Гласови са запада: Шведска

"Како је држава благостања упропастила Шведску


Некада су људи у Шведској говорили да бити Швеђанин значи сам обезбеђивати себе и своју породицу, бринути се сам о себи и никад не бити неком на терету. За њих, пристојан и моралан живот значио је независност и вредан рад. Тако је било пре мање од сто година. Моја покојна бака често је говорила да са светом нешто није у реду. Била је поносна што никад није тражила помоћ, што је увек могла да се ослони на свог супруга и себе, поносна што су целог живота могли сами да обезбеде све што је било потребно за своју породицу. И када је напустила овај свет са навршених 85 година живота, њено достојанство није било нарушено. Никада и ником није била на терету. Моја бака, рођена 1920. године, припадала је последњој поносној генерацији Швеђана, генерацији са јаким осећањем моралне обавезе да се буде независан у животу - да човек мора да буде господар своје сопствене судбине. Људи њене генерације доживели су и преживели један или оба светска рата (иако Шведска није била захваћена ниједним), а подигли су их и васпитали сиромашни Шведски сељаци и индустријски радници. Били су сведоци и учесници Шведског “привредног чуда”. Њихов морал помогао им је да опстану у свакаквим условима. Онда када нису могли да живе од својих зарада, радили би још више и дуже. Били су и архитекти и градитељи својих сопствених живота, иако је то значило да морају много да раде и да преживљавају и наизглед безизлазне ситуације. Иако ни они сами нису имали пуно, радо су пружали помоћ онима за које су мислили да им је потребна, али они сами тешко би прихватали понуђену помоћ. Били су поносни на то што су у стању да брину о себи. Високо су ценили независност и одсуство потребе да траже помоћ. Мислили су да, ако нешто нису могли сами себи да обезбеде, немају право да траже помоћ других. Па ипак, поверовали су обећањима тадашњих политичара да ће “помагати слабима”, врсти људи која у то време у ствари није ни постојала јер тада нико не би признао да није у стању да се брине о себи. Они су били добри и вредни људи и вероватно су мислили да ће мали допринос за оне који су били у много тежем положају бити добро дело. Теоретски, то је можда разумљиво па чак и пожељно. Они и њихови родитељи добровољно су били део (приватне) заједнице која је новчано помагала болесне и незапослене. У тешким временима рецесије или брзих друштвених промена ово је било оптерећење, али прихватано је добровољно и било је у њиховом сопственом интересу. Увећана (државна) верзија исте врсте међусобне помоћи је вероватно звучала као добра идеја, и поред тога што је била финансирана принудно – опорезивањем. Проблем је у томе што је тиме створена држава благостања, која ће драматично изменити људске животе и променити морал из темеља. Држава благостања можда је могла да буде успешан пројекат да су људи и даље имали понос и морал који их учи да брину о себи и да траже помоћ само када им је заиста потребна. То значи, држава благостања могла је да успе да се људи (тј. њихова схватања и морал) нису променили, јер то је претпоставка овакве државе. Али свет се непрекидно мења а држава благостања захтева људе који су још чвршћи и моралнији него људи у друштвима без ње. Ово тада није било схваћено--а није ни данас. Људи су тада сматрали да је природно да буду поносни на свој рад и на своју породицу. Са те тачке гледишта, држава благостања је морала изгледати као добра ствар. Све што је трабало да ураде, рекли су им, било је да оставе политику (и нешто мало моћи) политичарима. Жао ми је што морам да констатујем да већина становника Шведске и данас верује у то. Швеђани углавном одобравају предлоге да се политичарима да још више власти, па чак одобравају и предлоге за даље повећавање пореза. Пристојан морал је ствар далеке прошлости. Потпуно је уништен током нешто више од две генерације – кроз јавне програме социјалне заштите и концепт права на социјално благостање.


