Три године интернет дневника "Светлост Востока" - Востани Сербие!

Ево данас је три године од како пишем на овом свом интернет дневнику. До данас сам објавио 246 прилога.

Као што знају они који читају мој интернет дневник, овде се бавим доста широким спектром тема, а тежиште је на представљању духовних садржаја, као и политички утицај. Када кажем представљање духовних садржаја, онда ту, пре свега, мислим на Православље. Ипак, моје схватање Православља се променило од времена док сам живео у Србији, где је то умногоме било партијашко, што је, по мени, било погрешно. Православље, то јест хришћанство је Откровење Истине целом човечанству и нема никакве везе са било чиме партијашким у ширем смислу, а то значи, ни са политичким партијама, ни са идеологијама, ни са нацијама. Православље је Свечовечанско. Друга ствар коју сам на овом свом интернет дневнику хтео да кажем у вези Православља је да не треба све друге вероисповести, мада само Православље није вероисповест као све друге, третирати као сатанистичке, већ треба имати према њима један избалансиран став, а то значи, ненапуштање Православља, али проучавање и разумевање и других религија. Ја мислим да више знања, значи и више толеранције. Када кажем знање, онда не мислим само на рационално знање, већ, пре свега, на духовно.

Што се тиче политичког система, ја сам против свих политичких партија и парламентарне демократије. Ја сам за друштво које ће да води свештенички ред, то јест за друштво у коме влада духовна хијерархија. Било која држава је за мене царство ћесара, али више ценим оне државе које у својим законима више чувају духовне вредности. Политички систем који би, ипак, био у реду за мене је самодржавље које чува духовне вредности у својим законима, било монархија, било нешто као сталешка скупштина, мада ја више волим монархију, али не парламентарну монархију, већ самодржавну монархију.

Што се тиче Србије, ја, тренутно, не видим ниједну политичку снагу који би могла да преокрене смер у коме се Србија креће. При томе полазим од чињенице да је Србија окупирана земља, јер се на једном делу њене територије налазе непријатељске стране војне снаге, а сама влада Србије, углавном, спроводи налоге окупатора са запада. У таквој ситуацији окупације, прави начин борбе би, по мом мишљењу, био брз револуционарни, то јест ослободилачки удар. Пошто у Србији нема политичке снаге која би ово могла да изведе, већ се све своди на борбу политичких партија за власт, а то значи и привилегије, као и на, углавном, јалове акције неколико нестраначких организација, ја мислим да је други начин борбе неучествовање у таквој политичкој утакмици. Неучествовање у било којој организацији која се бори на политичкој сцени Србије је, такође, политичка борба јер неучествовањем одбијамо да дамо политички легитимитет самом систему парламентарне демократије и пратећих невладиних организација. Неучествовање је у вези са тежњом да се иступи из историје која носи људску цивилизацију ка колапсу и да се ступи у архаичке пределе чистог духа. Неучествовање је у вези са монашким повлачењем из света. Неучествовање је, такође, у вези са појмом анарх који је увео Немац Ернст Јингер, а које значи одбијање света, повлачење у такозвану унутрашњу емиграцију. Можда некоме изгледа да се овде ради о две радикалне супротности, или промена револуцијом, то јест устанком или повлачење из светске гунгуле и тежња за пребивањем у просторима чистог духа, али ја не видим да се нешто значајније може постићи трговачко-маркетиншким политиканством, то јест учествовањем на вишестраначким изборима или шетњама и трибинама. Атланске, то јест снаге мора су толико јаке да им се, по мом мишљењу, може супротставити само са или-или приступом, а то значи победа силом или одбијање да се учествује у њиховим верским ритуалима у које спадају вишестраначки избори и капиталистичка економија.

Такође, заступам принцип политичког умиротворења, а то значи пружања руке било коме, укључујући и оне који имају потпуно супротне идеолошке ставове од мене. Овде, пре свега, мислим на обичне људе. Ово кажем зато јер мислим, као што сам већ написао, да власт у Србији треба оборити, јер власт у Србији ради директно против интереса народа, без обзира ко коју идеологију следи. Важан део овог концепта политичког умиротворења је избалансиран приступ историји. Ту мислим на закопавање ратних секира између завађених табора у циљу постизања јединства србског народа. Сматрам да треба престати са међусобним оптуживањем, на пример четника и партизана и да треба поштено рећи које су биле добре и лоше стране оба покрета, као и друштвено-политичких система за које су се они борили. Овај концепт политичког умиротворења сам научио од наше браће Руса видевши како то они спроводе у Русији. Наш политички циљ би требало да буде једна воља, а не једноумље. Та једна воља би требало да буде воља за Благословеним животом.

