Служење потребитима: Не штрајк глађу! Преузмите фабрику!

Читам шта се дешава у Србији и видим да је народ препуштен на милост и немилост пошасти капитализма. Држава је та која је допустила да некакви приватни власници могу да раде шта хоће, а то што је држава допустила да некакви приватни власници могу да раде шта хоће је део демократско-капиталистичке верске догме која се у Србију силом утерује са запада. Кажу да држава не треба да се меша, већ да ће тржишни закони све сами да регулишу. Ма да. Ево, видимо како се водеће капиталистичке држава итекако мешају не би ли спасле своје привреде од краха у овој светској економској кризи. Дакле, свима је јасно да је капиталистичка прича о такозваном саморегулишућем слободном тржишту, најобичнија превара.

Међутим, хоћу овде да говорим о нечем другом. Немају обични људи, радници, времена да чекају да се држава опасуљи и да почне да се брине о њима. Обични људи, радници, треба да схвате да се демократско-капиталистичка држава брине о својим спонзорима, то јест о приватним власницима, капиталистима, који су велика мањина и да се то неће променити. Тако је свугде у свету где хара капитализам. Није Србија по ономе што се у њој дешава никакав изузетак. Није само у Србији неправедна или, како је неки зову, дивља приватизација. Приватизација је увек неправедна, па је, према томе, увек и дивља. Оно што мени смета је начин како се радници у Србији боре за своја права. Они се, углавном, боре тако што самима себи угрожавају здравље. То је лоше. Не радите то, другови радници! Не угрожавајте сами себи своје здравље. Не штрајкујте глађу! Док ви штрајкујете глађу и мучите се, приватни власници једу и пију, а властодршци не показују довољно агилности да вам помогну, јер кад би вам помогли то онда не би било у складу са демократско-капиталистичком верском догмом коју они следе у складу са условима које им поставља запад. Другови радници, морате сами да се изборите за своја права, али немојте то да радите на штету свог здравља! То никако не! А шта да радите? Ево шта - ПРЕУЗИМАЈТЕ ФАБРИКЕ! Неко ће рећи да је то комунизам, револуција. Да. Па шта? И треба да буде револуција, ако људи не могу нормално да раде, примају плату и да живе од те плате. Али, преузимање фабрика није само специјалитет комунизма. О не! Није! Све више радника широм света преузима фабрике и то управо у капиталистичким земљама. Ево доказа.

""Наше предузеће постоји само зато што је још кооператива!". Ако Салвадор Боланс, шпански металац пред пензијом, са убеђењем употребљава једну застарелу реч - самоуправљање - то је зато што су он и његове колеге успели да "оживе" једно металуршко предузеће. То се десило у Барселони 1981. Послодавац је престао да плаћа раднике и једноставно је нестао. Обузети бесом, тридесетак радника поново је ставило машине у погон, и користећи постојеће сировине, затражило од својих клијената да им директно плаћају и присилило велике произвођаче аутомобила да прихвате њихов захтев. "У то доба требало би им најмање годину дана, смеје се овај бивши пословођа, да направе нову траку за производњу каросерија".

Салвадор Боланс и његови другови отишли су корак даље. Сину власника који је дошао у предузеће они су то предузеће секвестирали а онда потписали споразум. Затим су уз помоћ адвоката на трговинском суду изложили план поновног преузимања фирме. Суд им је уступио машине уместо исплате њиховог потраживања. Мада нешколовани, радници су на себе преузели одговорност управљања. Током три године радили су не водећи рачуна о дужини радног времена, и задовољили се малим платама, које су у почетку биле једнаке. "Узети на себе улогу власника, то је у почетку додатни рад, кажу они. Али и то је такође рад."

Данас ова каталонска кооператива под именом "МОЛ-МАТРИК" заузима 5000 квадратних метара у индустријској зони Барбера дел Валес, и годишње склапа послове од 5 милиона евра. Од ње живи 45 запослених, који су плаћени на основу лествице примања по којој изабрани управитељ добија три пута већу плату од радника. Захваљујући инвестирању у машине вредне више од милион евра, ови радници намеравају да се суоче са делокализацијама на исток Европе које угрожавају шпански аутомобилски сектор. Они су прешли на израду железничких вагона и производњу генератора на ветар. "Усмеривши се на спасавање фирме а не на поделу вишкова створили смо резерве које сад можемо да инвестирамо, објашњава Салвадор Боланс, убеђен да би неки предузетник са стране уместо да штеди, себи напунио џепове.

Овакво оживљавање предузећа у стечају од стране његових радника у Шпанији није реткост. Напротив, оно се дешава у оквиру једног широког друштвеног покрета који је почетком 80-тих омогућио заузимање 38000 радних места у земљи (од тога 6000 у Баскији и 7000 у Каталонији). "Овај покрет рођен је 1978. у политизованим предузећима која су имала до 100 запослених, истиче госпођа Изабел Видал, професор економске теорије на Универзитету у Барселони. "Постепено он се све више ширио".

Ова узбуђеност подсећа на креативност аргентинских радника испољену после кризе 2001. Суочени са стечајним управницима на јавним продајама фирми, шпански радници су певали: "Живело радничко право на својину"; исто се дешавало 20 година касније у Буенос Аиресу. Шпански радници позивали су се на Устав из 1978. који признаје и право на рад (уписано и у француски устав), и који подстиче државне власти да унапређују партиципацију радника у управљању предузећем, и да им олакшају приступ власништву над средствима за производњу."

1997.-ме године у Шпанији је донет закон који омогућује формирање "Радничког удружења са ограниченом одговорноћу" са капиталом од 3000 евра. Од тада опет долази до повећања броја партиципативних предузећа. Данас у Шпанији има неколико врста самоуправљачких предузећа, тако да је Шпанија са 25667 кооператива, 2484 РАД-а и 17666 РУОО-а по броју друштвених предузећа на челу Европске Уније.

Поред Шпаније, самоуправљачка предузећа се оснивају и у Италији, Француској, Аргентини и Венецуели.

Другови радници у Србији, не дајте се! Не дајте своја радна места и своје здравље да га газе они који наступају у име капиталистичке верске догме!

Салвадор Боланс, каталонски металац, тврди да се разлог његовог и успеха његових колега из "МОЛ-МАТРИКА" налази у чињеници да су они човека ставили на прво место. Зато што су себи рекли: "То је могуће...".

Другови радници! У свету већ пламти отпор ваших колега, радника, који се боре за опстанак против капиталистичке пошасти. Придружите им се у тој борби! Борите се за себе и своје породице! Борите се за своју децу!

Парола под којом се боре радници Аргентине је - ЗАУЗМИ, ПРУЖИ ОТПОР, ПРОИЗВОДИ! Под том паролом, уједињени против капиталиста, радници фабрике "Занон" су успели да победе и да наставе нормално да раде и да тако обезбеде нормалан живот за своје породице. Ево једног видео записа о радницима фабрике "Занон":



Радници из "Занона" нису штрајковали глађу, него су кренули у офанзиву. Кренули су да се боре. Зашто да радници уништавају своје здравље, док капиталисти уживају плодове њиховог рада? Другови радници, капиталисти не могу без вас! Али ви можете без њих! Доказ за то су ваши другови из фабрике "Занон" у Аргентини. Нека дух праведне побуне аргентинских радника дође и до вас и нека вам да снагу да се и ви борите и да победите!

QUE SE VAYAN TODOS! СВИ ОНИ МОРАЈУ ДА ОДУ!

Сви капиталисти морају да оду! Све политичке странке морају да оду! Зашто? Зато што све њих није брига за вас и ваше породице!

Зато у борбу другови радници! Напред!