Легија Архангела Михаила: Изградња бране у Вишанију

"ИЗГРАДЊА БРАНЕ У ВИШАНИЈУ
10. ЈУЛА, 1933.

Још претходне зиме, фармацеут Аристотел Георгију, вођа легије у Римнику-Сарату, ми је послао извештај у коме описује стање у селу Вишани, где река Бузау сваке године поплављује њиве површине пар хиљада хектара. Писао је да нас читаво село моли да дођемо и помогнемо им да саграде заштитну брану. Прихватио сам тај захтев и предузео све потребне мере тако што сам тамо послао специјализоване инжењере, направио планове рада и издао наређење да сви легионари у тој регији дођу у Вишани 10. јула, 1933. када је тамо требало да се отвори радни камп. Ево тог наређења:

СВИМ ГНЕЗДИМА И ЛЕГИОНАРСКИМ ЈЕДИНИЦАМА У ЗЕМЉИ
БРАЋО ЛЕГИОНАРИ,
Никада се питање светла не потеже таквим интензитетом као онда када човек изгуби вид. Исто тако, и проблем изградње нарочито често се намеће баш у тренутку када цело човечанство схвати да се све око њега распада. Када се све полако претвара у рушевине, људска душа стреми у супротном правцу, у покушају да се супротстави таквој ситуацији, показујући огромну вољу да све поново гради од темеља, да се радом уздигне и да ствара.
Никада се тај проблем изградње није јавио у Европи таквим интензитетом као данас, када нас је претходни рат оставио у рушевинама и када је у овом послератном периоду из дана у дан све више приметна рушилачка атмосфера.
У нашој земљи, после 15 година помпезних али јалових јавних говора, који нам нису донели ништа осим рушевина, нама је већ доста приче и жељни смо акције. И ми желимо да градимо; од срушеног моста да направимо пут и да искористимо енергију водопада; да ново сеоско имање претворимо у нови тип румунског села, румунског града, румунске државе.
То је историјски позив наше генерације, да на данашњим рушевинама изградимо нову, прелепу земљу.
У нашој држави, каква је она данас, румунски народ не може да испуни своју мисију на овом свету, а то је стварање своје властите културе и цивилизације у Источној Европи.

ЛЕГИОНАРИ,
Претходне чињенице су ме навеле да вас позовем у средиште наше земље, на обалу реке Бузау, како бисте својим властитим рукама подигли ту велику брану, која ће деценијама носити ваше име. Замолио сам вас да и другим Румунима кажете да сте ви ти, који ће изградити нову Румунију.
Нова Румунија не може се стварати по клубовима, кафићима и кабареима; нити на потпетицама, које носе разни заводници у шетњама градским улицама и по разним забавама.
Она ће бити створена вашим радом.

ОБЈАШЊЕЊА И ИНДИКАЦИЈЕ
- Брана ће бити подигнута у близини села Вишани у јужном делу округа Римнику-Сарат, четири миље северно од железничке станице Фауреи, која се налази на прузи Бузау-Браила.
- Место окупљања, село Вишани. Све групе ће бити под локалном командом чим стигну.
- Датум доласка у Вишани: 8. и 9. јул, 1933.
- Пројекат ће бити извршен у две фазе, а свака ће трајати по 30 дана.
Прва фаза: 10. јул - 10. август, 1933.
Друга фаза: 10. август - 10. септембар, 1933.
Свака група ће имати по 500 чланова.
Општа команда биће у рукама Аристотела Георгија, легионарског команданта за округ Римнику-Сарат, који ће организовати:
Снабдевање храном
Смештај
Обезбеђивање алата
И сва друга питања која се тичу општег вођења пројекта.
Под његовом командом биће постављени: 1. Шеф пројекта, легионар кога ћу ја лично изабрати првог дана, 2. Шеф за смештај и храну, и 3. Легионарски командант групе. Они ће се заједно побринути за све потребне услуге (прехрану, итд.).
Прва група ће бити састављена од легионара из Браиле, Бузауа, Римнику-Сарата, Фокшанија, Текуча, Букурешта, Плоештија, Јаломице, Дамбовице, Мусцела, Арђеша, Влашке и Олтеније.
Легионари из Бесарабије ће доћи 15. јула, другим речима, 5 дана касније. Они ће кренути пешке из Чисинауа, проћи ће кроз Градиште, Комрат, Конгаж, Кахул, Колибаши, Рени, Галац. Легионари из Кахула, Тигине, Исмаила и Цетатеа-Албе придружиће се овој групи.
Братства по крсту из целе земље биће такође чланови прве групе.
Друга група ће бити састављена од легионара из преосталих делова Румуније.
Легионари би требало да имају радну одећу, резервну постељину, по један покривач, један ашов.
Остале групе ће долазити пешке или возом уз попуст од 75% за групна путовања.
Пет легионара из Браиле треба да се јаве 5 дана раније, 5. јула, како би припремили терен и примили своје другаре; њих ће именовати командант легије у Браили, Јон Илиеску и они ће одмах успоставити контакт са командантом из Римнику-Сарата, Аристотелом Георгијем.
Главни штаб, где треба да се пријаве доласци и одласци: Аристотел Георгије, фармацеут, Римнику-Сарат.

