Приче из Канаде: Ову причу ми је послао један пријатељ

"Изгубљени аутопут"

Ово је текст писма у електронском облику који ми је послао један познаник и који преносим у оригиналу:

"Evo ti ovaj uvod, ovo ne bih da ostavljam tamo gde pišes, možeš da objavis kad hoćeš, prica je istinita, promeni imena (kao u slučaju tvog prijatelja iz Srbije) pa objavi, ove beleske cuvam u glavi ili na papiru, jednog dana ću da ih sredim nekako i obnarodujem:)

Tek sto sam stigao u Kanadu, upoznao sam tog G. retko posten i dobar covek, Hercegovac. Kaže mi da je velika kriza za poslove pa ako hoću da mogu sa njim da idem na farmu da radimo. Kažem može, pitam ga kada, kaže sutra u pet da budem ispred Fud Bejzika. Spremim se ujutro, kaže da će nas voziti neki M. i njegova žena R., oni su nasi ali su malo nervozni, da pazim šta ću pricati u autu. Eto ga ide, kaže mi, ugledam stvarno, ide covek u nekom plavom Sevroletu, teski krs. (Da je to krs, znam sada, tada kad sam stigao u Kanadu posle voznje Lade od dvadeset godina u Srbiji, meni je ovo izgledao kao dobar auto). Taj mi odmah čim sam usao u auto kaže: ”Ja naplacujem voznju do farme pet dolara na dan, tebi i G. znaci naplaticu deset. Tako se mora, imam ikspensa, skup im je ges, mora se platit' inshurans, ovo mi se auto jadno svo unisti po njiovim rupetinama dok vas vozam po njivama. „ Vidim covek Bosanac, kao da je izasao iz Top liste nadrealista. Žena mu Srbijanka, ne poznaju me a raspituju se i pitaju sve zivo, kako sam dosao, koliko para ima, šta ću, imam li rodbine. Onda krenuli njihovo, ko su, šta su. Kad smo tamo stigli, vidim oko stotinak ljudi. Već mi oni objasnili šta da kažem gazdi, kažu mi da nema problema jer sam sa njima, oni su dobri radnici, primice me odmah. Vidim tamo, nas narod, Srbi iz cele bivše Jugoslavije, ima i par Hrvata, kasnije su stigli i neki Shiptari, bio je i jedan musliman iz Bosne. Nikad jedni drugima, za svo to vreme rada tamo, moje prvo leto u Kanadi, jedni drugima nismo rekli jednu ruznu reč. Ostatak jedne polovine grupe cine žene Poljakinje, Ukrajinke i nekoliko Rumunki. Ima i jedan Rus, za sebe tvrdi kako je tamo bio čak neka vrsta pilota, on se za papire ozenio sa nekom starijom Ukrajinkom, sada bi da se vrati kuci jer vidi da se teško prevario.Ona ga isterala iz kuce i zeleo je da odradi to leto pa da se vrati nazad. Sa njim sam se kasnije sprijateljio, retko dobar momak, zvao se Misa, a svi su ga zvali Ludi Misa Rus. Nekad je znao da se napije uvece od tuge pa sledeći dan jedva da radi, mi ga nekako krijemo da gazda ne vidi, trebao mu je svaki dolar. Druga polovina grupe su crnci iz karipskih zemalja, uglavnom Jamajka, ima ih sa Barbadosa, oni žive tu na farmi po osam meseci, njih je gazda doveo gotovo kao robove, oni su mu prava radna snaga. Preko leta, tu su izbeglice iz bivse Jugoslavije, ponekad dodje poneko iz Istocne Evrope, kao ove godine te žene, Kanadjana pravih skoro da nikada nema, ponekad oni sto ih zovu kako sam čuo vajt tres, oni dodju. Kaže mi taj nas M. kako gazda veruje vise ”tim crnim djavolima nego nama jer mu oni rade odavna a mi smo tu od skoro, oni su ti SEFOVI, ti crni. „To sam ubrzo uvideo da su mi oni bili sefovi. Sad detalj, koji sam hteo da ispricam. Upoznam tu naše ljude, mnogo mi je bilo drago sto sam ih sreo, vidim da nisam jedini u istim govnima. (Ovo molim te izostavi, ime i gde je covek radio u Srbiji). Upoznao sam coveka, masinski inzenjer, bivši tehnicki direktor fabrike u [ime grada] koja se bavila i proizvodnjom [ime proizvoda], kaže za sebe da je ”dizajner alata„. ...Zove se [ime osobe]. Drugi sa njim, vidim da je pravi gospodin, lici na Orsona Velsa, covek oko pedesetak godina, iz Beograda, kažu mi za njega da mu je cerka u