Хиперборејска зрачења: Памћење и писменост као назадовање

"Овакав приступ писању сутри представљао је аспект једног другог дистинктивног обележја санскртске језичке културе, а то је изражена амбивалентност према важности и вредности језика у писаном облику. Сматрало се да пуко ослањање на писани облик језика не допушта да се преузме потпуна контрола над језичким садржајем. Отуда и следећа пословица:

Знање у књизи - новац у туђој руци.

По овоме је древна Индија била веома налик многим другим културама широм света као што је била друидска култура Гала из првог века пре н. е. и култура савремене Гватемале (где становништво мајанског порекла сматра да странци не записују нешто да би то запамтили, већ да то не би морали да памте). Чак и Сократ наводи причу према којој краљ Египта није уопште био импресиониран када је бог Тот понудио да му открије тајну вештине записивања језика: "То ће унети заборавност у умове ученика услед недовољног вежбања памћења." Доајени индијске науке веома су озбиљно схватили овај неоспорни ефекат учења из књига.

Иако је језик до петог века пре н. е. већ био потпуно фонолошки анализиран, при чему се та анализа огледа у званичном реду речи у алфабету, ослањање на писане текстове када је реч о важним документима (посебно када је реч о духовној важности) строго се осуђивала."