Огњене реке теку: Борба против страсти и највиши висови

среда, 17. јун 2009.

"Хришћанин никада неће моћи да достигне ни љубав према Богу нити истинску љубав према човеку ако не преживи веома многе и тешке невоље. Благодат долази само у душу која се измучила.

...

Моје дубоко уверење је (а то важи за сваког човека) да ако не преживите те невоље, беду, понижења, можда и глад, потпуну остављеност од свих, и од људи, па чак и од Бога: Боже мој, Боже мој... зашто си ме оставио, онда никада нећете упознати Божанску љубав. Срце које није постало скрушено од удараца невоља и које се није до краја смирило услед сваке беде (и духовне и телесне), није способно да прими Божију благодат. Она се плаћа веома скупо.

Када нас непријатељ напада, користећи се самом нашом природом, жељом за љубављу људском - душевном, а понекада и просто животињском - телесном, тада ћемо, слично Марији Египатској, павши на земљу, молити Бога да нам Он по Своме милосрђу подари да спознамо Његову Божанску љубав у замену за ту телесну, људску које смо се ради Њега одрекли. Али молећи се тако, треба се молити само до тог тренутка док не угасне свака жеља за телесном љубављу и док се мир не усели у душу и у тело. Више од тога не треба тражити да не бисмо пали у искушење, у прелест.

...

Живот по заповестима Христовим - уистину је Голгота. То је такав пут да онај који је на њега ступио, ако не буде молитвом побеђивао тешкоће које се стално увећавају и ако устукне, ако се врати назад, онда ни тамо куда се вратио, то јест у свету (то јест у животу по страстима), неће наћи ону радост какву имају људи овога света који нису познали Бога.

У прошлом, последњем Великом рату претпостављени су често, шаљући војнике у напад, постављали митраљезе иза оних који нападају или је официр ишао са револверима у обе руке како би стрељао сваког малодушног и спремног да се повуче. Тако је испадало да су за оне који су кренули у напад и спасење и живот само испред, ако победиш непријатеља. Положај нас монаха сличан је томе. Наше је спасење у сваком смислу само испред.

Када су невоље моје душе, стално се увећавајући, достигле чини ми се врхунац, тада сам, не путем апстрактних философских размишљања, него живим и дубоким осећањем срца, спознао вредност људске душе, то јест да је она скупоценија од целог света. Страдања тако велики плод доносе да, када бисмо били разумнији, не бисмо желели "сићи са Крста". Једном нашем јеромонаху јавио се у сну Господ, распет на Крсту, и рекао: "Са Крста се не силази, него са Крста скидају." Те речи је Господ трипут поновио. Потом се виђење завршило.

...

По благослову духовника једно време сам при сваком узбуђењу у телу сам себе био до крвавих модрица, док на крају, дошавши до срца, бол не би гасила и кротила покрете тела. Али сада сам тај начин оставио из два разлога: као прво, због болести тела и због одсуства саблазни код нас на Атону ни блудна страст не досађује тако силно, а као друго - при његовој дуготрајној и честој примени тај начин снажно погађа читав нервни систем тако да треба давати предност самој молитви. Једанпут замало нисам себе убио - крајем комада дрвета, које ми се налазило у рукама, ударио сам себе међу ребра поред самог срца. Две седмице сам се са напором кретао, лева рука ми се скоро одузела. Било је болно лежати, дисати је такође било тешко. Но, слава Богу, опоравио сам се. Али понекада, при снажном узбуђењу тела, скоро да је неопходно прибегавати том начину. И каква чудноватост: блудна страст некако тако делује у телу, да се при појачавању распаљености чак ни снажни ударци, који на дуго време остављају болне модрице или подливе крви, тако да касније бива тешко и ходати, истовремено скоро и не осећају, те је потребно много пута немилосрдно ударити себе све док бол не удари у срце, еда би се тело смирило.

...

Слава Богу за све. Трпећемо. Такав је наш пут. Спотакао си се - устани. Пао си - дигни се. А очајавати никада не треба. Понекад бива тако тешко да је човек спреман да се одрекне вечног живота ако се он задобија на такав начин. Али зато када прође тај црни облак, тада сунце сија некако посебно и тада је човеку драго што је преживео невоље: "У све дане весели се за дане у којима је видео невоље."

Из књиге "Подвиг Богопознања" архимандрита Софронија (Сахарова).

2 comments:

Анониман је рекао...

Hvala ti brate za ovaj post.
Trazila sam tvoj odgovor na onom mjestu gdje sam ti postavila pitanje,pa sam mislila da ga ni nema.
Danas se sjetih da pogledam tvoj novi post.
Kad sam pocela da citam ovaj tekst oca Sofronija, moja misao je bila "ne mogu da vjerujem",covjek govori ono sto sam ja dozivjela, mislim ja sam prezivjela strasne stvari, ali nazalost ne po svojoj borbi, kao sto je to kod oca Sofronija, neko po svojoj neborbi, Gospod me proveo kroz velike muke, dopustio misleni pad.
Sad znam da se moram boriti i da Gospod pomaze onome ko se bori, pa makar malu borbu da ulaze, vazno je samo da se bori, a Gospod ce sigurno pomoci.
Medjutim, meni je Gospod pomogao i u mome padu, u mojoj muci, sam me je izvukao iz muka, poslije 8 godina, bez ikakvog mog truda.Samo sam imala zelju da se izvucem.
Razumijem ovo sto govori otac Sofronije , o njegovoj borbi . (ne znam da li je ovo dobro da javno pisem, ali eto mozda nekome bude od koristi).
Izvanredna knjiga, otac Sofornije pise iz iskustva.
Ja sam jos uvijek malo ljuta na Gospoda sto mi je dopustio taj pad, malo mi je nejasno.Znam samo da sam kroz pad uvidjela da smo mi ljudi stvarno nista i da smo sposobni za svako zlo, i da nas samo Gospod drzi , kad bi On odstupio, svi bismo bili sposobni za svako zlo, i ne treba da osudjujemo ni jednoga covjeka na svijetu ni za sta.Da nam ne bi Gospod pokazao da smo i mi(bez Gospoda) sposobni za isto to zlo.
Eto neka moja razmisljanja na ovu temu.
Odlican, zaista odlican, odlomak si izabrao brate.
Jos da kazem onima koji eventualno citaju da je Gospod zaista apsolutno svemoguc, moze da ucini potpuno nemoguce stvari,i da je mene Gospod izvukao iz potpunog ocajanja, nisam imala ni jednu mrvicu nade.

Pozdrav brate i sva najbolje
Mozda da postavis jos neki citat iz knjige arhimandrita Sofronija, a mozes i svoj komentar.

Tatjana

Горан Тешић је рекао...

Хвала и теби Татјана. Књига "Подвиг Богопознања" од архимандрита Софронија је заиста фантастична и она спада у оно што се зове "тврда храна".

Што се тиче мојих коментара, ја их не пишем много у задње време, већ се трудим да из књига које читам извучем најјаче и најзанимљивије делове који носе у себи чисту светлост или поетску снагу. Готово да не видим више никакав смисао у борби сучељавањем мишљења, јер та борба је једно врзино коло која покреће нове борбе, а борбе прерастају у ратове у којима сви страдају. Желим мир, желим исијавање чисте светлости, желим стварну утопију.

Нека нам је Бог свима на помоћи.

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP