, слава Богу, опоравио сам се. Али понекада, при снажном узбуђењу тела, скоро да је неопходно прибегавати том начину. И каква чудноватост: блудна страст некако тако делује у телу, да се при појачавању распаљености чак ни снажни ударци, који на дуго време остављају болне модрице или подливе крви, тако да касније бива тешко и ходати, истовремено скоро и не осећају, те је потребно много пута немилосрдно ударити себе све док бол не удари у срце, еда би се тело смирило.

...

Слава Богу за све. Трпећемо. Такав је наш пут. Спотакао си се - устани. Пао си - дигни се. А очајавати никада не треба. Понекад бива тако тешко да је човек спреман да се одрекне вечног живота ако се он задобија на такав начин. Али зато када прође тај црни облак, тада сунце сија некако посебно и тада је човеку драго што је преживео невоље: "У све дане весели се за дане у којима је видео невоље."

Из књиге "Подвиг Богопознања" архимандрита Софронија (Сахарова).

Read more...

Моја музика: Трио "Маренић" - "Ои у гају при Дунају"

недеља, 14. јун 2009.

Трио "Маренић" је украјинска група, а "Ои у гају при Дунају" је једна од најлепших песама које сам икада чуо.

Read more...

Моја музика: Перкалаба

"Перкалаба" је украјинска група која свира гуцулски етно-ска-панк.

Розлабка:


Полька:

Read more...

Моја музика: Бибер - "Ситан бибер"

Група "Бибер" је србска група коју чине синови Павла Аксентијевића.

Read more...

Моја музика: Румунска народна музика из Олтеније

петак, 12. јун 2009.

Неодољиви ковитлац румунске музике. Сећање на капитанула и легију "Светог Архангела Михаила". Мирча Елијаде, Емил Сиоран, отац Клеопа... Драгостеа Румунија!



Read more...

Моја музика: Тамара Картинцева - "Реквием-93"

Сећање на све патриоте који су пали у одбрани "Белог дома".



Станислав Золотцев

Реквием-93

Блажен, кто погиб в наши смутные дни
За Сербию и Приднестровье,
Блажен, кто гасил под Батумом огни
Своей негасимою кровью.
Но трижды бессмертен и трижды блажен,
Кто, грозным не внемля запретам,
Погиб в октябре у пылающих стен
Российского Дома Советов.
Из пуль и снарядов терновый венец
Рукою, в убийстве умелой,
Возложен на черный сгоревший дворец,
Вчера еще мраморно-белый.
У этих расстрелянных пушками стен
Под кровлей державного дома
Распяты они на свинцовом кресте
За верность народу родному!
За верность России, за веру в нее,
За то, чтоб Отчизна не стала
Землей, где заморское правит ворье
Толпою тупой и усталой.
За это стояли они и дрались,
А не за дворцовые своды.
А танки - вдавили в кровавую слизь
Отважную совесть народа.
Не армией русской, самим Сатаной
Расстреляны судьбы людские,
И угольно-черный дворец над страной -
Как символ распятой России.
Как черные угли в московских церквях -
Одежды и облики вдовьи.
Затихла, в немотный опущена страх,
Столица, умытая кровью.
И только за толщей Кремлевской стены,
Облизан холуйскою стаей,
Блаженствует сивый посол Сатаны,
Кровавый триумф обмывая.
В блаженстве палач, но блаженны они,
Кто пал на октябрьской Пресне,
И каждый из павших в грядущие дни
Для новой России воскреснет.

Read more...

Моја музика: Инна Желанная - "Не было ветру"

Слушајте како у почетној фази тихо ураган долази са истока и како се на крају показује у свој својој страховитој моћи... Слушајте како ураган са истока шапуће: "Копно, копно...".

Read more...

Моја музика: Анжела Манукян - "Детинушка"

Анжела Манукјан и хипнотичка словенска електроника.

Read more...

Беловодје!

недеља, 07. јун 2009.