Деца државе благостања

Деца генерације моје баке, међу њима и моји родитељи, брзо су научила и прихватила нови морал утемељен на “правима” на социјално благостање која је нудио државни систем социјалне заштите. Иако је за старију генерацију било неприхватљиво да зависе од других (укључујући и државу и њене програме социјале), они се ипак нису успротивили слању своје деце у државне школе да тамо стекну образовање. Сигуран сам да никад нису помислили да имају некакво “право” на то да њихова деца буду образована. Пре ће бити да су прихватили и били захвални за могућност да њихова деца добију шансу коју они никад нису имали--кроз “бесплатно” образовање. И тако је генерација мојих родитеља ишла у државне школе где су их учили о математици и језицима, а такође и о предностима и моралности државе благостања. Упознали су рад машинерије државе благостања и прихватили потпуно ново (погрешно) схватање права, према коме сви грађани имају право на образовање, здравствену заштиту, помоћ у случају незапослености и социјалну заштиту--просто зато што су грађани. Бити индивидуа, учили су их, у ствари значи имати право на помоћ у задовољавању индивидуалних потреба. То значи да свако има право на све ресурсе који су потребни за обезбеђење своје сопствене и друштвене среће, говорили су им. На пример, свако треба да користи своје право да своју децу смести у државно обданиште док је на послу, што омогућује да свака породица има две плате (али не и време да подиже своју децу). Могућности за “удобан живот”, бар новчано, старијим генерацијама сигурно су изгледале феноменално. Нови морал се проширио и постао “природно” стање ствари, бар у главама људи. Ова генерација, рођена током две или три деценије након ИИ светског рата значајно се разликује од генерације својих родитеља и морално и филозофски. Навикли су на огроман послератни економски раст (који је резултат незахваћености Шведске светским ратовима) и стално растућа права на социјално благостање чије је уживање обезбеђивао све већи Шведски државни апарат. (Да би одржала раст државе благостања и задовољила тражњу за социјалним програмима, Шведска влада је више пута девалвирала Шведску круну током 1970-их и 1980-их година.) Одрастање ове генерације и њен улазак на тржиште рада имао је две последице: повећан притисак јавности да се води прогресивна политика и опште-друштвени неуспех у подизању деце која би требало да буду независна и да имају морал потребан да свако од њих буде сам свој газда у животу. Већ тада је морална и филозофска промена у друштву постала очигледна. Док су почетком 20. века социјалдемократи, водећа политичка партија у Шведској политици током читавог века (а и касније), захтевали смањење пореза да би ослободили раднике непотребног терета, тада су хитро постали партија која тражи повећање пореза и ширење државе благостања и која се залаже за “либералну” реформу друштва. Масе гласача, деца државе благостања одрасла у логици зависности, подржале су раст пореза који је убрзо прешао 50%. Такође су захтевали социјалне програме на терет пореских обвезника чија је цена убрзо превазишла и ове повећане порезе. Политичке промене изазване одрастањем деце државе благостања и њиховим уласком у политику биле су огромне. Прилично комунистички обојени студентски протести 1968. године били су вероватно максимум захтева ове радикалне генерације да за себе добије више кроз механизам државне прерасподеле богатства. Нису прихватали никакву личну одговорност за своје животе, нити су икада помислили да треба да се за себе сами потруде. “Ја имам своје потребе” тврдили су и из те тврдње непосредно изводили закључак да имају право да задовоље те потребе--било да је су то потребе за храном, за станом или поседовањем новог аутомобила. Док су моји родитељи на неки мистериозан начин наследили “стари” морал, већина људи њихових година, а поготово млађи од њих, дијаметрално се разликују од генерације њихових родитеља. Они су деца државе социјалног благостања и потпуно су свесни социјалних програма на које имају “право”. Они не размишљају о томе одакле ове бенефиције долазе, али су врло сумњичави према политичарима за које сумњају да би могли да их њима одузму. “Промена” је убрзо постала ружна реч, јер она означава промену система од кога људи паразитски зависе. За ову генерацију, некада општеприхваћени став да производња мора да претходи потрошњи, замењена је веровањем да постоји неповредиво и природно “људско право” на социјалне услуге које обезбеђује држава. Посредовањем утицајних синдикалних организација, запослени Швеђани добијали су повишице сваке године, независно од стварне продуктивности и са временом годишње повећање плате постало је уобичајено. Људи који нису добили повишицу сматрали су себе “кажњеним” од стране злог послодавца и све чешће захтевали судску помоћ у борби против послодаваца. Размишљање је ишло отприлике овако: човек има “право” на већу плату следеће године, као што овогодишња плата мора бити већа од прошлогодишње. Промени у схватању, као што смо видели, претходила је промена у вредностима. Друштвена промена довела је до промена у филозофији и такође до појаве нових, деструктивних теорија. Деца ове генерације, рођена у 1970-им, 1980-им и 1990-им годинама углавном су расла “слободно” (у складу са идеалима из 1968. године), што у суштини значи детињство “без правила” и “без одговорности”. За ову генерацију уопште не постоје узроци и последице у друштвеном животу. Шта год да урадиш, ниси одговоран за последице--чак ни ако је то одлука да се има дете. Ова генерација--то су одрасли људи у Шведском друштву данас.


