Руска идеја: Валеријан Муравјов о Светој Русији и староруском човеку

"Руски народ је у старини нашао своју истину. Била је то Русија. И ту истину је стекао цео ондашњи руски народ, народ који се тада није делио на више слојеве и просте људе. Онда су класне супротности можда биле и заоштреније него сада. Мржња угњетених према угњетачима у сваком случају није била ништа мања. Историја настанка козаштва, кретање бегунаца према пограничним подручјима, честе побуне и крвави обрачуни сведоче о томе да нема ничег новог у радикалним манифестацијама руске социјалне револуције. Али душа руског народа била је онда јединствена. И било да је седео у бојарској думи, било да је спасавао своју душу у скитовима, обрађивао земљу, пљачкао по путевима - био је то један исти руски народ. Он је живео једним доживљајем света. И у том доживљају света био је кључ за сва његова достигнућа.

Тај доживљај света је и била Русија. Света Русија није легенда и није метафора. Она је заиста постојала. Не у оном сладуњаво-бајковитом облику какав приказују сликари и песници, него у облику живе целине, пуне својеврсне лепоте, звукова и слика, и, у сваком случају, велике животности. Покаткад се она појављивала "у сиромашно-смерну одећу обучена" и показивала је своју светост у сазрцању и узвишеној молитви. Покаткад је одлазила у страствена земаљска трагања, заборављала Бога ради хлеба и плотске истине, и у томе је она такође себе замишљала као свету, јер је све жртвовала ради те привидне истине.

Основа доживљаја света старе Русије била је невиђена целовитост духа. Руски човек се и онда, као и данас, вечно бацао у крајности, чинио злочине и духовне подвиге. Али у њему није било раздвојености између мишљења и деловања. Он није познавао мисао у оном смислу у каквом је ми данас схватамо. За њега су мисао, опажање, осећање и деловање, које из њих проистиче, били истоветни.

...

Схватићемо да тамо где није постојала мисао у европском смислу, да је тамо можда постојало нешто випше од мисли, наиме - целовито осећање стварности. Мисао је такође улазила у њега, али није доминирала, није руководила човеком, одвајајући га од стварности. Та мисао је у њему била потчињена дејству целог његовог бића, свих његових способности и, захваљујући томе, није у њему стварала никакву раздвојеност.

Снага староруског човека била је у исконској целовитости.

...

Руски народ уопште није познавао апстрактне појмове, те плодове интелекта одвојеног од стварности. Његова везаност за обреде није била случајна, већ пуна дубоког смисла. Обред је мистични чин, и у њему учествују сви верници. То као да је надвременски поредак живота саборног тела. Одбрана обреда од стране ревнитеља старе вере била је одбрана симбола и речи који су изражавали тајанствени поредак Цркве, њено пројављивање у историји. Обред је правило и његово значење је обавезујуће за све људе: прошле, садашње и будуће. Обред превазилази време и увек претставља надлично начело.

...

Корен староруског деловања и доживљаја света, који га условљава, јесте у православљу. Унутарња суштина православља је у његовој самодовољној пуноћи. Римокатолицизам је чврста стена која држи човека споља. Православље је благи талас који га прожима и уједно окружује са свих страна.

...

Апстрактно божанство се појављује само у оним учењима у којима људи себе супростављају Богу. Напротив, у православљу човек не може себе ничему да супротставља пошто је у њему све унутарње. Бог се уопште не промишља него се спознаје изнутра, баш као што истину Цркве сваки њен члан спознаје изнутра; она није закон који неко споља намеће.

...

Везу са прошлошћу људи у старој Русији нису успостављали умом нити разумским сазнањем историје, већ целовитим сазнањем, опажањем прошлог у деловању, свим бићем староруског човека. Он није боравио ван историје, већ у њој, и није је мислио, већ ју је живео. И у томе се састојала чудотворна моћ која, упркос одсуству интелектуалног разумевања, у његовим чиновима обезбеђује власт тих чинова над околним животом. У тим чиновима био је сам живот и није га он споља мењао, већ се сам у њему препорађао и мењао. Поступци староруских људи служе као карактеристичан пример јединства и нераскидивости мисли и дела. Тада није било теорије, већ само остварења. Али то је остварење није било слепо. Оно је бивало одухотворено целовитим сазнањем Великог Чина који укључује Мали Чин појединца. Тај Велики Чин је дело историјске саборне целине. Веза времена иста је као и веза људи бивших и садашњих, сједињених у таквој целини. Саборност и временитост су неодвојиве.

...

Најпотпунији идеал старог руског доживљаја света био је идеал Царства Божијег на земљи. Том идеалу свест је прилазила истовремено кроз Цркву и Државу, стапајући их у слици велике, најпре руске, а затим и васељенске теократије. Велика питања која вечно узнемиравају човечанство, питања која једнако подлежу решавању правне државе и социјалне револуције, у таквом друштвено-духовном уређењу несумњиво би нашла одговор који би у већој мери задовољавао него у било којим савременим Утопијама или Атлантидама. Камен спотицања савремене државе и, исто тако, главна препрека за социјалну револуцију налази се у немогућности да се међу несавршеним људима изгради савршени закон. Али тамо где људи кроз религију долазе до закона, тамо се у њиховој души уништава отровно семе које омета како њихово општење с другим људима, тако и њихово потчињавање изнутра, без принуде, саборном правилу."