Огњене реке теку: Архимандрит Софроније - "О слободи душе и црквеним стегама"
субота, 20. јун 2009.
"Дакле, ти мислиш да те нећу схватити. Како ми се чини, прво што треба да схватим - то је твоја жеља да се ослободиш оних стега које су ти наметали свештенство и монаштво. А то је тако лако схватити. Колико пута сам и сам доживљавао и доживљавам тескобу и тежину тих окова. Довољно је и најповршније упознавање са канонима Цркве и са законима државе о монаштву и свештенству па да би се схватило како смо стешњени до највећег степена, до облика прогона. За одрицање од света - свет ће нам се осветити одбацивањем и прогоном и мржњом. Посебно монаштву. Желим да питам - на основу чега, из ког разлога је све то предузето против нас?
Зар су нам дата некаква посебна права и предности па да би нас везали одговарајућим обавезама? И мени су познати случајеви када су се свештеници и монаси, озлојеђени бесмисленим садистичким изругивањем владика и других црквених власти, одрицали свештенства и расе, али не и Христа. Одрицали су се да би живели слободно у Христу, да би "стајали у тој слободи" у коју нас је, како вели апостол Павле, Христос искупио. Па ако то осећају Грци и Руси, тим више ти - Енглез - мораш то доживљавати оштрије и болније. А ако бих о себи говорио - зашто све то да сада трпим, или шта ми даје снаге да трпим, или на који се начин ја борим, слично теби, за своју унутарњу духовну слободу - онда ћу ти исповедити и ово.
По мом дубоком убеђењу (а не само по вери), хришћанство не може бити нецрквено, посматрамо ли Цркву као мистично тела Христа или као историјску појаву - друштво хришћана. Бити чланом овог последњег - то јест друштва хришћана - неизбежно намеће извесне обавезе, унутарње и спољашње. Неизбежно је водити рачуна о стању и захтевима сачланова. Мој начин борбе за слободу је у највећем могућем за мене повлачењу и самоограничавању. Тачније, самога себе стежем тако чврсто да не бих осећао од Цркве и друштва наметнуте ми окове. И сматрам да то треба да чиним како не бих изгубио оно позитивно што ми Црква даје, чувајући притом могућу слободу. Шта ми даје Црква? Тајне: крштење, покајање, причешће, свештенство и остало. Ја кроз Цркву, у мери мени доступној - постајем наследник величанствене културе у историји човечанства. Кроз Цркву и у Цркви ја стално осећам најживљу везу са светим Јованом Богословом, и Павлом и апостолима, са светитељима Атанасијем, Василијем и другим Оцима, са преподобнима Антонијем и Сисојем, са Макаријем и Исаком, са Максимом и Симеоном Новим Богословом, са светим Григоријем Паламом, преподобним Серафимом Саровским. Они су моји сродници. Али ја сам их усвојио у црквеном реду. Изван Цркве - веза са њима слаби. Нека је то и у мањој мери, али ја живим заједничким животом са њима. Кроз Цркву ја у својој свести носим лик Христов, по неизмерној љубави распетог за наше грехе, Лик који непрекидно кротко, али снажно привлачи себи душу! И ето, све ми то даје снагу да трпим много шта накарадно и изопачено што стално сусрећемо у црквеној средини.
Говорио сам о свом повлачењу из црквеног друштва. Али у историји Цркве неретко видимо оне који се враћају у ту духовно неуку средину да би по Христовом примеру - положили душу своју за браћу своју. И опет је то у Цркви.
Много је тога негативног, накарадног, ограничавајућег, но ипак је још више позитивног. Мени се чини да ће излазак из Цркве ради слободе у крајњем случају нанети штету. Лично могу да приметим да у својој крајњој тежњи да задобије љубав Христову - душа остаје слободна, уза све окове наметнуте од Цркве и државе, од света."
Из књиге "Подвиг Богопознања" од архимандрита Софронија (Сахарова).
5 comments:
Mislim da sam bas ovaj dio iz knjige arhimadrita Sofornija o Crkvi, citala , prelistavajuci knjigu na ulici.
Cini mi se da ima jos nesto na ovu temu u knjizi.
Nisam mislila da napises svoj komentar u smislu da sa nekim suceljavas misljenje, nego eto samo neko razmisljanje na neku temu, ali bolje je mozda i da ga ne bude , ako je to po nasem umu-kao sto si i sam rekao.
A naravno, ni ja nisam ni za kakvo suceljavanje misljenja.
Hvala i za ovaj tekst
Tatjana
Татјана,
Ја када сам рекао да нисам за сучељавање мишљења, нисам ни мислио да је писање мојих коментара у вези са текстовима које овде објављујем у вези са тим, већ сам то рекао уопштено. Ја сам некада посећивао дискусионе групе, али сам се повукао поштујући духовно упутство свештеника и никада се више нећу појавити на било којој дискусионој групи. Уосталом тај дух сучељавања мишљења који често може да се претвори у препуцавање и свађу, то је дух раздора. То је дух демократије, то јест владавине квантитета уз подршку маркетиншких превара. Онај ко стварно поштује духовно устројство света, то јест индијски - дхарму, тај би требао да поштује и духовни поредак, то јест да се повинује свештеничком реду, а не да покушава да балансира између поштовања духовног реда и светског реда. Духовно садржајан разговор - да, сучељавање мишљења које лако може да пређе у некакво препуцавање - не. Демократија - не. Гласање - не. Чувени византијски цар Константин VII Порфирогенит је за демократију рекао да је то увреда царског достојанства и да је демократија, ништа друго до, власт беспризорних.
А што се тиче овог текста, мислим да и он спада у такозвану "тврду храну", јер се овде ради о стварима о којима је архимандрит Софроније писао врло отворено и из чега се види да је то био један изузетно духован човек. Он овде пише о крајњим границама личне духовне слободе. Овде се не ради о слободи да се јавно изнесу лични ставови. Овде се ради о стварној, најдубљој духовној слободи коју нам је Бог дао.
Da ,arhimandit ovdje pise o krajnjim ganicama licne duhovne slobode, a to je sve u vezi sa velicinom Boga, a zasto to kazem cu ti poslati na mail, a ako nekoga zanima da i njemu pisem, moze se javiti na moj mail.
Nisam ni mislila da o.Sofronije misli na slobodu da se javno napise ono sto se misli.
To sto postujes savjet svestenika, je sasvim u redu, onako kako treba u duhovnom zivotu i sto vodi na dobro.
Sto se tice foruma, ja sam pisala na vise foruma, nisam se savjetovala sa duhovnikom, niti svestenikom da li je dobro da pisem.Duhovnika, u pravom smislu rijeci i nemam, ali za sve vaznije stvari se savjetujem sa duhovnikom.Jedan duhovnik s kojim sam u nekoj vrsti stalnog kontakta zna da pisem na forumima, a mogao je i da procita sta.Cak mi je jednom i sam preporucio da nesto napisem na forumu.pa tako mislim da imam i neki blagoslov za pisanje na forumima.Da samo napomenem, taj duhovnik je iskusan, i veoma postovan u nasoj crkvi.
Ja sam se i prepirala na forumima-posebno na jednom, tamo gdje sam mislila da su stvari iscasene, ali naravno svadja nije hriscanska stvar(sad ne bih tako radila).Bas mi je jedan brat, u vezi s tim, nedavno napisao, pa bolje i da si se svadjala , nego da si bila licemjerno snishodljiva.Ali, naravno svadja nije ispravna i treba se za to pokajati.Citiram sta mi je taj brat u Hristu napisao:
"Ima onaj dio u Novom Zavjetu
Jedan covek je imao dva sina; prisavsi prvome rece: sinko, idi danas i radi u vinogradu. On odgovori
i reče: idem, gospodaru, i ne ode. Tada pridje drugome i rece isto tako. A on odgovori i rece: necu,
ali se kasnije pokaja i ode. (Gospod ih upita:) Koji je od dvojice ucinio ocevu volju? Rekose: drugi.
Pazi - nije ih pitao ko je savrseno ispinio ocevu volju (tj, rekao 'idem' i - odmah i otisao),
već ko je ucinio ocevu volju (tj. pokajao se).
Eto, to je nama ostalo da radimo - da kad god uvidimo neki svoj greh - da se pokajemo,
i uradimo sta je Bogu milo."
Eto, to je moj pokusaj da opravdam svoje prepiranje na forumu, mada me to jos uvijek muci.
Elem, sada sam promijenila nacin pisanja na forumima i ne upustam se ni u kakvo dokazivanje.Samo napisem sta mislim i eventualno ako je razgovor u dobrom duhu, onda mozda jos ponesto.Jedno vrijeme sam bila i potpuno prestala da pisem, sto je za moj dusevni mir i najbolje, ali ipak, mozda i zbog drugih, jos nekada nesto napisem na forumima.Mnogo je ljudi koji jos uvijek lutaju, ustvari nasa crkva je puna pocetnika u vjeri, skoro da i nema drugih, a posto znam kakve sam ja muke prozivjela zato sto nije imao ko da me uputi kad sam ulazila u vjeru i kakve sam muke vidjela dok nisam dosla do pravoslavne vjere, mislim da mozda moje isustvo, pa cak i poneka pouka, moze da pomogne drugima.Mislim da imam i blagoslov za tako nesto od tog istog duhovnika.