Унуци државе благостања

И ја припадам тој, другој по реду генерацији одраслој и формираној у држави благостања. Значајна разлика између моје генерације и претходне је да већину нас уопште нису подигли наши родитељи. Подигла нас је државна власт у државним обдаништима од најранијег детињства. Потом смо прошли кроз државне основне школе, државне средње школе и државне факултете. А онда смо се запослили у државним предузећима и придружили моћним синдикатима и прошли кроз њихове образовне организације. Држава је увек и свуда присутна и за многе је једини начин да опстану - а њени социјални програми једини начин да се стекне независност. Разлика у односу на старије генерације је очигледна. Генерација моје баке (тј. родитеља мојих родитеља) живела је у морално и филозофски потпуно другачијем свету, а моји родитељи још имају остатке тог “старог” осећаја за правду и разлику између доброг и лошег. Док је генерација мојих родитеља “донекле покварена” (што је довољно лоше), моја генерација је потпуно упропашћена. Одрасли без здравих резона наших деда и бака, и уместо тога под патронатом државе-дадиље, унуци државе благостања немају појма о томе како функционише економија. Уобичајено схватање правде међу “унуцима” је да појединци (индивидуе) имају вечито право да им друштво обезбеди шта год сматрају за потребно (или пријатно). Недавно је Шведска државна телевизија преносила дискусију у којој су представници генерација деце и унука државе благостања дискутовали проблем незапослености и друге проблеме са којима се суочавају млади приликом одрастања и уласка на тржиште рада. Захтев представника генерације “унука” дословно је био да “стари људи” (рођени у касним 1940-им, 1950-им и 1960-им годинама) треба да се склоне (то јест, да престану да раде) јер њихов рад „краде“ посао младима! ”Логика благостања” којом се објашњавају овако бесмислени захтеви иде отприлике овако. Премиса је да сваки појединац има право на угодан живот. Будући да је живот угодан само онда када човек не мора да брине о материјалном богатству, неопходно је постојање програма социјалног благостања за стицање финансијске “независности”. Даље, финансијска независност захтева престижан, добро плаћен и не превише захтеван посао. Тако се долази до закључка да је добро радно место људско право. Старији људи који имају посао дословце заузимају нечије место и према томе представљају препреку - свако од њих крши моје право на посао. Према томе, свако ко има више од одређеног броја година и истовремено има посао крши моја права и зато је криминалац. А сви знамо шта се ради са криминалцима: треба их бацити иза решетака. Овакву пресуду захтева за сада малобројна, али све бројнија група младих људи у Шведској - за власнике фирми који не желе да их запосле или за старије људе који заузимају позиције које они прижељкују. Појављује се “потреба” за прогресивнијим законодавством. Међутим, ову идеју не заступа само неука омладина. На дан 14. маја, национални синдикат изнео је захтев да држава “прерасподели” радна места тако што ће људима у шездесетим годинама живота понудити државне пензије ако се повуку а њихови послодавци запосле младе, сада незапослене људе уместо њих. Према калкулацијама синдиката, оваква мајсторија би “створила” 55,000 нових радних места. Ово показује да “ослобађање” старијих људи од њихових радних места младима изгледа као једини замислив начин да за себе обезбеде радна места. Чињеница је да радних места нема довољно и да незапосленост расте иако истовремено расте и потражња за производима и услугама - све ово се дешава захваљујући државној регулацији тржишта. Држава благостања прави проблеме и сукобе на свим нивоима друштва, присиљавајући људе да се између себе боре за део све мањег “колача” богатства. А као решење за ову ситуацију се нуди још више државне регулације која доводи до још споријег развоја економије. То је оно што се догађа онда када и у јавном и у личном моралу на место врлине и искуства ставимо потребе и жеље.


