Путеви ка утопији: Православље против капитализма, банки

"Православна црква не схвата свет и човеково присуство и деловање у свету рационално, већ литургијски. Тако се све што је у свету, а што се сматра узалудним по себи, истовремено назначује и као нарочито важно, јер је средство обраћање Богу и ближњем. Оправдање човека не посматра се као индивидуално достигнуће нити се тражи на световном нивоу - оно се тражи надилажењем индивидуалности и ослобођењем од робовања свету. То се нарочито открива у православном монаштву које нема за циљ рационализацију или програмирање деловања, већ борбу против самољубља и сједињење с Богом.

Циљ према коме је усмерена Православна црква, или оно што је њен верски идеал, јесте обожење. И православно монаштво је нарочито усмерено, као што је природно, к том циљу. Обожење је, међутим, у крајњој линији, пасивно, а не активно стање човека. Човек не ствара, већ прихвата обожење као дар благодати Божије у његовом животу. На крају, међутим, циљ рада није производња или израда материјалних добара, већ сузбијање самољубља, које се препознаје као начело свих зала, и неговање несебичне љубави.

Карактеристично је да је Василије Велики, утемељитељ источног монаштва, назначио како циљ рада не треба да буде сам запослени, већ ближњи. Циљ рада не треба да буде задовољење индивидуалних потреба, већ„служење потребитима“, јер се само тако може избећи „злочин самољубља“. Тај ирационални став, што од почетка искључује присвајање богатства, практично се примењује у општежићу, које се препознаје као идеално друштво. Исти дух надахњује и односе општежића са широм заједницом. То се изражава гостопримством, које је света дужност киновијског, али и уопште источног монаштва до данас. Напокон, исти дух може се приметити и у односима родитеља и деце у традиционалној породици.


Оци Цркве против камате

Овде треба истаћи посебно осетљиво питање, које можда раније није привлачило пажњу, али је његова важност видљива у наше време. Реч је о питању камате, на које су се Оци Цркве упорно освртали и били нарочито оштри када су о томе говорили. Карактеристично је, наравно, да се њихово супротстављање није односило само на зеленашење већи на законите камате. Скоро сви велики Оци Цркве посебно су о томе говорили назначујући не само нејеванђелски већи неприродни карактер камата. Свети Григорије Нисијски одређује живот зеленаша као лењост и привилегованост, јер они теже убирању плодова без сетве. Слично томе, Свети Јован Златоусти упоређује зеленашење са жетвом без земље, плуга и кише, док Свети Григорије Богослов пореди зеленаша са оним који не обрађује земљу већ потребе потребитих. Василије Велики, још више наглашавајући неприродни карактер камате, запажа да све што расте престаје да расте када дође до своје нормалне величине, док новац привилегованих наставља неограничено да се увећава у времену.

Запажање Василија Великог, које је до пре неколико година могло остати без коментара с економске тачке гледишта, данас постаје крајње актуелно, јер дотиче само средиште економске, као и еколошке кризе. Непрестано повећање економског капитала, то јест стална акумулација профита, која се поставља као циљ сам по себи, мора довести до кризе. А та криза почела је да бива видљива у другој половини нашег века. Да би се она спречила, осмишљен је „одржив развој“ - а он не спречава него само одлаже експлозију.

Грешка се овде не налази у прогресу, већ у врсти прогреса, у једнодимензионалном и неприродном развоју економије која има за циљ добит, а не служење људима. И због тога што има за циљ добит, она не само да не служи потребама људи већих на сваки начин користи за повећање профита. Ту почињу друштвене неправде и проблеми. Једино решење тог проблема може бити сложен развој човека као психосоматског јединства, заснован на несебичној љубави. Али се такав развој у савременом друштву чини утопијским. Истовремено, међутим, тај развој је и једини који је одржив."

Из књиге "Социологија хришћанства" Георгија Мандзаридиса, професора на Универзитету у Солуну.