Приче из Канаде: Беспризорни геноцид у Канади

Молим све оне које интересује истина да обрате пажњу на текст који следи.

Прича о томе да је на западу све добро је чиста пропаганда, што значи да је та прича, заправо, неистинита. Ево примера Канаде, која се често узима као пример државе и друштва за пример. Међутим, истина је другачија. Сада ћете прочитати потресну причу о томе како је у Канади вршен геноцид који је остао некажњен.

Кроз канадски такозвани резидентални школски систем, такозване хришћанске цркве, заједно са државним званичницима, правним системом, докторима и полицијом спроводили су политику геноцида над канадским Индијанцима.

Џаспер Џозеф, 64-оро годишњи Индијанац из Порт Хардија у Британској Колумбији се са сузама у очима сећа како је његов рођак убијен смртоносном инекцијом од стране особља у "Нанаимо" индијанској болници 1944.-те године. Он је 10.-ог новембра 2000.-те године рекао да је када је имао 8 година био послат из англиканске резиденталне школе у Алерт Беју у "Нанаимо" индијанску болницу, коју је основала такозвана Уједињена Црква Канаде. Казао је да су га држали изолованог три године у једној соби као лабораторијског пацова, кљукали га пилулама и давали му инекције да га направе болесним. Двојица од његових рођака су осећали велику узнемиреност, вриштали су и тукли се. Затим су им сестре дале инекције и они су одмах умрли. Џаспер каже да је то урађено да би их ућуткали.

Резиденталне школе у Канади су основане 1884.-те године. Већ 1907.-ме године доктор Питер Брјус извештава да су у тим школама здравствени услови криминални и да је стопа смртности око 40%. У организовању и раду резиденталних школа у Канади су учествовали канадска влада и Католичка, Англиканска, Презветеријанска и Методистичка црква. У мају 1919.-те године стопа смртности у неким резиденталним школама због туберкулозе је и до 75%. 1920.-те године канадска влада је донела одлуку да је обавезно да свако индијанско дете које напуни седам година мора да иде у резиденталну школу. 1928.-ме године је донет закон о стерилизацији индијанских жена. Најмање 3500 индијанских жена је стерилисано по овом закону. 1933.-ће године се почиње са стерилизацијом у Британској Колумбији. Два највећа центра за стерилизацију на западној обали Канаде су била основана од стране такозване Уједињене Цркве Канаде у Бели Бели и Нанаиму у којима је стерилисано хиљаде индијанских жена од стране доктора који су радили под окриљем Уједињене Цркве Канаде све до 1980.-те године. 1933.-ће године сваки родитељ Индијанац је морао да преда своју децу на легално старатељство запошљенима у цркви или да се суочи са затвором. Оснивање резиденталних школа се наставило од 1948.-ме до 1969.-те године широм Канаде са пуним знањем цркве, полиције и званичника за индијанске послове. Последња резидентална школа је затворена 1984.-те године. 1990.-те године такозвана Скупштина Прве Нације (Индијанци) по први пут јавно почиње да говори о ономе што се дешавало у резиденталним школама. У току 1994.-те и 1995.-те године појављују се први сведоци убистава који почињу јавно да сведоче са предикаонице свештеника Уједињене Цркве Канаде Кевина Анета у Порт Албернију. Око месец дана после тога свештеник Кевин Анет је отпуштен, а 1996.-те године ја избачен из Уједињене Цркве Канаде. Међутим, Кевин Анет наставља борбу и успева да, и поред јаког отпора од стране Уједињене Цркве Канаде, покрене преко 5000 тужби против цркве и државе. Од 12.-ог до 14.-ог јуна 1998.-ме године оснива се први независни трибунал који закључује да су влада Канаде и Католичка, Уједињена и Англиканска црква криви за геноцид над канадским Индијанцима и препоручују Уједињеним Нацијама да спроведу истрагу о злочинима. Током 1998.-ме и 1999.-те године Уједињене Нације, под снажним притиском канадске владе одбијају документе трибунала. Даља евиденција и извештаји о геноцоду у резиденталним школама се прикривају у званичним медијима широм Канаде. У октобру 1998.-ме године, у Ванкуверу, адвокати Уједињене Цркве Канаде признају да је та црква учествовала са канадском владом у злочинима у "Алберни" индијанској резиденталној школи најмање од 1960.-те године. Борба Кевина Анета се наставила и до данашњих дана уз велике отпоре оних који су учествовали у геноциду.

Али, да се вратим самом геноциду. Сматра се да је око 50000 жртва геноцида нестало. Као да никада нису ни постојали. Али, они су постојали. Они су били невина деца које су тукли и терорисали, да бих их затим изложили туберкулози и другим болестима. То су све радили плаћени службеници цркви и владе. Тако на пример, Мабел Спорт сведочи да су је терали да спава у истом кревету са другом децом која су умирала од туберкулозе. То се дешавало у католичкој "Кристи" резиденталној школи око 1942.-ге године. Она је рекла да су покушавали све да их побију и да су у томе скоро успели. Такође је рекла да се исто дешавало у протестантским индијанским школама, по три детета у кревету, здрава са онима која умиру. Вилијам Спорт сведочи да је директор "Алберни" школе терао њега и још осам других дечака да једу специјалну храну која је имала чудан укус. Он је рекао да је он био једини који је преживео и то зато што је његов отац провалио у школу једне ноћи и одвео га одатле. На жалост, остали дечаци су сви умрли од туберкулозе и никада нису били лечени. Он је још рекао да је постојао план да их све побију у тајности. Малтретирања и мучења којима су била подвргавана деца у резиденталним школама су, заиста, страшна. О свему томе можете прочитати на следећим адресама:

http://www.hiddenfromhistory.org
http://www.whale.to/a/annett.html

А ако мислите да је све ово измишљотина, одмах ћу вам доказати да је све ово истина. Заправо, нећу вам ја то доказати него нико други до садашњи председник владе Канаде, Стивен Харпер, који се недавно, 11.-ог јуна 2008.-ме године, јавно, у канадском парламенту, пред телевизијским камерама извинуо канадским Индијанцима за почињена злодела. Ево снимка тог извињења:



А ево и реакција из Монтреала на Харперово извињење:



Ово је истина о Канади! И није се све ово дешавало у 18.-ом или 19.-ом веку, већ у 20.-ом веку и то у доба демократије и капитализма, који се и нама Србима данас силом намећу као једини модел организације друштва и економије. Сви знамо да су победници у Другом светском рату на Нирнбершком процесу осудили побеђене, то јест нацистичке вође за њихове злочине. Такође су они који су бомбардовали Србију 1999.-те године осудили у Хагу побеђене, то јест скоро све оне који су били на челу Србије током 90-тих година прошлог века. Победници су осудили побеђене. А када ће да буде основан неки нови Нирнбершки процес или Хашки суд за људе из врха канадских влада и такозваних хришћанских цркава који су починили геноцид над канадским Индијанцима у 20.-ом веку? Где су међународне осуде Канаде? Где су економске санкције Канади? Где је правда? Где су сада приче о томе да злочин не застарева? Зар је довољно извињење? Па није овде неко некога случајно нагазио у аутобусу, па да му се извине и да иде даље. Па, тако су могле и нацистичке вође да се извину и да иду кући после тога.

Браћо и сестре, пре него што донесете одлуку којим ћете правцем кренути на основу информација које поседујете, проверите те информација и видите има ли, можда, и неких других информација. Можда не знате довољно...