Огњене реке теку: Борба против страсти и највиши висови

"Хришћанин никада неће моћи да достигне ни љубав према Богу нити истинску љубав према човеку ако не преживи веома многе и тешке невоље. Благодат долази само у душу која се измучила.

...

Моје дубоко уверење је (а то важи за сваког човека) да ако не преживите те невоље, беду, понижења, можда и глад, потпуну остављеност од свих, и од људи, па чак и од Бога: Боже мој, Боже мој... зашто си ме оставио, онда никада нећете упознати Божанску љубав. Срце које није постало скрушено од удараца невоља и које се није до краја смирило услед сваке беде (и духовне и телесне), није способно да прими Божију благодат. Она се плаћа веома скупо.

Када нас непријатељ напада, користећи се самом нашом природом, жељом за љубављу људском - душевном, а понекада и просто животињском - телесном, тада ћемо, слично Марији Египатској, павши на земљу, молити Бога да нам Он по Своме милосрђу подари да спознамо Његову Божанску љубав у замену за ту телесну, људску које смо се ради Њега одрекли. Али молећи се тако, треба се молити само до тог тренутка док не угасне свака жеља за телесном љубављу и док се мир не усели у душу и у тело. Више од тога не треба тражити да не бисмо пали у искушење, у прелест.

...

Живот по заповестима Христовим - уистину је Голгота. То је такав пут да онај који је на њега ступио, ако не буде молитвом побеђивао тешкоће које се стално увећавају и ако устукне, ако се врати назад, онда ни тамо куда се вратио, то јест у свету (то јест у животу по страстима), неће наћи ону радост какву имају људи овога света који нису познали Бога.

У прошлом, последњем Великом рату претпостављени су често, шаљући војнике у напад, постављали митраљезе иза оних који нападају или је официр ишао са револверима у обе руке како би стрељао сваког малодушног и спремног да се повуче. Тако је испадало да су за оне који су кренули у напад и спасење и живот само испред, ако победиш непријатеља. Положај нас монаха сличан је томе. Наше је спасење у сваком смислу само испред.

Када су невоље моје душе, стално се увећавајући, достигле чини ми се врхунац, тада сам, не путем апстрактних философских размишљања, него живим и дубоким осећањем срца, спознао вредност људске душе, то јест да је она скупоценија од целог света. Страдања тако велики плод доносе да, када бисмо били разумнији, не бисмо желели "сићи са Крста". Једном нашем јеромонаху јавио се у сну Господ, распет на Крсту, и рекао: "Са Крста се не силази, него са Крста скидају." Те речи је Господ трипут поновио. Потом се виђење завршило.

...

По благослову духовника једно време сам при сваком узбуђењу у телу сам себе био до крвавих модрица, док на крају, дошавши до срца, бол не би гасила и кротила покрете тела. Али сада сам тај начин оставио из два разлога: као прво, због болести тела и због одсуства саблазни код нас на Атону ни блудна страст не досађује тако силно, а као друго - при његовој дуготрајној и честој примени тај начин снажно погађа читав нервни систем тако да треба давати предност самој молитви. Једанпут замало нисам себе убио - крајем комада дрвета, које ми се налазило у рукама, ударио сам себе међу ребра поред самог срца. Две седмице сам се са напором кретао, лева рука ми се скоро одузела. Било је болно лежати, дисати је такође било тешко. Но, слава Богу, опоравио сам се. Али понекада, при снажном узбуђењу тела, скоро да је неопходно прибегавати том начину. И каква чудноватост: блудна страст некако тако делује у телу, да се при појачавању распаљености чак ни снажни ударци, који на дуго време остављају болне модрице или подливе крви, тако да касније бива тешко и ходати, истовремено скоро и не осећају, те је потребно много пута немилосрдно ударити себе све док бол не удари у срце, еда би се тело смирило.

...

Слава Богу за све. Трпећемо. Такав је наш пут. Спотакао си се - устани. Пао си - дигни се. А очајавати никада не треба. Понекад бива тако тешко да је човек спреман да се одрекне вечног живота ако се он задобија на такав начин. Али зато када прође тај црни облак, тада сунце сија некако посебно и тада је човеку драго што је преживео невоље: "У све дане весели се за дане у којима је видео невоље."

Из књиге "Подвиг Богопознања" архимандрита Софронија (Сахарова).