Захтеви да друштво преузме одговорност

Деформисани морал и одсуство разумевања стварног и природног поретка ствари је очигледно и у ситуацијама које захтевају личну одговорност и поштовање за своје суграђане. Стари људи сада су више третирани као баласт него као људска бића и блиски рођаци. Припадници младе генерације осећају да имају “право” да буду ослобођени бриге за своје родитеље, деде и баке, и зато сада захтевају да их држава ослободи овог терета. Као последица тога, већина старих у Шведској или живе сами и депресивни, чекајући крај живота у својим домовима или су смештени у државне старачке домове како не би били на терету радно активној млађој генерацији. Неки од њих виде своје унуке и рођаке тек на сат-два за Божић, када њихове породице учине напор да посете своје “проблеме”. Ипак, стари људи нису једини који се налазе на периферији друштва благостања у држави која брине о запосленом становништву. Исто се дешава и најмлађима које родитељи предају држави на бригу и старање, уместо да их сами подижу и образују. Моја мајка, предавач у средњој школи, суочавала се са захтевима родитеља да “уради нешто” у вези са њиховом напетом породичном ситуацијом. Они захтевају да “друштво” преузме одговорност за подизање њихове деце јер су они већ уложили “превише година” у бригу о њима. (“Брига” се обично односи на остављање деце у државном обданишту у 7 ујутро и узимање у 6 увече.) Они бучно захтевају “право” да буду ослобођени овог терета. Очекују да проблеме са неваспитаном и непослушном децом изазване код куће треба да решавају наставници у школским учионицама и васпитачи у вртићима. ”Деца треба да се виде, али не и да се чују” и ни на који начин не смеју да ометају права родитеља на успешну каријеру, дуга летовања у иностранству и уживање у изласцима и забавама. Да би обезбедила одраслу популацију која ради и производи богатство које се може опорезовати (пореска стопа већ за ниске зараде сада је око 65%), Шведска држава благостања непрестано покреће напредне програме заштите од свих могућих неугодности и проблема. Слобода у држави благостања је егзистенција без проблема, без одговорности и са пуно погодности које ствара та држава. Стање које сада можемо да видимо у Шведској је савршено логична последица државе благостања. Када држава испоручује услуге социјале и тиме отклања потребу да појединац буде одговоран за свој живот, тиме се ствара нова врста појединца - незрео, неодговоран и несамосталан. Држава благостања створила је тако становништво које се састоји од психолошке и моралне деце - исто као што родитељи који никада не дозволе да се њихова деца суоче са проблемима, преузму одговорност и сама их реше, стварају неспособно, размажено и бескрајно захтевно потомство. Аналогија са размаженом децом показује се тачном и у свакодневном животу људи који раде у јавним службама и сусрећу се са захтевима становништва. Сазнајем да није реткост да млади родитељи приговарају наставницима због “непотребног “ оптерећивања деце домаћим задацима. Деца имају право на знање, али изгледа да им није потребно образовање, јер оно захтева напорно учење. Очигледно је да они мисле да се улога наставника састоји у томе да испоруче деци знање које могу да усвоје без потребе да мисле (а камоли да уче). ”Угњетавање” је по њима кад човек нешто мора сам за себе да уради. “Обавеза”, чак и када је последица закона природе, потпуно је неправедна и представља кршење права човека на безбрижан живот. Чак и сама природа, са својим законима, постаје “терет”.