ПРЕПОРУКЕ:
3.Савршени ред током пута и боравка у кампу. Ако вас испровоцирају, забрањујем вам да реагујете. Ваш главни циљ је да стигнете на своје одредиште. Хоћу да сва места кроз која прођете, сви градови и села, буду импресионирани дисциплином, коректношћу, достојанством и поштењем легионара у свако доба. Вође група сносе сву одговорност.
4.Скрећем вам пажњу на чињеницу да у Вишанију и околини морате показати примерно понашање у сваком погледу; срдачно понашање према народу, а нарочито јунаштво и издржљивост у раду.
5.У случају да међу легионаре успеју да се провуку сумњиви елементи, они ће бити послани кући после првог покушаја да скрену са правог пута и томе ћете обавестити мене лично. Заправо, сваки вођа је одговоран за своје људе.
6.Ја ћу доћи у Вишани у понедељак ујутро, 10. јула, после скупа у Сучави.
У зору, пре него што почнете са радом, отићи ћете на литургију, коју ће служити свештеници из тог краја.

ДРАГИ ДРУГОВИ,
Ви се налазите на прагу исписивања нове странице у историји легионарске борбе. Цела наша земља ће опет гледати на вас као на јунаке, као што је то чинила много пута до сада. Зато своја срца, пуна ентузијазма, усмерите ка бојном пољу, на коме вас чека тежак посао, али кроз тај рад ви ћете принети још једну жртву и тиме се за још један корак приближити нашој победи - легионарској Румунији.
Зато све вас очекујем на нашем новом бојишту.''
Букурешт, 23. јун, 1933. Корнелије Зелеа Кодреану, Вођа Легије
[.]
Преко 200 младих легионара окупило се 10. јула у Вишанију. Они су дошли пешице из Галаца, Фокшанија, Букурешта, Бузауа, Текуча, Јашија, Браиле, под вођством Стелиана Теодорескуа, Николе Константинескуа, Павалуте, Доре Белимачеа, Стоенескуа и Бруме.
Али уместо да буду радосно примљени, уместо да добију нешто за јело и место где ће да преноће, пошто су били гладни и уморни од пута, њих је опколило неколико група жандара, зверски су их напали и оборили на земљу.
Жандарима су тако наредили њихови претпостављени, наредба је стигла из Министарства Унутрашњих послова - где је г. Арманд Калинеску, судећи по његовим властитим изјавама, био главни покретач акција нашег малтретирања - на основу тих наредби они су тукли те младе Румуне са толико мржње као да су у питању највећи непријатељи румунског народа. Међу онима, који су рањени и до крајњих граница понижени, нашли су се легионари Стелијан Теодореску, Брума, Дору Белимаче, отац Јон Димитреску, Стоенеску, Павалута и Никола Константинеску. Они су били озбиљно повређени по четврти пут у последња два месеца.
Вести о овој нечувеној окрутности према младићима, који су дошли да учине добро дело, и о свим понижавањима којима су били изложени, прошириле су се као црни плашт преко сломљених срца целе наше омладине, која се осећала изневереном у својој вери и љубави према отаџбини. Политичке вође ове земље су их издале и предале страном непријатељу. Тада сам схватио да су за нас сви путеви затворени и да треба да очекујемо смрт.
Нашли смо се у стању опште депресије и осећали смо да су наше стрпљење и самоконтрола на измаку снаге. Схватио сам да се све око мене распада и да фали само кап, па да дође до потпуне катастрофе. Дошло ми је да из дубине душе крикнем: Не можемо више!
У тој депресивној атмосфери, обратио сам се председнику Владе следећим писмом, које је објављено у листу Цалендарул (''Календар'') од 20. јула, 1933:

ПРОГОНИ ГВОЗДЕНЕ ГАРДЕ
ПИСМО Г. КОРНЕЛИЈА З. КОДРЕАНУА УПУЋЕНО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ А.Л. ВАИДИ
''Господине председниче,
Услед инцидената у Вишанију, који су с моралне стране толико озбиљни да ме због тога срце боли, одлучио сам да вам напишем следеће редове:
На тај корак ме није подстакао ни тренутни нагон, нити жеља да видим своје писмо објављено у новинама како би ми моји пријатељи аплаудирали, као ни потреба да једноставно обавим своју уобичајену дужност и да протествујем против неправде, која је учињена у Римнику-Сарату.
Приморан сам да вам пошаљем ово писмо, јер ме је на то натерала моја савест, која ми каже да је овај пут, на који сте нас тако лако осудили, за сваког човека од части, кобни пут несреће, која више не може да се избегне.
Нећу моћи овде у пар редова да вам опишем, шта смо све пропатили у последњих десет година у својој властитој земљи, због свог патриотизма и хришћанске вероисповести. Рећи ћу вам само то, да су се за ових десет година све румунске владе већ умориле од напада на нас. Прво су на власти били Либерали, који су нас непрестано нападали; затим је на власт дошао г. Гога и он нас је такође сломио 1926. године; онда г. Михалаче, који је, заједно са својим страним газдама, такође био познат по варварским нападима на нас и по покушајима да нас истреби; затим је дошла влада Јорга-Аргетојану, која је наставила да нас прогања; и коначно сте на власт дошли ви, настављајући исто што су и ваши претходници радили.
Нико међу вама се није питао, г. Председниче, да ли ми можемо да издржимо непрекидно морално и физичко малтретирање, које је много пута надмашивало границу наше издржљивости. За све то време издржали смо стоички све ударце. Пуни смо рана, али никада нисмо спустили главе и предали се. Подносили смо све муке, јер без обзира колико тешке оне биле, поштовано је барем људско достојанство. Међутим, у последње време, под вашом влашћу, наши прогони и мучења ушли су у најгору фазу.
Оно што се догодило у Тејусу када је мој отац претучен, а нарочито оно што се догодило у Вишанију, је неупоредиво озбиљније од свих наших досадашњих патњи. Та злостављања нападају само наше достојанство.
Нећу вам овде нашироко набрајати случајеве.
Сигурно се сећате када сам ја, пре два месеца, дошао код вас и питао вас чиме смо то ми заслужили да нас на такав начин прогањате, а ви сте ми одговорили:
'Зашто не започнете нешто конструктивно?'
'Господине председниче,' одговорио сам, 'Одлучио сам да подигнем брану на реци Бузау. Имате ли нешто против?'
'Не, у реду је. Баш лепо.'
Министарству грађевине сам предао петицију месец дана пре него што је ишта почело да се гради; консултовао сам најистакнутије инжењере у тој области и 10. јула је требало да се крене са радом.
Није планирано да то буде само неки вид рекреације младих, то је био позив нашој омладини да се посвети корисном раду за своју земљу; то је требало да представља васпитање хиљаду младића у конструктивном смеру и да буде пример осталима. То је требало да представља школу за широке народне масе, који су годинама прелазили преко оштећених мостова и путева, чекајући да их држава поправи, а само један дан њиховог заједничког рада био је довољан да се то уради. Представљало је то охрабрење за целу нашу земљу и пример за оне, који су били у заблуди да јака Румунија може да изникне из нечијег сажаљења и милостиње, а не из заједничког рада свих нас.
Пар дана пре почетка радова, послао сам у Вишани тројицу истакнутих младића да припреме смештај и организују прехрану за оне, који ће доћи. Али њих је полиција 8. јула ухватила, транспортовала у Римнику-Сарат, а затим им ланчано ставила лисице, тако да су били спојени један за другог. У таквом понижавајућем положају, послали су их кући као најгоре лопове. Још двојица младића са Универзитета у Букурешту, који су дошли у Римнику-Сарат спремни да предано раде, били су ухапшени од стране полиције и одведени у станицу. Тамо су их шеф градске полиције и двојица полицијских комесара - браћа Јонеску - бесомучно вређали и тукли, а затим их натерали да са рукама, везаним иза леђа, прошетају кроз центар града, све до железничке станице, где су их ставили на воз и послали натраг кући.
И коначно, у понедељак 10. јула, 200 младића је допутовало у Вишани. Већином су то били студенти. Уместо да их тамо дочекају раширених руку због њихових добрих намера, зауставили су их окружни начелник полиције, јавни тужилац, жандармеријски пуковник Игнат, генерал Каплеану, поручник Фотеа, пар стотина жандара са оружјем на готовс, пешадијска чета са спремним митраљезима, и позвали су их да одмах напусте то место са беспотребно увредљивим и агресивним тоном.
У таквој неприлици, они су легли у дубоко блато и у том понижавајућем положају почели су да певају ''Бог је уз нас''.
Жандари су примили наређење да насрну на њих. Почели су да их шутирајуи да им гњече груди и главе чизмама, младићи су све то поднели у потпуној тишини, као прави мученици, не пружајући никакав отпор. На челу оних, који су тукли студенте били су јавни тужилац Рачијеру и пуковник Игнат, који је лично вукао за косу студента Бруму, и поручник Фотеа, који је песницама ударао недужне младиће по грудима. На крају су донели уже и њиме везали руке 200 младића иза леђа, а онда су их такве држали напољу на киши до краја дана.
У међувремену је дошао и отац Димитреску, а јавни тужилац га је питао: 'Шта ви овде тражите?'
'Ја сам свештеник. Дошао сам да служим литургију пре него што почну радови.'
'Ниси ти свештеник, ти си један обичан магарац', одговорио је тужилац. 'Одмах му завежи руке иза леђа.'
И свештенику су завезали руке, као и свим осталима, а онда су сви у тако понижавајућем положају марширали до Римнику-Сарата, где су их тужилац, жандари и полицајци затворили и поново понижавали и стравично мучили. Неке су извлачили из њихових ћелија, а затим их бичевали свом снагом, све док не падну у несвест. После четири дана таквог мучења били су ослобођени, јер нису имали за шта да их оптуже.
Остали, који су ухапшени на свом путу према Вишанију, затворени су у Бузау и Браили и одатле су везаних руку послати својим кућама. Има још њих 15, који се све до данас нису вратили. Њих су приморали да пешке иду од Бузауа до Букурешта, од једне до друге жандармеријске станице, изгладнели и исцрпљени од силних батина.
То нису изоловани случајеви, јер се на владино наређење дешавају широм наше земље. Две недеље смо ми без икаквог разлога били нападани и вређани на сваком кораку; у Букурешту, Араду, Тејусу, Пјатра-Њамцу и Сучави.
Уз дужно поштовање, скрећем вам пажњу да ми, који познајемо светску историју и жртве, које су сви народи поднели за бољу будућност, ми, данашња омладина Румуније не бежимо од жртвовања. Ми нисмо кукавице, да би избегавали патњу.
Али још једном вам скрећем пажњу да сам ја ове младиће учио осећању људског достојанства и части. Ми знамо како да умремо, и када буде потребно то ћемо и доказати. Можете нас бацити у тамницу, наше кости могу да иструле у неком затвору. Можете нас упуцати. Али не можете нас шамарати, псовати и везати нам руке иза леђа. Не памтимо да је наш народ - у својој жалосној али поносној историји - икада трпео да га понижавају. Наша поља су пуна мртвих, али не и кукавица. Ми смо данас слободни људи, свесни својих права. Робови нисмо, нити ћемо икада бити.
Ми прихватамо смрт, али не и понижење.
Будите сигурни, господине председниче, да ми не можемо да поднесемо ово време увреда и понижења.
Будите сигурни, да после десет година патње смогнемо довољно моралне снаге и пронађемо достојанствени излаз из оваквог живота, који нам без части и достојанства не значи ништа.
Молим вас да примите на знање ово моје мишљење.
Корнелије Зелеа Кодреану"