skoli, na koledzu pa trebaju mu pare, inače rekose kako je ovde radio prošle godine za sedamdeset hiljada pa ostao bez posla, predstavi mi se kao ”magistar„, rekose mi da je hemicar. Moj kolega G., za njega znam da je zavrsio isti fakulet kao i ja u Srbiji, tako smo se i povezali ovde u Kanadi pre nego sto me je pozvao na ovaj posao. Jedan dan, tako, nas cevorica, tri inzenjera i magistar, krenemo zajedno da radimo jedan vocnjak. Proreda breskve. Sunce upeklo, vrucina teska, vlaga da se covek znoji da se ne može disati. Ja tek stigao u Kanadu, u isto vreme stigao i taj ”dizajner alata„, onaj ”magisitar„ [ime osobe], dosao pre nas, nekoliko godina. On se još ne seca svezih iskustava sa Milosevicem, marsiranja po snegu da prizna rezultate izbora. I tako, radimo mi, polako, ponesto se i prica, moj prijatelj G. se samo smijulji kao hercegovacka devojka. Sami nas cetvorica u vocnjaku od desetak hektara, nigde nikog. Neko pomenu Arkana, ubili ga bas u to vreme pa magistar iznese teoriju ko je to uradio. Ma nije, kažem mu ja, bolje sam obavesten od njega, još sam svez pa se dopisujem sa prijateljima iz Srbije svaki dan, čim sam stigao u Kanadu kupio sam kompjuter i oni me izvestavaju o stanju svaki dan, nije ne znaš ti [ime osobe] ko je on bio, taj Arkan... Tu se on kao malo kanda uvredi, ovaj nas dizajner za masine, stigao i on covek svez, on se smeska, zna o kome je reč, kaže magistru kako je to malo drugacije ali ne želi da se mesa. Tako nas cetvorica dodjosmo do nekih stabala gde smo trebali da se popnemo na njih. Popesmo se, taj magistar [ime osobe] tezak covek, preko sto dvadeset kila, jedva se uspentrao. Ne prestajemo da pricamo, još usput poceli i da vicemo nas dvojica. Ja njega ubeđujem kako je Arkan bio pre svega lopov, za svoj dzep, kriminalac, na stranu sto je Srbin, on je srpstvo iskoristio za svoj dzep, on meni prica kako je Arkan Srbin kakvi bi svi Srbi trebali da budu i steta, kaže sto svi nismo kao Arkan... Tu se rasprava zaostrava, stigosmo na kraju i do Milosevica. 'Ajde, Arkana sam mogao i da mu oprostim, nije informisan covek ali Milosevica već ne mogu, tek sam stigao... On već zapenio toliko da se skoro nagnuo prema meni sa drugog drveta, vice a čujem ga sasvim dobro. U jednom trenuku zbog tezine, puce ona jadna krta grana pod njim i propade mu noga, posle puce još jedna, pokusao jadan da se spase ali pade kao mecka sa drveta. Mi svi povikasmo da li je u redu, da li mu nešto fali i da nije nešto slomio, kad on odmahnu glavom, mi svi u smeh... Tada naidje neki crnac. Njega poslao gazda da prekontrolise šta mi radimo. Nepismen crnac, govorili kreolski, slabo ga razumemo, to nije engleski. Uglavnom, razumemo ga da će on reci gazdi da smo izlomili grane, kaže da radimo brze i da ne pricamo... [Ime osobbe] mu kaže na srpskom da ide u picku materinu, ja uzeh onu granu i zavitlah je dalje da se ne vidi ako dovede gazdu. Razvikao se tu i crnac, nešto mase rukama. Nas cetvorica gledamo i cutimo. Tri inzenjera i jedan magistar. Iz Srbije. Uvece se vracamo umorni na imanje, peske. Tamo ceka taj gazda da nam kaže kako otpusta magistra jer mu je slomio granu. ”Ko ga ...e, kaže on, idemo sutra ja i (masinski inzenjer) u jagode, ako ćete vas dvojica mozete i vi sa nama...„ ”Tamo se vise lome ledja, nećemo„, kaže ovaj moj Hercegovac. U tom trenutku dodje nas vozac, M. On kaže kako je čuo da ima neko mesto gde se vade gliste, kaže kako može da se zaradi po 300-400 $ na dan. Kaže mu jedna žena Bosanka da to mogu Vijetnamci, kaže ”Ne možeš ti sa zutima, oni su mali pa im se lakse saget, šta oni nabibaju sa prstima ti nećeš moći„. Tako, odlucili smo da ostanemo tu. Eto, brate, to mi je prvi posao u Kanadi, davno bilo, ne ponovilo se. :)"