Економија зависности

Можда овакав менталитет објашњава све већу популарност теорија супротстављених реалности, као што су скептицизам и постмодернизам, према којима ништа не може бити одређено. Логика је, тврди се, само друштвена конструкција која нема никакву везу са реалним светом (ако он уопште постоји). Величина ових теорија огледа се у чињеници да не могу бити ни доказане ни побијене. Шта год да кажеш, никада не мораш да преузмеш одговорност за своју изјаву - нико не може да утврди њену тачност, нико не може да је критикује, и никоме није ни од какве користи. Твоја је и постоји само за тебе - и истинита је само за тебе. Бескорисност такве теорије требало би да буде очигледна. Такође би требало да буде очигледно да заступници оваквих теорија одређене ствари, као што је обезбеђење услова живота, сматрају унапред решеним - они никада не темеље своје стварне животе на сумњи и на “знању” да се ништа не може знати, односно да ништа није онако као што изгледа. У томе је, изгледа, лепота дотичних теорија. Они на неки начин премису Аустријске школе економије о “субјективним вредностима” узимају сувише дословно. У овим “модерним” теоријама, субјективност је (као принцип) основа реалности, а не начин на који се реалност схвата или тумачи. Ово “схватање” директно је изведено из релативности морала и релативности логике деце и унука државе благостања. За њих не постоји потреба да неко нешто прво произведе да би онда неко то могао да троши - и стога уопште није неопходно да неко поднесе терет обезбеђивања погодности које су мени потребне да бих имао “угодан” живот. Коначно, угодан живот је људско право. А право је једина чврста тачка у заувек променљивом и субјективно заснованом свету. Из перспективе објективног посматрача (каквим себе сматрам) ипак има смисла у овом лудилу: учити људе да не треба да брину о последицама њихових дела од њих ствара добровољно зависне поданике. Држава благостања створила је саможиве наказе од којих је тврдила да нас штити - давањем привилегија и услуга свима на “ничији” рачун. Градитељи државе благостања очигледно никада нису узели у обзир могућу промену у моралу и схватању - једноставно су желели систем који гарантује сигурност свима. Систем у коме способни желе и могу да раде и издржавају себе, али у коме и неспособни могу да живе достојанствено. Ко је могао да замисли да ће се прогресивне реформе са почетка 20. века, са циљем да обезбеде права запослених и напредак за све, изродити у своју моралну и филозофску супротност? Требало би да је очигледно да се ништа није догодило као што је било очекивано - развој друштва не може се предвидети као што је било предвиђено. Нови морал је очигледна супротност моралу претходних генерација. То је морал заснован на тврђењу да се независност може стећи преношењем одговорности на друге и да се може бити слободан само ако сви живимо у ропству. Последица тако деформисаног морала је пропаст друштва: економска, друштвена, психолошка и филозофска. Али ово је исто тако и лична трагедија за хиљаде Швеђана. Изгледа да човек не може да ужива у животу ако за своје изборе и за своја дела није он сам одговоран и да не може да буде поносан и независан ако сам не управља својим животом. Држава благостања ствара несамосталне људе потпуно неспособне да пронађу праве вредности у животу. Такви људи нису у стању да осећају понос, поштовање, неспособни су за разумевање и саосећање. Ова осећања, као и средства да се живи смислени живот, конфисковала је држава благостања. Можда се овим може објаснити раширено коришћење антидепресаната у млађој популацији, без којих су практично неспособни да нормално функционишу у друштву. И можда то објашњава зашто је број самоубистава међу младима који никада нису заиста упознали своје родитеље у драматичном порасту (док је укупан број самоубистава остао приближно исти). Људи нису у стању ни да препознају проблем нити да нађу решење. Као размажена деца, они опет траже “помоћ” од државе. Ово моја покојна бака никада не би могла да разуме."


Пер Билунд

Превод: Андреј Станимировић