Бела Хамваш: Заједница, индивидуализам, Заратустра и мрави

"Човечанство златног доба и човечанство апокалипсе раздваја шестота година пре Христа. Ово време је на граници два човечанства, завеса између отвореног бивства и затвореног живота. Када баштина говори о златном добу, она мисли о човечанству које је живело у отвореном бивству; када говори о апокалипси, она мисли да се ово бивство изгубило и да се човечанство срозало у затворени живот.

...

Историјски човек носи у себи сталну могућност будности, али не доспева да разбуди сопствену будност. Отуда права будност живи утонула у таму, у полусан, у сумрачно стање, у многим случајевима у потпуни мрак, док човека води свест, ноћни-орган. То је психолошко обележје апокалипсе.

Коначан израз је, дакле, следећи: свест је орган који се односи на свет чаролија деградираног Ја потонулог човека; свест припада индивидуалном Ја. Будност је интензивна осетљивост која се односи на стварност универзалних личности које живе у отвореном бивству; будност припада универзалном Ја.

...

Индивидуално Ја нити је бесмртно, нити је вечно, нити је божанско. Управо због тога није ни слободно. Не ледби нити се њише у отвореном свету. Средиште божанског Ја је Бог. По привлачности, снаге из тог Ја враћају се Богу. Због материјалне тежине индивидуално Ја увек пада поново у себе самог. Али је најважније: божанско је Ја, као што сматра свака древна књига од Веде до Платона, вечито бивство. Индивидуално Ја, пак, настаје овде у материјалној природи. А настало је у околностима и под претпоставком како их је означио Ниче. Индивидуално Ја није ништа друго до стална сметња инстинктима који не могу да се пробију.

Када се на размеђи древности и историје изгубила непосредност, или како вели Конфучије: на место Велике Заједнице је ступило Мало Благостање, тежиште живота је постало индивидуално Ја.

...

Укратко: Ја је постало Бог.

Седиште сталних сметњи, немогућност пробоја, Ја је постало средиште живота. Разуме се да је овај преокрет сместа укинуо однос и удруженост живих бића, нарочито човека и његову везу са Ти. Непосредност је нестала, а уместо ње је дошла: рефлексија.

Рефлексија је карактеристичан животни поредак индивидуалног Ја: црта која нагиње и враћа се себи, усмерава се и срозава се у себе, црта која себи самом говори, дела, ужива, прибира, радује се и живи. Природни животни круг божанских Ја јесте непосредност у великој заједници бића. Животни круг индивидуалног Ја јесте усамљеничка рефлексија. У отвореном бивству жива бића живе у животној заједници; нема власништва, закона, амбиције, себичности, таштине. У затвореном животу жива бића живе у осами; што је живот затворенији, осама је већа, а тиме је већи инстинкт власништва, моћ закона, драж амбиције и таштине и активитет себичности. Али је тако већи и страх, оријентација је несигурнија, омамљеност све тежа и мрачнија. У древно доба свет је био мера човека, сада је човек постао мера ствари. Духовну владавину у вођењу држава заменила је власт без духа. Бивство је оповргнуто, и почело се веровати да је оно само безваздушан простор. Настојало се да се из руку Бога отргне судбина и да се препусти индивидуалним одлукама. На земљи се слободно раширило оно што санкхја назива сансара: што није ништа друго до бесмислена и хаотична ужурбаност индивидуалног Ја.

...

Рефлексија је стање када се човек налази изван свега: изван живота, изван бивства, изван заједнице, изван стварности, изван будности, изван постојања. Рефлексија је управо зато неметафизичка и нерелигиозна и зато је без заједнице. Једини садржај рефлексије јесте - илузија. То је - индивидуално Ја. Веда ово стање назива абхимана, сулуда пометња, када човек самог себе потпуно утопи међу слике материјалног света и деградира на привид, човека чији су циљ, жудња, жеља, страст само материјални, коме се судбина простире само до краја његовог живота, који види само до граница материјалног и кога после живота без душе и духа чека пропаст.

...

Баштина древног човечанства је знала да је заједница жив организам, и у тренутку његовог настанка, који не полази одоздо, из материјалне природе, него одозго, из мисли стваралачког божанства, из идеје, исто је таква целина као и у време највећег распростирања. Заједница је у сваком тренутку заједница, онај праколектив који је реализација идеје заједнице у материјалној природи јесте: народ.

...

Народ је праслика примарне заједнице бивства. Народ је праколектив.

...

Индивидуалан човек никада не уме да ствара језик, мит, уметност, морал и никада и не може умети. Народ је створио језик, мит, морал: процват и блиставило интензитета заједничког бивства. Управо то раздваја народ од пуке гомиле људи. Пуко мноштво, маса значи деградирање индивидуалног бивства човека, народ, празаједница духовног, трансцендентног порекла јесте појачавање индивидуалног бивства човека. Ко живи у маси, он интелектуално, осећајно, у својој делатности, знању, у апсолутној вредности свог живота живи у стању сурваности. А ко, пак, живи у народу, он интелектуално, осећајно, у својој делатности, знању, у апсолутној вредности свог живота живи у сталној уздигнутости.

...

Народ се распао и срозао се и ниво интензитета бивства. Заједница је постала пука маса у којој уместо да се живот људске индивидуе отвори и појача, он се затворио и потонуо.

...

Жиже се гасе, интензитет бивства опада: уздигнути ниво бивства народа тоне, човечанство се претвара у несређену гомилу. То је оно стање које Хераклит назива poloi, светина.

...

Да је распад народа на граници архаичког времена и историјског доба била усамљена појава, могло би се рећи да је то била највећа катастрофа која је уопште задесила човечанство у његовом земном животу. Међутим, распад није усамљен, чак човеково бивство нема таквог подручја где се катастрофа не би јављала, сурвавање у дословном значењу речи, у истој тој и у истој таквој мери и исто тако. Потпуно истовремено с распадом народа потресла се вечна хијерархија човечанства, започео је раздор касти; али се потрес могао збити само због тога јер, као што вели Конфучије: краљ није био краљ, роб није био роб, отац није био отац, син није био син.

...

Човечанство је престало да буде народ: постало је неповезана гомила разноврсних бића. Та гомила је маса.

Крајњи напор ни код једног народа древног човечанства није био тако потресан као код Иранаца. Заратустра је, целокупним знањем своје архаичке сакралне личности и свом својом натприродном снагом, покушао још једном да истргне народ. Заратустра је знао да ако човечанство само себе преда силама материјалне природе и препусти материјалним силама моћ над животом, овај процес се више не може зауставити.

...

У иранској баштини мрав је увек имао посебно значење: мрав је слика оне заједнице која је на почетку такође била људски, сакрални, узвишени народ, али је народ починио грех и грех није исправио. Тако је морао да постане маса, да се распадне на бесмислену гомилу. Моћ материјалних сила је све више расла, све се беспомоћније покоравала слепим, нижим силама и све је јачи постајао глас тамних сила. Тако се народ одвајао од људског обличја и преображавао у инсекта.

...

Ако се човек колективно ретроградно дегенерише и у заједници иступи из људског бивства, мора постати инсект, мрав који врви, механички, мрав који јури и кулучи. Сужено, све тамније, једноличније бивство се све више ретроградно развија. Мрав више нема судбину, бивство, ништа не зна о сакралном кругу, не зна ни за Бога, ни за дух, ни за ослобођење, ни за процват живота, ни за радост, ни за лепоту, само монотона стрка, бесмислена обавеза, механички рад у безнадежној сивој једноличности."