"Беловодје! Деда Атаманова и отац Огњева ишли су да траже Беловодје. "Преко Кокуши планине, преко Богогоршеа, преко Јергора, једном нарочитом стазицом. Ко пут не зна, пропашће у језеру или у гладној степи. Дешава се да беловодски људи изађу на коњима кроз посебне пролазе на Јергору. Дешавало се такође да изађе и беловодска жена. Висока, витка, тамније пути од нас. Обучена у дугу кошуљу, налик сарафану. Све има своје време".

На југу и северу, на истоку и западу, размишљања о једном истом. Исти револуционарни процес утеловљен у најбољим представама. Центар између четири океана постоји. Спознаја о новом свету постоји. Време настанка догађаја је одређено, сабласт личне својине побеђена, неравноправност људи превазиђена, вредновање рада враћено. Хоће ли се и подземни народ вратити? Зар не седлају своје коње Агарти, подземни народ? Зар не звоне звона Беловодја? Зар коњаник не јаше Јергором? На његовим гребенима - Далеком и Студеном - пламте врхови.

"Године 1923. Соколица с Бухтарминцима кренула да тражи Беловодје. Нико се од њих није вратио, али недавно је стигло писмо од Соколице. Пише да није нашла Беловодје, али да лепо живи. А где живи - није написала. Сви знају за Беловодје".

"Одакле је потекла прича о Беловодју?" - "Кренула је од Калмика и Монгола. Они су је први пренели нашим дедовима који су по старој вери живели".

Дакле, у основи приче о Беловодју леже информација из будистичког света. Исти центар животног учења у интерпретацији старовераца. Пут између Аргуна и Иртиша води такође према Тибету.

...

Гледајте и чудите се: књиге, слике, песме, игре, грађевине - све се то анонимно пушта низ таласе света. Књиге се, по традицији, приписују одређеном аутору, али он сам своје име на рукопис није ставио. Непотписане слике; име неимара Потале није се сачувало. На порцулану, керамици, металним производима понекад запажате марку фабрике, али не и име аутора. У оваквој елементарној анонимности Исток је далеко испред Запада. Треба учити од Истока, а за то треба прихватити психологију Истока. Исток не воли лажне новотарије; Исток лако препозна маскирану кривотворину. Исток никада неће заборавити своју одлуку. На Истоку се провера обавља истог тренутка. Све закрпе и поправке још више истичу лакрдију кривотвореног изгледа.

...

"На Сиверним планинама ковач кује људску судбину". На Сиверним планинама налази се Светогоров гроб. Сиверне планине су Сумир, Субур, Сумбир, Сибир - Сумеру. Исти онај центар четири океана. На Алтају, на десној обали реке Катуњ, стоји планина чије значење је равно светској планини Сумеру. Саин Галабин Судур - "Легенда о добром веку".

...

Катуњ је пријатељска река. Звоне модре планине. Бела Белуха. Цветови јарких боја, умирујуће зелена трава и кедрови. Ко је рекао да је Алтај суров и неприступачан? Чије се то срце уплашило сурове моћи и лепоте?

Седамнаестог августа угледали смо Белуху. Била је тако чиста и јасна. Попут Звенигорода.

Иза Белухе види се срцу драги планински ланац Кунлуна, иза њега "Планина божанске господарице" и "Пет снежних блага", као и сама "Господарица белих снегова", и све записано и незаписано, све изречено и неизречено.

"Измеђи Иртиша и Аргуна, преко Кокучија, преко Богогоршеа, по Јергору јаше коњаник"..."


Из књиге "Алтај - Хималаји", Николаја Рериха.

Read more...

Руска култура: Николај Рерих - ратник Евро-Азије
































Read more...

Моја музика: "Русь красавица" - Сыновья России

субота, 06. јун 2009.

Ово је фантастична песма!



Остале албуме руске групе "Сыновья России" можете скинути са следеће адресе:

http://zemstii.ru/postav/02/postav_02.html

Read more...

Руска култура: Игор Стравински или уништавање Вагнера

четвртак, 04. јун 2009.

У својој књизи "Алтај - Хималаји" велики руски уметник и војник Евро-Азије Николај Рерих је написао: "Сећам се како је једном приликом Стравински одлучио да уништи Вагнера."

Игор Стравински, у славу предака - "Посвећење пролећа":





Read more...

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP