Борис Вишеславцев: Проблем власти и хришћанство

Постоји једна фантастична легенда о руском цару Александру I, који је 1825.-те године званично умро, али је заправо та смрта била само параван да он напусти свет и да постане непознати пустињак. Мало касније у народу се појавио Православни старац Фјодор Кузмич. Руска Православна Црква га је канонизовала 1984.-те године. Фјодор Кузмич је познат и као Фјодор Томски. Ево шта о томе пише велики руски философ Борис Вишеславцев у својој књизи "Вечно у руској философији":

"У Александровом одрицању од власти и Толстојевом негирању власти, међутим, присутан је не само индијски елеменат одрицања и непротивљења, већ и чисто хришћански елеменат истинског анархизма који се провлачи кроз целу Библију од помазања царева до Апокалипсе и одзвања веома громко у Христовим речима: цареви земаљски царују и великаши владају, али да тако не буде међу вама!. Управо ове речи је услишио и испунио Александар. И у тренутку када је постао Фјодор Кузмич, и није се побојао кнуте, он је кудикамо више био хришћанин неголи у тренутку миропомазања или победе над Наполеоном. Руски монархисти који су сматрали да хришћански поглед на власт и царство у целини долази до изражаја у помазању царева, обично заборављају на древни обичај московских царева да пред смрт приме схиму, тј. да се одричу власти у име Христово. А одрећи се у име Христово могуће је само од нижег а не од вишег, само од пролазног а не од вечног. На тај начин се власт сматрала за нижи пролазни принцип: "да не буде тако међу вама". Док се тај обичај одласка и одрицања од света и власти одлагао до последњег момента и, такорећи, није узиман озбиљно, остајући као предсмртни симболички обред, дотле га је Александар, напротив, остварио у свој његовој пуноћи и у свој дубини његовог смисла - а тај смисао се састоји у потврђивању принципијелне греховности власти.

...

Кроз целу Библију, од Прве књиге о царевима до Апокалипсе, провлачи се идеја греховности власти. Самуило зна да "поставити цара" - значи "одбацити Бога" (Прва књига Самуилова 10:19). Он зна да народ чини "велико зло искавши себи цара" и, ма колико било чудно, и сам народ је принуђен да то призна (исто, 12:17-19). Самуило упозорава народ да власт значи тиранију и, најзад, износи следеће пророчанство: "Па ћете онда викати ради цара својега, којега изабрасте себи; али вас Господ неће онда услишити" (исто, 8:7-18). Целокупна историја је бесконачна потврда овог пророчанства. Такво је старојеврејско гледање на власт. Налазимо га код пророка за које се највеће зло на земљи оваплоћује у великим тиранима (Навуходоносор).

...

У власти је присутно нешто демонско, она је у својој суштини "од ђавола": "И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је". Услов добијања власти је - поклоњење ђаволу (Лк 4:5-8; Мт 4:8-9). То је, по свему судећи, нешто најјаче што је било када речено против принципа власти, против етатизма, понекад се чини и претерано. Али Апокалипса потврђује и појачава: демонизам власти ће расти у историји, "звери" и Антихристу биће дата велика власт над свим народима земаљским и он ће је добити из руку аждаје (ђавола) управо због испуњења услова власти: сва земља ће се поклонити ћаволу (Апок 12).

По свој прилици, нема књиге беспоштедније према царевима и властодршцима од Апокалипсе која грабљивим птицама баца "месо од царева, и меса од војвода, и меса од јунака" како би се припремио пут другом доласку Логоса (Апок 19:11-12)."

Борис Вишеславцев је писао и о Божанствености власти и овде је јасно да постоји противуречност у односу на греховност власти. Али, ево како Борис Вишеславцев разрешава ту противуречност или, како је он зове, антиномију власти:

"Полазећи од овог запањујућег закључка треба да приступимо решењу антиномије. Као и у свим решавањима дубоких противуречности, ствар се решава тиме што се власт третира у два различита смисла. Петражицки је за ова два смисла власти својевремено нашао згодне термине "службене" и "владајуће" власти. Власт која је од Бога, и поприма религиозно-морално оправдање, јесте службена власт, она служи правди и праведности. Апостол Павле након свог знаменитог текста одмах говори која власт и у ком смислу може да буде названа влашћу од Бога: само она која служи правди и праведности, над којом постоје ове више божанске вредности."

Овде је очигледно да сам ја више простора дао греховности власти, јер све више осећам одбојност према било каквој светској власти. Мени не треба светска власт, не треба ми светска држава. Ја прихватам реалност и живим у држави, али је нешто баш не волим. Једина власт коју ја признајем је духовна власт Србске Православне Цркве. Полако почињем да одбацујем и активизам у смислу како се он данас схвата, а то је кроз учешће у разним групама које имају политичко-идеолошке циљеве. Не видим никакве стварне резултате рада тих група. Видим само појачавање супротности и видим само разбуктавање рата у чијем огњу ће у будућности доћи и Апокалипса. Излаз и спас видим у повлачењу из тих борби и тражењу утопијског мира, у исијавању светла и високих поетских вредности културе.