У области економије, ја сам против капитализма, а за економију засновану на социјалној правди чији циљ није некакво такмичење на некаквом тржишту, већ задовољење материјалних потреба људи са квалитетним производима. Када кажем да сам за економију засновану на социјалној правди, то значи да мислим да људи треба да имају своју кућу или стан, аутомобил, комад земље и, ако хоће, некакав породични посао, али сам против приватног власништа над средњим и великим предузећима, јер сматрам да је капитализам отимачина од онога што радници зараде. То значи да радницима не треба никакав газда да би успешно радили, већ да радници могу сами да управљају предузећима, што сам и показао на овом свом интернет дневнику представљајући такозвани кооперативни или самоуправљачки модел управљања предузећима који постоји у многим земљама света. Новац треба да иде онима који раде. Капиталиста не може без радника, али радници могу без капиталисте. На жалост, велики део народа у Србији не зна да у свету постоји огроман број радничких кооператива које су по својој структури веома сличне самоуправљању које смо имали за време социјалистичке Југославије. Народ у Србији живи у својеврсном кавезу, где му се сервирају ствари које "немају алтернативу". На жалост, то сервирање ствари које "немају алтернативу" све више се претвара у насилно наметање, а за које опет неки кажу да све то треба прихватити као реалност, а то прихватање реалности се, заправо, своди на перфидну западњачку тежњу да замрзимо слободу и да прихватимо као нормално да постанемо робље западних, капиталистичких корпорација.

Ја живим у Канади нешто више од осам година и за то време сам променио нека своја мишљења. Захваљујем се Богу да сам имао прилику да видим шта је запад и како се живи на западу, тако да више не живим у лажи. Пре него што сам отишао на запад, био сам у одређеној мери позападњачен и, мада сам био србски националиста, као што сам и сада, ипак сам имао у себи усађен тај западњачки поглед на свет. Тај западњачки поглед на свет се у мени формирао на основу пропаганде у СФРЈ и у Србији током девесетих година прошлог века. Овде на западу сам видео да много тога што сам слушао и читао у Србији о самом западу није тачно. Много тога што се прича о западу у Србији је чиста пропаганда. О томе сам писао на овом свом интернет дневнику. Живећи у Канади, имао сам прилике да видим шта је капитализам, а то је једно велико зло и зато су ми сада много ближе неке левичарске идеје него за време док сам живео у Србији.

У последње време сам радио на себи у смислу чишћења од западњачког погледа на свет и окретања Истоку. Велики део тог духовног и душевног окретања Истоку се односи на моје орусовљење. Имам више од четрдесет књига од руских писаца из области Православља, философије, политике и културе. Доста сам слушао и слушам руску музику и гледам руске филмове. Такође, почео сам да учим и руски језик.

Једна од најважнијих ствари на овом мом интернет дневнику је културни преокрет који се, као што сам већ написао, односи на окретање лица Истоку. Сматрам да се политичка борба у Србији, а и другде, води на културној бази, то јест да је култура у ширем смислу основа за политичку борбу. На мом интернет дневнику скоро да и нема више западне културе. Има понешто, што је, по мени, било вредно објављивања, али већина културних садржаја се односи на Исток. Исток је културно супериоран у односу на Запад, јер је култура Истока у својој суштини орјентисана ка Апсолуту. Урањање у културу Истока је једна велика авантура и ја се трудим да овде представим људима лепоту Истока. Ја сматрам да када се у Србији буде добио културни рат, да ће онда и Србија кренути путем слободе и бољитка.

Ово окретање лица ка Истоку је повезано и са концептом Евро-азијства, који ја видим као пут којим Србија треба да се креће у својој политици и култури. У том смислу сам и написао неке прилоге везане за Кину, Индију, Иран и неке друге азијске земље и регионе.

Такође сам, недавно, покренуо још један мањи интернет дневник који је везан за родослов моје породице Тешић.

Лично, радим на томе да се вратим у Србију или да се преселим да живим у Русију.

Што се тиче неких техничких ствари везаних за овај мој интернет дневник, радим на томе да пребацим на ћирилицу оне текстове који су још увек на латиници. То су, углавном, старији текстови. Као што већина која чита овај дневник зна, увео сам овде и визуелне и звучне садржаје. Визуелни садржаји су, за сада, са "YouTube"-а, а звучни садржаји су представљени кроз читач који репродукује звучне садржаје које сам пре тога поставио на интернет презентацију "Ourmedia".

Током ове три године колико пишем овај свој интернет дневник, повезао сам се са интернет презентацијама и дневницима који се баве сличним темама и који су на сличном идеолошком путу. Те интернет презентације и дневнике можете наћи у секцији "Везе ка сродним интернет презентацијама".

Од данас, наслов овог интернет дневника ће уместо "По небу смо тражили светлост востока", бити само - "Светлост Востока".

Користим ову прилику да се захвалим свима онима који читају мој интернет дневник и који остављају коментаре на њему.

Не Европској Унији! Не Западу! Да Русији! Да Истоку!

ВОСТАНИ СЕРБИЕ!