Руска култура: Ана Ахматова - душа Русије

уторак, 05. мај 2009.




Самовање

Много је камена бачено на мене,
Ниједан ми од њих не дође расула,
И витком кулом са западне стране
Ја се издвајам од осталих кула.

Градитељима мојим нек је хвала.
Мимоишла их стрепња и туга.
Овде најпре зора пали бакљу вала,
И последња луча догори ко дуга.

У соби мојој често на прозоре,
Узлећу ветри са северних мора,
Где голубови кљуцају пшеницу,

И недописану још моју страницу
Божанствено, овде, баш у освит зоре,
Црна рука музе дописати мора.

1914.


Уединение

Так много камней брошено в меня,
Что ни один из них уже не страшен,
И стройной башней стала западня,
Высокою среди высоких башен.
Строителей ее благодарю,
Пусть их забота и печаль минует.
Отсюда раньше вижу я зарю,
Здесь солнца луч последний торжествует.
И часто в окна комнаты моей
Влетают ветры северных морей,
И голубь ест из рук моих пшеницу...
А не дописанную мной страницу -
Божественно спокойна и легка,
Допишет Музы смуглая рука.

1914. Слепнево

+ + +

Бешецк

Тамо су беле цркве и звонки светлуцав лед.
Тамо у драгога сина цветају различкове очи.
Над градом древним алмазне су руске ноћи
И срп поднебески жући је но липов мед.

Тамо ми успомене круте, ко да су од суха злата,
Отворише одаје тавне, с дубоким црним наклоном.
Али, ја не хтедох ући: тешка залупих врата...
Град се празнично купао промуклим божићним звоном.

26. децембра, 1921.


Бежецк

Там белые церкви и звонкий, светящийся лед.
Там милого сына цветут васильковые очи.
Над городом древним алмазные русские ночи
И серп поднебесный желтее, чем липовый мед.

Там строгая память, такая скупая теперь,
Свои терема мне открыла с глубоким поклоном;
Но я не вошла, я захлопнула страшную дверь...
И город был полон веселым рождественским звоном.

26 декабря 1921

  © Blogger templates Newspaper by Ourblogtemplates.com 2008

Back to TOP