Бела Хамваш: Идила

"Идила је аналогија присног спокојства вечности, овде и сада. Од ње се остварује колико желим. Ако неко ступи у неку кућу, по томе како су распоређене столице и сто, постеља и орман зна да ли људи који ту станују живе у идили или поремећено. Свакоме се у очима види шта зна о идили, и колико је живи. Не живети идилу значи несрећу. Кад неко пређе преко границе, он зна шта је у тој земљи остварено од идиле. Оно што човека двадесетог века толико престрављује јесте помаман насртај анти-идиле на ред и мир, на сразмере и присност. Животиње се боље сећају идиле; не поричу своју сродност с анђелима; али још више птице, цвеће и звезде.

Идила је животни поредак чистог бивства; свеједно је какво је знање чува, тао или хришћанство.

Човек идиле се не сме побркати с оним веселим (gemutlich) бићем које, истина, исто тако не воли да похита, чува се претеране активности, не подноси лоше расположење, радије седи, расправља, пријатно је, смешка се и пијуцка. Ово gemutlich биће, међутим, већином има стомачину. Оно је срозало своје захтеве, и не живи у идили, него у баналности. Ништа не зна о интензивној геометрији орфичког поретка који је у музици и души и моралу тако чист и прозиран као у бројевима. Gemutlich је карикатура човека идиле.

Постоје неосетљиви на идилу, свађалице и брбљивци, нетактична и наметљива бића, која ни за тренутак нису у стању да седну и заћуте и да гледају другима у очи. Њихов поглед скаче, глас вибрира и увек хитају. Ништа није тако далеко од идиле као што је журба.

Идила је наша праслика о бивству; у свакоме је спремна намера да поново преузме основно стање. Знам за основно стање, знам и да сам се у почетку корумпирао. Паскал пише да онај ко нема знања о овој корупцији, он не разуме ни зашто пада камен који је бачен у вис. Али знам и за то да се идила може поново васпоставити. Људски живот се може ренормализовати. И знам да је у сваком човеку најснажнији инстинкт поново успостављање идиле у њему самом и у свету."