Sto se tice diskutovanja, kaze iguman Nikon Vorobjev, mi uglavnom ne znamo disutovati.Svojom sujetom povredjujemo sujetu drugog i onda odatle se udaljava istina i Duh Sveti.
A o glasanju na izborima. I mene je to pitanje intesresovalo.Mislim da sam negdje procitala kod starca Pajsija Svetogorca, kad su ga pitali vjernici da li da glasaju ili za koga da glasaju na izborima, on je rekao "glasajte za onoga ko je vjerujuci covjek, bez obzira kojoj partiji pripada".
pisacu, ako Bog da , jos nesto na ovu temu, u vezi sa ovim tekstom arhimandrita Sofronija, kojeg sam danas ponovo citala , jer sam ga juce na brzinu procitala.Jos jednom da kazem-izvanredan je tekst.
Pozdrav od Tatjane
Ја више не видим ниједан аргумент за учешће на дискусионим групама. На дискусионим групама се губи време, развија се свађалачки начин мишљења, који неко назива демократијом или плурализмом и подстрекује се самољубље које може да пређе и у гордост. На дискусионим групама људи се уче да се држе свога, да опонирају и да држе стране. Поред овога, учешће на дискусионим групама скоро ништа не помаже да се ствари у свету поправе. Боље је да се људи друже у стварности, него преко интернета. Ситуација у свету је све гора и духовне снаге све више губе. Људи увек могу да нађу изговор за нешто што раде. Ја више не могу да налазим изговоре. Наставићу да пишем овај свој интернет дневник и то је све. Све такозване десне организације немају готово никакав стварни утицај на дешавања у свету, а то је зато јер делују у оквиру система и тиме што делују у оквиру система прихватили су многа правила система. На тај начин те организације само оправдавају постојање система. По мом мишљењу, систем треба брзо срушити или се повући из њега колико је то могуће. У недостатку снага које би да брзо сруше систем, а ја сам их не могу организовати, ја се полако померам ка повлачењу из система и, могу ти рећи, да се много боље осећам. Померам се полако из света кшатрија (ратника) ка свету брахмана (духовних ауторитета). И то моје померање није ствар одлуке која се може донети у једном тренутку. То је процес. Ја, чак, нисам ни био свестан тог процеса. Једноставно сам радио на неким стварима и једног дана сам постао свестан да се промена одвија.
Што се тиче гласања, и Свети владика Николај Велимировић је написао слично да ако се гласа, треба гласати за људе који верују. Ја то разумем као израз снисхођења, то јест икономије, али шта ће вернику други руководилац осим свештеника. Који је то већи квалитет који било који политичар, па ма какав верник био, има од свештеника? Нема тог квалитета. Демократија и гласање су верска догма. Не одлучује се ничија судбина на демократским изборима. Сви политичари у политичким партијама су мање-више исти и скоро све њих води воља за моћ. То је воља кшатрија. Али данас, чак и кшатрије више нису оно што су некад биле. Кшатрије су данас у служби ваишија, то јест трговаца. Данашњи свет управо води та трећа каста, каста трговаца, то јест ваишија. Зато се свет креће у правцу у коме се креће. Неће се свет спасити гласањем за ову или ону политичку партију. Свет се држи молитвама незнаних подвижника у чијим душама пламти Светлост Невечерња.
Као доказ да се учешћем на дискусионим групама развија реакционарни демократски или плуралистички дух је однос обичних људи према свештенству Србске Православне Цркве. Ја сам изненађен степеном слободе коју неки људи дају себи да коментаришу потезе архијереја и јереја СПЦ. У неким случајевима ти коментари прелазе у отворене нападе, а понекад и увреде. Напад на СПЦ било да долази с једне или друге стране је напад. На једној страни су љубитељи запада, а на другој такозвани зилоти и свако има своје разлоге и оправдања за нападе на СПЦ. А за то време, док се обе стране обрушавају на поједине архијереје и јереје СПЦ, непомјаник стоји са стране и цери се подстичући их: "Реци му, реци...". Дух реакције, то јест дух демократије, плурализма и свеопште гунгуле је изашао из боце и тешко да се може вратити назад. Зато је боље неучествовати у свему томе, већ се трудити да се води миран живот уз потпуно поштовање духовног реда.
Постави коментар